Promenio je mnogo zanimanja - od profesionalnog spasioca na savskim kupalištima do - nosioca glavne uloge. Dijapazon širok i - podseća na biografiju američkih glumaca i pisaca. Prošao sito i rešeto. Film ga privlači, scena ne - jedinu ponudu koju je imao da dođe na scenu i da tamo kreira Nikoletinu Bursaća odbio je za račun jedne manje uloge na filmu
Pavla Vujisića već su upoređivali sa Žanom Gabenom: možda je to malo preterano, i prejako - upoređivati
mladog čoveka čiji razvoj tek počinje s jednim veteranom čije je
ime poznato na svim stranama ovoga sveta. Možda je preterano, ali
- ima tu nečega, postoji nešto kod Pavla Vujisića što, dok ga
gledamo, podseća na slavnog junaka "Velike iluzije",
"Jadnika" i ostalih svetskih poznatih dela francuske
kinematografije.
To je - pre svega - ona verovatno sasvim prividna
statičnost obojice.
Zar nam sto puta nije izgledalo dok smo
posmatrali Gabena da se on skoro ne uzbuđuje, da se on skoro ne
pokreće, da on stalno stoji, ili se pokreće tako neprimetno da to
već više nije ni kretanje.
Zar se nismo mnogo puta upitali - kako
to da taj Gaben uvek ima isto lice, uvek isto, a ipak sa tog lica
čitaš tako dobro i radost i tugu, i užas i lepo, i bedu i dobro.
Znaš kad plače - iako nema suza, znaš kad se
smeje - iako usne ostaju nepomične.
U tome je sve ono
što se zove Žan Gaben.
I kad danas govorimo o Pavlu
Vujisiću - onda nam on liči na velikog glumca upravo zbog
svega ovoga što smo govorili ovde... I nepokretnost figure i
izvanredna transpozicija fizionomije, i taj tako specifično
gabenovski način izražavanja.
Pavle Vujisić je slučajno postao
glumac. Kažu da je i Žan Gaben sasvim slučajno došao na film.
Pavle Vujisić je počeo da studira, pravo ga je zanimalo, ali nije na Pravni fakultet mnogo zalazio. Promenio je
mnogo zanimanja - od profesionalnog spasioca na savskim kupalištima do
- nosioca glavne uloge.
Dijapazon širok i - podseća na biografiju
američkih glumaca i pisaca. Prošao sito i rešeto.
Film ga
privlači, scena ne - jedinu ponudu koju je imao da dođe na scenu i
da tamo kreira Nikoletinu Bursaća odbio je za račun jedne manje
uloge na filmu...
U julu, u Puli, od trinaest filmova
prikazanih u konkurenciji igranog filma, Pavle Vujisić je nastupio u
četiri: glavna uloga lađara u filmu "Tri koraka u prazno", uloga
rudara u filmu "Te noći", uloga partizana u filmu "Rafal
u nebo", uloga kafedžiije u filmu "Četiri kilometra na
sat".
Bilans: glavna nagrada od 200.000 dinara i zlatna medalja
Arena za najbolju mušku ulogu.
A na petom festivalu u Puli imali su
svoje uloge: Milivoje Živanović, Stane Sever, Bert Sotlar, Rade
Marković, Jovan Milićević, Pero Kvrgić, Stane Potokar, Stevo
Žigon, Ajvaz, Bijelić, Lovrić i mnogi drugi...
Lađar, rudar, partizan, kafedžija
"Tri koraka u prazno": Lađar, stari morski vuk koji celog veka tegli
za drugog, sit svega, najviše Dunava i košave, leda i smrzavanja.
Hoće mir. Mir može doneti samo - novac, novac koji će obezbediti
starost koja dolazi i nerad koga je željan stari krmanoš na
dunavskim šlepovima.
Da bi došao do novca, do mnogo novca, mora se ići drugim putem i zato
- šverc, satovi, satovi, sve što se imalo, sve što se steklo dugim
godinama mučnog rada, sve je u tim satovima koji se cakle.
Pored
satova je Irma, mlada žena: samo nju i mir hoće stari krmanoš.
I
sve je već na dohvatu ruke, još samo jedna noć i taj dan što je
već na izmaku, i san će biti ostvaren.
I tada nastaje drama, drama
koja je odnela sve - i tu dramu videćate kada film dođe. Sada nas
interesuje samo Pavle Vujisić: ta uloga donela mu je sva pulska
priznanja. Jer - nikog još nije bilo koji je napisao da Vujisić nije
zaslužio pulsku nagradu! Nikog!
Ako je negde, u nekoj svojoj ulozi,
došao do nadomak Gabenu, onda je to bez sumnje ovde, u ulozi
krmanoša.
To je prvi naš filmski glumac koji ne glumi, kod koga se
oseća takva superiorna naturalnost i takav mir pred kamerom kao - da
ona i ne postoji. I ta ležernost u pokretu, u glasu, u izrazu, to je
ono što Vujisića odmah izdvaja, što čini da mu odmah poklonimo i
svoje poverenje i sve svoje simpatije.
Ako hoćemo pravo - taj
krmanoš i nije neka simpatična ličnost u osnovi, može čovek biti
i kriminalac pa da nam bude blizak, ali taj na šlepu, taj što
mrcvari Irmu, taj je skoro kao životinja: grub je, mrzi sve, sebičan
je, pa ipak - celo gledalište je za njega!
Normalno bi bilo da onaj
treći, koji se neizbežno pojavljuje, koji je p o z i t i v n i j a
ličnost, bude taj koji će odneti naše simpatije, kome će parter
zapljeskati i za koga će navijati.
Ali ne, parter je ostao miran
prema njemu, sve glave su bile okrenute krmanošu. Skoro nesvesno,
ali - želimo mu da uspe, da se smiri.
Želimo to - zbog Pavla
Vujisića!
Krmanoš je u Živanovićevom filmu postao - rudar
"Te noći": To nije velika uloga: jedna tuča u kojoj dominira i
jedna nesreća u oknu u kojoj - opet dominira. U tuči -
najnemirniji, u nesreći - najmirniji. Dve krajnosti, obe date lako,
skoro bez naprezanja.
Što nije više došao do izražaja nije kriv
on: najpre tekst koji mu je stavljen u usta, a zatim režija koja je,
u oknu, od njega nepotrebno pravila heroja...
Pavle Vujisić nije za
uloge heroja: on je običan mali čovek koji se svuda ponaša obično:
na lađi, u krčmi, u tuči, na poslu, u - ratu.
U Bjenjaševom filmu "Rafal u nebo"
"Rafal u nebo": U ratu, partizan, on je u patroli koja
ima zadatak da spreči osvetu. Da spreči svoga druga, borca, željnog
osvete - da se ne sveti. Makar - morali pucati u njega.
Ubistvom da
spreče ubistvo koje je zločin.
Ta patrola nije u Bjenjaševom filmu
bila dobra, uopšte, ceo taj film "Rafal u nebo", nije
ispao onako kako smo očekivali.
Ali u tom filmu, pored jedne vrlo
dobre ženske uloge i jedne odlične epizode (Stojan Aranđelović)
imamo i jednu sasvim dobru ulogu - Pavla Vujisića.
On je tu jedini
koji veruje u čoveka, koji veruje da njihov drug za kojim tragaju ne
može postati ubica, ne može otići u zločin.
I kad je rafal
zaparao nebo umesto u nejač i žene, niko nije bio zadovoljniji od
Pavla Vujisića: njegovo lice u trenutku rafala odražavalo nam je
neobično verno šta se u tom času dogodilo, šta se u tom trenutku
odigralo u svima njima.
Promućurni palanački kafedžija
"Četiri kilometra na sat": Neobičnu ulogu igrao je u ovom filmu - promućurnog palanačkog
kafedžiju, spremnog da "namesti", lukavog, prefriganog.
Priznati se mora još jednom: i ovde je uspeo.
S maskom na licu - što
je malo neuobičajeno, Vujisić je i ovu ulogu odigrao vrlo reljefno,
unoseći neke nove akcente, neke nove valere u svoju igru.
Tu skoro
da nije ničim podsećao na ovog Vujisića koga znamo iz prethodnih
filmova, koga susrećemo na ulicama, u Stojanovićevom filmu bio je
to jedan novi Vujisić.
U ansamblu koji je bio neverovatno kompaktan,
koji je imao bezbroj izvrsnih epizodnih uloga, ni ova Vujisićeva nije
ostala nezapažena.
Naprotiv, odmah posle Srdoča i Majića (koji su
za te uloge dobili nagrade) nalazi se lik kafedžije, lik pun neke
mlohavosti, s podozrivim očima, s brkovima koji samo povećavaju
opštu dozu lukavog, gadnog, prevrtljivog.
Izvrstan je bio momenat
između njega i Srdoča: kafedžija koji je osigurao na smrt bolesnog
čoveka od tuberkuloze i - bolesnik.
Bolesnik traži rakiju,
kafedžija-cicija, koji čeka njegovu smrt, ne da!
Bolesnik kaže:
"Obesiću se i - ode tvoje osiguranje... "
I tek tada, pred mogućnošću
da izgubi - daje čokanj, ili polić rakije...
Retki su naši filmovi
koji imaju ovako duboke, ovako snažne sekvence.
Zahvaljujući
dvojici velikih glumaca, Srdoču i Vujisiću, ovaj detalj ostaje u
najimpresivnijem sećanju!
Pavle Vujisić danas je verovatno
najtraženiji naš filmski glumac i prvi filmski glumac -
profesionalac. Trenutno snima u novom Nanovićevom filmu "Pogon
Be“.
Napisao: D. D, obrada: Yugopapir (Filmski svet, avgust 1958.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
