Pages

▼

Dubrovnik 1975: Volšeban, omamljujući grad u kome možete da budete veseli, ali i melanholični...




Jedna moja dobra poznanica, koja je živela u Dubrovniku i slikala, rekla mi je jednom prilikom: Dubrovnik može strasno da voli samo umetnik! Ja bih dodao: i onaj koji u sebi nosi umetnika, bar komadić. Ostali će doći i otići. Videti i ne videti

Na Stradunu ništa novo



Dubrovnik je uvek onaj isti: volšeban, omamljujući, grad u kome možete da budete veseli ali i melanholični; grad koji vas zavoli i koji zavolite; grad koji pripada prošlosti ali i vama, u trenutku sadašnjem.

Sve je ostalo na svom mestu. Krepko i dostojanstveno u kamenu građeno, čini se neuništivo u lepoti kamena i lepoti življenja.

Tu je Knežev dvor, tvrđava Bokar i tvrđava Lovrijenac i duh Hamletovog oca, tu je kapucinski samostan, Pile, Ploče, Gradska kavana, Stradun, pjaca i kreštavi glasovi piljarica, tvrđava sveti Ivan, franjevački samostan, Gruž, velike bele lađe i šareni dragulji koji se zovu trabakule, miris girica po okolnim gostionicama i baštama iza Straduna, Onufrijeva česma i lavovske čeljusti, gradske zidine, Danče i more u kamenu, zvonik crkvice na Lapadu.

Sve je ostalo na svom mestu.

Nema samo najlepšeg tramvaja na svetu, jednog starog metalnog fijakera, jednog gospodina tramvaja koji nije imao zidova, nosio je sobom miris mora, agava i borova, čempresa i kamena, bio je otvoren na sve strane, i klackao je bez umora prevozeći kupače i zaljubljene do plaža i borovih šumaraka na Lapadu.

Zašto ga više nema i ko je počinio ovaj strašni zločin to valjda znaju samo gradski oci.


Vi koji ulazite bosi...



I tako, kad čovek posle desetak godina ponovo stupi na kamene ploče ovog grada volšebnika, praznika koji se ne kreće, shvati da je za desetak godina stariji, mnogo stariji, a da je Dubrovnik za desetak godina mlađi, mnogo mlađi.

Čudno osećanje koje može da izazove melanholiju prolaznog tipa.

Melanholija će opet izazvati žeđ: u malim baštama gostiona iza Straduna čeka hladna loza, kao melem, jedna, druga, treća, posle na red dolaze girice kojih se Dubrovnik ne odriče, onda, dobro vino i pesma - i tako život postaje opet veseo i pun novog sadržaja.

Ćao melanholija, ćao godine, ćao prošla vremena!

U trogirsku katedralu ne mogu da uđu bosi, nepristojno odeveni, grlati i raspojasani, a dežurni fratar ne dozvoljava ženama ulazak u kratkim i dugim pantalonama ili mini-suknjama.

U tu svrhu postoje komadi krutog, isposničkog platna koje žene omotaju oko struka i prikače "zihernadlama", sve do kolena i ispod kolena. 

Za bose su pripremljene papuče od slame.

Pred portalima i zidinama Dubrovnika istina nema fratara, ni vekovnog straha od kože i mesa, ulazi kako ko hoće, bos ili obuven, ali automobil - to strašilo ovoga veka - mora da ostavi pred zidinama hrama lepote.

Vi koji ulazite, ostavite vaše volane, vaše konje, vaše dihtunge, gumene točkove, ulje i zadah benzina. Uđite čisti, na dve noge, i pomilujte kamen izglačan vremenom i suncem, opran kišom. Uniformisani čuvari parkinga stražare.

"Kincl" časovnici kojima je opasan Dubrovnik rade, mere vreme precizno i uporno i čuvaju Dubrovnik. I oni stražare.

Na Stradunu nema ništa novo. Stradun je onaj stari. Dućani u kamenu sa ovalnim vratima, žaluzine, gospe na prozorima, graja, suveniri, bečki "Kronen cajtung", sarajevsko "Oslobođenje" konavljanske kape, sendviči sa dalmatinskom šunkom i trapistom, menjačnice, kambio, šanž, veksel, slamni šeširi, prestareli turisti iz Rajnske oblasti koji se drže za ruke, preplanula mlada koža mladih, sladoled, škljocanje foto-aparata, golubovi, jata golubova.

I Gradska kavana je ona ista od pre deset godina i od pre trideset godina kada sam je prvi put video.

Pogled na malu luku i plivalište "Juga", male bele lađice krcate turistima koji bi da vide Dubrovnik (s mora, štektanje dizel-motora, ljubazni kelneri, opet miris mora i kamena koji je tako prisutan, šarenilo, turske kave, opet slamni šeširi, foto-aparati koji vise, jedna mala opuštenost lebdi nad svima.

Večeras u atriju Kneževa dvora izvodi se Betovenova uvertira "Prometej" i Romova baletska svita "Les Indes galantes"; u letnjem kinu "Slavica" prikazuje se američki film "Arizona kolt osvetnik"; na prostoru "Rozarijuma", na jednoj od najlepših pozornica na svetu, monodrama "Heloiza Abelard" sa Milkom Podrug - Kokotović u glavnoj i jedinoj ulozi.

Nemački bračni par, koji pripada srednjoj klasi i koji je marljivo slistio četiri velike kupe prvoklasnog sladoleda, odlučio se za atrij Kneževa dvora. Oni inače vole Dubrovnik. Bar tako kažu. Sve im se ovde dopada ali to dopadanje izražavaju skromnom rečju: lepo.

Sve je njima ovde "lepo". Kako skromna reč! On fotografiše nju, ona njega. Među golubovima. Pred zvonikom. Ona se osloni o kamen. On se osloni o kamen. Shvatio sam, ali opet uz lozu, da svako u sebi mora da nosi jedan mali Dubrovnik, u srcu, bubrezima, jetri, da bi voleo ovaj Dubrovnik, ovu silu od grada i kamena.

Nemački bračni par već sutra putuje dalje. Turističku lovačku torbu treba napuniti novim slajdovima, sa drugih prostora i podneblja.

Jedna moja dobra poznanica, koja je živela u Dubrovniku i slikala, rekla mi je jednom prilikom:

- Dubrovnik može strasno da voli samo umetnik!

Ja bih dodao: i onaj koji u sebi nosi umetnika, bar komadić.

Ostali će doći i otići. Videti i ne videti.


Poruka iz uvale Prožura



U Dubrovniku, ipak, ima puno novosti.

Lapad nije ono što je bio u vreme najlepšeg tramvaja na svetu. U borovim šumama, okrenuti ka moru, ka pučini, izrasli su golemi hoteli najviših klasa i mnogo betona. Nisu to više one staze, skrivene i romantične, po kojima su zaljubljeni šetali a slepi miševi kolo vodili i zrikavci poludelo pevali.

Tu su sad spratovi i sobe sa onim čuvenim hotelskim i banaliziranim "pogledom na more", takozvani "bel vi", tu je topla i hladna voda, kupatilo u pločicama nežnih boja, prigušeno svetlo, frotiri, ventilatori, izvanredan restoran i "muzik nah tiš"; tu su i terase pune sunca, palme i papagajski šareni suncobrani, tu je vaša i samo vaša i vaša betonska plaža koju niko ne sme da dirne, niko ko nema isto toliko para kao i vi, na koju niko ne sme da donese grozomornu šerpu punu punjenih paprika i grozomornu veknu hleba, ah, kakav bi to skandal bio, svetski.

Nema više parole "Svi na more!"

Tu je sve, pa ipak ...

Gosti koji odsedaju u ovim skupim hotelima pokazuju znake neuravnoteženosti i dosade, jednostavno ne znaju šta bi još i još. I još.

Tako se događaju mala turistička čuda.

Razmaženi pokazuju znake da bi se oni vratili majci prirodi, da bi bosom nogom gazili kamen, da bi jeli prstima, sedeli na niskim, rasklimatanim stoličicama, da bi dopustili da im se slepi miševi mrse po kosi, da bi umesto baletske svite "Les Indes galantes" radije slušali poludelu ljubavnu pesmu zrikavaca, pili vino iz vrčeva i uopšte se luckasto ponašali.

Evo ih u samostanu iz Dvanaestog veka, na Mljetu. Samostan je preuređen, ali je lepota ostala, lepota ili onaj neplativi mir, onaj božanski miris kamena i borova i mora, ona izvornost, vreme koje je u tišini stalo.

Ili "fish picnic" u Prožuri, ribarskom seocetu, u jednoj uvali na Mljetu.

Osmorica preostalih prožurskih ribara koji su do juče, pri zalasku sunca, smireno sedeli na obali i gledali put mora i crvene kugle, sad čine čudo koje pokazuje da je turizam neispitana i velika šuma.

Dubrovački brod "Antika" plovi svake subote put ove pitoreskne uvale sa teretom dobrih gostiju. Tamo ih čekaju ribari u crnim odelima i belim košuljama i njihove žene u crnim haljinama i crnim maramama.

Čeka ih još i "freška" riba, tek ulovljena, stari sir, ovčiji i kozji, staro vino i hladovite konobe. Čeka ih susret sa jednim življenjem na moru i kamenu, tvrdokornim čak i surovim, čeka ih viđenje sa dostojanstvom siromaštva, antikomforom, zaboga, ovde nema ni vode, ni vodovoda, ni vodopada, ni struje, ni frižidera i niko nije za vas i samo za vas dezinfikovao klozetsku šoiju jer tako nečega uopšte i nema.

I gosti, oni koji su bar malo filozofi, shvate da sreća spava i u ovoj uvali bogu iza leđa, da je prisutna u ovom siromaštvu ili bogatstvu, ne zna se. Pa ipak, kasno uveče bela lađa krene, gosti mašu sa ograde, ribari odahnu, mašine tutnje i nose belu lađu put Dubrovnika a goste u okrilje velikih hotela, u toplu i hladnu vodu, sa pogledom na more.

I ribari mašu belim maramicama a onda kažu: hvala bogu kad su otišli!


Drugovi, a šta ćemo sutra?



U radničkim i sindikalnim odmaralištima na dubrovačkoj rivijeri uglavnom je ostalo sve po starom. Korak od tri milje načinila su odmarališta banaka i poslovnih udruženja. Bogati su bogati. Ona se polako ali sigurno približavaju skupim zdanjima i komforu hotela sa Lapada.

U većini ostalih baš sve po starom. Ostalo je drugarstvo i prostosrdačnost u sobama koje nemaju pogled na more, a imaju četiri pa i više kreveta. Parakuvar još uvek lupa metalnom kutlačom u tiganj i zove goste na ručak.

Za vreme ručka glavni kuvar skine belu kapu i šeta među ogladnelim drugarima i pita:

- Prija li? 

Posle toga vikne:

- Drugovi, a šta ćemo sutra za ručak?

Svi viču:

- Punjenje paprike!

Kuvar viče:

- Juče smo imali punjene paprike!

Svi viču:

- Ako!

I sad šta mari? Večeras ćemo u Gradsku kavanu na sladoled. Šta mari što soba nema pogled na more kad je Dubrovnik tu, sila od grada!

Ili ćemo na girice i vino? Šta znate, možda ćemo i u atrij Kneževa dvora da slušamo Romovu baletsku svitu "Les Indes galantes".

Možda ćemo se ispeti i na tvrđavu Lovrijenac gde će se i ovoga leta pojaviti duh Hamletovog oca i Hamlet lično.

Šta mari, u Dubrovniku smo.

Napisao: Dušan Savković, obrada: Yugopapir (Duga, jul 1975.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)