Najveći problem grupe koja se odlučila za festivalski debi bilo je to što pevač Bebek nikako nije uspevao da nauči tekst pesme napisane na makedonskom jeziku. Njegovi drugovi iz grupe već su počeli da se nerviraju jer on nije znao tekst onog dana kada su doputovali u Skoplje, pa čak ni sledećeg, kada je trebalo da pevaju na festivalu
Željko je u Sarajevo stigao bez prebijene pare, pošto je iz Napulja krenuo sa 30 hiljada lira, koliko je morao da plati za voznu kartu. Tako se na peronu sarajevske željezničke stanice obreo sa gomilom kofera i i torbi, prepunih stvari koje je u Italiji kupio, dok je grupi "Kodići" još dobro išlo. Sa tolikim prtljagom doskorašnji pečalbar nije mogao nigde da mrdne, pa je morao da uzme taksi. Kada ga je on dovezao pred kuću, Željko je ostavio stvari u taksiju, objasnivši vozaču da se odmah vraća. Nekoliko sekundi je zastao pred vratima stana na prvom spratu, kao da se oko nečega koleba, a potom je odlučno zazvonio.
- Željko, sine, otkud ti!? - uzviknula je njegova majka kada ga je ugledala na vratima. - Šta čekaš, uđi.
- Mama, nemam para da platim taksi, a stvari su mi još u njemu - skrušeno je promrmljao Željko. - Molim te, ako možeš da mi pozajmiš...
Po povratku kući, Željko nije prestao da svira.
Sa Goranom, Zoranom i Mićom je bio navikao na svakodnevni rad, pa je tu korisnu naviku hteo da iskoristi sa novom grupom.
Ponovo se našao sa starim gitaristom Edijem Bogeljićem i dogovor je pao: pronaći još dvojicu muzičara i što pre početi sa vežbom. Tako su Željko i Edi stvorili novu grupu sa starim imenom - "Kodeksi".
Ponovo se našao sa starim gitaristom Edijem Bogeljićem i dogovor je pao: pronaći još dvojicu muzičara i što pre početi sa vežbom. Tako su Željko i Edi stvorili novu grupu sa starim imenom - "Kodeksi".
Početak je bio veoma ambiciozan: novi "Kodeksi" su vežbali svakog dana od sedam izjutra, do tri po podne. Uvežbali su novi repertoar, kojim su želeli da skrenu pažnju publike. A pošto sam repertoar nije bio dovoljan za to, Željko i drugovi su odlučili da obore jugoslovenski rekord u maratonskom sviranju.
Tako, drugog januara 1971. godine, "Kodeksi" u Skenderiji krenu u obaranje ovog čudnog rekorda, u čemu su i uspeli. Svirali su punih 36 časova!
- Posle te svirke više nismo bili ni za šta - seća se Željko - Bubnjaru su bile krvave ruke i zadnjica, gitarista je sve prste i nokte osakatio, a ja na kraju više nisam mogao ni da govorim, a kamoli da pevam, pa su moji momci na kraju samo svirali "bugi", baš kao Goran, Mića i Zoran...
Za to vreme pomenuti Goran, Mića i Zoran nisu svirali "bugi", nego sve što je od njih bilo traženo, samo da zarade neku crkavicu i ne ostanu gladni. Uvežbali su repertoar za seoske svadbe, pre svega nekoliko "tarantela", pa nije čudno što danas Goran pominje da su neke njegove pesme direktno inspirisane tom vrstom muzike.
Međutim, to je trajalo svega nekoliko meseci: pred kraj godine u Napulju su se iznenada pojavili Zoranov brat Fadil i Goranova majka, pa su se mladi muzičari pod prinudom vratili kući, u Sarajevo.
- U to vreme Goran i ja nismo čak ni razgovarali - seća se Željko. - Nisam hteo ni da mu se javljam na ulici. Bio sam veoma uvređen što su me on i njegovi drugovi odbacili u Italiji. Ja sam njega doveo u prvu ozbiljnu grupu i omogućio mu da se kao muzičar razvija, a on me se tamo odrekao zbog nekog, u to vreme čudnog zanesenjaka.
Međutim, mada sam bio uvređen, shvatio sam da je Goranu taj period u karijeri bio potreban. Meni nije, jer sam nešto stariji, pa sam sve to već bio prošao.
Tako su se Željkova i Goranova karijera te godine razvijale nezavisno: svako je radio za sebe.
U studijima Radio Sarajeva
Bregović nastavlja da radi sa svojim trijom, koji tada uzima ime "Mića, Goran i Zoran". Naravno, na repertoaru je bio - bugi...
- U to vreme bili smo sigurno najbolja grupa u Jugoslaviji - kaže Goran. - To ne mislim samo ja, već su to govorili i mnogi drugi, kojima se može verovati. Tako smo stekli pravu, frenetičnu publiku. Na žalost, iz tog vremena sačuvana su samo dva snimka, pošto Mića nije hteo ništa da radi, stalno se pripremajući za put u London.
Pored toga, u studijima Radio Sarajeva već su nas čudno gledali, jer smo hteli uvek da sviramo sa odvrnutim pojačalima i agresivnim, oštrim tonom, a u to vreme ideal ljudi koji su tamo snimali bio je čist ton, sav u ehu, da sve pliva u kristalu i biseru. Prema tome, nije čudno što su izbegavali da snimaju našu muziku, jer smo svirali onako, kako u našoj zemlji u to vreme još niko nije svirao. Ja sam, na primer, gitaru svirao gudalom...
U to vreme Mića, dosledan svojim planovima, zaista odlazi u London, u potragu za internacionalnom slavom. Tako se trio "Mića, Goran i Zoran" raspada. Goran se upisuje na fakultet i veoma ozbiljno počinje da studira filozofiju. Zoran Redžić takođe.
To je početak jednog čudnog perioda u karijeri Gorana Bregovića, kada se ovaj talentovani mladić potpuno povlači iz muzičkog sveta.
Mada živi u nezavidnoj finansijskoj situaciji, on odbija sve mogućnosti da sa gitarom zaradi neki dinar, jer, kako kaže, "nikako mu se nije mililo da se ponovo vraća na stare stvari, koje mu se više nisu dopadale i u koje više nije verovao".
Zoran Redžić takođe prestaje da svira. Počinje period u kome su se budući "dugmići" prilično razdvojili, gotovo uopšte međusobno ne kontaktiraju, mada podsvesno još jedni na druge računaju.
Željko Bebek tih dana takođe prvi put u karijeri počinje, kako sam kaže, "da se hladi za muziku". Tri letnja meseca proveo je sa "Kodeksima" u Vrsaru, pevajući iz dana u dan sa sve manje volje i ljubavi. U njemu je počelo nešto da se kuva...
- Shvatio sam da već godinama pevam, a nikako da mi karijera krene nabolje - priča Bebek. - Bio me je glas dobrog pevača, međutim, nikako nisam radio sa grupom koja bi mogla nešto da učini na širem planu. "Kodeksi" su bili dobra grupa, ali samo kao reproduktivci. Sami nisu mogli niti umeli ništa da stvore. Pevali smo i svirali samo strani repertoar, a to nije nikud vodilo.
Oktobra meseca te godine u Željku je sazrela čudna odluka: da prestane da peva!
- Edi, ja više ne dolazim na probe! - odlučno je rekao svom prijatelju, šefu "Kodeksa" Ediju Bogeljiću. - Ovako kako radimo, bolje da više ne radimo! Ako vam budem potreban zbog neke tezge, gde može neka para da se zaradi, zovite me, doći ću. Ali, rad sa grupom zauvek prekidam.
Ostali članovi "Kodeksa" kao da su čekali nešto slično: siti svega, odmah odluče da grupu rasformiraju.
Tako su "Kodeksi" zauvek prestali da postoje...
Neko čudno bubnjanje
Željko Bebek se potpuno povlači iz muzičkog života Pošto je sakupio dovoljno novca da kupi dobar gramofon, on jedini kontakt sa muzikom ostvaruje putem slušanja ploča. Daleko od muzičara i muzike, Goran Bregović se potpuno posvetio studijama filozofije. Prvu godinu polaže na vreme i upisuje drugu. Međutim, njegov studentski život iznenada prekida telefonski poziv Ismeta Arnautalića, mlađeg brata poznatog kompozitora Esada Arnautalića.
- Vala, Ismete, dobro je što si se javio - odahnuo je Goran Bregović. - Život bez svirke već mi je bio na vrh glave. A što se tiče ostalih članova grupe, bolje da ne čekamo da se sami jave. Pa, imam ja basistu, da boljeg ne može biti...
Tako već sutradan Goran kreće u potragu za Zoranom Redžićem.
Samo nekoliko dana kasnije rodila se nova grupa "Jutro" čiji su članovi bili: Goran Bregović (solo gitara), Zlatko Hodnik (vokalni solista), Gordan Matrak (bubnjevi), Zoran Redžić (bas-gitara) i Ismet Arnautalić (pijanista i šef grupe).
Probe se održavaju redovno, ali sviranja za publiku nema uopšte, što se ne dopada Goranu, ali za to niko ne haje, jer je šef grupe već zamislio kako će "Jutro" steći slavu i afirmaciju.
- Pošto je Ismet bio Esadov brat, on je uobrazio da ćemo se najlakše probiti preko festivala - priča Bregović. - Tako je i bilo: već početkom sledeće godine mi pevamo na "Šlageru sezone". Tada mi se dogodila i najsmešnija stvar u karijeri: pred početak naše numere dirigent - bio je to, naravno, Ismetov brat Esad - daje znak orkestru da se smiri i pripremi za izvođenje pesme; svi se umire, ali nikako ne prestaje neko čudno bubnjanje.
Osvrćemo se na sve strane, nije nam jasno šta se događa, a iz zvučnika se neprekidno čuje neko tup-tup-tup...
Tek u zao čas shvatili smo da se to našem bubnjaru Matraku od silne treme trese noga na pedali velikog bubnja...
Tako se grupa "Jutro" prvi put pojavljuje na festivalu, počinje da planira svoje učešće na nekim budućim i snima svoju prvu ploču...
A njen gitarista Goran Bregović počinje sve češće sa nostalgijom da pomišlja na svog bivšeg pevača Željka Bebeka...
Pošto je odlučio da se povuče iz muzičkog života, razočaran neuspesima koji su pratili njegovu karijeru, Željko Bebek mesece provodi u kući, uz gramofon i ploče. Ponekad uzme gitaru, zapeva, ali samo za ličnu razonodu. Zbog svega tega nije srećan, jer dugogodišnje pevanje za publiku ostavilo je dubokog traga u njegovim željama i navikama.
Zato Željko nije razmišljao mnogo, kada je jednog dana dobio telegram, nepotpisan i pomalo tajanstven, u kome mu poručuju da određenog dana dođe u studio za snimanje Radio Sarajeva.
"Već mi je dosta ovog usamljenog života", razmišljao je pevač, "idem da vidim zašto me traže, ko zna što je po sredi"...
Tako Željko ugovorenog dana početkom januara 1972. godine odlazi u Radio Sarajevo, gde ga čeka - Goran Bregović.
Posle mnogo vremena uzajamnog izbegavanja dvojica saradnika i nekadašnjih prijatelja tada ponovo razgovaraju.
- Imam novu grupu, zove se "Jutro" - kaže mu Goran Bregović. - Počeo sam da komponujem, a čini mi se da niko moje pesme neće pevati bolje od tebe. Znam da si ljut, ali ako hoćeš, voleo bih da postaneš pevač u "Jutru"...
- Pa, ne znam ni sam - u početku Željko "tvrdi pazar". - A kada bih to počeo da pevam?
- Sada! - smeje se Goran, siguran da ga Željko neće odbiti. - Već sam ugovorio snimanje u studiju...
Čekaću te da se vratiš
Posle pola sata već je snimljena pesma Gorana Bregovića "Patim, evo, deset dana" sa Bebekom kao vokalnim solistom. Snimak se dopao mnogima i desetak dana kasnije "Jutro" ga izvodi u jednoj emisiji TV Sarajevo.
Kada je izgledalo da je novoj grupi konačno krenulo nabolje, Željko iznenada dobija poziv za vojsku: u jedinicu mora da se javi već 24. februara...
- Tada sam pomislio da nikada neću napraviti karijeru - priča Bebek. - Jer, posle svih lutanja i traganja za uspehom, prvi put sam u životu mogao da krenem sa boljih pozicija. Ne sa igranke, kao do tada, već iz TV studija. Ali, obaveza prema Armiji bila je preča od svega...
Sasvim sam i ne baš u sjajnom raspoloženju, Željko Bebek odlazi 23. februara 1972. na železničku stanicu, gde treba da se ukrca u voz koji će ga odvesti u kasarnu.
Ispred voza ga već čeka Goran. Obojica su zbunjeni i nervozni, pričaju o kojekakvim nevažnim sitnicama, kao da nemaju hrabrosti da otpočnu razgovor o onome što ih obojicu tišti. Uoči samog polaska voza Goran se odlučuje da kaže:
- Željko, samo ti služi vojsku i ne brini! Čekaću te da se vratiš, pa ćemo zajedno nastaviti ovo što smo započeli...
- Voleo bih da sam mogao da mu verujem, ali nisam! - kaže Bebek. - Možda zato što sam se u njegovu "vernost" duboko razočarao u Italiji, a možda i zato što sam toliko priželjkivao slično obećanje.
Dok je Željko u vojsci, Goran Bregović malo svira, a mnogo komponuje. To je vreme u kome su nastale mnoge kompozicije koje će kasnije proslaviti "Bijelo dugme".
- Tih dana sam se konačno odlučio - priča Goran. - Jednostavno, shvatio sam da ću se muzikom baviti celog života. Bio sam siguran da je muzika koju pišem dobra, ali je isto osim mene malo ko mislio. I danas se čudim ljudima koji su tada mogli da mi pomognu, a nisu, jer nikako nisu shvatali da je to što stvaram kvalitetno i dopadljivo.
U želji da u praksi nekako "proveri" svoju muziku, Goran Bregović odlučuje da snimi prvu ploču sa sopstvenim kompozicijama. Pošto su mu stalne zamene pevača već dodijale, a Željko je u vojsci, on se rešava da propeva. Tako nastaje ploča "Kad bih bio bijelo dugme" koju izdaje produkcija ploča Radio Kruševca.
Ova pesma počinje da se "vrti" u programima mnogih radio-stanica, što "Jutru" donosi značajnu popularnost, ali kratkotrajnu, jer ploče sa tom pesmom uskoro nema nigde u prodavnicama, pošto je Produkcija ploča Radio Kruševca u međuvremenu neslavno prestala da postoji.
Sve to rezultuje se u novoj krizi koja se nadvija nad grupu "Jutro". Goran Bregović, po prirodi veoma prek, konstatuje da neki članovi grupe ne odgovaraju njegovim muzičkim afinitetima, pa im uskraćuje gostoprimstvo u "Jutru". Između ostalih i - Ismetu Arnautaliću. Ovaj, koji je grupu "Jutro" oformio, ne može to tek tako da prežali...
Željko Bebek se iz vojske vraća u martu sledeće godine i pravo sa železničke stanice odlazi u grad, da obiđe mesta gde se okupljaju sarajevski pop-muzičari. Tamo sreće Ismeta Arnautalića. Posle srdačnog susreta, dvojica muzičara odmah prelaze na poslovne razgovore.
- Ti si pametan momak, Željko, ponudiću ti nešto, pa ti odluči da li ćeš prihvatiti - kaže mu tada Arnautalić. - Ali prvo moram da te pitam, da li znaš da više ne sviram sa Goranom?
- Pa, nešto sam načuo - odgovara Željko, kome je Goran o svemu podrobno pisao na adresu kasarne.
- Evo u čemu je stvar - nastavlja Arnautalić. - Osnovao sam odličan studijski sastav u kome sviraju samo poznati muzičari. Nedostaje nam pevač, a to bi mogao da budeš ti. Pojavljivaćemo se na festivalima, snimaćemo ploče, pevaćemo na televiziji. Oko toga ne moraš da brineš. Možeš lepo da se zaposliš, a uzgred pevaj sa nama, kako to već mnogi čine. Bolje ti je tako, nego da se seljakaš po tezgama i igrankama.
Pošto je Ismetu obećao da će o njegovom predlogu razmisliti, Bebek se od njega oprašta i samo stotinak metara niz ulicu, pred bioskopom "Dubrovnik" sreće Gorana Bregovića.
- Pa, vojniče, šta ćemo sada? - pita ga Goran, pošto su se izgrlili i izljubili.
- Kako šta ćemo!? Reci mi kada je proba! - odgovara mu Željko, koji je očigledno u vojsci imao dovoljno vremena da odluči kako će nastaviti svoju karijeru.
Ipak, za svaki slučaj, Željko Bebek, koji je shvatio da je karijera pop-muzičara prilično nesigurna stvar, tih dana se upošljava u Savezu zajednica socijalnog osiguranja Bosne i Hercegovine. Još sa svežom vojničkom frizurom, on se odlično uklapa u ulogu nižeg činovnika koji rešava slučajeve osiguranika lečenih u inostranstvu.
Radi svakog dana od 7 izjutra do 3 po podne, a potom žurno juri na autobus koji će ga odvesti u "Skenderiju" gde već u pola četiri počinje proba njegove grupe. I tako iz dana u dan.
A kosa raste...
Jedini je imao telefon
Znanje stečeno u muzičkoj školi Vlado Pravdić je prvi put počeo da koristi u pop-muzici još kao gimnazijalac. Njegova prva grupa bili su "Vokinsi", simpatičan soul ansambl, od koga su kasnije nastale "Pro arte".
Temperamentnom i izuzetnom muzikalnošću u toj grupi se isticao bubnjar Vladimir Savčić-Čobi. On je prve kontakte sa pop-muzikom imao samo godinu dana ranije, kao nosač instrumenata Bebekovoj grupi "Kodeksi".
Samo sedam meseci kasnije prešao je u "Indekse", kojima je ostao veran naredne dve i po godine, s tim što je poslednjih godinu dana povremeno sarađivao sa mladom, još neafirmisanom grupom Gorana Bregovića "Jutro".
A kada je Davorin Popović, pevač "Indeksa" morao da ode u vojsku, Vlado je sasvim prešao u "Jutro", čiji je postao orguljaš i sekretar, pošto je jedini u grupi u to vreme imao telefon...
Tih dana "Jutro" su sačinjavali Goran Bregović, Željko Bebek, Zoran Redžić, Vlado Pravdić i bubnjar Šento Borovčanin, svi veoma ambiciozni, sem ovog poslednjeg, kome do slave nije bilo mnogo stalo. Zbog njega mnoge probe nisu održane, jer Šento je imao običaj da na probu dođe u pola četiri, da u četiri već počne da se žali da je umoran, da bi tačno u pet otišao na sastanak sa curom.
Goran Bregović je ubrzo shvatio da tako dalje više ne ide.
- Šta da radimo? - pitao je jednog dana Bebeka.
- Daj mu "nogu"! - hladnokrvno je odgovorio Željko, koji je odlučio da ovog puta ne dozvoli da mu išta remeti karijeru.
Ali, pre nego što se Šenti da "noga", trebalo je obezbediti novog bubnjara, da se lanac proba ne bi prekinuo. Slučaj je hteo da u istoj sali u Skenderiji probaju grupe "Jutro" i "Rok". Tako je Goran imao priliku da prvi put vidi i čuje mladog bubnjara "Roka" Ipeta Ivandića, koji ga je oduševio agresivnošću s kojom je lupao bubnjeve. Posle mnogo pregovora, Goran je uspeo da ubedi Ipeta da napusti "Rok" i pređe u "Jutro".
Tako su se u istoj grupi prvi put okupili svi muzičari koji će se kasnije proslaviti pod imenom "Bijelo dugme"...
- Bili smo veoma ambiciozni, ali strašno siromašni - kaže Goran Bregović. - Bebek i ja smo se stalno trudili da grupu spasemo od raspada, a to je bilo veoma teško, jer smo sve vreme, zahvaljujući Ismetu Arnautaliću, koga smo iz grupe izbacili, bili u nemilosti mnogih ljudi koji su mogli da nam pomognu.
U Radio Sarajevu su nas šikanirali, onemogućavali nas da snimamo u studiju i stalno nam podmetali noge. Šef muzičke reprodukcije Radio Sarajeva, čije ime neću ni pominjati, nije tada mogao za nas da pronađe nijedan termin za snimanje, pa čak ni lepu reč. Uvek se trudio da nas izbegne ili onemogući, a nepune dve godine kasnije, kada smo u Opatiji od "Jugotona" primali prve zlatne ploče, imao je hrabrosti da mi u lice kaže:
"Uvek sam verovao u vas!"
- U to vreme smo bili u zavadi sa celim Sarajevom - kaže Bebek. - Nuno (Arnautalić) se potrudio da nam svi ljudi zatvore vrata, a Goran, već kakav je, gde god su ga odbili, nije se uzdržao da im ne pomene užu familiju. Kada sam se vratio iz vojske on mi je priznao da je zabrljao stvar, jer nije više razgovarao ni sa kim ko bi u Sarajevu mogao da nam pomogne.
Nije mi bilo druge, nego da krenem od vrata do vrata, ne bi li nekako sve te sporove izgladio. U tome sam imao prilično uspeha, ali studio za snimanje ipak nismo dobili...
Pošto ništa nisu uspeli da snime legalnim putem, članovi "Jutra" su odlučili da se posluže prevarom.
U tome im je pomogao poznati sarajevski kompozitor Nikola Borota-Radovan.
- Borota je za nas učinio ono, za šta ćemo mu doživotno ostati zahvalni: studio koji je bio rezervisan za njega, on je poslednji sat ustupio nama. Kasno posle ponoći, pošto je Borota završio snimanje sa Hamdijom Ćustovićem, u studio smo počeli da unosimo svoje instrumente.
Tako smo ilegalno, bez ičije dozvole, te noći snimili dve pesme: "Top" i "Ove ću noći naći bluz". A to nije bilo nimalo lako. Producent Radio Sarajeva Milan Stupar je u dva maha te noći najavio dolazak u studio, pa smo dva puta na brzinu morali sve svoje stvari da iznosimo i da se krijemo po budžacima.
Možete zamisliti kako smo bili besni i nervozni. Ipak, iskusni Borota pomogao nam je da napravimo odlične snimke...
Pošto su najzad imali dva studijska snimka, nestrpljivi mladići su mogli da počnu pregovore sa diskografskim kućama. Prepreka je bilo samo to što pod firmom "Jutro" ništa nisu smeli da objave, jer bi im to stvorilo nove neprijatnosti. Nije bilo druge, nego da smisle novo ime...
- Našli smo se u čudu, jer smo godinama svirali zajedno, a odjednom smo kao početnici morali da tražimo ime za grupu - kaže Željko. - Svako je davao predloge, a svi oni su bili smešni. Pošto je naša najpopularnija pesma u to vreme bila "Kad bih bio bijelo dugme", koju smo snimili i na ploči Radio Kruševca, u mnogim predlozima se pominjalo dugme.
Zbog toga smo odlučili da naše novo ime bude ili "Dugme" ili nešto "oko dugmeta". Jedne večeri u kombiju, na putu za Zenicu, gde smo držali igranku, konačno smo odlučili da se nazovemo "Bijelo dugme".Tako je i ostalo...
Džokejska korpulencija
Članovi "Bijelog dugmeta" krenuli su u potragu za novom diskografskom kućom, pošto Fabrika ploča Radio Kruševca, za koju su snimali kao "Jutro", više nije postojala. Naravno, najlakše im je bilo da prvo odu u sarajevsku fabriku "Diskoton". Tako je Goran Bregović jednog dana zakucao na vrata Slobodana Vujovića, muzičkog urednika ove diskografske kuće.
- Ne vredi, momče, da ih slušam - odgovorio mu je Vujović. - Fabrika nema dovoljno kapaciteta, pa vašu ploču ne možemo da snimimo. Možda će situacija biti bolje kroz šest meseci.
Ti navrati...
Ti navrati...
- Kroz šest meseci možda ću već biti zvezda, pa ne verujem da ću navratiti - odbrusio je Goran i izišao napolje.
Tako je "Diskoton" izgubio "Bijelo dugme" za sva vremena. Mladići su istog dana otišli u predstavništvo "Jugotona", gde im je Hamdija Salković, predstavnik zagrebačke fabrike ploča u Sarajevu, odmah ponudio da potpišu ugovor na pet godina, a da njihove snimke nije ni čuo!
Tako se dogodilo da istog dana u Zagreb poštom otputuju snimci "Bijelog dugmeta", zajedno sa ugovorima potpisanim na pet godina.
- Hamdija je za "Jugoton" učinio stvar, zbog koje bi trebalo da mu ta fabrika spomenik podigne - kaže Goran. - U vreme kada nas niko nije zarezivao, ugovori na pet godina učinili su nam se kao bogomdani. Da nam je "Diskoton" ponudio ugovor na pet... ma šta pet, na petsto pet godina, mi bismo ga potpisali! Za nas je jedino bilo važno da nam neko izda ploču...
Pošto im je zagrebačka fabrika već izdala prvi singl, "dugmići" su se svojski bacili na posao. Znali su da je tek sada pred njima ona prava šansa koju ne smeju propustiti. U takvim okolnostima najteže je bilo pevaču Bebeku, tada činovniku Saveza zajednica socijalnog osiguranja Bosne i Hercegovine. Svakog dana od 7 do 15 časova on je radio na rešavanju slučajeva osiguranika lečenih u inostranstvu, da bi potom već u pola četiri bio na probi u "Skenderiji", koja je trajala nekoliko časova.
Još gore je bilo u danima odmora, subotom i nedeljom; Bebek tih dana, doduše, nije radio u kancelariji, ali je zato, umesto da se odmara, nekoliko časova provodio na probi, a uveče pevao na igranci - subotom u Zenici, nedeljom u "Skenderiji".
Takav tempo rada, ovaj pevač džokejske korpulencije sve teže je podnosio. Vremenom pop-muzika ga je sve više uzimala pod svoje, pa je na kancelarijski posao sve ređe dolazio u odelu i beloj košulji sa kravatom, kako je počeo svoju činovničku karijeru.
Uostalom, takva preobuka ne bi mu ni dolikovala, jer je tog proleća 1974. već imao na glavi ukras u obliku afro-frizure koja mu je padala po ramenima. Takvog Bebeka, odevenog u izlizane farmerke, potkovane čizme sa visokim potpeticama i drečavu majicu sreo je jednog dana u kancelarijskom hodniku direktor Saveza.
- Bebek, jel ti misliš da pevaš ili da službuješ? - upitao ga je direktor, pošto je u njemu uspeo da prepozna svog službenika.
- Pa, druže direktore, pravo da vam kažem - pevaću! - odgovorio je odlučno Bebek. - Hvala vam što ste do sada imali razumevanja za mene. Jasno mi je da ovako više ne ide...
Već sutradan činovnik Bebek je presavio tabak i sročio otkaz. Prestao je da radi, odlučniji nego ikad da uspe na pop-sceni...
Otprilike tada članovi "Bijelog dugmeta" odlučili su da nekako skupe pare i pribave sebi prvo ozvučenje, bez koga se ne može zamisliti karijera neke pop-grupe.
Tako su od svojih kolega "Indeksa" otkupili ozvučenje od 300 vati za četiri miliona i tri stotine šezdeset hiljada starih dinara.
- Odrali su nas, a da nisu ni trepnuli - seća se Goran Bregović. - Prodali su nam "staru ragu", koju su habali pet godina, a koja je nama sirotanima izgledala kao da je od suvog zlata.
Sa prvim ozvučenjem "Bijelo dugme" je krenulo da svira po igrankama, najčešće u Zenici, gradu čija im je publika tih dana najviše pomogla iskrenom, pravom podrškom. Doduše, to je bila lokalna popularnost, ali poslovi ove grupe idu sve bolje: "Jugoton" izdaje drugi sing "Bijelog dugmeta", u isto vreme dok petorica Sarajlija pripremaju treći, u kući nekog Vlade Pečara, van Sarajeva.
Tada "dugmići" prvi put primenjuju sistem rada koji će im kasnije doneti ogromne uspehe: sa kompletnim instrumentarijem odlaze u veliku, praznu kuću, gde ceo jedan dan uvežbavaju numere za svoju novu ploču.
Tako ih zatiče leto kada odlaze u Cavtat, da tamo nekoliko meseci sviraju, samo zato što imaju odlične uslove za rad: stanuju u zasebnoj vili, gde po ceo dan uvežbavaju kompozicije koje spremaju za svoj prvi album.
Uveče sviraju dansing-program u hotelu "Kroacija", gde se osvedočuju da njihovo ime još malo znači, jer ih neki Beograđani uporno zapitkuju:
"Otkud to "Bijelo dugme"? Zar vi niste grupa "Jutro"?"
- Celo leto smo posvetili definisanju orgulja u grupi, kao i uigravanju Zorana i Ipeta na bas-gitari i bubnjevima - kaže Goran. - Tako se dogodilo da i pored žarkog sunca kraj ovog letovanja dočekamo beli kao sir. Ali zbog toga nismo bili tužni: poslednjih dana boravka u Cavtatu saznali smo da je naš singl sa pesmama "Da sam pekar" i "Selma" prodat u zlatnom tiražu. Više nije bilo sumnje da nam je konačno krenulo...
Iznenađeni dirigent Džambazov
Pomalo iznenađeni velikim uspehom, "dugmići" prilično lakomisleno prihvataju poziv da učestvuju na festivalu "Skoplje 74", jer nemaju vremena da se pripreme za ovu manifestaciju, pošto ih u međuvremenu očekuje snimanje prve longplej-ploče u Ljubljani. Direktno iz Cavtata oni putuju u Ljubljanu, da bi pošto završe snimanje krenuli u Skoplje, na festival, gde im je ponuđeno da pevaju pesmu kompozitora Grigora Korpova.
- Učinilo nam se da ponuda nije loša - kaže Željko. - Mlad kompozitor, mlada pesma, pa još i mi mladi - moralo je dobro da prođe. Naravno, najvažnije nam je bilo da tih dana što više "grizemo", da nas čuje i vidi što više publike, pa je direktni televizijski prenos Skopskog festivala došao kao poručen. Nezgodno je bilo jedino što nismo imali vremena da pripremimo i uvežbamo festivalsku pesmu, a već je bilo kasno za - "puj, pike, ne važi"...
Najveći problem grupe koja se odlučila za festivalski debi bilo je to što pevač Bebek nikako nije uspevao da nauči tekst pesme napisane na makedonskom jeziku. Njegovi drugovi iz grupe već su počeli da se nerviraju jer on nije znao tekst onog dana kada su doputovali u Skoplje, pa čak ni sledećeg, kada je trebalo da pevaju na festivalu!
- Bio sam u stanju da pesmu recitujem, da je prepričam, ali ne i da je pevam - kaže pevač "Bijelog dumeta". - Nisam mogao taj tekst da pevam čak ni kada sam ga čitao sa papira. Da li je to bila greška pesme, ili moja lična, do danas mi je ostalo nepoznato, tek - nikako mi nije išlo. Naučim pesmu, Goran me presliša, ja je znam, ali čim je zapevam - sve zaboravim...
Dok je Bebek poslednje trenutke koristio ne bi li naučio tekst, spiker Skopskog festivala najavio je - "Belo kopče". Članovi grupe izašli su u garderobi koju su pripremili specijalno za ovaj televizijski nastup: Ipe je zavrnuo nogavice svojih farmerki do iznad kolena, da bi do izražaja došle njegove prugaste klovnovske čarape, Zoranova majica bila je toliko mala, da je više izgledalo da je go, nego odeven, a Željkova ženska bluza sa šljokicama toliko je svetlucala pod jakim reflektorima, da je u nju bilo teško pogledati.
Svi članovi grupe, shodno tom trenutku njihovog muzičkog estradnog razvoja, bili su veoma upadljivo našminkani. Sve u svemu, šarena družina kakvu naši festivali nisu pamtili...
Dirigent Džambazov nije obraćao pažnju na "umetnike" koji su izašli pred mikrofone, već je nešto prebirao po partituri. Pogled je podigao tek kada je podigao i ruke, a kada je video ono što je video - u toj se pozi ukočio.
Tremozni "dugmići" njegov pokret su shvatili kao znak za početak i krenuli su sa svirkom, dok je veliki festivalski orkestar i dalje čekao znak za pravi početak. Međutim, njega nikako nije bilo, jer dirigent nije uspevao da savlada svoje iznenađenje.
Ipak, najgore u celoj stvari je bilo što Željko Bebek nije znao tekst pesme koju je pevao. Pošto je papirić u njegovoj ruci bio ispisan suviše sitnim rukopisom za čitanje pred tv-kamerama, Željko je od tog pokušaja odustao.
- Nisam imao drugog izbora, nego da počenm da izmišljam tekst - priča Željko. - Ne znam kako sam uspeo da stignem do kraja, jer sam pevajući video prvog violinistu kako se od silnog smeha uhvatio za trbuh, a slično je bilo i sa mnogim posetiocima.
Bila je to najveća bruka u našoj karijeri.
Želeli smo da budemo zapaženi i bili smo, ali ne onako, kako smo planirali...
Tako se završio festivalski debi "Bijelog dugmeta".
Mada je kasnije bilo mnogo sličnih i primamljivijih ponuda, ova grupa nikada se više nije pojavila na festivalu...
Mada je kasnije bilo mnogo sličnih i primamljivijih ponuda, ova grupa nikada se više nije pojavila na festivalu...
Neuspeh na festivalu u Skoplju bacio je senku na prve veće uspehe "Bijelog dugmeta" u isto vreme kad i prva diskografska afera vezana za ime ove grupe.
Krajem 1974. godine, naime, u prodavnicama ploča širom naše zemlje pojavile su se singl-ploče sarajevskog ansambla sa istim melodijama, ali u izdanju različitih diskografskih kuća - zagrebačkog "Jugotona" i sarajevskog "Diskotona".
Krajem 1974. godine, naime, u prodavnicama ploča širom naše zemlje pojavile su se singl-ploče sarajevskog ansambla sa istim melodijama, ali u izdanju različitih diskografskih kuća - zagrebačkog "Jugotona" i sarajevskog "Diskotona".
Čak su i omoti ovih ploča bili veoma slični, jer ih je na bazi iste ideje realizovao Dragan Stefanović, dizajner omota svih dosadašnjih ploča "Bijelog dugmeta". Jedina razlika između pomenutih ploča je ta, što je "Jugotonov" singl na "B" strani nosio kompoziciju "Bio tata Taranta, bila mama Kukunka", dok je na istoj strani "Diskoton" izdanja bila pesma "Avanture malog Juju".
Međutim, prostim preslušavanjem ploča moglo se lako utvrditi da razlike, u stvari, nema, jer je reč o identičnim snimcima, koji su se na pločama različitih izdavača pojavili pod različitim imenima.
Nije interesantno prepričavati stare afere, pa to ovom prilikom nećemo ni činiti, ali neki trenuci u ovom slučaju iz današnjeg ugla čine se interesantnim, pa ih nećemo preskočiti.
Naime, "Bijelo dugme" je krajem 1974. godine bilo samo grupa koja mnogo obećava, dok ga danas s pravom smatraju najpopularnijim ansamblom u istoriji naše pop-muzike. Međutim, i u to vreme poslovni i iskusni ljudi sarajevske i zagrebačke diskografske kuće slutili su da je reč o grupi koja se ne sme ispustiti, što je dovelo do pravog malog rata između pomenutih firmi.
Što se "dugmića" tiče, oni su se, još nesvesni svojih pravih vrednosti na tržištu ploča, naivno branili da im je "Diskoton" jednostavno ukrao snimke, koje su dali Radio Sarajevu, da ih pre izlaska "Jugotonove" ploče "vrte" u svojim programima.
To je, prirodno, veoma naljutilo ljude u sarajevskoj fabrici ploča, pa su spremno potegli dokumenta iz kojih se moglo videti da su imali sva prava da pomenute snimke štampaju na ploči.
Slobodan Vujović, muzički urednik sarajevske produkcije ploča, koji je samo godinu dana ranije odbio da snimi ploču sa Goranom i njegovim drugovima, jer nije imao dovoljno njuha da u njima prepozna buduće diskografske "zlatne koke", pa ih je tako zauvek prepustio zagrebačkom "Jugotonu", razloge za nastalu aferu pripisivao je "neodgovornom ponašanju mlade grupe", koja u trci za afirmacijom i reklamom ne bira sredstva kojima se služi.
Za razliku od njega, direktor "Diskotona" Jovan Beatović je tada izjavio za naš list (RTV revija - op. Y.) da sarajevskoj fabrici nije stalo do snimka "Bijelog dugmeta", koje su na ploču štampali samo u nadi "da će se ona prodati u tiražu koji će bar pokriti naša ulaganja"...
Bilo kako bilo, o grupi "Bijelo dugme", kojoj samo godinu dana ranije niko nije hteo da snimi ploču, već su počele da se otimaju naše najpoznatije diskografske kuće...
Napisao: Danilo Štrbac, obrada: Yugopapir (RTV revija, januar - april 1977.)
Napisao: Danilo Štrbac, obrada: Yugopapir (RTV revija, januar - april 1977.)
Kraj 2. dela - 3. deo
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)