Prije smo, pod Titom, imali svoju nezavisnost - kakva je bila, takva je bila - čiji je on bio garant, a s kim se on oko nje dogovarao manje je bitno... Ali je to ipak rađeno laički i zbog toga smo mi sad u ovakvoj situaciji. Ak’ se ovako nastavi, tu nema ništa za nas. Idemo ka totalitarnom svijetu, Orvelovom svijetu, gdje ćemo mi biti samo topovska hrana za, ne znam, islamski ili afrički front, kako se već gospoda nagode
Branimir Štulić Džoni, jedna od
ključnih i kultnih figura ovdašnjeg rock’n’rolla, došao je još
jednom iz Holandije da zatalasa, pokrene, iziritira, podseti,
pomeri... Kompletno beskompromisan i do besmisla
uporan, valjda više nego ikada u skladu sa jednim od svojih životnih
načela pregnantno formulisanih u naslovu jednog od ključnih albuma
"Ravno do dna", rešio je da još pre nego sto je počeo da
snima novu ploču celom svetu pokaže i dokaže da je sistem
mišljenja, na čijem je razvijanju tolike godine radio, doveo skoro
do savršenstva.
Ovaj intervju je njegov potpisnik doživeo kao jedno
od najtežih, ali i najzanimljivijih iskustava u ne više tako
kratkoj karijeri profesionalnog slušaoca rock-muzičara.
U izvodu iz reda vožnje koji može
poslužiti i kao beležnica, ostalo je zapisano da Džoni trenutno
čita tri knjige: "Upotreba imaginacije i zalazak zapada" -
Elemira Zole, "Struktura saraja (Azijatski despotizam kao
tvorevina mašte na Zapadu u XVIII veku" - Alena Grorišara i
"O nastajanju i nestajanju" - Aristotela.
Ova poslednja
rečenica bi trebalo da bude uvod.
STAV: Koji te lični motivi nagone da
svoj mozak toliko držiš u stanju hiperaktivnosti, da tražiš
odgovore i na najbesmislenija pitanja koja ti ljudi postavljaju u
svakakvim intervjuima koje ovih dana daješ?
DŽONI: Mislim da je to, ako uopće
imam ličnih motiva, želja za saznanjem, za istraživanjem, za
dokučivanjem. I želja da pronađem odgovor na pitanje: šta ja u
svemu ovome treba da radim? To je nulta točka. I te četiri stvari
su nekakvi moji motivi.
STAV: Ne možeš poreći da si od
početka karijere, blagodareći i pesmama i onome što si pričao
vukao etiketa sve do ultralevičara. A u međuvremenu se toliko toga
okolo promenilo da...
DŽONI: Da sam ostao na ljevici da bi
ljevica došla na desnicu. Sve se ostalo oko mene promenilo, što je
inače fakt. Najveći ljevičari su postali najveći desničari.
Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset
godina da slušamo blejanje ovaca. I sad, što bi ja u svemu
tome trebalo da radim: da blekećem ili da zavijam? Što se od mene
očekuje? Izgleda da moram da napravim takvu situaciju da se od mene
očekuje da zavijam, ako već ne znam da blejim.
STAV: Možda bi bilo logično da posle
"Pit i to je Amerika" sada napraviš nešto kao "Sergej
i to je Azerbejdžan", ne znam...
DŽONI: Da, ali ako čovjek jednom
napravi "Poljska u mom srcu", ne treba sada da radi "Srbija
u mom srcu" ili "Makedonija u mom srcu" ili...
Dovoljan je princip. Kud bi čovjek inače tako stigao? Niti bi itko
više vjerovao, niti bi to bilo išta značajno.
Nisam kriv što Azerbejdžan nije bio
tak’ popularan ko Amerika kad je ta pjesma nastala. Sad su svi
počeli da rade pjesme o Rusiji da bi došli na njihov market, što
je sasvim u redu. Ali ja nikad nisam imao pojma da bi trebalo da dođem
na iranski market ili na austrijski, poljski ni na američki market.
Uostalom, "Pit i to je Amerika" i nije moj tekst, samo sam
imao melodiju koja mi je sjela. Inače, ja sam o Americi ne bih ni
pisao.
Ne bih rekao da sam Mojsije
STAV: Planiraš da osnuješ Balkansku
partiju rada. Hoće li ona biti transnacionalna?
DŽONI: Samo ukoliko se složimo da
jebeš zemlju koja Bosne nema. Ak’ to vrijedi, vrijedi i ovo. A
puni naziv treba da bude "Balkanska partija rada (goli kurac)".
Da se jednog dana, kad se gospoda uohole, bar sete odakle su krenuli
kad već ne znaju kuda idu.
STAV: Sve zajedno, i ideja i partija
deluju prilično neozbiljno.
DŽONI: Tako je, da bi jednog dana sve
to moglo da se pokaže kao vrlo ozbiljno. Jer, kad bi sad bilo vrlo
ozbiljno, onda bi verovatno na kraju bilo vrlo neozbiljno. Bila bi
opća komedija, kao što je slučaj sa mnogim dosadašnjim iskustvima
tog tipa, ne samo kod nas. Ali neka ima bar malo humora u svemu tome,
već će biti lakše.
STAV: Čudno je da se ti baviš
radnicima, da se poistovećuješ s njima. Otkud to?
DŽONI: Takva mi je pozicija u lancu
reprodukcije. Ko ima u rukama ekonomiju, taj ima i
vlast. Ja je nemam, pa sam dakle u istoj poziciji kao i bilo koji
radnik. Ja i jesam radnik.
STAV: U tome vidim tvoju želju da
budeš Mesija, predvodnik.
DŽONI: A jel', kako si došao do toga,
po čemu? Rekao sam ti što trebam - gole kurce. Ali bolje od sebe,
jer su oni moj interes. Od gorih nemam nikakvu korist. Samo ću biti
još gori, koji sam se kurac mučio u životu da budem gori. Moj
interes su bolji od mene. Ja, bilo kao Mesija, bilo kao zadnji kurac,
trebam boljeg od sebe. To je moj privatni interes.
Partija rada je vrlo časna
organizacija, jer bez rada nema ništa. Ne potcjenjujem ljudski rad
apsolutno. Ne bi’ rek’o da sam Mojsije. Ako moram to da radim,
onda je to samo zato što neko mora da skupi
nešto, da organizira, da se brine da nema što nema. Za to treba
kvalitetan kadar, a njega nema. I zato će cjela stvar ostat na
papiru još najmanje pedeset godina.
Topovska hrana na dva fronta
STAV: Čemu tolika preterivanja?
DŽONI: Namjerno pretjerujem da bi se
stvari bolje vidjele. To je kao sa lastikom. Kada hoćeš da vidiš
da li je negdje zarezana, moraš dobro da je nategneš da bi vidio
gdje će da pukne prvom sljedećom prilikom.
STAV: Mislim da još nismo raščistili
jednu stvar: da li si ti marksista?
DŽONI: Sada, kad su stvari ogoljele u
ovoj zemlji i kad se preko noći posle četrdeset godina društvenog
vlasništva i nacionalizacije formiraju klase patrona-gazda i radničke
klase i odjednom priča o potpisivanju godišnjih ugovora između
njih, jesam marksista, vrlo veliki. Ali samo u tom smislu i ne dalje
od toga.
Ko su patroni u ovoj zemlji? Oni koji
bi inače trebalo da plate za sve svoje kriminalne postupke u prošlih
četrdeset godina. Sad su volšebno postali patroni dajući ljudima
kosku da se oko nje glože, skidajući joj četiri nule. Što su
založili za te četiri nule? Založili su zemlju i njenu slobodu! To
su založili. To su kriminalci. A ja sam jedini čovjek u Jugoslaviji
koji to govori, a svi ostali su sretni. Pa nek’ im bude, ali nek se
zna da je Džoni sumnjao u to. Od samog početka.
STAV: Kako ti gledaš na ulogu
pojedinca u istoriji čovečanstva?
DŽONI: Znam za tursku poslovicu, koja
je univerzalna, da jedan čovjek vrijedi više od stotine ljudi i da
stotinu ljudi ne vrijedi kao jedan čovjek, a ja Turcima generalno
vrlo vjerujem. Druga stvar - znam historiju: znam da je sve ovo što
sada imamo, ovaj razgovor koji se snima, radio, svjetlo, to je sve
jedan čovjek - Tesla. Da nije bilo njega, mi bi sad bili u nekom
drugom stadiju.
Pogledajmo drugu Jugoslaviju. To je
isto bio jedan čovjek. Nije bitno tko je bio iza, tko je bio pored.
To je bio Tito.
Kad gledam muziku vidim Džona i Pola -
Beatlese. Da nije bilo njih, ja ne bi svir’o.
Pojedinac? To nam je najviše falilo
do sad.
STAV: Da li se slažeš sa ocenom da
smo ovde, u Jugoslaviji, sada generalno slobodniji nego ikad ranije?
DŽONI: U nekom smislu jesmo, a u nekom
smislu nismo. Jesmo utoliko što nas ima više koji smemo da
razgovaramo, da pomišljamo da nešto napravimo, a nismo utoliko što
smo pre bili više svoji nego smo danas.
Jer prije smo, pod Titom,
imali svoju nezavisnost - kakva je bila, takva je bila - čiji je on
bio garant, a s kim se on oko nje dogovarao manje je bitno...
Ali je
to ipak rađeno laički i zbog toga smo mi sad u ovakvoj situaciji.
Ak’ se ovako nastavi, tu nema ništa za nas. Idemo ka totalitarnom
svijetu, Orvelovom svijetu, gdje ćemo mi biti samo topovska hrana za,
ne znam, islamski ili afrički front, kako se već gospoda nagode.
Kao što je otprilike, uostalom bilo i do sada, ali smo nekako više nastojali da imamo
stvar u svojim rukama.
Volej a la Džoni
STAV: Koliko si bio ozbiljan kada si
rekao: Ako rocku oduzmeš seks i politiku, zašto onda da sviraš?
Stavljaš li tu politiku na mesto droge u ono sveto trojstvo?
DŽONI: Pa zato smo mi ljudi i
napravili politiku da je imamo umjesto droge. Tamo gdje politika ne
funkcionira, tamo droga vlada. Da li je to crkva, po Marksu, ili je
to faktička droga, nije bitno, ali to je činjenica. I zato Amerika
ima tako grozne probleme s drogom. Tamo nema politike.
STAV: I dalje o Zapadu misliš uglavnom
isto - negativno. Kažeš da je i tebe pokvario, a ipak ostaješ
tamo. Zašto?
DŽONI: Ja taj proces ne mogu da
sprečim. Što čovjek posmatra, to postaje. Tu ne mogu ništa, ko
što niko od nas ne može. Možeš samo da ne posmatraš, a to nije
rješenje.
STAV: Da li su te i ranije ovoliko
interesovale teme bez veze s muzikom - ili je to stvar novijeg datuma?
DŽONI: Ja sam se i počeo bavit’
muzikom zato što sam sve ovo imao u glavi i muzika mi je bila jedini
način da to nekak’ kanaliziram, da dođem do objekata za
komunikaciju. Nema čovjek inače s kim da razgovara. I sad nemam s
kim da razgovaram, a kamoli kad ne bi bio poznat. S kim bi mogao da
razgovaram?
S kim? Stavili bi me u ludnicu! Da ne
bi’ došao u ludnicu, moram da razgovaram.
STAV: Nekako mi se čini da ti s
godinama narasta sklonost ka smatranju sebe za preteču svega
postojećeg? Teško je naći bilo šta u ovoj zemlji što se
hronološki pojavilo posle tebe, a da ne tvrdiš da je pod tvojim
uticajem?
DŽONI: To je zato što imam bolje
viđenje od drugih, pa znam. Ne zato da bi ja dobio išta poena na
to. Sve što kažem može da se vrednuje: dobro i loše, je tako - nije tako, ali ja tako stvari vidim i
tako mislim. Ali ova tvoja konstatacija stoji - a ako treba da
dokazujem, možemo konkretno, tačku po tačku, ali neće biti mesta
za sve.
STAV: Na šta si konkretno uticao u
domaćem rock’n’rollu?
DŽONI: A na šta nisam?
STAV: Dobro, na šta nisi?
DŽONI: Nisam uticao na Bijelo dugme
kad se pojavilo, nisam uticao na one pre Bijelog dugmeta, nisam
uticao na Grupu 220. Ali od kad sam se pojavio - uticao sam na sve! I ne samo na
rock’n’roll nego baš na sve. Možda ne na nogomet u tolikoj
mjeri, ali sigurno i oni što igraju misle da bi trebalo da budu kao
Džoni Štulić.
STAV: Postoji jedna tačka koju
relativno lako prelaziš i kada počinješ da govoriš i ono što ne
misliš. Svestan si toga?
DŽONI: Da. Kad govorim emocionalno
onda sam takav, kad govorim logično onda sam onakav.
STAV: Ipak, u celom tvom novom
medijskom nastupu vidim jednu vrlo veselu, obešenjačku žicu?
DŽONI: Vrlo je vesela, da. A što nam
drugo preostaje? Ne da mi sad moramo svi da se veselimo, daleko od
toga. Ali ako ispadne nešto veselo, daj da se svi nasmejemo pa će
nam možda opet biti malo lakše. Jer ako nema šege i zajebancije,
jebeš život.
STAV: Čini se da uživaš da se igraš
sofizama. Da se uvaljuješ u teško razrešive logičke zavrzlame i
da njima mučiš sagovornika, a nekad i sebe. Zašto?
DŽONI: Zato što čovjek mora da misli
da bi se izvukao iz te nemoguće situacije. Ako nije u nemogućoj
situaciji on ne misli. A pošto se od mene očekuje da mislim, a i ne
samo od mene, volio bih da svi ljudi misle, onda bi ja još više
mislio, pa bi nam svima bilo zanimljivije. Zato moram da se uvaljujem
u te neke nemoguće situacije, to je isto fakt.
Sebi nisam čudan
STAV: Ne čini li ti se da si
zatvarajući se u ovaj način mišljenja i ovaj krug tema suzio krug
ljudi koji se interesuju za tvoju muziku? I koliko ti je to u suštini
bitno? Koliko ti je uopšte stalo do toga da ljudi sada primaju tvoje
pesme na način na koji su ih primali ranije?
DŽONI: Po svom karakteru sam
emocionalno vezan za razumsko. Tako da nekako u svojoj biti ne mogu
da volim ono za šta nemam interesa. Nisam puno pametan i kad ne
mislim - pogodim, kada mislim - zajebem se. Ne misleći, ja sam
mislio da je bolje da iza sebe imam pet hiljada ljudi koji me
razumeju, nego pet miliona koji me kupuju i ne razumeju. Nikad neću
pogodit’ bilo kome, to je moja politika. Jer ja bi prvi to kupovao.
Ja.
STAV: Koliko u svim ovim intervjuima
koje daješ ovih dana razgovaraš s ljudima koji te pitaju, a koliko
sa samim sobom? Čini mi se da se nikaka ne daš kanalisati.
DŽONI: Znam samo to da ne želim da
fasciniram druge, to mi nikad nije bila ambicija. Oduvjek sam govorio
da bih bio sretan da imam najmanje od svih. Onda bi me ljudi bar
pustili na miru. Prema tome, hoću da se i drugi obogate, da njima
bude bolje, e onda će i meni puno bolje bit’. Jer kad je samo meni
dobro, meni nije dobro, što će to meni?
Ne da ja idem za tim da svima bude
dobro, idem za tim da me ostave na miru. A ostaviće me i pustiće me
da prođem svojim putem samo ako su oni zadovoljni. Ja sam, ovak’
malo čudan čovjek, ali ako oni to vide i ne daju mi da prođem, šta
onda meni drugo preostaje. Mali siroti provincijalac mora da se
snalazi.
STAV: Misliš da si čudan?
DŽONI: Jesam, malo, da. Sebi nisam
čudan, čudan sam kad se kompariram s drugima. Onda vidim gdje mi je
mjesto. Nisam ja budala, to bar nisam. Ali to ne znači da ne bih
mogao da budem budala. Niko nije savršen. I dobro je da čovjek
nekad bude budala, tim se više vidi kad nije budala. Tak' da me to
uopće ne smeta.
Koji put od sebe i radim budalu samo zato da se vidi
da to nisam oduvek bio i da tu ima i dobrih, pametnih stvari. Niko ti
ne zna koji put reći tako dobru, pametnu stvar ko budala. To je
stara stvar. Zato su kraljevi i imali lude.
I Turci su to slično rješavali. Oni
su Sultanu slali vezira koji mu je ljubio noge jer nije smeo da ga
gleda u oči i govorio:
"O Presvjetli, o Veliko Sunce, oni kauri, oni bijesni psi, oni nevjernici, zamisli, oni kažu da si ti pizda!"
Tako to funkcionira na cjelom svjetu. S kravatom ili bez nje.
STAV: Na kraju, kako se osećaš u
situaciji kada su stare pesme bolje prihvaćene od ovih novih?
DŽONI: Pa bolje išta nego ništa.
STAV: To te ne uzbuđuje?
DŽONI: Ne. Uopće. Znam da će biti
onako kako ja kažem. I ne samo to, kako kažem tako će i da bude
jer nema drugog izbora. Sasvim sigurno. A ono što sam ja mislio
prije deset godina mnogi misle sada. Tako će za deset godina da
shvate da je i ovo bilo u redu. A onda će ponovo doći da me jebu u
mozak sa istim stvarima.
Razgovarao: Vladimir Stakić, obrada: Yugopapir (Stav, februar 1990.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
