Stvarno se osećam delom generacije koja trenutno predstavlja ono najzanimljivije u svetskom filmu. Wenders, Fassbinder i neki ljudi tog tipa. To je ta neka linija na kojoj i ja razmišljam, na kojoj uživam baveći se filmom. Međutim, teško mi je da poredim svoju situaciju sa njihovom, jer mi stvarno radimo u sasvim drugim uslovima i dolazimo iz sasvim druge sredine
2. deo intervjua
- Pa evo šta je... Ta linija filma u filmu provučena je svesno na više nivoa. Konstrukcijski sam želeo da to ima formu provincijske bioskopske predstave, tj. onako kako je nekad izgledala bioskopska projekcija, gde se počinje sa jednim žurnalom, zatim kreće film, koji po dizajnu ima odlike filmova iz tog vremena i na kraju taj film izgori.
To je taj formalni nivo.
Zatim imamo uplitanje filma u tkivo filma. Jedan od likova je nekakav filmadžija iz tog vremena. Kroz tu liniju on je nosilac svega onoga što je za glavnog junaka filma "Maratonci..." spoljni svet.
Ne susrećemo nikakav drugi svet osim onog koji je u vezi sa filmom, ili kroz materijale koji se gledaju u bioskopu ili kroz ljude koji se pojavljuju u bioskopu.
Jedini koje srećemo a ne bivaju uništeni od strane Topalovića su gledaoci u bioskopskoj sali.
To je taj formalni nivo.
Zatim imamo uplitanje filma u tkivo filma. Jedan od likova je nekakav filmadžija iz tog vremena. Kroz tu liniju on je nosilac svega onoga što je za glavnog junaka filma "Maratonci..." spoljni svet.
Ne susrećemo nikakav drugi svet osim onog koji je u vezi sa filmom, ili kroz materijale koji se gledaju u bioskopu ili kroz ljude koji se pojavljuju u bioskopu.
Jedini koje srećemo a ne bivaju uništeni od strane Topalovića su gledaoci u bioskopskoj sali.
- Zašto si baš izabrao sekvencu iz "Ekstaze"?
- Želeo sam da ubacim deo nekog filma iz tog perioda. Dopadala mi se ta sekvenca sa malo hollywoodskog glamoura unutra. To je ipak češki film, a postoje i razlozi autorskih prava ... Postoji i ta, za to vreme, stvarno slobodna scena pokazivanja grudi...
Heddy Lamar je jedna od najlepših glumica koje sam video na filmu...
U filmu igra i Zvonimir Rogoz, jugoslovenski glumac ... I taj film mi se nekako nametnuo. Teško mi je da na brzinu pronađem neko jako opravdanje za to.
Heddy Lamar je jedna od najlepših glumica koje sam video na filmu...
U filmu igra i Zvonimir Rogoz, jugoslovenski glumac ... I taj film mi se nekako nametnuo. Teško mi je da na brzinu pronađem neko jako opravdanje za to.
- Prijem filma "Ko to tamo peva" kod kritike bio je više nego uspešan. Stav prema "Maratoncima..." bio je uglavnom podeljen. Da li si ti očekivao nešto tako?
- Očekivao sam to apsolutno, čak mnogo nepovoljniju reakciju nego što je bila. Ja sam veoma zadovoljan. Teško je sa drugim filmom zadovoljiti sve kriterijume, ako si sa prvim postigao veliki uspeh. To je klasična situacija koja nije samo naša.
Prvi film je bio toliko naduven raznim događajima oko njega. Dugo je trajao i čitav njegov put po stranim festivalima pa se svako malo pisalo o njemu.
Tako da su povodom tog filma mnogi ljudi kojima se nije dopao izmenili mišljenje, pa im je "Ko to tamo peva" primer dobrog filma kad pišu o "Maratoncima...", jer "to, kao nije to", a ja znam da su neki od njih sa prvog filma izašli.
To je sad suluda situacija... (smeh)
Za drugi film sam očekivao prilično lošu reakciju, međutim ona je bila pristojna i na neki način me je više zadovoljila nego ona za prvi film. Reakcija na prvi film je bila za mene prijatna kao za čoveka koji počinje, ali se upravo dešavao već pomenuti fenomen o kriterijumima.
Pre nego sam počeo da režiram filmove imao sam vrlo negativno mišljenje o ljudima koji pišu o filmu. Onda sam napravio film i svi ljudi o kojima sam mislio sve najgore počinju da ga hvale... (smeh)... E, to je sad prilično čudno osećanje.
U isto vreme i drago ti je jer su povoljne kritike neophodne, a opet, ako si ti toliko drukčiji, jebi ga, ne bi trebalo da ti ga hvale, već bi trebalo da te iscepaju.
I sam sam bio u priličnoj dilemi.
Onda sam potražio neke koje sam smatrao za specijalne kretene, da pronađem da li se njima možda moj film ne sviđa. Na svu sreću bilo je dvoje troje dobrih primeraka koji su mi smirili savest.
Prvi film je bio toliko naduven raznim događajima oko njega. Dugo je trajao i čitav njegov put po stranim festivalima pa se svako malo pisalo o njemu.
Tako da su povodom tog filma mnogi ljudi kojima se nije dopao izmenili mišljenje, pa im je "Ko to tamo peva" primer dobrog filma kad pišu o "Maratoncima...", jer "to, kao nije to", a ja znam da su neki od njih sa prvog filma izašli.
To je sad suluda situacija... (smeh)
Za drugi film sam očekivao prilično lošu reakciju, međutim ona je bila pristojna i na neki način me je više zadovoljila nego ona za prvi film. Reakcija na prvi film je bila za mene prijatna kao za čoveka koji počinje, ali se upravo dešavao već pomenuti fenomen o kriterijumima.
Pre nego sam počeo da režiram filmove imao sam vrlo negativno mišljenje o ljudima koji pišu o filmu. Onda sam napravio film i svi ljudi o kojima sam mislio sve najgore počinju da ga hvale... (smeh)... E, to je sad prilično čudno osećanje.
U isto vreme i drago ti je jer su povoljne kritike neophodne, a opet, ako si ti toliko drukčiji, jebi ga, ne bi trebalo da ti ga hvale, već bi trebalo da te iscepaju.
I sam sam bio u priličnoj dilemi.
Onda sam potražio neke koje sam smatrao za specijalne kretene, da pronađem da li se njima možda moj film ne sviđa. Na svu sreću bilo je dvoje troje dobrih primeraka koji su mi smirili savest.
Ključni filmovi
- Šta je presudno uticalo na tebe kao autora?
- Za mene je američki film suštinski korpus svetske kinematografije, kao što je američki jazz u jazzu. Ja volim da gledam i filmove evropskih kinematografija i underground produkcije... U stvari sve što je na filmskoj traci zabeleženo...
Ali ono što za mene znači reč "film", to je sadržano u klasičnim američkim filmovima.
Mislim da je razvoj američke kinematografije, koja je uspela da prati potrebe gledalaca, uslovio i omogućio razvoj ovih drugih, da kažem marginalnih pojava koje bez snažnog razvoja komercijalne kinematografije ne bi dobili šansu ni da nastanu.
Oni su se razvijali na ivicama velikog profita američke kinematografije.
Ali ono što za mene znači reč "film", to je sadržano u klasičnim američkim filmovima.
Mislim da je razvoj američke kinematografije, koja je uspela da prati potrebe gledalaca, uslovio i omogućio razvoj ovih drugih, da kažem marginalnih pojava koje bez snažnog razvoja komercijalne kinematografije ne bi dobili šansu ni da nastanu.
Oni su se razvijali na ivicama velikog profita američke kinematografije.
- I u sedamdesetim godinama bilo je američkih filmova koji su ostvarili veliki profit i došli na liste najgledanijih filmova svih vremena. Kakav je tvoj odnos prema "novom američkom filmu"?
- Ono najlepše što se događalo u svetskom filmu sedamdesetih godina bilo je u onome što ja zovem "novi američki film", ali to nisu Spielberg, Scorsese i Coppola, već su to ljudi koji su napravili jedan-dva filma, a neki su uradili i više.
Zadovoljan sam što sam ih pratio od samih njihovih početaka.
Stvar je po meni krenula sa "Bonnie i Clyde" i scenarističkim tandemom Benton-Newman. Njih dvojicu sam i zapamtio po tom scenariju.
Posle su krenuli ostali, pre svih Phill Kaufman sa filmom "Banda Colea Youngera i Jessie Jamesa". Mislim da je to bio ključni film koji se pojavio početkom sedamdesetih. Taj film je stvarno rasturio, jer sam kroz njega video čoveka koji poznaje svoju kinematografiju, zna čime se bavi, opet sa punom svešću o filmu, a koji je bio na mojoj "talasnoj dužini".
Zatim film Stana Dragotija "Billy Kid je bio dripac", onda John Milius sa filmom "Dillinger". Svi ti ljudi su i kasnije radili i sve im je bilo izvanredno. Naravno tu je i Dick Richards sa filmovima "Pravi kauboji" i "Zbogom lepojko"...
Teško mi je da se svih njih sada setim...
Zatim je došla nova generacija sa Johnom Badhamom, Lucasom, Walterom Hillom, Carpenterom i tako dalje.
To je već bilo nešto drugo, ali se nastavljalo na prethodno. Naime, ta prethodna generacija je imala notu preispitivanja žanrova, dok je ova druga pravila nove filmove u žanrovima... Da! Tu su još i filmovi "Bad Company" i "Mačka je videla ubicu" Roberta Bentona...
Ali sve su to filmovi koji nisu bili ne znam koliko veliki svetski hitovi, već su bili po meni najzanimljiviji u američkoj kinematografiji tog vremena.
Mislim da kada se bude analizirao taj period američkog filma, da će upravo ti filmovi biti otkriveni, kao što su nekad, sa zakašnjenjem otkriveni, Hawks ili Hitchcock. Naravno uz sve opuse B-filmova iz produkcije Rogera Cormana i "American Internationala" gde su se pojavljivali novi žanrovi kao filmovi jurnjave ili disco-filmovi...
Zadovoljan sam što sam ih pratio od samih njihovih početaka.
Stvar je po meni krenula sa "Bonnie i Clyde" i scenarističkim tandemom Benton-Newman. Njih dvojicu sam i zapamtio po tom scenariju.
Posle su krenuli ostali, pre svih Phill Kaufman sa filmom "Banda Colea Youngera i Jessie Jamesa". Mislim da je to bio ključni film koji se pojavio početkom sedamdesetih. Taj film je stvarno rasturio, jer sam kroz njega video čoveka koji poznaje svoju kinematografiju, zna čime se bavi, opet sa punom svešću o filmu, a koji je bio na mojoj "talasnoj dužini".
Zatim film Stana Dragotija "Billy Kid je bio dripac", onda John Milius sa filmom "Dillinger". Svi ti ljudi su i kasnije radili i sve im je bilo izvanredno. Naravno tu je i Dick Richards sa filmovima "Pravi kauboji" i "Zbogom lepojko"...
Teško mi je da se svih njih sada setim...
Zatim je došla nova generacija sa Johnom Badhamom, Lucasom, Walterom Hillom, Carpenterom i tako dalje.
To je već bilo nešto drugo, ali se nastavljalo na prethodno. Naime, ta prethodna generacija je imala notu preispitivanja žanrova, dok je ova druga pravila nove filmove u žanrovima... Da! Tu su još i filmovi "Bad Company" i "Mačka je videla ubicu" Roberta Bentona...
Ali sve su to filmovi koji nisu bili ne znam koliko veliki svetski hitovi, već su bili po meni najzanimljiviji u američkoj kinematografiji tog vremena.
Mislim da kada se bude analizirao taj period američkog filma, da će upravo ti filmovi biti otkriveni, kao što su nekad, sa zakašnjenjem otkriveni, Hawks ili Hitchcock. Naravno uz sve opuse B-filmova iz produkcije Rogera Cormana i "American Internationala" gde su se pojavljivali novi žanrovi kao filmovi jurnjave ili disco-filmovi...
- U kojoj meri je tvoj rad povezan sa onim što se dešava u savremenom svetskom filmu?
- To je vrlo zanimljivo pitanje. Evo zašto... Stvarno se osećam delom generacije koja trenutno predstavlja ono najzanimljivije u svetskom filmu. Wenders, Fassbinder i neki ljudi tog tipa. To je ta neka linija na kojoj i ja razmišljam, na kojoj uživam baveći se filmom.
Međutim, teško mi je da poredim svoju situaciju sa njihovom, jer mi stvarno radimo u sasvim drugim uslovima i dolazimo iz sasvim druge sredine. Sad je tu zanimljivo naći svoje odredište ...
Ja sam uvek bio pristalica teze da suviše racionalan plan tu ne pomaže, kao što mislim da čovek ne treba da brine o svom stilu, jer ili ga ima ili ga nema. Mislim tu nema zezanja, jer to će pokazati filmovi koje je uradio.
Ne verujem da je Hawks mnogo razmišljao o svom stilu i konzistentnosti opusa, iako ima jedan od najkonzistentnijih opusa, a radio je najrazličitije vrste filmova.
Jednostavno verujem da, ukoliko sam dovoljno vredan i ako je moj senzibilitet na liniji senzibiliteta nekih ljudi čiji se filmovi meni dopadaju, da će moje filmove nešto povezati sa tim trendom.
Trudim se da, dok se bavim nekim materijalom koji je dostupan iz domaćeg nasleđa i koji dobro poznajem, upletem nešto od tog senzibiliteta. Mislim da je to jedini način da se nešto uradi.
Zašto je Makavejev autor koji je najviše uradio na međunarodnoj sceni? Njegov film "Ljubavni slučaj" je tipičan primer kako se kroz lokalnu gamu barata elementima novotalasovske estetike.
Kada pokušavamo da baratamo elementima dizajna koji su karakteristični za američki film, recimo visoke i lepe zgrade, velike niklovane limuzine itd. u našem filmu onda nastaje haos. Čim moraš da intervenišeš na tom planu odmah si i hendikepiran.
Dobar dizajn nam nije pri ruci i moramo da se snalazimo.
Međutim, teško mi je da poredim svoju situaciju sa njihovom, jer mi stvarno radimo u sasvim drugim uslovima i dolazimo iz sasvim druge sredine. Sad je tu zanimljivo naći svoje odredište ...
Ja sam uvek bio pristalica teze da suviše racionalan plan tu ne pomaže, kao što mislim da čovek ne treba da brine o svom stilu, jer ili ga ima ili ga nema. Mislim tu nema zezanja, jer to će pokazati filmovi koje je uradio.
Ne verujem da je Hawks mnogo razmišljao o svom stilu i konzistentnosti opusa, iako ima jedan od najkonzistentnijih opusa, a radio je najrazličitije vrste filmova.
Jednostavno verujem da, ukoliko sam dovoljno vredan i ako je moj senzibilitet na liniji senzibiliteta nekih ljudi čiji se filmovi meni dopadaju, da će moje filmove nešto povezati sa tim trendom.
Trudim se da, dok se bavim nekim materijalom koji je dostupan iz domaćeg nasleđa i koji dobro poznajem, upletem nešto od tog senzibiliteta. Mislim da je to jedini način da se nešto uradi.
Zašto je Makavejev autor koji je najviše uradio na međunarodnoj sceni? Njegov film "Ljubavni slučaj" je tipičan primer kako se kroz lokalnu gamu barata elementima novotalasovske estetike.
Kada pokušavamo da baratamo elementima dizajna koji su karakteristični za američki film, recimo visoke i lepe zgrade, velike niklovane limuzine itd. u našem filmu onda nastaje haos. Čim moraš da intervenišeš na tom planu odmah si i hendikepiran.
Dobar dizajn nam nije pri ruci i moramo da se snalazimo.
Hendikep YU kinematografije
- Mislim da me u tom filmu on spasao jednim zahvatom, pošto je jako dobro obojio autobus koji je bio glavni scenografski element filma.
Jedan dan pred snimanje ja sam tek video njegovu boju. Naime, on je rekao da će ga obojiti u crveno. Ja sam se plašio da će to biti neka "prst-u-oko" boja i tresao sam se.
Ni njemu nije bilo svejedno, jer se bojao da, ako ga ne ofarba dobro, da ću mu ja... Ne znam šta uraditi.
Međutim, kad je došao dan snimanja video sam autobus i bio sam jako zadovoljan.
Drugo, on mi je predložio i onu peć koja se nalazi u autobusu, a koja je toliko obogatila taj interijer...
Veljko nije u tom filmu imao neki veliki posao, ali ga je stvarno dobro uradio... Istina on je u to vreme paralelno počeo da radi na projektu "Konan" Džona Milijusa, pa je povodom toga povremeno odlazio u Zagreb.
Neki su me pitali zašto dozvoljavam da bude odsutan, ali pošto je Milius bio u pitanju... (smeh)... Ja sam stvarno bio presretan da imamo istog saradnika ... (smeh)... Jebi ga!
Jedan dan pred snimanje ja sam tek video njegovu boju. Naime, on je rekao da će ga obojiti u crveno. Ja sam se plašio da će to biti neka "prst-u-oko" boja i tresao sam se.
Ni njemu nije bilo svejedno, jer se bojao da, ako ga ne ofarba dobro, da ću mu ja... Ne znam šta uraditi.
Međutim, kad je došao dan snimanja video sam autobus i bio sam jako zadovoljan.
Drugo, on mi je predložio i onu peć koja se nalazi u autobusu, a koja je toliko obogatila taj interijer...
Veljko nije u tom filmu imao neki veliki posao, ali ga je stvarno dobro uradio... Istina on je u to vreme paralelno počeo da radi na projektu "Konan" Džona Milijusa, pa je povodom toga povremeno odlazio u Zagreb.
Neki su me pitali zašto dozvoljavam da bude odsutan, ali pošto je Milius bio u pitanju... (smeh)... Ja sam stvarno bio presretan da imamo istog saradnika ... (smeh)... Jebi ga!
- Za ove dve godine učestvovao si na mnogim inostranim festivalima. Kako se na tim festivalima gleda na filmove iz male YU kinematografije? Da li je to hendikep na neki način?
- Sigurno da jeste, iz prostog razloga što naš film ne prati nikakva etiketa, kao na primer poljski, mađarski ili čehoslovački film. Ljudi koji prate festivale, kada vide čehoslovački ili mađarski, a poljski u zadnje vreme naročito, i kada ne znaju ništa o filmu koji se prikazuje, odu i pogledaju film.
Kada je naš film u pitanju, treba puno toga da bi ti ljudi ušli u salu. Treba prvo da se ne daje nijedan film sa malo boljom etiketom, ili da su sve druge karte rasprodate. U tom smislu smo hendikepirani.
U poslednjih nekoliko godina bili smo malo uspešniji na raznim festivalima, ali mislim da to još uvek ne znači mnogo u smislu stvaranja etikete. Moralo bi malo više da se piše o jugoslovenskom filmu, novom jugoslovenskom filmu, ili da neki autor izbori malo veći ugled pa da dođu bar njega da prate.
Kada je naš film u pitanju, treba puno toga da bi ti ljudi ušli u salu. Treba prvo da se ne daje nijedan film sa malo boljom etiketom, ili da su sve druge karte rasprodate. U tom smislu smo hendikepirani.
U poslednjih nekoliko godina bili smo malo uspešniji na raznim festivalima, ali mislim da to još uvek ne znači mnogo u smislu stvaranja etikete. Moralo bi malo više da se piše o jugoslovenskom filmu, novom jugoslovenskom filmu, ili da neki autor izbori malo veći ugled pa da dođu bar njega da prate.
- Da li je problem etikete možda i problem plasmana našeg filma u svet?
- Što se plasmana našeg filma u svet tiče, mislim da je najvažniji organizovan nastup. A sad, zašto to kod nas neće moći nikad da funkcioniše dobro?
Jednostavno, jer ne postoji neka vrsta saveznog kapitena, jer ne postoji niko ko sa autoritetom može sastaviti program filmova za potencijalnu smotru, a da se u toj selekciji ne nađe neka ambiciozna katastrofa čoveka koji ima, da tako kažem instrumente vlasti u svojim rukama i svoj film ugura u ostalih sedam, na neki način zanimljivih filmova.
Tog trenutka, kada se u tom programu nađe jedan očajan film, ljudi koji dođu da prate taj program i nalete na taj film, odmah im je svega dosta.
Oni koji već dolaze da vide jugoslovenske filmove, žele da vide isključivo kvalitetne filmove. Ključna stvar je prikazivanje strogih selekcija našeg filma. Pa šta bude!
Tako se jedino može steći neki ugled i stvoriti slika da se u našem filmu zaista nešto događa. Mi takav ugled još uvek nemamo, iako izvesno interesovanje postoji.
Ljudi su napolju apsolvirali češki, mađarski i poljski film, pa postoji glad za nekakvim novim kinematografijama. Taj trenutak bi naš film morao da se iskoristi. Poznajući sistem naše kinematografije ne vidim kako se to može napraviti organizovano.
Jednostavno, jer ne postoji neka vrsta saveznog kapitena, jer ne postoji niko ko sa autoritetom može sastaviti program filmova za potencijalnu smotru, a da se u toj selekciji ne nađe neka ambiciozna katastrofa čoveka koji ima, da tako kažem instrumente vlasti u svojim rukama i svoj film ugura u ostalih sedam, na neki način zanimljivih filmova.
Tog trenutka, kada se u tom programu nađe jedan očajan film, ljudi koji dođu da prate taj program i nalete na taj film, odmah im je svega dosta.
Oni koji već dolaze da vide jugoslovenske filmove, žele da vide isključivo kvalitetne filmove. Ključna stvar je prikazivanje strogih selekcija našeg filma. Pa šta bude!
Tako se jedino može steći neki ugled i stvoriti slika da se u našem filmu zaista nešto događa. Mi takav ugled još uvek nemamo, iako izvesno interesovanje postoji.
Ljudi su napolju apsolvirali češki, mađarski i poljski film, pa postoji glad za nekakvim novim kinematografijama. Taj trenutak bi naš film morao da se iskoristi. Poznajući sistem naše kinematografije ne vidim kako se to može napraviti organizovano.
Što se tiče prodaje našeg filma i prodora u bioskopske mreže drugih zemalja, mislim da je naša šansa u mrežama "umetničkih" bioskopa.
Prvo: jer se naši filmovi rade bez učešća poznatih stranih glumaca, što je odlučujući faktor za komercijalnu bioskopsku mrežu. Drugo, ti filmovi su često vrlo specifičnog sadržaja i stila da bi bili od interesa za najširu bioskopsku publiku.
Naša šansa je, dakle, u onome što mi nazivamo "umetnička" distribucija, koja je u nekim zemljama vrlo razvijena i donosi velike prihode.
Ona se upravo bavi plasmanom filmova iz manjih kinematografija, ili filmova koji nisu veliki komercijalni bioskopski hitovi, već umetnička i malo hermetičnija ostvarenja. Znači u takvoj vrsti distribucije, koja sad na Zapadu poprima već i karakter stalnih bioskopa, mislim da imamo šanse da se probijemo i nešto napravimo.
Prvo: jer se naši filmovi rade bez učešća poznatih stranih glumaca, što je odlučujući faktor za komercijalnu bioskopsku mrežu. Drugo, ti filmovi su često vrlo specifičnog sadržaja i stila da bi bili od interesa za najširu bioskopsku publiku.
Naša šansa je, dakle, u onome što mi nazivamo "umetnička" distribucija, koja je u nekim zemljama vrlo razvijena i donosi velike prihode.
Ona se upravo bavi plasmanom filmova iz manjih kinematografija, ili filmova koji nisu veliki komercijalni bioskopski hitovi, već umetnička i malo hermetičnija ostvarenja. Znači u takvoj vrsti distribucije, koja sad na Zapadu poprima već i karakter stalnih bioskopa, mislim da imamo šanse da se probijemo i nešto napravimo.
Malo voajerski film
- Da li ćeš i u sledećem projektu da nastaviš sa onim linijama koje si započeo u prethodna dva filma? U kojoj će meri on biti stilizovan?
- To je tek u radu, videćemo, ali moja ideja je da to ima neku formu, dokumentarističku, da tako kažem. Međutim, komika unutar toga bila bi stilizovana... Formalno gledano, film bi se dosta razlikovao od prva dva, naročito od "Maratonaca... "
Ne bi bio zamišljen tako klasično-formalno već bi ličio na moderne filmove...
Ne bi bio zamišljen tako klasično-formalno već bi ličio na moderne filmove...
- Šiki, šta u stvari spremaš sledeće?
- Mogu da vam odam svoj mali plan. Imam projekat od ukupno tri filma koji bi bili na neki način posvete Fordu, Hawksu i Hitchocku. Ova prva dva sam snimio, a treći bi trebalo da bude to sledeće.
Ali to, posveta ovome ili onome, ne treba uzimati kao neku veliku stvar. To je neko daleko prepoznavanje neke materije...
Nikad nisam želeo da idem konkretno kroz stvar, jer se u tom slučaju osećam nekako inferiorno, već se bavim materijalom odavde, a kroz to opet pokušavam da asociram na neke stvari. To će biti film o tipu koji prati drugog tipa... Komedija... Ovako, malo voajerski film...
Ali to, posveta ovome ili onome, ne treba uzimati kao neku veliku stvar. To je neko daleko prepoznavanje neke materije...
Nikad nisam želeo da idem konkretno kroz stvar, jer se u tom slučaju osećam nekako inferiorno, već se bavim materijalom odavde, a kroz to opet pokušavam da asociram na neke stvari. To će biti film o tipu koji prati drugog tipa... Komedija... Ovako, malo voajerski film...
- Opet komedija?
- Da, komedija.
- Sa elementima suspensa?
- Pa ... Sa elementima raznih stvari!
Razgovarali: Petar Jakonić i Dinko Tucaković, obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1982.)
Razgovarali: Petar Jakonić i Dinko Tucaković, obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1982.)
Kraj 2. dela intervjua - 1. deo je OVDE
Šijanova lista 10 najboljih američkih filmova (zvučnih)
1. Rio Bravo (1959) - Howard Hawks
2. Vertigo (1958) - Alfred Hitchcock
3. My Darling Clementine (1946) - John Ford
4. Casablanca (1942) - Michael Curtiz
5. To Be or Not to Be (1942) - Ernest Lubitsch
6. A Place in the Sun (1951) - George Stivens
7. You Only Live Once (1937) - Fritz Lang
8. The Roaring Twenties (1939) - Raoul Walsh
9. Seven Sinners (1940) - Tay Garnett
10. Singing in the Rain (1952) - Gene Kelly, Stanley Donen
Some Like it Hot (1959) Billy Wilder
Some Like it Hot (1959) Billy Wilder
26. 9. 1982, Slobodan Šijan
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)