Dosta često su na televiziji, a i ovi moji - Kokan, pa Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i drugi prijatelji - prosto su ludi za boksom. Sećam se kad je, pre dve-tri godine, prenošen jedan meč Kasijusa Kleja preko televizije u četiri ujutru, probudili su me i naterali da gledam sa njima. Najpre sam protestovala, ali posle me je "zagrejalo". Da budem iskrena, dopao mi se Klej. Bije pa rastače
Sportski intervju sa našom poznatom filmskom glumicom Milenom Dravić počeo je malo neuobičajeno. Pitanje koje je ona postavila, propraćajući ga podsmešljivim sevanjem krupnih plavih očiju: "Pošto već želite da razgovaramo o sportu, recite mi šta sad rade Bane Sekulić, Dragan Jovanović - 'Žena', 'Čiča' Luburić?"
Pisci ovih redova ne računaju se baš u
mlađe ljubitelje fudbalskih utakmica, pa ipak - zinuli smo od čuda!
U te mlađe sasvim sigurno spada Milena Dravić i ona na delu nikako nije mogla videti spomenute musketare predratnog fudbala, iz prostog razloga što se u doba kad su oni igrali još nije ni rodila!
U te mlađe sasvim sigurno spada Milena Dravić i ona na delu nikako nije mogla videti spomenute musketare predratnog fudbala, iz prostog razloga što se u doba kad su oni igrali još nije ni rodila!
- Šta vam pada na pamet da pitate za njih? - pokušali smo oprezno da se izvučemo.
- Zato što ste, sigurna sam, hteli da
me zbunite ovim intervjuom, verujući da o sportu pojma nemam. E, sad
ću vam reći: o sportu svašta znam, jer sam kći predratnog
fudbalera Milenka Mikana Dravića, koji je igrao u Jedinstvu i ti za
koje sam vas pitala bili su njegovi drugovi. Mogla bih ja da vam
kažem šta oni sada rade, ali neću. Stidite se svog neznanja!
Bio je to, već u samom početku
razgovora - poen za Milenu.
Ali vođstvo od 1:0 za protivnicu nije pokolebalo dolepotpisane, koji su se zarekli da će do kraja intervjua izjednačiti rezultat. Zbog toga je prvo pitanje bilo lukavo postavljeno:
Kokan je "bela vrana"
Ali vođstvo od 1:0 za protivnicu nije pokolebalo dolepotpisane, koji su se zarekli da će do kraja intervjua izjednačiti rezultat. Zbog toga je prvo pitanje bilo lukavo postavljeno:
- Fudbaleri u proseku mnogo bolje
zarađuju od glumaca. Nema nijednog profesionalnog fudbalera koji u
ovoj godini neće platiti porez, a takvih je najmanje pet-šest
stotina. S druge strane, daj bože da dvadesetak filmskih glumaca
budu poreske platiše. Je li to pravo?
- Što da nije pravo - odgovorila je bez
razmišljanja Milena Dravić. - Njihova karijera je relativno kratka,
kao i naša, i oni su, kao i mi, podvrgnuti izuzetnim naporima. Samo,
na sreću fudbalera, niko se u njihovoj organizaciji nije setio reči - učešće.
Hoću da kažem ovo: mi, glumci, u finansiranju jednog filma učestvujemo sa 30, često i sa 50 procenata od našeg honorara.
Ako se film ne isplati, ako ga publika ne gleda, uložene pare nikad nećemo dobiti, iako smo učinili sve da on uspe. E, kad fudbaleri budu učestvovali u broju prodatih ulaznica, kad njihova zarada bude zavisila od gledalaca na jednoj utakmici, videće i oni šta je muka.
Ali, to je nemoguće.
Hoću da kažem ovo: mi, glumci, u finansiranju jednog filma učestvujemo sa 30, često i sa 50 procenata od našeg honorara.
Ako se film ne isplati, ako ga publika ne gleda, uložene pare nikad nećemo dobiti, iako smo učinili sve da on uspe. E, kad fudbaleri budu učestvovali u broju prodatih ulaznica, kad njihova zarada bude zavisila od gledalaca na jednoj utakmici, videće i oni šta je muka.
Ali, to je nemoguće.
- Zašto je nemoguće?
- Pa zato što ova nacija bez fudbala
ne može, a bez filma može. Strani fudbaleri ne mogu se uvoziti, a
filmovi mogu. U tome je razlika.
Ova Milena zaista sve zna. Ostaje,
dakle, 1:0!
- Da pređemo na lakše teme. Za koga
navijate?
- Za Zvezdu. Od kad znam za sebe. Cela
porodica - svi smo zvezdaši. Moj brat, štaviše, igra u hokej-klubu
Partizan, ali je toliko strastan navijač Zvezde da se to retko
sreće.
Ranije, dok je bio mlađi, kad Zvezda izgubi bivao je duboko nesrećan. Zatvori se u sobu i plače! Onda ja odem da ga tešim, pa se rasplačem i ja! On plače zbog Zvezde, a ja zbog njega.
Ranije, dok je bio mlađi, kad Zvezda izgubi bivao je duboko nesrećan. Zatvori se u sobu i plače! Onda ja odem da ga tešim, pa se rasplačem i ja! On plače zbog Zvezde, a ja zbog njega.
- Rekoste: cela porodica navija za
Zvezdu. Koliko je poznato, vaš suprug, filmski režiser Kokan
Rakonjac, navijač je Partizana. Kako se to uklapa u vašu bračnu
harmoniju?
- Da, on je "bela vrana" među
nama. Uvek ga nadvičemo. Srećom, nije osobito zagrižen, a ni ja,
pa nikad ne dolazi do svađe.
- Zar ni posle nedavne katastrofe
Partizana?
- Ni onda. Bila sam blaga.
Da svet ne pomisli da sam luda
- Postoji li neki sport koji vam je nerazumljiv, koji smatrate suvišnim, na ovom svetu?
- Boks! Zašto se dvojica mladića koji
se ne mrze, čak se i ne poznaju, tuku između sebe? I to žestoko,
da sve puca! Mislim da bih ja samo od jednog takvog udarca pomerila
pameću.
A znate li šta mi je najbesmislenije u boksu? Kad posle meča sudije proglase borbu nerešenom. Onoliko se tući, primati udarce, trpeti bolove i onda - nikom ništa!
A znate li šta mi je najbesmislenije u boksu? Kad posle meča sudije proglase borbu nerešenom. Onoliko se tući, primati udarce, trpeti bolove i onda - nikom ništa!
- Ali kad sve to znate, znači - ipak
gledate boks-mečeve?
- Dosta često su na televiziji, a i
ovi moji - Kokan, pa Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i drugi
prijatelji - prosto su ludi za boksom. Sećam se kad je, pre dve-tri
godine, prenošen jedan meč Kasijusa Kleja preko televizije u
četiri ujutru, probudili su me i naterali da gledam sa njima.
Najpre sam protestovala, ali posle me je "zagrejalo". Da budem iskrena, dopao mi se Klej. Bije pa rastače.
Najpre sam protestovala, ali posle me je "zagrejalo". Da budem iskrena, dopao mi se Klej. Bije pa rastače.
- Da li biste vi skakali padobranom i
jesu li vam, uopšte, jasne pobude padobranaca?
- Ja skakala ni za kakve pare ne bih,
ja sam akrofob, a u mom poslu, srećom, to nije nužno. Postoje
dubleri. Ali sam se uvek divila padobrancima, njihovoj hrabrosti da
skaču u ponor i ne pomišljajući na mogućnost da se padobran neće
otvoriti.
Jasni su mi, što da ne. Jednostavno, ima takvih ljudi koji se ničeg ne boje, ne misle šta će biti "posle" i "ako". Ja, na žalost, nisam od tih.
Jasni su mi, što da ne. Jednostavno, ima takvih ljudi koji se ničeg ne boje, ne misle šta će biti "posle" i "ako". Ja, na žalost, nisam od tih.
- I baš nikakav kontakt nemate sa sportom?
- Nikakav, sem što, ponekad, odem na
hokej ili fudbalsku utakmicu. A iz dana u dan uviđam da bi sport morao da postane sastavni deo mog radnog dana. Poneka uloga, kao
recimo sada u filmu "Bitka na Neretvi", dosta je fizički
teška, iscrpljujuća i treba imati mnogo snage da se izdrže
napori.
Sport bi morao da postane sastavni deo mog radnog dana. Ali, kako? Kad bih se obukla u trenerku i otišla da trčim u Košutnjaku, svet bi mislio da sam poludela.
Sport bi morao da postane sastavni deo mog radnog dana. Ali, kako? Kad bih se obukla u trenerku i otišla da trčim u Košutnjaku, svet bi mislio da sam poludela.
Vera je sagorela od treme
- Zato filmske zvezde u
Holivudu, na primer, imaju svoje bazene, konje za jahanje, imanja za
futing. Znate li da Bert Lankaster ima pored svoje kuće uređenu
kompletnu gimnastičku dvoranu u kojoj redovno vežba da ne bi ispao
iz forme?
- A znate li vi nešto pametnije da
pitate?
- Da pokušamo. Mada je slučaj već
zastareo, možda bi bilo zanimljivo saznati zašto ste, posle
Olimpijade u Meksiku i onog skandaloznog slučaja sa Verom Nikolić,
tako vatreno branili našu šampionku?
- Zato što sam Veru Nikolić upoznala,
svojevremeno, i sprijateljila se sa njom. Još kada je postala evropska prvakinja, srela sam se slučajno sa svojim prijateljem, filmskim
režiserom Krešom Golikom koji mi je ispričao da snima dokumentarni
film o ovoj devojci i pozvao me da je u poznam.
Prihvatila sam, a posle smo se Vera i ja još nekoliko puta srele. Postale smo dobre prijateljice i ona je na mene ostavila najbolji mogući utisak: skromne, vaspitane, simpatične i dobre devojke, koja je svom poslu fantastična odana. Kako takve osobine ne ceniti!
Ja, priznajem, nisam shvatila zašto je učinila ono u Meksiku. Kažu, sagorela od treme. I sama sam užasan tremaroš, s tom razlikom što mene trema podstiče na kreativnost. Ali znajući njene dobre osobine, verovala sam da je to bilo jače od nje.
Sem toga, imala je tako mnogo ljudi protiv sebe, a tako malo uz sebe...
Prihvatila sam, a posle smo se Vera i ja još nekoliko puta srele. Postale smo dobre prijateljice i ona je na mene ostavila najbolji mogući utisak: skromne, vaspitane, simpatične i dobre devojke, koja je svom poslu fantastična odana. Kako takve osobine ne ceniti!
Ja, priznajem, nisam shvatila zašto je učinila ono u Meksiku. Kažu, sagorela od treme. I sama sam užasan tremaroš, s tom razlikom što mene trema podstiče na kreativnost. Ali znajući njene dobre osobine, verovala sam da je to bilo jače od nje.
Sem toga, imala je tako mnogo ljudi protiv sebe, a tako malo uz sebe...
Razgovor se bližio kraju, a nade na
izjednačenje rezultata bilo je sve manje. Milena je jednostavno, na
sva pitanja imala gotovo stručan odgovor - nigde jedne praznine.
Da, poznaje Šekularca, kako ga ne bi poznavala; a sa inženjerom Savom Karapandžićem, halfom "Crvene zvezde" išla je u školu; šta, nije spomenula da je bila prvak gimnazije u skoku udalj! Ili najlepša fudbalska utakmica koju je gledala? Bez daljnjeg, Real - Benfika 5:3! To je bio fudbal...
Da, poznaje Šekularca, kako ga ne bi poznavala; a sa inženjerom Savom Karapandžićem, halfom "Crvene zvezde" išla je u školu; šta, nije spomenula da je bila prvak gimnazije u skoku udalj! Ili najlepša fudbalska utakmica koju je gledala? Bez daljnjeg, Real - Benfika 5:3! To je bio fudbal...
Kao što to u pričama sa srećnim
završetkom ipak biva, spasonosna ideja došla je na kraju. Poslednje pitanje:
- Da li slučajno znate koliki je
svetski rekord u skoku uvis?
Za trenutak, Milena Dravić se duboko
zamislila. A onda joj se lice razvedrilo.
- Kako da ne, postavljen je nedavno na
Olimpijadi: 150 ili 152 santimetra!
Hvala, dovoljno. Pravda je ipak
pobedila - 1:1!
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
