Malu rehabilitaciju film "Iluzija" je doživeo tokom studentskih demonstracija u Beogradu i Zagrebu. U jednoj sceni mlađi brat, student, starijem, bivšem partizanu govori kako ne može sve gledati iz svoje ratničke vizure, a ovaj mu razbešnjen kaže: "Sve si ti to pokupio na fakultetu". Nakon te rečenice publika je ovacijama dočekivala svaku repliku studenta
Dve decenije smatran zagrebačkom ekspoziturom srpskog crnog talasa, autor antologijske trilogije "Lisice", "Hamlet" i "Život sa stricem" o "rekonstrukciji pojedinca" u boljševičkim sistemima govori o entuzijazmu Veljka Bulajića, efikasnosti zagrebačkih cenzora, demokratičnosti Mike Tripala, posledicama "hrvatskog proleća" i iluzijama lliraca.
Tragajući za svojim rodoslovom ustanovio je da mu porodica potiče od prvog pape slovenskog porekla Siksta V (rodom iz Kruševice u Boki), jednog od najznačajnijih katoličkih poglavara koji je reformisao crkvu, a i od Mikelanđela naručio oslikavanje Sikstinske kapele.
Od 1948. i smrti oca (nije bio ibeovac)
seli se po domovima za siročad.
Studije svetske književnosti završio na Zagrebačkom univerzitetu.
Prvo uhlebljenje, međutim, našao je kao asistent režije i u tom svojstvu potpisan je i na špici antologijskih filmova poput Hanžekovićevog "Svoga tela gospodar", te Bulajićevog "Vlaka bez voznog reda", "Rata" i "Uzavrelog grada".
"Jadran film" se jednim potezom otarasio kuknjave trojice debitanata (Papić, Vanča Kljaković, Anton Vrdoljak) uvalivši im nešto trake za snimanje omnibusa "Ključ" (1965).
Dok "Iluzije" (1967) tek popunjavaju Papićevu filmografiju, "Lisice" (1970) su na svim najstrožim reprezentativnim retrospektivama jugoslovenske kinematografije.
Zajedno sa "Predstavom Hamleta u Mrduši Donjoj" i "Životom sa stricem" čine trilogiju koja se opsesivno bavi sudbinom individualaca neprilagođenih kubikaškoj ideologiji i kolektivističkoj hipnozi.
U međuvremenu su za njegove dokumentarce "Kad te moja čakija ubode", "Čvor", "Nek se čuje i naš glas", "Specijalni vlakovi", "Čarter let broj..." doslovno bile rezervisane nagrade na festivalima u Oberhauzenu i Beogradu (tada jednom od evropskih filmskih centara), dok je on zajedno sa Gilićem, Živkom Nikolićem, Škanatom, Zaninovićem bio jedan od arhitekata svetskog ugleda našeg kratkog metra.
Studije svetske književnosti završio na Zagrebačkom univerzitetu.
Prvo uhlebljenje, međutim, našao je kao asistent režije i u tom svojstvu potpisan je i na špici antologijskih filmova poput Hanžekovićevog "Svoga tela gospodar", te Bulajićevog "Vlaka bez voznog reda", "Rata" i "Uzavrelog grada".
"Jadran film" se jednim potezom otarasio kuknjave trojice debitanata (Papić, Vanča Kljaković, Anton Vrdoljak) uvalivši im nešto trake za snimanje omnibusa "Ključ" (1965).
Dok "Iluzije" (1967) tek popunjavaju Papićevu filmografiju, "Lisice" (1970) su na svim najstrožim reprezentativnim retrospektivama jugoslovenske kinematografije.
Zajedno sa "Predstavom Hamleta u Mrduši Donjoj" i "Životom sa stricem" čine trilogiju koja se opsesivno bavi sudbinom individualaca neprilagođenih kubikaškoj ideologiji i kolektivističkoj hipnozi.
U međuvremenu su za njegove dokumentarce "Kad te moja čakija ubode", "Čvor", "Nek se čuje i naš glas", "Specijalni vlakovi", "Čarter let broj..." doslovno bile rezervisane nagrade na festivalima u Oberhauzenu i Beogradu (tada jednom od evropskih filmskih centara), dok je on zajedno sa Gilićem, Živkom Nikolićem, Škanatom, Zaninovićem bio jedan od arhitekata svetskog ugleda našeg kratkog metra.
"Lisice" (Jure Bilić ih je
u časopisu "Ideje" apostrofirao zajedno sa "Misterijom
organizma" i "Plastičnim Isusom", tvrdeći da su to "filmovi za koje još nije
vreme") i "Hamlet" promovisali su ga u "egzemplaran
izdanak beogradskog crnog talasa u Hrvatskoj".
U takvoj atmosferi progona nastaje katastrofični "Izbavitelj", projekat kafkijansko-zamjatinovske provenijencije. Jedan od verovatno najironičnijih momenata Papićeve karijere sigurno predstavlja Zlatni venac Filmskog saveta Južne Kalifornije namenjen filmovima "koji se mogu gledati u krugu obitelji" za "Tajnu Nikole Tesle", dodeljen u vreme kad je tokom prikazivanja Papićevih filmova u Zagrebu naprasno bila uvođena restrikcija struje.
Poslednji film "Život sa stricem", po scenariju drugom osnovom proskribovanog Aralice realizovan je tek nakon osam godina čekanja u uslovima "gerilskog rata" sa opštinskim SUBNOR-ima dalmatinske Zagore, čije je "obaveštajce" Papić zavaravao ispisavši na knjizi snimanja konspirativni, šifrovan naslov - "Sećanja".
U takvoj atmosferi progona nastaje katastrofični "Izbavitelj", projekat kafkijansko-zamjatinovske provenijencije. Jedan od verovatno najironičnijih momenata Papićeve karijere sigurno predstavlja Zlatni venac Filmskog saveta Južne Kalifornije namenjen filmovima "koji se mogu gledati u krugu obitelji" za "Tajnu Nikole Tesle", dodeljen u vreme kad je tokom prikazivanja Papićevih filmova u Zagrebu naprasno bila uvođena restrikcija struje.
Poslednji film "Život sa stricem", po scenariju drugom osnovom proskribovanog Aralice realizovan je tek nakon osam godina čekanja u uslovima "gerilskog rata" sa opštinskim SUBNOR-ima dalmatinske Zagore, čije je "obaveštajce" Papić zavaravao ispisavši na knjizi snimanja konspirativni, šifrovan naslov - "Sećanja".
Trenutno radi paralelno na dva
projekta: za strane producente "Slovensku misiju" o životu
Ćirila i Metodija po Araličinom scenariju (kojim se definitivno
vraća svojim omiljenim istorijskim temama) i "Primedbu za
buduće dane" koja je na vrhu liste za finansiranje RSIZ-a
kulture, koju osporava jedna frakcija zagrebačkih reditelja.
Poznajući gospar Krstu izvesno je da ove godine neće proslavljati četvrt veka bavljenja filmom, već čekati pare da svoju ekipu odvede u neku kamenitu nedođiju.
Poznajući gospar Krstu izvesno je da ove godine neće proslavljati četvrt veka bavljenja filmom, već čekati pare da svoju ekipu odvede u neku kamenitu nedođiju.
Grčki geni
PAPIĆ: Biću neskroman, ali na mene je
više uticala Aristotelova "Poetika" nego ceo filmski
jezik.
Živeći u podneblju gde smo se mešali sa Grcima, Rimljanima, Turcima, Tatarima valjda smo nasledili neki gen i od starih Grka čija smo bili kolonija.
I inače više volim južnjačko podneblje od salona i zatvorenih prostora u kojima sam zbog jeftinoće često morao da snimam.
Pekinpou je bila potrebna boca viskija, a meni samo da vidim brdo, puteljke i masline i shvatim kako ću postaviti kadar. Tek naknadno smeštam glumce.
Za "Lisice" sam sa Mirkom Kovačem tražio što surovije i siromašnije predele (ne u socijalnom smislu), gde su život i smrt svedeni na elementarne forme, a sloboda i nesloboda strašno su blizu i stalno variraju.
U urbanim prostorima, po kafanama, kabareima i zabavama, surovost i represija se mogu mnogo lakše sakriti.
U kršu se apsurdnost pojačava do krajnosti i tamošnji ljudi mada nemaju nikakve veze sa Kremljem ili Kominternom, plaćaju lekciju koju je Staljin rešio da da nešto manjem vođi.
Živeći u podneblju gde smo se mešali sa Grcima, Rimljanima, Turcima, Tatarima valjda smo nasledili neki gen i od starih Grka čija smo bili kolonija.
I inače više volim južnjačko podneblje od salona i zatvorenih prostora u kojima sam zbog jeftinoće često morao da snimam.
Pekinpou je bila potrebna boca viskija, a meni samo da vidim brdo, puteljke i masline i shvatim kako ću postaviti kadar. Tek naknadno smeštam glumce.
Za "Lisice" sam sa Mirkom Kovačem tražio što surovije i siromašnije predele (ne u socijalnom smislu), gde su život i smrt svedeni na elementarne forme, a sloboda i nesloboda strašno su blizu i stalno variraju.
U urbanim prostorima, po kafanama, kabareima i zabavama, surovost i represija se mogu mnogo lakše sakriti.
U kršu se apsurdnost pojačava do krajnosti i tamošnji ljudi mada nemaju nikakve veze sa Kremljem ili Kominternom, plaćaju lekciju koju je Staljin rešio da da nešto manjem vođi.
STAV: Da li ste odabirom pojedinih
scenarista apriorno određivali i konotacije svojih filmova, jer su
Kovač ili Brešan pisci sa izuzetno jakim ideološkom nabojem?
PAPIĆ: Čim sam pročitao Kovačevo
"Gubilište" prepoznao sam u njemu ogroman filmski talenat.
Za razliku od Mirka, Brešan i Aralica nisu imali nikakva prethodna
iskustava sa filmom. Kad se Rene obratio jednom književniku ovaj mu
je rekao kako ne zna da piše scenarija.
Rene mu je odvratio: "Znam ja, samo nisam pisac".
Kovačeva i Araličina ideološka dimenzija, inače, je bliska mom pogledu na svet. Voleo bih da filmujem "Dušu robova" Ivana Aralice, ali ne znam ko bi mi za to dao milione dolara.
Rene mu je odvratio: "Znam ja, samo nisam pisac".
Kovačeva i Araličina ideološka dimenzija, inače, je bliska mom pogledu na svet. Voleo bih da filmujem "Dušu robova" Ivana Aralice, ali ne znam ko bi mi za to dao milione dolara.
STAV: Verovatno Ben Stasen, kao i za
"Život sa stricem".
PAPIĆ: Ma nema on novca, mene je
finansirao njegov otac, veliki belgijski vinarski magnat. Kad me je
SUBNOR napao čuvši da film finansira neki stranac krenuli su da mu
utvrđuju preko svojih obaveštajnih veza poreklo imovine, mada sam im preko novina
objasnio kakva je Stasenova platežnost. Verovatno su bili silno
razočarani saznavši da mu je bankovni račun prazan.
STAV: Na početku karijere svoju
estetiku ste objašnjavali preko Ejzenštajna i Bergmana, a u
zrelijoj fazi Grifitom, Velsom i francuskim novim valom. Čini mi se
da za ove poslednje i niste naročito vezani, jer u svojoj
najradikalnijoj fazi poriču naraciju kao ideološko oružje
kapitalizma.
PAPIĆ: Moja generacija je imala sreću
da su filmovi francuskih novovalaca stizali u naše bioskope iste
godine kad su snimljeni. Od Bresona (inače Pavlovićevog omiljenog
autora) sam učio jedan red, koji je međutim u postupku bio dosta
hladan. Desetak puta sam gledao Renoarovu "Veliku iluziju"
i bio silno začuđen kako jedan veliki film počiva na
najjednostavnijoj priči.
Svojevremeno pred kraj života Fric Lang gostujući u prepunoj sali Francuske kinoteke na pitanje da li
je zadovoljan svojim opusom odgovorio je da mu je dovoljno što sa njima
razgovara, iako bi po svim pravilima morao biti pod zemljom.
Objašnjavajući svoj odnos prema kritici rekao je da su ga zanimali samo kritičari koji su u njegovim filmovima pronalazili ono što njemu nije bilo ni na kraju pameti.
Znači da je film veliki onoliko koliko uspe uneti rediteljeve podsvesti i što bi rekao Hičkok - duše.
Sve ostalo se uči.
Objašnjavajući svoj odnos prema kritici rekao je da su ga zanimali samo kritičari koji su u njegovim filmovima pronalazili ono što njemu nije bilo ni na kraju pameti.
Znači da je film veliki onoliko koliko uspe uneti rediteljeve podsvesti i što bi rekao Hičkok - duše.
Sve ostalo se uči.
Prebrojavanje statista
STAV: Vaša karijera je svojevrstan
spoj estetike beogradske kinoklubaške škole i zagrebačkih
produkcionih odnosa.
PAPIĆ: Mada su mi bliski pojedini
beogradski autori, nisam imao sklonost ka amaterizmu i kinoklubaštvu,
pošto mi je bila bliža profi kinematografija i klasična priča. Za
mene vrhunac umetnosti predstavljaju, pre svega, grčke drame,
Šekspir, Dostojevski i naročito "Biblija". Više od
estetike klasičnog američkog i francuskog novovalnog filma,
formirala su me životna iskustva.
Dugo asistirajući nisam ni tražio da
režiram, pa nisam pravio velike drame kad su me tri puta odbili.
Možda i zato što mi kao asistentu koji je išao iz filma u film i
nije bilo tako loše.
Osnovnim estetskim sistemima me naučio Fedor Hanžeković, koji je svom prijatelju iz studentskih dana, Dejvidu Linu bio pomoćnik montaže. Preveo je i knjigu snimanja "Kratkog susreta", jednog od posleratnih filmskih udžbenika.
I njegove knjige snimanja su ličile na Ejzenštajnove. Mene je zadužio da osim prebrojavanja statista pazim da glumci ne pogreše u tekstu. Ono što, kako mi je pričao Orson Vels, njemu znači Fordova "Poštanska kočija", meni predstavlja "Svoga tela gospodar".
Osnovnim estetskim sistemima me naučio Fedor Hanžeković, koji je svom prijatelju iz studentskih dana, Dejvidu Linu bio pomoćnik montaže. Preveo je i knjigu snimanja "Kratkog susreta", jednog od posleratnih filmskih udžbenika.
I njegove knjige snimanja su ličile na Ejzenštajnove. Mene je zadužio da osim prebrojavanja statista pazim da glumci ne pogreše u tekstu. Ono što, kako mi je pričao Orson Vels, njemu znači Fordova "Poštanska kočija", meni predstavlja "Svoga tela gospodar".
Možda će vas iznenaditi činjenica da
je Bulajić jedan od najvećih talenata naše kinematografije.
Njegova generacija (kao i on sam) je većinom kapetanska, poslana na
film iz raznih ministarstava. "Vlak bez voznog reda" je
snimao sa tolikim entuzijazmom, da je od nas asistenata posuđivao
novac za hranu.
Međutim, snimajući "Rat" udarila mu je u glavu fiks ideja da će postati veliki internacionalni reditelj i, naravno, doživeo je krah.
Mada je radio u državnoj kinematografiji nakon svakog filma je jedva životario. Opametio se i bacio na ofanzive, generale, tenkove, kolone gore, kolone dolje, znači ugađanje socrealističkom miljeu... i puni džepovi.
Međutim, snimajući "Rat" udarila mu je u glavu fiks ideja da će postati veliki internacionalni reditelj i, naravno, doživeo je krah.
Mada je radio u državnoj kinematografiji nakon svakog filma je jedva životario. Opametio se i bacio na ofanzive, generale, tenkove, kolone gore, kolone dolje, znači ugađanje socrealističkom miljeu... i puni džepovi.
STAV: Za razliku od prvenca Kino-kluba
"Beograd" omnibus "Kapi vode, ratnici" (1962),
koji je pulska publika gromoglasno izviždala, omnibus "Ključ"
je imao daleko bolji prijem.
PAPIĆ: "Ključ" je bio
klasičan film ni po čemu inovantan ni revolucionaran, pa je
prodavan u mnogo zemalja. Mi smo u Zagrebu, centru žestoke cenzure i
pogromaških restrikcija bili zaprepašćeni da su "Kapi"
uopšte mogle biti snimljene.
Najavangardniji hrvatski reditelj toga doba bio je Ante Babaja, stalni oponent klasičnoj filmskoj školi gde samo zanat štima.
Autor je silnih zabranjenih kratkih filmova, o čemu danas kao skroman čovek neće da priča, dok bi neki drugi o sličnim mukama knjige ispisali.
Najavangardniji hrvatski reditelj toga doba bio je Ante Babaja, stalni oponent klasičnoj filmskoj školi gde samo zanat štima.
Autor je silnih zabranjenih kratkih filmova, o čemu danas kao skroman čovek neće da priča, dok bi neki drugi o sličnim mukama knjige ispisali.
"Ključ" je nastao slučajno,
kao posledica na privatizaciju produkcije rezervisanu za krug
reditelja sa jakim političkim i direktorskim vezama. Debitanti su
dobijali filmove samo da bi se javnost i mlada kritika umirila.
STAV: "Iluzija" je na neki
način dovela pod znak pitanja jedan okoštali ideološki model.
Izgleda da su dometi ovog filma amortizovani studentskim pokretom
koji je neke vaše aluzije preneo na ulice.
PAPIĆ: Film je primljen katastrofalno.
U Puli meni i mojoj ženi niko živi nije hteo prići. Hrabriji su
nam se na hotelskoj terasi javljali sa najbezbednije udaljenosti.
Kritike su bile stravične, a naročito je surov bio Milutin Čolić.
Pisao je:
"Papić misli da nema drugog rešenja nego da mlada generacija uzme oružje u ruke i zbaci staru".
Mira Boglić je tekstu dala naslov "Propale iluzije Krste Papića".
Nakon takvih kritika jednostavno mi je pukao čir, pola mene je isečeno u bolnici i bačeno u kanalizaciju.
Shvatio sam da sam film radio levom rukom verujući da je genijalno sve što snimim. "Iluzija" je za ono vreme djelovala demode, jer su u trendu bile destruirane priče, duge vožnje kamerom, gde glumci ćute, a gledaoci treba da pogode šta se dešava u tom nedogađanju.
Saša Petrović je u tom maniru radio "Dvoje", ali za razliku od ostalih on je znao da snima i takve filmove.
Malu rehabilitaciju film je doživeo tokom studentskih demonstracija u Beogradu i Zagrebu. U jednoj sceni mlađi brat, student, starijem, bivšem partizanu govori kako ne može sve gledati iz svoje ratničke vizure, a ovaj mu razbešnjen kaže:
"Sve si ti to pokupio na fakultetu".
Nakon te rečenice publika je ovacijama dočekivala svaku repliku studenta.
"Papić misli da nema drugog rešenja nego da mlada generacija uzme oružje u ruke i zbaci staru".
Mira Boglić je tekstu dala naslov "Propale iluzije Krste Papića".
Nakon takvih kritika jednostavno mi je pukao čir, pola mene je isečeno u bolnici i bačeno u kanalizaciju.
Shvatio sam da sam film radio levom rukom verujući da je genijalno sve što snimim. "Iluzija" je za ono vreme djelovala demode, jer su u trendu bile destruirane priče, duge vožnje kamerom, gde glumci ćute, a gledaoci treba da pogode šta se dešava u tom nedogađanju.
Saša Petrović je u tom maniru radio "Dvoje", ali za razliku od ostalih on je znao da snima i takve filmove.
Malu rehabilitaciju film je doživeo tokom studentskih demonstracija u Beogradu i Zagrebu. U jednoj sceni mlađi brat, student, starijem, bivšem partizanu govori kako ne može sve gledati iz svoje ratničke vizure, a ovaj mu razbešnjen kaže:
"Sve si ti to pokupio na fakultetu".
Nakon te rečenice publika je ovacijama dočekivala svaku repliku studenta.
STAV: Da li su "Iluzije" na
neki način najava vaše trilogije koja se bavi posledicama
boljševizacije jugoslovenskog društva?
PAPIĆ: Pripadam nesrećnoj
međugeneraciji, koju Sveta Lukić naziva "generacijom u senci".
Dovoljno je bilo da neko bude samo dve-tri godine stariji pa da puškom
izbori udoban položaj, zašto smo mi bili suviše mladi.
Ali istovremeno i suviše blizu da ne bi primetili da oni koji su puškom savladali fašizam, bez oružja zemlju vode u propast.
Možda zato nikad nisam postao dogmatični skojevac i uvek su mi bili bliži ljudi iz "razvlašćene građanske klase".
Ali istovremeno i suviše blizu da ne bi primetili da oni koji su puškom savladali fašizam, bez oružja zemlju vode u propast.
Možda zato nikad nisam postao dogmatični skojevac i uvek su mi bili bliži ljudi iz "razvlašćene građanske klase".
Konfesionalna ravnopravnost zločina
STAV: Verizam "Lisica" dobrim
delom je nastavak Vaših dokumentaraca: "Kad te moja čakija ubode", "Halo,
Minhen", "Nek se čuje i naš glas". Ta ostvarenja se
razlikuju od trenda koji je tretirao kič kao vitalni oblik masovne
potrage za srećom. Recimo Makavejev.
PAPIĆ: Dokumentarce sam radio iz
nevolje, jer mi niko nije hteo dati igrani film i kao da sam počeo
ostvarivati Godarovu maksimu da svaki igrani film teži dokumentarnom
i obrnuto. Velika je odgovornost snimati dokumentarce, jer se ne može
biti do kraja objektivan, s obzirom da bi film morao trajati koliko i
život.
"Mala seoska priredba" traje 18 minuta, a sama priredba preko pet sati. Snimio sam puno ljudi koji su se videli na televiziji, ali samo su mi jednom pretili sudom. Tuzlanski moćnici su me tužili da sam snimanjem "Cicije" izblato njihov kraj, iako sam se ja trudio da film ne lociram.
Oni su se međutim prepoznali. Kad sam ja već spremio odbranu i advokata, u njihovom kraju Šefka Hodžić je rasporila svoju prijateljicu i uzela joj nerođenu bebu, tako da su tamošnji političari shvatili da se kod njih dešavaju i gore stvari nego što sam ja snimio.
Najviše sam pazio da i u zločinima budu zastupljene ravnomerno sve tri konfesije.
"Mala seoska priredba" traje 18 minuta, a sama priredba preko pet sati. Snimio sam puno ljudi koji su se videli na televiziji, ali samo su mi jednom pretili sudom. Tuzlanski moćnici su me tužili da sam snimanjem "Cicije" izblato njihov kraj, iako sam se ja trudio da film ne lociram.
Oni su se međutim prepoznali. Kad sam ja već spremio odbranu i advokata, u njihovom kraju Šefka Hodžić je rasporila svoju prijateljicu i uzela joj nerođenu bebu, tako da su tamošnji političari shvatili da se kod njih dešavaju i gore stvari nego što sam ja snimio.
Najviše sam pazio da i u zločinima budu zastupljene ravnomerno sve tri konfesije.
Što se tiče Maka, on je veliki šoumen
i šarmer, a i daleko atraktivniji reditelj od mene, pošto zavodi na
prvo gledanje. Tako je i u životu.
Ceo svet je svojevremeno bio lud za njegovim filmovima i za njim je stalno trčao buljuk ljudi kojima je on nešto tumačio.
Za mnom niko ne trči.
S druge strane Mak je mnogo više opsednut politikom i sociologijom, marksizam ga je dobro opalio, pa se celog života sa njim razračunavao.
Ceo svet je svojevremeno bio lud za njegovim filmovima i za njim je stalno trčao buljuk ljudi kojima je on nešto tumačio.
Za mnom niko ne trči.
S druge strane Mak je mnogo više opsednut politikom i sociologijom, marksizam ga je dobro opalio, pa se celog života sa njim razračunavao.
STAV: Kako je uopšte došlo do
snimanja "Lisica" kad je samo godinu dana ranije u bunkeru
završio "Sveti pesak" Mike Antića jer se na posredan
način bavio Golim otokom?
Razgovarao: Miško Lazović, obrada: Yugopapir (Stav, mart 1990.)
Razgovarao: Miško Lazović, obrada: Yugopapir (Stav, mart 1990.)
Odgovor na postavljeno pitanje - u 2. delu intervjua - OVDE
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
