Američka televizija je najveća malograđanština što igde postoji. Amerikanac dođe kući, stavi noge na sto, pije konzervu piva i, dok čeka da ga žena pozove za sto, on mora da gleda određenu emisiju, onu koju je navikao da gleda, i na način na koji je navikao, inače - gasi televiziju, menja kanal, protestuje
- Kada ste napravili "Poslednju filmsku predstavu", odličan film koji je obišao čitavu Ameriku i Evropu, kritičari su se u čudu pitali "Ko je, zapravo, taj Piter Bogdanović". To se i ja sada pitam.
- Mislim da sam isti kao što sam bio i
1971, posle premijere "Poslednje filmske predstave", isti
kao i kada sam tek počeo da snimam filmove. Ne mislim da sam danas,
posle nekoliko dobrih filmova, veći genije nego što sam bio pre.
- Niste se, znači, promenili...
- Možda i jesam. Čini mi se da sam
malo bolji nego što sam tada bio, ali samo malo... Bolje poznajem
sebe nego tada.
- Čime se rukovodite kad snimate film?
- Samo sopstvenim opredeljenjem i
osećanjem za lepo i smešno - vi znate da ja snimam samo smešne
filmove, komedije?! Ja počnem da pravim film da bih se sam smejao.
Kada vidim da se i drugi tome smeju, drago mi je, zadovoljan sam.
Ali, pravim film samo zbog sebe. Ne za kritiku, ne za nagrade.
Lisica je taj Fridkin
- Ni za pare?
- Ni za pare! To mogu da vam kažem,
jer ste naša i jer smo u Jugoslaviji gde svet još nije poludeo za
parama kao u Americi. Kada bih tamo rekao da ne snimam filmove zbog
novca, svi bi mislili ili da lažem, ili bi me strpali u ludnicu - trećeg nema.
- Znači, ipak niste Amerikanac?
- Naravno, nisam, posebno kada su u
pitanju pare. Ne jurim ih po svaku cenu. Recimo, nisam hteo da snimam
"Egzorcista" ("Isterivač đavola").
- Nisam znala da je trebalo da umesto
Fridkina vi to da snimate...
- To nisam nikome rekao, mislim da to
nije važno. Prvo su meni ponudili, objasnili da film ima šanse da
donese velike pare, a znao sam to i da mi nisu rekli, ali ipak - nisam hteo da snimam "Egzorcista".
Mislim da to nije film, a čudna je i publika koja odlazi da ga
gleda...
Ja nisam čak ni video "Egzorcista". Ispričali su mi i zgrozio sam se. Mislim da se tu najbolje vidi razlika između Vilijama Fridkina i mene...
Ja nisam čak ni video "Egzorcista". Ispričali su mi i zgrozio sam se. Mislim da se tu najbolje vidi razlika između Vilijama Fridkina i mene...
- Svojevremeno ste bili veliki
prijatelji. Bili ste čak zajedno i u filmskoj kompaniji, zajedno sa
Kopolom.
- Ovo drugo je tačno. Prvo nije.
Nikada Fridkin i ja nismo bili prijatelji. Mislim da dva tako
različita čoveka kao što smo on i ja i ne mogu biti prijatelji.
Lisica je taj Fridkin...
- Zašto?
- Osnovali smo - on, Kopola i ja -
kompaniju sa osnovnim ciljem da nam donese novac kako bismo mogli da
snimamo filmove i kako za svoje ideje i scenarije ne bismo zavisili
od drugih producenata. Ali, moralo je i da se zapne! Ja sam napravio
"Dejzi Miler" i "Mesec od hartije", Kopola je
napravio "Prisluškivanje", a gospodin Vilijam Fridkin -
ništa. Tada smo se i rasturili.
Piter Bogdanović objašnjava osnovnu
razliku između reditelja Bogdanovića i reditelja Fridkina:
- On pravi filmove za publiku, ja za
sebe. On ima više para od mene, ali - ništa za to. Ja sam na svaki
svoj film ponosan, a on je autor filmova sa đavolima i vešticama,
gde je glavni štos da jedna nevina devojčica povraća i da se to
smuči publici! On od povraćanja pravi - pare. Ja na to ne mogu da
pristanem.
- Šta danas u Americi znači praviti
pare, na filmu i od filma?
- Kao i svugde, uložiš malo, priložiš
ideju i dobiješ - 20 puta više. Ili još više više...
- A koliko je to "malo" za
američki film danas? Šta znači "jeftin" film u Americi?
- Jeftin film još do pre nekoliko
godina bila je "Poslednja filmska predstava" koju sam
snimio za samo milion dolara. U Americi, u kinematografiji, milion
dolara nije - ništa! To je kao kada daš kelneru desetak dolara
bakšiš. A "Što te tata pušta samu?" ("What's Up, Doc?") koštao me je 5
miliona dolara!
Prilična suma, skup film, ali - isplatilo se. "Dejzi Miler" i "Mesec od hartije" su po ceni bili između ova dva filma, ali nisu doneli mnogo novca.
Prilična suma, skup film, ali - isplatilo se. "Dejzi Miler" i "Mesec od hartije" su po ceni bili između ova dva filma, ali nisu doneli mnogo novca.
Ostali smo Jugosloveni i u Americi
- Šta je film u Americi 1975?
- Postaje opasan, za mnoge ljude, za
pojedince, preduzeća, producente i za publiku. Svi hoće da snimaju
filmove, a niko neće da odlazi u bioskop!
- A Piter Bogdanović?
- On hoće da snima filmove do kraja
života i kada ga ne bi plaćali, on bi drugima plaćao samo da -
snima.
- U filmu "Konačno, ljubav"
vi opet evocirate sećanje na tridesete godine našeg veka. To
postaje moda?
- Nije to samo moda. To je potreba
čoveka da pobegne iz sadašnjosti, jer u njoj niko ne voli da bude.
Svi žalimo za prošlošću i kada sam ja prvi, sa "Poslednjom
filmskom predstavom" započeo ovu eru filmske nostalgije za
tridesetim godinama, bio je to povratak u vreme koje je za razliku od
našeg bilo izuzetno romantično, a to je, brate, lepo.
- Hoće li i sledeći film biti o istom
vremenu?
- Odlazim još dublje u prošlost našeg
veka, sa sledećim filmom. Snimaću ga u januaru, zvaće se
"Nickelodeon", prema nazivu prvog bioskopa u Americi.
- Zašto ne radite za televiziju?
- O, samo to ne. Bar ne u Americi.
Američka televizija je najveća malograđanština što igde postoji.
Amerikanac dođe kući, stavi noge na sto, pije konzervu piva i, dok
čeka da ga žena pozove za sto, on mora da gleda određenu emisiju,
onu koju je navikao da gleda, i na način na koji je navikao, inače - gasi televiziju, menja kanal,
protestuje.
Razgovor smo završili istog popodneva.
Piter Bogdanović se spremao da pođe na otvaranje retrospektivne izložbe slika i crteža Borislava Bogdanovića, njegovog oca, Jugoslovena koji je pre gotovo četiri decenije otišao u Ameriku kao već oformljen i poznat slikar.
Piter Bogdanović se spremao da pođe na otvaranje retrospektivne izložbe slika i crteža Borislava Bogdanovića, njegovog oca, Jugoslovena koji je pre gotovo četiri decenije otišao u Ameriku kao već oformljen i poznat slikar.
- Ostali smo Jugosloveni i u Americi -
kaže Piter Bogdanović. - Zapravo, Sloveni, slovenske duše.
Moj otac, veliki optimista i dobar slikar, nikada nije hteo da se
pretopi u Amerikanca, pa ni u umetnosti.
Razgovarala: Danica Radović, obrada: Yugopapir (Duga, oktobar 1975.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
