Sarajlije su počele da sviraju komercijalni program, pa su ubrzo postali jedna od popularnijih grupa u Napulju. Živeli su u hotelu "A" kategorije, primali debele plate, ali i dobro zapinjali. Svake večeri svirali su od 19 do 2 časa posle ponoći. Od silnih napora pevaču Željku Bebeku te zime je "napukao" glas. Pre toga imao je tanak, kristalan glas
Nastavnici koji su malog Gorana
Bregovića izbacili iz II razreda muzičke škole, kao lenjog i
netalentovanog, verovatno ni sanjali nisu da će kudravi
osmogodišnjak petnaestak godina kasnije steći ugled, slavu i novac
zahvaljujući upravo svom - muzičkom talentu. Međutim, u to vreme
Goranu je sve drugo bilo preče od muzike, na veliku žalost njegovog
oca, koji je želeo da mu sin, kao i on sam, svira violinu. Tako se
muzičko obrazovanje Gorana Bregovića prekinulo u drugom razredu
muzičke škole, odseka violine. ("Šta da radim, kada sam više
voleo da sa decom ganjam loptu po poljani, nego da vežbam
violinu"...)
Goranova naklonost prema muzici javila
se ponovo, ovog puta bez ikakve inicijative njegovih roditelja,
nekoliko godina kasnije, dok je bio član jedne izviđačke družine.
Na izviđačkim izletima mnogo se pevalo, najčešće uz gitaru, pa
je budući šef "Bijelog dugmeta" brzo postao zaljubljenik
tog instrumenta.
- Prvi put sam stvarno bio fasciniran
zvukom gitara na koncertu grupe "Manjifiko" u Sarajevu -
seća se Bregović. - Ko se seća ove grupe, znaće da je
reč o "meksikancima", što meni u to vreme nije smetalo da
sa njihovog koncerta izađem ošamućen zvukom, koji mi se, čini mi
se, u kosti uvukao. Nekoliko dana kasnije majka mi je kupila prvu
gitaru. I kasnije, sve do moje vrlo pozne dobi,
mama je bila glavni nabavljač mojih muzičkih instrumenata...
U vreme kada je Goran Bregović
završavao osnovnu školu, u Sarajevu su počele da se rađaju
pop-grupe. Kao dete sa periferije, Goran je bio prilično daleko od
svega toga. Ipak, to mu nije smetalo da svoju prvu curu povede baš
na jedan koncert sarajevskih pop-grupa. Između ostalih, na tom
koncertu su, svako u svojoj grupi, svirali Željko Bebek i Zoran Redžić.
Videvši kako se
njegova cura oduševljava svirkom grupa sa scene, golobradi Goran je
odlučio da i sam što pre osnuje pop-grupu.
Pošto je završio osnovnu školu,
Goran se upisao u prvi razred saobraćajne tehničke škole. Tada
postaje solo gitarista grupe "Izohipse", koja se tako
zvala, jer je većina njenih članova učila srednju geodetsku školu.
Međutim, Goranova karijera u "Izohipsama" nije bila dugog
veka, jer je - ponovo bio izbačen iz škole!
Za vreme prakse
nestašni srednjoškolac odlučio je da provoza jedan od dva stara
"mercedesa", koji su korišćeni kao školska učila.
Međutim, pošto u rezervoaru automobila nije bilo kapi benzina,
Goran je vozio uz pomoć takozvanog "anlasera", što je
trajno oštetilo vozilo, pa je nedisciplinovani đak izbačen iz
škole.
Ovu novost Goran nikada nije smeo da kaže svojoj majci.
Ona je jednog dana dobila poziv iz
škole, u koju je otišla i iscrpno se obavestila o "podvizima"
svog sina. Slučaj je hteo da baš tog dana Goran sa "Izohipsama"
svira na školskoj igranci. Uzbuđena mama Bregović nije imala
živaca da sačeka sinovljev povratak kući, pa se uputila pravo na
igranku, gde se ovaj sa gitarom njihao u ritmu pesama tada popularnih
"Bitlsa". Nestrpljenje je bilo preveliko, pa majka nije
sačekala da njen sin odsvira pesmu do kraja, već se popela na binu
i pred začuđenim igračima i sviračima solo-gitaristi podelila nekoliko vrućih šamara i za uvo ga odvukla kući...
Tako je kratkotrajna karijera
solo-gitariste "Izohipsa" Gorana Bregovića bila završena.
Kako već u tim godinama biva, Goran
nije dugo žalio za svojom prvom grupom. Školovanje je nastavio u
gimnaziji, u kojoj je već delovala pop-grupa "Beštije".
Mada je pre toga svirao gitaru, talentovanom Bregoviću nije bilo
potrebno mnogo da postane basista ove grupe. Probe su održavane u
podrumu jednog od članova "Beštija", a repertoar se
sastojao od ekstravagantnih pesama, što je trebalo da pomogne
petorici momaka da što pre iziđu iz senke anonimnosti.
Deo teksta
jedne od tih pesama bio je:
"Jednog dana, iznenada, video sam crva, bušio je drva, bušio je drva..."
Ma koliko to čudno
bilo, zahvaljujući upravo ovakvim šašavim pesmicama, "Beštije"
su počele da stiču svoju publiku. U gimnaziji u kojoj su na
igrankama svirale, već su mnogi nosili kape sa slovom "B",
a posle kupovine nešto boljih instrumenata, njihova popularnost je
prešla školske okvire.
To je ujedno bio i početak profesionalne
muzičke karijere Gorana Bregovića.
Jer,
"Beštije" su tih dana počele da sviraju na nekim
igrankama na periferiji Sarajeva, naravno, za honorare koji su se
lakše mogli nazvati crkavicama. Bilo kako bilo, tek, "Beštije"
su polako postajale zvezde periferijskih naselja, kao što su
Vratnik, Medrese, Kovačići i druga.
Mali nije uopšte loš
U to vreme Željko Bebek je već bio
poznat sarajevski pop-muzičar. Svirao je ritam-gitaru u tada sve
popularnijim "Kodeksima". Slučaj je hteo da njegova grupa
iznenada ostane bez bas-gitariste. Raspitujući se svuda za nekog
novog muzičara, Željko je čuo da negde na periferiji svira
neka grupa "Beštije", koja ima "dobrog, lepuškastog i
živahnog basistu, koji uzgred ume lepo i da peva".
U omalenoj, zadimljenoj dvorani vladala je velika gužva.
Željko se smestio u jedno ćoše i počeo da studira muziciranje
četvorice dečaka. Gitarista mu se nije svideo, niti ono što je
bubnjar izvlačio iz rashodovanog doboša i ulubljenih činela, ali
je zato bas-gitarista, zbog koga je došao na ovu igranku, dobro
vladao instrumentom i još bolje pevao.
- Mali, dođi de da te nešto pripitam! - rekao je Željko Goranu, dok je ovaj po završetku igranke pakovao
gitaru.
Gorana nije uvredilo to što ga je
Željko oslovio sa "mali", jer na to je navikao, pošto su
ga još meseci delili od punoletstva. Ipak, zbunio se što sa njim
želi da razgovara nekoliko godina stariji varošlija, koji je već
stekao reputaciju poznatog pop-muzičara. Zato je ćutke prišao
Željku, čekajući da ovaj nastavi.
- Vidim da ne sviraš loše - rekao mu je
Bebek - i žao mi je što talenat rasipaš na ovakvim igrankama.
Verovatno bi želeo da pređeš u neku bolju grupu, da sviraš u
lepšoj dvorani, na "pravoj" gitari...
- A ko to od nas ne želi - odgovorio mu
je Goran. - Možda čak i ti...
- Dobro, onda znaj: moji "Kodeksi"
su ostali bez bas-gitariste, pa sada tražimo novog - poslovno je
nastavio Željko. - Čini mi se da bi to mogao da budeš
ti, ali nisam sasvim siguran, dok te dobro ne proverim. Da li si
raspoložen da prekosutra improvizujemo jednu malu audiciju za tebe?
- Pa, ako već mora - tvrdio je pazar
Goran, iako mu se iz pogleda videlo koliko je uzbuđen što mu se
ukazuje prilika da pređe u jednu od tada četiri najpoznatije
pop-grupe u Sarajevu.
"Samo da prekosutra sve bude u
redu", razmišljao je Goran dok je iste večeri šetao prema
svojoj kući. "Kada uđem u "Kodekse" sve će ići
mnogo lakše"...
"Mali nije uopšte loš",
gotovo istovremeno je razmišljao Željko, dok ga je autobus vozio
prema centru Sarajeva. "Kada njega budemo imali u grupi,
"Kodeksima" će možda krenuti nabolje"...
Poput Gorana Bregovića, i Željko Bebek
je prvi dodir sa muzikom morao da prekine zbog nediscipline: iz
školskog hora bio je izbačen, jer se suviše smejao. Nije mu
mnogo pomoglo što se pravdao kako ne može da izdrži da gleda
ostale devojčice i dečake kako istovremeno otvaraju usta, a da se pri
tom ne smeje.
Tako je u III razredu osnovne škole "Vuk
Karadžić" u Sarajevu prestao da peva i odlučio da se posveti
instrumentu koji je tada najviše voleo: mandolini. Zahvaljujući
muzičkom talentu, ubrzo je postao prva mandolina u školskom
tamburaškom orkestru.
Ali, ni to nije bilo dugog veka. Kudravi
dečačić voleo je da peva, a uz mandolinu to nije mogao. Zato je od
nastavnika, koji je vodio orkestar, zatražio da ga prebaci u
gitariste.
- Ne može to tek tako - odgovorio mu
je ovaj. - Prvo nauči da sviraš gitaru, pa
onda možeš tražiti tako nešto...
Tako je mali Željko, odlučan u želji
da postane gitarista, prestao da igra fudbal na poljani i svakodnevno
je počeo da vežba na gitari.
Pošto instrument nije imao, svirao je
na gitari koju je pozajmljivao u školi. Učio je sam, jer nikoga
nije bilo da mu pokaže kako se na gitari svira.
- Niko od drugova nije hteo da me
podučava, jer su svi ljubomorno čuvali svoje mesto gitariste u
školskom orkestru - seća se vokalni solista "Bijelog dugmeta".
- Sam sam prebirao po žicama gitare, koristeći samo svoj sluh i ono
što sam naučio svirajući mandolinu. Ali, uporno sam vežbao i za
nekoliko meseci postao bolji gitarista od ostalih drugova u školi.
Tako sam postao "prva gitara" u orkestru, u kome sam svirao
sve do završetka osnovne škole...
Kada se upisao u gimnaziju, Željko je
ponovo osetio želju da peva. Pošto mu je to išlo od ruke, postao
je član omladinskog muzičkog kluba "Eho", u kome je tada
svirao i Kornelije Bata Kovač, jedini iz tog kluba, pored Bebeka,
koji je do danas ostao veran muzici. Željko je redovno odlazio na
probe, učio nove pesme i pevao ih na priredbama koje je klub "Eho"
povremeno održavao.
To je trajalo sve do III razreda gimnazije, kada
je mladi pevač osetio potrebu da osnuje sopstvenu
vokalno-instrumentalu grupu. To je i učinio. Ostali članovi sastava
bili su Zoran Redžić, sada član "Bijelog dugmeta" na
odsluženju vojnog roka, njegov brat Fadil Redžić, danas basista
"Indeksa" i bubnjar Šento, kasnije član "Pro arta".
To je neki luđak
Sve u svemu, danas bi to bila prava supergrupa. U ono vreme, bila je
to samo grupica početnika koji su maštali o slavi. Novca nije bilo,
pa nije bilo ni instrumenata, ali u grupi je postojala dobra volja,
pa se sviralo na jevtinim gitarama i izanđalim bubnjevima. Repertoar
se sastojao, uglavnom, od numera "Šedousa" koji su u to
vreme bili na vrhuncu popularnosti.
Međutim, posle nekoliko meseci
zajedničkog muziciranja, Fadilu Redžiću se ukazala prilika da
postane bas-gitara tada mnogo poznatijih "Indeksa". On tu
priliku, naravno, nije hteo da propusti, što je označilo kraj
postojanja prve grupe Željka Bebeka.
Slučaj je hteo da samo nekoliko dana
kasnije Željka potraži tada već afirmisan sarajevski pop-muzičar
Edi Bogeljić.
- Znam da ti je grupa propala - rekao
mu je tada Edi. - Ali, ne sekiraj se mnogo zbog toga, čuo sam da
dobro sviraš ritam-gitaru i da lepo pevaš. Ja imam dobar sastav,
koji je već prilično poznat u Sarajevu pa, ako hoćeš, možeš da
sviraš sa nama.
- Kako da ne! - uzviknuo je Željko. -
Ima li kakvih uslova?
- Ima jedan vrlo važan - odgovorio je
Edi. - Moraš da kupiš sebi bolju gitaru od one krntije na kojoj si
do sada svirao. Za pojačalo ne brini. Moje je dovoljno veliko da se
obojica u njega uključimo.
Tako je Željko Bebek postao član
"Kodeksa", grupe koja je postojala već dve godine i
smatrala se jednom među četiri najbolje u Sarajevu, pored
"Indeksa", "Čička" i "Vokinsa"
(kasnije "Pro arta").
U trci za popularnošću, "Kodeksi"
su shvatili da moraju da se razlikuju od drugih grupa. Odlučili su
da budu najavangardniji. Snimali su hitove sa Radio Luksemburga,
vežbali ih nedelju dana i odmah potom svirali na igrankama. Po tome
je ova grupa postala poznata među mladima u Sarajevu.
Međutim,
Željko Bebek i Edi Bogeljić nikako nisu bili zadovoljni svojom
svirkom, pre svega zato što nikako u grupu nisu uspevali da uključe
nekog bas-gitaristu koji bi im odgovarao. Tako se dogodilo da za
relativno kratko vreme kroz "Kodekse" prodefiluje
dvadesetak basista! U to vreme, ova grupa svirala je na igrankama u
"FIS"-u, "Slozi", a nešto kasnije i u Skenderiji
koja je te godine otvorena.
- Tragajući za basistom, često sam
obilazio manje popularne igranke u predgrađima Sarajeva - priča
Bebek. - Tako sam na igranci u Domu
socijalističkog saveza u Kovačima slučajno nabasao na grupu
"Beštije", u kojoj je bas-gitaru prilično dobro svirao neki
klinac. Odlučio sam da ga proverim, pre nego što ga predložim svom
kolegi Ediju Bogeljiću, pa sam ga pozvao kod prijatelja Ranka
Rihtmana, koji je kod kuće imao klavir. Tako smo za tog klinca
improvizovali pravu malu audiciju. Bio je to moj današnji šef -
Goran Bregović...
U zakazano vreme, u stan Ranka
Rihtmana, sa vidnom tremom, došao je Goran Bregović.
Bio je
uzbuđen, jer je znao da je reč o presudnom trenutku, kada iz
"Beštija" može da pređe u mnogo poznatije "Kodekse".
Ranko je sedeo za klavirom i svirao, Goran je pevao, trudeći se da
pokaže sav svoj sluh i talenat, a Željko je, zavaljen u fotelju,
sve to pažljivo slušao. Pošto mu se učinilo da "klinac"
nije tako loš, prekinuo je "audiciju" i odmah krenuo da
potraži Edija Bogeljića.
- Edi, našao sam novog basistu! -
rekao mu je čim ga je pronašao.
- Jao, pa nemoj opet! - uhvatio se za
glavu šef "Kodeksa". - Koji ti je, sad, taj?
- Neki mali Goran, svira u "Beštijama"
- odgovorio je Željko.
- Ma kakve "Beštije"! -
nastavio je da jadikuje Edi. - Već po imenu grupe vidim da je to
neki luđak. Nemoj, Željko, molim te!
Ali, Bebek je bio uporan.
Tako su se,
danas najvažniji članovi "Bijelog dugmeta",
najpopularnije grupe u istoriji naše pop-muzike, prvi put obreli u
istom sastavu.
"Kodeksima" je tada išlo prilično
dobro: svirali su na najboljim igrankama, snimili su tri pesme za
Radio Sarajevo i dva puta se pojavili na malom ekranu. U toj grupi
Goran je prvi put osetio da nešto znači: došao je do dobrog
instrumenta, a i do sume novca s kojom su mogli da se prave neki
planovi.
- Do tada sam bio anoniman muzičar,
a onda se odjednom obreo u poznatom društvu i ubrzo
postao jedan od vodećih basista u Sarajevu - priča Goran. - O mene
je odjednom počela da se otima grupa "Pro arte". Pošto
mene nisu mogli da nagovore da postanem njihov član, otišli su
mojoj kući da ubede moju majku. Međutim, meni se nisu dopadali.
Sa dvojicom duvača, svirali su nekakav soul koji je meni bio otužan.
Smatram da su već tada bili dosadni! Moja majka nije tako
mislila i, mnogo godina posle toga, znala je da mi prebaci:
"E,
moj sine, tako ti i treba, kada nisi hteo da slušaš i postaneš
član "Pro arta". Vidiš kako su oni lepo uspeli, a ti sa
onim tvojim čupavcima samo mlatiš praznu slamu".
- To vreme, u stvari, bilo je period
najveće bezbrižnosti u mom životu - nastavlja šef "Bijelog
dugmeta". - Bio sam tek srednjoškolac, a već
prilično poznat u Sarajevu. Kada se danas setim tih dana
osećam se vrlo glupo. Moji roditelji su se tada odselili na more, pa
sam ostao sam u stanu. Sav muzički svet i oni koji su voleli žureve
i zabave brzo su naučili moju adresu - Miloša Obilića 54. Bilo je
to vreme puno neprospavanih noći i praznih razgovora. Danas, kada
mislim na to vreme, čini mi se da je to bio najbesmisleniji period u mom
životu...
Što se Željka tiče, koji se od malih
nogu lomio između sviranja gitare i pevanja, on je tih dana
ponovo, iznenada, osetio potrebu da se posveti instrumentu. Prestao
je da peva, pa je "Kodeksima" pristupila mlada Ismeta
Dervoz. Željko Bebek je ponovo bio samo ritam-gitarista.
U to vreme, Zoran Redžić je svirao u
"Čičcima" koji su bili mnogo uspešnija grupa od
"Kodeksa". Članovi te grupe u Sarajevu su bili poznati ne
samo kao pop-muzičari, već i kao društvo koje je umelo dobro
da se zabavlja. Pored Zorana Redžića, u "Čičcima" je
svirao i Milić Vukašinović, danas bubnjar u najnovijoj postavi
"Bijelog dugmeta".
Putevi svih budućih "dugmića" tih
dana su se čudno preplitali...
Momci, ovako više ne ide
"Kodeksi" su bez nekih značajnijih
uspona i padova svirali na sarajevskim igrankama sve do leta 1969.
godine. Prilična monotonija koja se uvukla u karijeru grupe pretila
je da za neke članove postane neizdrživa. Možda bi tako i bilo, da
jednog dana "Kodeksi" nisu dobili ponudu koja je trebalo da
izmeni njihov način života: leto su mogli da provedu u Dubrovniku,
zabavljajući svojom svirkom goste u poznatom "Splendid-baru".
- Ma, ljudi, šta ćemo mi u baru? - čudio se Goran Bregović. - Pa, zna se, valjda, šta se u barovima svira. Jel' smo mi pop-grupa, ili nismo!
- Ma, ljudi, šta ćemo mi u baru? - čudio se Goran Bregović. - Pa, zna se, valjda, šta se u barovima svira. Jel' smo mi pop-grupa, ili nismo!
- Samo ti ćuti i uživaj! - odgovorio mu
je ozbiljniji i razboritiji Željko. - Tamo idemo da sviramo zbog love,
a bez nje, kao što ti je poznato, danas i ne možeš da budeš
pop-grupa.
Tako su početkom tog leta "Kodeksi"
stigli u Dubrovnik. U međuvremenu, odrekli se se pesama "Krima"
i Džimija Hendriksa, a uvežbali animir-repertoar, kakav se obično
svira u barovima. Strani gosti, kojih je u tom baru bilo najviše,
bili su zadovoljni njihovom svrikom, pogotovo dinamičnim
"Kazačokom", koji je u barskom programu ubrzo postao
najpopularnija numera posle neizbežnog striptiza.
Slučaj je hteo da se za muziciranje
"Kodeksa" zainteresuje izvesni Renato Pećifiko,
italijanski menadžer koji je odmor provodio u Dubrovniku. Sarajlije
nisu ozbiljno primale njegova obećanja, jer su bili navikli da im se
više obećava, nego čini. Međutim, kada su se
vratili u Sarajevo, tamo ih je već čekao ugovor po kome je trebalo
da sviraju u Napulju pod uslovima izuzetno povoljnim za ono vreme.
Tako se dogodilo da četvorica
Sarajlija (Ismeta Dervoz je u međuvremenu napustila grupu) dobiju
poziv da sviraju u inostranstvu kada je većina naših pop-grupa o
tome mogla samo da mašta. "Kodeksi" se nisu mnogo
dvoumili: u vreme maratonskih gitarijada i krparenja sa
instrumentima, poziv u Napulj delovao je kao nešto što će sasvim
izmeniti dotadašnji život.
Januara 1970. godine mladi Bosanci stižu
u Napulj i odmah se ustremljuju na buvlje pijace, obnavljajući i
modernizujući ličnu garderobu.
Bilo je kasno kada su shvatili da su nakupovali bofl-robu, koja se u Italiji već već godinama ne nosi...
Bilo je kasno kada su shvatili da su nakupovali bofl-robu, koja se u Italiji već već godinama ne nosi...
"Kodeksi" - u Italiji su se
zvali "Kodići" - stanovali su i svirali u hotelu "Rojal",
u kome je bio smešten najbolji i najlepši noćni klub u Napulju.
Još u Sarajevu su uvežbali nov repertoar, uglavnom numere "Krima"
i Džimija Hendriksa, u koje su verovali kao u odskočnu dasku za
uspeh u Italliji. Međutim, dok su se oni uvijali i znojili nad
svojim gitarama, gazda Paćifiko je sumnjičavo vrteo glavom. Jedne
večeri za vreme pauze odlučno je prišao njihovom stolu:
- Slušajte, momci ovako više ne ide.
Hoću da mi svirate ono što ste svirali u "Splendid baru"!
Zašto ne svirate onaj, kako se zove... "Čazakok"?! To
hoću da svirate!
Videvši da sa Paćifikom nema šale,
Sarajlije su počele da sviraju komercijalni program, pa su ubrzo
postali jedna od popularnijih grupa u Napulju. Živeli su u hotelu "A"
kategorije, primali debele plate, ali i dobro zapinjali. Svake večeri
svirali su od 19 do 2 časa posle ponoći. Od silnih napora pevaču Željku Bebeku te zime je
"napukao" glas. Pre toga imao je tanak, kristalan glas.
- U
Radio Sarajevu su večito maštali da od Željka i Ismete Dervoz
načine duet, jer su im se odlično slagali glasovi; pevali su kao
dve ovce, kaže Goran Bregović.
Po isteku ugovora sa hotelom "Rojal"
u Napulju, "Kodeksi" u maju te godine prelaze na ostrvo Iskiju, gde sviraju u disko-klubu "Alampare". To je već bila
stepenica niže, jer su dobili lošiju platu, stan, pa čak i
publiku, pošto se u ovom klubu skupljalo mnogo pijanica i narkomana.
Kako nisu bili sigurni da li novoj publici da sviraju progresivnu ili
komercijalnu pop-muziku, "Kodeksi" odluče da uzmu sedam
dana odmora i krenu za Sarajevo.
Tamo pronađu Zorana Redžića i
ponude mu da sa njima krene u Napulj, što ovaj prihvati. Zoran se
vrlo dobro uklopio u novu grupu, pa su "Kodeksi" ponovo
počeli da maštaju o proboju među slavne pop-sastave. Činilo im se
da im za ostvarivanje tog sna nedostaje samo dobar bubnjar pošto
Italijan Lućijano, koji je kod njih bio "zadužen" za taj
instrument, nije baš voleo da uvežbava nove pesme.
Tada od Zorana
Redžića stigne predlog da se u Italiju pozove Milić Vukašinović
- Mića, ondašnji bubnjar sarajevske grupe "Čičci".
Deset dana kasnije Mića stiže na
Iskiju. Njegov dolazak predstavlja veliku prekretnicu za "Kodekse".
To je vreme o kome Goran i Željko pričaju, svako na svoj način,
jer su ga različito i preživljavali...
- Sa dolaskom Miće sve se iz korena
promenilo - kaže Goran. - On je imao jasno definisanu želju da uspe
u inostranstvu. Njegova manija vežbanja ubrzo je i nas uhvatila.
Prestajemo da spavamo, jedemo, da se zabavljaiiio. Samo sviramo! U to
vreme pod Mićinim uticajem menjamo način sviranja i zaokrećemo ka bugiju. Počinjemo da vodimo drukčije razgovore, da o muzici
mislimo na nov način.
Mića je bio u svemu godinama ispred nas.
Muziku je bolje razumeo i o njoj više razmišljao. Pod njegovim
uticajem počinjemo da sviramo bugi i bluz. Za vreme muziciranja
svlačimo se do pojasa goli, jer ta nas muzika greje. Već smo bili
na stepenici više, na koju nas je doveo Mića. Pre toga smo za
muziku bili obična telad. Međutim, naša muzika se gazdi "Alampare"
nije dopadala, pa smo tako dobili prvi otkaz u karijeri.
U traganju za novim poslom potrošili
smo svu ušteđevinu i već smo počeli da pazimo na svaku liru. Sve
češće smo bili gladni. Međutim, ljubav prema bugiju nije nas
napuštala, sem Bebeka, koji je za tu vrstu muzike prestao da se
interesuje. On ostavlja ritam-gitaru i ponovo počinje samo da peva.
Manite se bugija
U to vreme Mića izvanredno
svira: njegovi bubnjevi u pravom smislu reči pevaju. Tih dana se
pojavljuje prvi album grupe "Blek sabat" koji je za nas
pravo malo otkrovenje.
Zato još jače "grizemo" u bugi,
ali poslovi nikako da krenu nabolje: od nas diže ruke i menadžer
Renato Paćifiko...
Ali, baš u to vreme upoznao sam
jednog italijanskog menadžera, koji nam, shvativši da smo u krizi,
nudi najpametniju stvar, ono što danas imam na Borikama: predlaže
nam da odemo u jedno selo u planini, gde možemo na miru da radimo,
pa ako nešto vredno stvorimo, on će nam pomoći da to plasiramo.
Međutim, onaj jugoslovenski strah da nas neko ne prevari pobeđuje,
pa mi tu ponudu odbijamo.
Tako prvi put sviramo na svadbi, jer to je
već vreme prave gladi. Pristajemo na sve poslove, samo da zaradimo
neku paru. Tako, kao totalni rokeri sa kosama do pojasa mi sviramo na
svadbama "tarantele" i "Svadbeni marš", onako
kao možemo i umemo na dve gitare i bubnjevima. Bilo bi to smešno,
samo da nismo bili praznih stomaka.
U to vreme dobijamo i najsmešniji
angažman u karijeri: sviramo u jednom restoranu na litici, čiji nam
gazda kaže:
"Hoću da svirate tako tiho, da se čuje samo more
i vi!"
Tako mi, dotadašnji "prangijaši" počinjemo
da sviramo za zaljubljene parove. Željko, koji je manje poludeo od
nas, već nas je bio napustio i vratio se u Sarajevo...
Željko Bebek je ostavio svoje drugove
u vreme kada su ovi već bili blizu totalnog kraha. Kako je to mogao
da učini, kada je pre toga u zajedničkoj pečalbi sa njima delio
dobro i zlo?
- Sve se promenilo kada je u "Kodekse"
došao Mića - kaže Bebek. - To je čovek koji ne
puši, ne pije i ne priča - samo svira! Za deset dana on je već
uspeo da načini jak uticaj na Gorana i Zorana. Na mene nije mogao,
jer sam bio stariji od njega. Pored toga, nije mi se vežbalo ništa
novo, jer sam video da je put koji diktira Mića pogrešan.
Uvežbavajući nov repertoar, mi smo počeli da izbacujemo stare
pesme, koje su nam držale posao. Ja sam pre toga pevao dvadesetak
pesama koje je publika volela. Onda, odjednom, umesto tri pesme, moji
drugovi sviraju jedan dugačak bugi, sve dok publici uši ne otpadnu.
Sledećeg dana sviraju dva bugija, a narednog - tri!
Na kraju se
dogodilo da celo veče sviraju samo bugi: malo Goran na usnoj
harmonici, malo Mića na bubnjevima, pa je sve više postajalo jasno da mene, kao pevača, grupa i ne treba!
Tako smo dobili prvi otkaz.
Pošto se nisam lako mirio sa porazom,
uspeo sam da pronađem nov posao u jednom restoranu, gde smo svirali
za male honorare i večeru, ali ipak nismo bili na ulici. Međutim,
moji drugovi su nastavili po starom: celo veče su svirali bugi, dok
sam ja sedeo za stolom, uz kutiju cigareta i flašu votke.
Tada već
nisu hteli sa mnom ni da razgovaraju. Ja sam imao svoje društvo,
njih trojica svoje.
Pred kraj avgusta dobili smo drugi otkaz. Pošto
sam bio najstariji u grupi, a strast prema bugiju me nije zaludela,
ponovo uspevam da pronađem izlaz iz teške situacije: pronalazim
"tezgu" u napuljskom "Pajper klubu". Sa gazdom
kluba ugovorio sam da jedno popodne sviramo za probu, pa ako se
pokažemo dobri, on će nam dati stalni angažman.
Uoči toga dana formalno sam preklinjao
svoje drugove:
"Dajte da sviramo dobre stvari! Manite se bugija,
barem za sada! Ostaćemo na ulici ako me ne poslušate!"
Kada je
odlučujuća svirka počela, učinilo mi se da su me poslušali.
Pustili su me da otpevam dve pesme, ali onda su počeli sa bugijem i
dva sata nisu prestali. Bilo je to Mićino maslo, jer je uobražavao
da svira kao Džindžer Bejker, pa je preko Goranovih i Zoranovih
leđa pokušavao da se ubaci u neku poznatiju grupu. Bilo kako bilo,
gazda "Pajpera" mi je iste večeri rekao da nismo
zadovoljili.
Sledećeg jutra bez pozdrava vratio sam se u Sarajevo...
Napisao: Danilo Štrbac, obrada: Yugopapir (RTV revija, januar - april 1977.)
Napisao: Danilo Štrbac, obrada: Yugopapir (RTV revija, januar - april 1977.)
Kraj 1. dela - 2. deo je OVDE
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)