Da bih otklonio tremu, noć pred koncert sam otišao u mačevalački klub "Crvena zvezda" i malo se mačevao sa nekom vašom reprezentativkom. Da nisam imao štitnike, izbola bi me k'o švajcarski sir!
Iron Maiden su momentalno na britanskoj turneji, najposećenijoj i najkvalitetnijoj u istoriji ovog benda. Zasluge za uspeh pripisuju novom albumu "Somewhere In Time", ali i jugoslovenskoj publici koja im je, svojom podrškom, pomogla da se ponovo u punom sjaju vrate na scenu...
Srela sam Iron Maiden početkom
oktobra, "negde u Oksfordu" i zamolila ih da mi ispričaju
kako su se proveli u Jugoslaviji. U borbi za reč pobedio je (a ko bi
drugi?!) Brus Dikinson (Bruce Dickinson):
- Verovala ili ne, ali koncert u Beogradu mi je bio jedan od najtežih i najlepših u životu. Jer, mi smo imali skoro godinu dana pauze, pošto nije bilo potrebno da promovišemo album "Live After Death". Maksimalno smo se odmarali i uživali, a onda puni energije uleteli u studio i snimili "Somewhere In Time".
I tada se pojavio problem: hoćemo li uopšte biti u stanju da zvučimo dobro i skladno na sceni?
Ranije smo imali turneju za turnejom i mada su svi ljudi mislili da nas mali vremenski razmak ubija, nama je to savršeno odgovaralo, jer smo ostajali u formi.
Ovoga puta smo se malo opustili i ja sam bio iskreno zabrinut za "Somewhere In Time" turneju - plašio sam se da izađem na scenu i zateknem pred sobom mrka i nezainteresovana lica.
Stiv (Steve Harris), po prirodi živčan, bio je još gori od mene - stalno je ponavljao kako Iron Maiden postoje već deset godina i velika verovatnoća je da se današnjim klincima ne svidi ono što se sviđalo prethodnim generacijama.
Predviđao je krah albuma i propalu turneju i to nam na tako plastičan način objašnjavao, da smo svi na kraju dobili fobiju od bilo kakvog koncerta.
Da bi nas umirio, Rod Smolvud nam je predložio da sami izaberemo gde ćemo da sviramo prva tri koncerta i sećam se da smo Stiv, Adrian i ja uglas povikali:
- U Jugoslaviji!
Jer, svi smo prvi put u vašoj zemlji bili na Hipodromu '81 i Iron Maiden je tada jako loše zvučao.
Kada ih tad publika nije izviždala, neće ih nikada izviždati!
Osim toga, 1984. godine smo imali izuzetno uspešnu turneju po Jugoslaviji i jednostavno, želeli smo da dođemo najpre kod vas, jer smo se tu osećali najprijatnije.
Čim smo stigli u Beograd, odmah smo se raspitali o prodaji karata i bili vrlo zadovoljni odgovorom.
Da bih otklonio tremu, noć pred koncert sam otišao u mačevalački klub "Crvena zvezda" (i verovali ili ne, ali prethodne četiri reči je izgovorio na srpskohrvatskom jeziku! prim. JJ.) i malo se mačevao sa nekom vašom reprezentativkom.
Da nisam imao štitnike, izbola bi me k'o švajcarski sir!
Očekivao sam da ću se skljokati u krevet od umora, a umesto toga nisam oka sklopio sve do jutra!
Pet minuta pre
nego što sam izašao na scenu u "Pioniru", morao sam da
promenim majicu, jer mi je bila mokra od znoja!
Otpevao sam svih petnaest pesama kao u nekoj groznici - sve čega se sećam bilo je da je u hali (a i van nje!) bilo 100 celzijusa, pa smo se svi kupali u znoju; da sam umalo pao kada sam se popeo na dlan ogromne Edijeve ruke i da mi je srce ludački kucalo.
Kada se prolomio aplauz, pogledao sam najpre u Stiva koji se zadovoljno smešio i znao da smo uspeli, da smo ponovo spremni za sviranje.
Znaš, svi smo mi pomalo sujeverni i idemo po logici: po jutru se poznaje dan, što znači, ako nam prvi koncert dobro prođe, cela će nam turneja ići k'o podmazana!
Dokaz da sam u pravu je i činjenica da su nam svi naredni koncerti dobro prošli, a evo i britanska turneja je rasprodata još odavno i nikada bolje nismo zvučali!
U Zagrebu su nas jako dobro primili, čini mi se da je bilo oko 6.000 ljudi...
U Ljubljani je bilo malo frke, jer, kada smo bili tu 1984. godine, oduševljena gomila fanova nas je okružila i flašama piva počela da razbija prozore.
Valjda iz tih razloga, organizator je pojačao obezbeđenje, pa nam je scena bila okružena policajcima koji su držali nemačke ovčare na kaiševima.
Što se mene tiče, mogli su tu da stave celu kafileriju, ali Adrian se užasno plaši pasa, pa mu nije bilo baš prijatno da izađe na scenu.
Niko je, takođe, dobio mali napad ludila, jer mu je neko, minut pre nego što će sesti za bubnjeve, bacio petardu koja je eskplodirala tik uz bas-bubanj.
On, jadan, nije ukapirao da je to bila petarda - samo je video blesak i čuo prasak.
Zloban onoliko koliko mogu da budem, samo sam povikao:
- Ode ti bubanj, Niko, jedno svetlo je eksplodiralo i probušilo ti kožu! Šta ćemo sad?!
Budući da je Niko bio sumnjičav prema tim posebnim svetlima od prvog momenta kada je Rod predložio da se ugrade u binu, samo je očajnički zaurlao:
- Gedzi (ime roudija za bubnjeve), spasavaj me kako znaš i umeš, ja moram da započnem šou!
Posle me je ganjao po svlačionici da mi polomi kosti...
Sve u svemu, lepo smo se proveli i želim da se još jednom zahvalim publici na onako toplom prijemu - kaži im da pamtim da su znali sve reči naših pesama, što meni veoma mnogo znači!
Hvala redakciji vašeg lista na onoj originalnoj i lepoj torti. Zasladila nam je početak turneje. Doći ćemo opet, sem ako se ne zagubimo negde u vremenu...
- Verovala ili ne, ali koncert u Beogradu mi je bio jedan od najtežih i najlepših u životu. Jer, mi smo imali skoro godinu dana pauze, pošto nije bilo potrebno da promovišemo album "Live After Death". Maksimalno smo se odmarali i uživali, a onda puni energije uleteli u studio i snimili "Somewhere In Time".
I tada se pojavio problem: hoćemo li uopšte biti u stanju da zvučimo dobro i skladno na sceni?
Ranije smo imali turneju za turnejom i mada su svi ljudi mislili da nas mali vremenski razmak ubija, nama je to savršeno odgovaralo, jer smo ostajali u formi.
Ovoga puta smo se malo opustili i ja sam bio iskreno zabrinut za "Somewhere In Time" turneju - plašio sam se da izađem na scenu i zateknem pred sobom mrka i nezainteresovana lica.
Stiv (Steve Harris), po prirodi živčan, bio je još gori od mene - stalno je ponavljao kako Iron Maiden postoje već deset godina i velika verovatnoća je da se današnjim klincima ne svidi ono što se sviđalo prethodnim generacijama.
Predviđao je krah albuma i propalu turneju i to nam na tako plastičan način objašnjavao, da smo svi na kraju dobili fobiju od bilo kakvog koncerta.
Da bi nas umirio, Rod Smolvud nam je predložio da sami izaberemo gde ćemo da sviramo prva tri koncerta i sećam se da smo Stiv, Adrian i ja uglas povikali:
- U Jugoslaviji!
Jer, svi smo prvi put u vašoj zemlji bili na Hipodromu '81 i Iron Maiden je tada jako loše zvučao.
Kada ih tad publika nije izviždala, neće ih nikada izviždati!
Osim toga, 1984. godine smo imali izuzetno uspešnu turneju po Jugoslaviji i jednostavno, želeli smo da dođemo najpre kod vas, jer smo se tu osećali najprijatnije.
Čim smo stigli u Beograd, odmah smo se raspitali o prodaji karata i bili vrlo zadovoljni odgovorom.
Da bih otklonio tremu, noć pred koncert sam otišao u mačevalački klub "Crvena zvezda" (i verovali ili ne, ali prethodne četiri reči je izgovorio na srpskohrvatskom jeziku! prim. JJ.) i malo se mačevao sa nekom vašom reprezentativkom.
Da nisam imao štitnike, izbola bi me k'o švajcarski sir!
Očekivao sam da ću se skljokati u krevet od umora, a umesto toga nisam oka sklopio sve do jutra!
Nikad bolje nismo zvučali
Otpevao sam svih petnaest pesama kao u nekoj groznici - sve čega se sećam bilo je da je u hali (a i van nje!) bilo 100 celzijusa, pa smo se svi kupali u znoju; da sam umalo pao kada sam se popeo na dlan ogromne Edijeve ruke i da mi je srce ludački kucalo.
Kada se prolomio aplauz, pogledao sam najpre u Stiva koji se zadovoljno smešio i znao da smo uspeli, da smo ponovo spremni za sviranje.
Znaš, svi smo mi pomalo sujeverni i idemo po logici: po jutru se poznaje dan, što znači, ako nam prvi koncert dobro prođe, cela će nam turneja ići k'o podmazana!
Dokaz da sam u pravu je i činjenica da su nam svi naredni koncerti dobro prošli, a evo i britanska turneja je rasprodata još odavno i nikada bolje nismo zvučali!
U Zagrebu su nas jako dobro primili, čini mi se da je bilo oko 6.000 ljudi...
U Ljubljani je bilo malo frke, jer, kada smo bili tu 1984. godine, oduševljena gomila fanova nas je okružila i flašama piva počela da razbija prozore.
Valjda iz tih razloga, organizator je pojačao obezbeđenje, pa nam je scena bila okružena policajcima koji su držali nemačke ovčare na kaiševima.
Što se mene tiče, mogli su tu da stave celu kafileriju, ali Adrian se užasno plaši pasa, pa mu nije bilo baš prijatno da izađe na scenu.
Niko je, takođe, dobio mali napad ludila, jer mu je neko, minut pre nego što će sesti za bubnjeve, bacio petardu koja je eskplodirala tik uz bas-bubanj.
On, jadan, nije ukapirao da je to bila petarda - samo je video blesak i čuo prasak.
Zloban onoliko koliko mogu da budem, samo sam povikao:
- Ode ti bubanj, Niko, jedno svetlo je eksplodiralo i probušilo ti kožu! Šta ćemo sad?!
Budući da je Niko bio sumnjičav prema tim posebnim svetlima od prvog momenta kada je Rod predložio da se ugrade u binu, samo je očajnički zaurlao:
- Gedzi (ime roudija za bubnjeve), spasavaj me kako znaš i umeš, ja moram da započnem šou!
Posle me je ganjao po svlačionici da mi polomi kosti...
Sve u svemu, lepo smo se proveli i želim da se još jednom zahvalim publici na onako toplom prijemu - kaži im da pamtim da su znali sve reči naših pesama, što meni veoma mnogo znači!
Hvala redakciji vašeg lista na onoj originalnoj i lepoj torti. Zasladila nam je početak turneje. Doći ćemo opet, sem ako se ne zagubimo negde u vremenu...
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
