Pažnja mora da bude na strani mladih jer su oni budućnost svake zemlje. U sportskim klubovima to shvataju, nigde na drugim mestima na njih ne računaju! Od činjenice da nema dobrih igračaka za decu, do toga da nema ni igranki, ni filmova, ni priredbi za mlade - vidi se da mladi ne mogu da postignu svoj značaj
Jedno je sigurno: glumac Branko
Milićević ne smatra sebe, čak ni ne prihvata moguću činjenicu da
je - ljubimac. Da li je on stvarno miliji od drugih? Pa, kako danas
stvari stoje - ipak jeste. Ljubimac je, glavni je glumac za one
klince koji već više od sto puta gledaju televizijsku emisiju
"Kocka, kocka, kockica", ili koji jure da bi gledali
predstave Brankovog putujućeg pozorištanceta "Puž".
Branko Milićević, svojevremeno glumac u avangardnim predstavama
koje je režirala Slobodanka Aleksić - pomenimo samo dve najviše
nagrađivane i hvaljene "Hamlet u podrumu" i "Okovani
Prometej" - junak u filmu "Užička republika" - danas je, bez dvoumljenja, najpoznatiji glumac
koji radi za decu i sa decom.
Ipak, on neće da bude ljubimac, više mu odgovara da je - drugar.
- Kako se postaje drugar?
- To je malo komplikovano. Istina, neću
da sam ljubimac, mislim da sam drugar sa dečacima i devojčicama,
ali: ja nemam drugara i nikad u životu nisam imao drugara.
Ovo što sam rekao uvredljivo je za one koji su mislili da sam im drug.
Ali, danas u ovoj "pacovskoj trci", ljudi samo jure, povremeno se sreću, a najčešće mimoilaze. Sve je manje drugova, a sve je više površnih poznanika.
Ovo što sam rekao uvredljivo je za one koji su mislili da sam im drug.
Ali, danas u ovoj "pacovskoj trci", ljudi samo jure, povremeno se sreću, a najčešće mimoilaze. Sve je manje drugova, a sve je više površnih poznanika.
- Ipak, postoje li pravi drugovi i
drugari?
- Postoje ljudi koji su sami sebi
dovoljni. Verovatno sam jedan od njih: mogao bih da živim sam.
Društvo je potrebno da bismo proverili svoje misli i ideje. A kako
mi, ipak, ne razmišljamo u pojmovima već u rečenicama, moramo da
čujemo svoju misao i da je izgovorimo.
Da bi čuo svoju misao, moraš da imaš, ipak, drugara.
Mnogo je ljudi koji su usamljenici. Moj pravi drug je moja žena (reditelj Slobodanka Aleksić). A drug se postaje tako što se neko voli. To izgleda i prosto i izvikano ali nije ni malo jednostavno. Potrebna je velika doza nesebičnosti da bi se volelo i postalo ono što se zove - drugar.
Da bi čuo svoju misao, moraš da imaš, ipak, drugara.
Mnogo je ljudi koji su usamljenici. Moj pravi drug je moja žena (reditelj Slobodanka Aleksić). A drug se postaje tako što se neko voli. To izgleda i prosto i izvikano ali nije ni malo jednostavno. Potrebna je velika doza nesebičnosti da bi se volelo i postalo ono što se zove - drugar.
- Vi ste, ne treba poricati, drugar
deci.
- Sa decom je druga stvar. Decu nemam
stalno, nego pomalo. Iskrenost je izuzetno važna za drugarstvo, a ja
sam sa decom iskren: kad mi dosade ja im to i kažem. Drugarstvo je
vrsta ljubavi, ljubav podrazumeva iskrenost - sa decom sam iskren.
Nisam ja njihov tata da im lažem!
- Koliko je teško biti iskren i
voleti?
- Voleti je stvar odluke. Ako rešim
nekoga da volim, volim ga svom snagom i u ljubavi sam veran. Mogu
dugo da budem tolerantan i da opraštam - u ljubav najpre valja
uložiti razumevanje. Teško je voleti, ali najveća sreća je umeti
voleti - kako to banalno zvuči!
Ima dosta ljudi koji ne umeju da vole.
Nije dovoljno reći da se voli cveće, a pritom ga ne zalivati!
Svi znaju da se ljubav mora gajiti. Kod mene je slučaj možda još malo komplikovaniji: kad rešim nekoga da volim, moram da ga volim, za mene je to neopoziva odluka.
Zbog toga se teško i rešavam da volim. Znam kako izgleda neuzvraćena ljubav, i pomalo se uplašim kad vidim da mene neko voli. Znači: da on ne bude tužan, da on ne bi patio - moram i ja njega voleti!
Ima dosta ljudi koji ne umeju da vole.
Nije dovoljno reći da se voli cveće, a pritom ga ne zalivati!
Svi znaju da se ljubav mora gajiti. Kod mene je slučaj možda još malo komplikovaniji: kad rešim nekoga da volim, moram da ga volim, za mene je to neopoziva odluka.
Zbog toga se teško i rešavam da volim. Znam kako izgleda neuzvraćena ljubav, i pomalo se uplašim kad vidim da mene neko voli. Znači: da on ne bude tužan, da on ne bi patio - moram i ja njega voleti!
Živeti život otvorena srca
- Najveća tragedija današnjice je
zarađivanje. Pitanje je kako bih živeo da ne moram da zarađujem,
recimo kada bih nasledio ogromne pare! Verovatno bih posle tog
nasledstva kupovao i putovao, a onda?
Posle svega morao bih opet da radim.
Ne znam da li bi to bio rad sa decom, ili bih se opredelio za avangardno pozorište, ili bih ostvario svoj davni san da imam rok-bend.
Zapravo, kad je umetnost u pitanju ne bi se smelo zarađivati. Umetnost ne bi smela da bude komercijalna i meni je bilo teško zarađivati u pozorištu.
Da nasledim velike pare, a ja nikada ništa neću naslediti, ipak bih se bavio decom: pravio bih velike priredbe za decu, sa velikim lutkama, sa čudesnim životinjama - trudio bih se da stvaram čuda.
A čuda su danas skupa i skoro nemoguća.
Kako danas stvari stoje, ostaću drugar klincima i bez čuda!
Posle svega morao bih opet da radim.
Ne znam da li bi to bio rad sa decom, ili bih se opredelio za avangardno pozorište, ili bih ostvario svoj davni san da imam rok-bend.
Zapravo, kad je umetnost u pitanju ne bi se smelo zarađivati. Umetnost ne bi smela da bude komercijalna i meni je bilo teško zarađivati u pozorištu.
Da nasledim velike pare, a ja nikada ništa neću naslediti, ipak bih se bavio decom: pravio bih velike priredbe za decu, sa velikim lutkama, sa čudesnim životinjama - trudio bih se da stvaram čuda.
A čuda su danas skupa i skoro nemoguća.
Kako danas stvari stoje, ostaću drugar klincima i bez čuda!
- Pošto to pretpostavlja da ćete
ostati glumac, valja pitati kako se postaje glumac?
- Ne znam kako se to postaje jer ja sam
"glumac" od malih nogu. Moj otac, Mihajlo Milićević, bio
je glumac i mene su na scenu iznosili još kao bebu.
Kad na scenu izađeš kao beba, zaraza je gotova.
Moj otac je penzionisan kao glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a i danas je glumac: igra mog dedu u mojim predstavama!
Zapravo, želeo sam da budem reditelj. Gluma je za mene bila sitnica! Polagao sam prijemni za režiju kod profesora dr Huga Klajna i pao. Nisam znao ono što bi budući reditelji morali da znaju!
Danas bih, verovatno, mogao i da režiram - svestan sam da i reditelj ne može ono što želi.
Kad na scenu izađeš kao beba, zaraza je gotova.
Moj otac je penzionisan kao glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a i danas je glumac: igra mog dedu u mojim predstavama!
Zapravo, želeo sam da budem reditelj. Gluma je za mene bila sitnica! Polagao sam prijemni za režiju kod profesora dr Huga Klajna i pao. Nisam znao ono što bi budući reditelji morali da znaju!
Danas bih, verovatno, mogao i da režiram - svestan sam da i reditelj ne može ono što želi.
- Stalno ste sa decom, družite se sa
klincima, pošto imate "debelih" trideset i pet godina, jeste li već na strani velikih?
- Ne "navijam" za odrasle i
matore! Pažnja mora da bude na strani mladih jer su oni budućnost
svake zemlje. U sportskim klubovima to shvataju, nigde na drugim
mestima na njih ne računaju!
Od činjenice da nema dobrih igračaka za decu, do toga da nema ni igranki, ni filmova, ni priredbi za mlade - vidi se da mladi ne mogu da postignu svoj značaj.
Mladi, koji su od nas inteligentniji i vispreniji i obrazovaniji - nemaju šansu.
Mladosti je ostavljeno da se bori - smicalicama! Najbolji je onaj koji ume da upotrebi laktove. Moja strana je strana mladosti, jer: ni ja nisam imao šansu niti sam je iskoristio!
Od činjenice da nema dobrih igračaka za decu, do toga da nema ni igranki, ni filmova, ni priredbi za mlade - vidi se da mladi ne mogu da postignu svoj značaj.
Mladi, koji su od nas inteligentniji i vispreniji i obrazovaniji - nemaju šansu.
Mladosti je ostavljeno da se bori - smicalicama! Najbolji je onaj koji ume da upotrebi laktove. Moja strana je strana mladosti, jer: ni ja nisam imao šansu niti sam je iskoristio!
- Nije li vaš brod šansa da se
"iskoriste" nade mladosti?
- Brod je malo nastradao u nevremenu.
Da nisam glumac, a da imam para - otvorio bih brodogradilište.
Zaokupljaju me putovanja. Između putovanja i zarađivanja za golu
egzistenciju, veliki je raskorak.
Meni preostaje egzistencija.
Meni preostaje egzistencija.
- Ima li zaključka razgovoru?
- Dok sam bio klinac mislio sam sve
nešto o umetnosti. Međutim, ne treba čovek ceo život da posveti
umetnosti, nego: život je umetnost. Treba umeti živeti život
otvorena srca kao što ga žive deca. Da to činim, naučio sam od
dece. To je ljubav, a ljubav je stvar odluke.
Ipak, reči Branka Milićevića treba
proveriti u emisijama "Kocke, kocke, kockice."
Razgovarala: Zorica Pašić, obrada: Yugopapir (Strip zabavnik, mart 1980.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)