Onaj ko želi da uspe, mora da potpiše pristupnicu za pakao! No, bez tog pakla, bez tih muka duše i tela, danas nema uspeha u sportu. Moraš se odreći bioskopa, igranke, pozorišta, poseta prijateljima, godišnjih odmora. A kad želiš da u rođenoj kući pogledaš na tv ekranu neki spektakl, zadremaš. Od umora
Ovako je Tempo pisao o Dejanu Daboviću 1975. i 1976...
Februar 1975: Kada su u pitanju
reprezentacije Jugoslavije, SSSR, Mađarske i Italije, za
stručnjake ove četiri vodeće nacije u svetskom vaterpolu nema tajni, oni pažljivo prate razvoj vaterpola kod svakog od svojih konkurenata, znaju sve tačne podatke o
talentovanim, perspektivnim vaterpolistima i kada se ovi pojave u
reprezentaciji, iznenađenje je isključeno.
Tako je to bilo do januara ove godine,
kada je trener sovjetskih vaterpolista Blumental, na turniru u Novom
Zelandu, videći u sastavu jugoslovenskog tima Dejana Dabovića
uzviknuo:
"Otkud sada opet on?"
Dejan Dabović je za Blumentala i za
ostale vaterpolo stručnjake cetog sveta iznenađenje "iz
arhive", jer Dabović njima nije nepoznat, ali na njega više
nisu računali.
Tri godine odsutan
Igrao je Dabović za Primorje, koje je
najviše zahvaljujući njemu postalo prvoligaš, igrao je dobro, ali,
brzo su ga zaboravili u internacionalnoj konkurenciji.
Bledela su sećanja na plavokosog deliju, čiji je šut bio topovski, neodbranjiv i za najbolje golmane sveta, velikog borca u bazenu, istini za volju često i borca slabih nerava, zbog čega je često dolazio u konflikte sa drugovima iz ekipe, sa protivnicima pogotovu.
Bledela su sećanja na plavokosog deliju, čiji je šut bio topovski, neodbranjiv i za najbolje golmane sveta, velikog borca u bazenu, istini za volju često i borca slabih nerava, zbog čega je često dolazio u konflikte sa drugovima iz ekipe, sa protivnicima pogotovu.
Jugoslovenski vaterpolisti učestvovali
su u međuvremenu na olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine gde su
razočarali.
Mnogi su tada prebacivali selektorima što u ekipi nije bilo Dabovića.
Ipak, najviše im je prebacivao on sam. Seća se danas:
Mnogi su tada prebacivali selektorima što u ekipi nije bilo Dabovića.
Ipak, najviše im je prebacivao on sam. Seća se danas:
- Bio sam u izvanrednoj formi. Mnogo
sam mogao i želeo da pomognem reprezentaciji. Bilo mi je žao i
krivo što nisam putovao u Minhen.
Smatra da treba da objasni zašto je
napustio Partizan i preselio se u Rijeku:
- Oženio sam se, trebalo je da dobijem
dete, a stan nisam imao. Obećavali su mi, ali obećanja nisu
ispunjavana ...
Dejan Dabović je danas otac
trogodišnje Aleksandre i devetomesečne Jelene, ima stan u Rijeci,
diplomirao je na Trenerskoj školi i vodi brigu o najmlađim
vaterpolistima svog kluba.
- Ima u Rijeci nekoliko talentovanih
dečaka. Međutim, ako žele da dostignu slavu, za riječki i jugoslavenski vaterpolo legendarnih asova Kurtinija i Kovačića,
moraće mnogo više da rade, uče.
U Kali, pa Montreal
Kada je pred put u Novi Zeland selektor
Vlaho Orlić pozvao u reprezentaciju Dejana Dabovića, mnogi su
sumnjičavo vrteli glavom. Smatrali su da je za tri godine vrhunski
svetski vaterpolo mnogo napredovao, da se igrač kvaliteta Dabovića,
pogotovu njegovih navika, neće lako uklopiti u novu, modernu
koncepciju igre državnog tima.
I - prevarili su se.
Evo šta nam je o igri Dabovića na turneji u Novom Zelandu rekao predsednik VSJ dr inž. Milan Muškatirović:
Evo šta nam je o igri Dabovića na turneji u Novom Zelandu rekao predsednik VSJ dr inž. Milan Muškatirović:
- Daboviću nedostaje svakodnevni jak
trening da bi mogao da izdrži najveće napore, ali za našu
reprezentaciju njegov povratak mnogo znači. Jak je, ima strahovit
šut, kada sa ubaci pred gol - prava je napast za odbranu protivnika.
Razgovarali smo sa Dabovićem pred put
za Španiju, gde naša reprezentacija igra na internacionalnom
turniru. I on je zadovoljan svojom igrom u Novom Zelandu:
- Protiv SSSR postigao sam tri gola i
razumljivo je Blumentalovo iznenađenje. Igrao sam odlično i protiv
Australije. Postigao sam pet golova. Tačno je da mi nedostaje
sistematski rad, ali, biću potpuno spreman za dva najveća ispita
naše reprezentacije, ove godine na svetskom prvenstvu u Kaliju
(Kolumbija) i iduće, u Montrealu, na Olimpijskim igrama.
Kaže Dabović da je impresioniran
metodom treninga koji se danas u reprezentaciji sprovodi:
- Treniramo tri puta dnevno. To su
izuzetni napori i za slabe nema mesta. Ono što me je još više
vezalo za današnju reprezentaciju su odnosi koji u njoj vladaju. I
stariji i mladi igrači podjednako se bore, dobri su drugovi, nema nesuglasica, ličnih ambicija.
Tvrdim, nikada nismo imali homogeniji državni tim.
Ni onda kada smo osvojili zlatnu olimpijsku medalju.
Još nešto je važno istaći: isključivi motiv svakog pojedinca u reprezentaciji je želja da se pomogne državnom timu, da jugoslovenski vaterpolo bude najbolji na svetu kao što je pre nekoliko godina bio, a ne samo među najboljima.
Da je to tačno, možete se uveriti na osnovu ovih podataka: igramo i treniramo bez stipendije, prihvatili smo izuzetno naporan program priprema, dugo odsustvovanje od kuće, sa posla ...
Tvrdim, nikada nismo imali homogeniji državni tim.
Ni onda kada smo osvojili zlatnu olimpijsku medalju.
Još nešto je važno istaći: isključivi motiv svakog pojedinca u reprezentaciji je želja da se pomogne državnom timu, da jugoslovenski vaterpolo bude najbolji na svetu kao što je pre nekoliko godina bio, a ne samo među najboljima.
Da je to tačno, možete se uveriti na osnovu ovih podataka: igramo i treniramo bez stipendije, prihvatili smo izuzetno naporan program priprema, dugo odsustvovanje od kuće, sa posla ...
Dejan Dabović je igrao 75 utakmica za
državnu reprezentaciju i očekuje da će za dve godine imati za
sobom više od stotinu utakmica u reprezentaciji.
Drago mu je što ponovo igra pored Uroša Marovića koji je igrač "njegove" generacije, sa nešto starijim Perišićem i Bonačićem, ali i sa poletarcima Vranešom, Manojlovićem i ostalima, za koje kaže da su veoma talentovani.
Drago mu je što ponovo igra pored Uroša Marovića koji je igrač "njegove" generacije, sa nešto starijim Perišićem i Bonačićem, ali i sa poletarcima Vranešom, Manojlovićem i ostalima, za koje kaže da su veoma talentovani.
- Nije mi bilo lako da se odlučim i
posle tri godine vratim. Nisu u pitanju ambicije. Shvatio sam da sam
potreban, a znao sam i da vaterpolu nisam dao sve ono što sam mogao.
Verujte, nisam se pokajao ...
Napisao: Zoran Popović, obrada: Yugopapir (Tempo, februar 1975.)
*****
Mart 1976: Hiljadu golova u trinaest godina - to je
golgeterski jubilej Dejana Dabovića. Golgeteri obično vode statistiku o postignutim golovima, oni pedantniji registruju i
upućene šuteve, a oni najsavesniji beleže čak i imena golmana
koji su te golove primili.
No, golgeter Dejan Dabović vodi jednu drugu statistiku - o faulovima koje protivnički bekovi učine na njemu.
No, golgeter Dejan Dabović vodi jednu drugu statistiku - o faulovima koje protivnički bekovi učine na njemu.
- Apsolutni sam svetski rekorder!
Slušajte ovaj podatak, koji je zaslužio da uđe u rubriku "Čuda
sveta" ili u Riplijevu rubriku "Verovali li ne", ili bar u
antologiju vaterpolskog sporta...
Dejan razmahuje rukama kad govori o tom
svom rekordu, a njegove male, sitne, žmirkave oči, odjednom se
rašire, pa se u njima ogleda čitav 50-metarski bazen, pre nego nastavi:
- Na prvenstvenoj utakmici Jadran (H) -
Primorje (R), pre tri godine, samo u roku od 25 sekundi, koliko je
preostalo mojoj ekipi za napad, napravljeno je na meni ravno
trinaest faulova, jedan za drugim.
Sudija je svirao, kao na nekom solističkom koncertu, neumorno trinaest puta.
A ja sam, osim njegove pištaljke, mogao da čujem kako mi krckaju kosti.
Skakali su mi preko glave, hvatali me za ruke, za vrat, za ramena.
A sudija je svirao i svirao, neumorno i revnosno, sve po pravilima!
Njegov četrnaesti zvižduk označio je da lopta prelazi u protivničke ruke zbog isteka vremena.
Sudija je svirao, kao na nekom solističkom koncertu, neumorno trinaest puta.
A ja sam, osim njegove pištaljke, mogao da čujem kako mi krckaju kosti.
Skakali su mi preko glave, hvatali me za ruke, za vrat, za ramena.
A sudija je svirao i svirao, neumorno i revnosno, sve po pravilima!
Njegov četrnaesti zvižduk označio je da lopta prelazi u protivničke ruke zbog isteka vremena.
Spreman da vas udavi
Najsuroviji sportski rekord, zaista - hteli bismo da konstatujemo, ali Dejan nastavlja:
- Jeste li posmatrali čoveka oko
koga obleće muva? Prvi put čovek mahne, pa mahne i drugi put, a
treći put se već malo nervira. Peti put se ljuti, deseti put je već
besan.
U tom besu zamahne, pa umesto da pogodi muhu, pogodi sebe po licu, recimo.
Zamislite sad kad oko vas obleće ne muva, već čovek, koji vas uz to još davi, štipa, gurka, muči i... spreman je da vas udavi.
Tako to bar izgleda u tim trenucima.
U stvari, Dejan objašnjava zašto je
on napravio onaj poznati ekces u Moskvi, pre nekoliko godina, kad je
u Kupu šampiona, kao član Partizana, udario jednog sovjetskog
igrača, jer mu se učinilo da je hteo da ga... udavi.
U tom besu zamahne, pa umesto da pogodi muhu, pogodi sebe po licu, recimo.
Zamislite sad kad oko vas obleće ne muva, već čovek, koji vas uz to još davi, štipa, gurka, muči i... spreman je da vas udavi.
Tako to bar izgleda u tim trenucima.
No, zaboravimo grehe prošlosti, pitajmo ga nešto lepše.
- Dejane, gde je lepše? Na južnom Jadranu - u Herceg-Novom, u glavnom gradu - u Partizanu, ili na
severnom Jadranu - u Primorju?
To je pitanje na čiji odgovor dugo čekamo - jer Dejan dugo razmišlja...
To je pitanje na čiji odgovor dugo čekamo - jer Dejan dugo razmišlja...
- Jedan vaterpolista, koji zaista
ozbiljno trenira, koji je uz to i član reprezentacije, vaterpolista
koji zaista ispunjava planove svojih trenera, i onog klupskog i onog saveznog, nema mnogo vremena da ocenjuje gde mu je lepše.
Nema vremena da vidi kako izgleda grad u kome živi ili u kome trenira.
Sasvim mu je svejedno da li živi u Herceg-Novom ili u Beogradu ili u Rijeci.
Bazeni za trening i igrališta za vaterpolo svugde su isti. Teretane za dizanje tegova ne razlikuju se mnogo. "Gladijatori" su svugde na isti kalup...
Za one koji ne znaju šta su to "gladijatori", želeo bih da im objasnim. Bolje da im objasnim ja, nego da isprobaju sami.
To je sprava za mučenje (zato se i zove tako) sa dvadesetak vežbi, za noge, za ruke, za trbušne mišiće, za rameni pojas, za vratne pršljenove, za skočne zglobove, za laktove, a sve to uz opterećenje od 20 kilograma, pa onda 40, pa zatim 60, ponekad i do sto kilograma...
A taj "gladijator", samo je manji deo treninga...
Pa trčanje!
Zamislite mene, tipičnog čoveka južnog, cvetnog, vedrog primorja, naviknutog na more, sunce i jedrilice, kako trčim preko Zlatibora, preko snežnih brda, dok vetar striže obraze...
Nema vremena da vidi kako izgleda grad u kome živi ili u kome trenira.
Sasvim mu je svejedno da li živi u Herceg-Novom ili u Beogradu ili u Rijeci.
Bazeni za trening i igrališta za vaterpolo svugde su isti. Teretane za dizanje tegova ne razlikuju se mnogo. "Gladijatori" su svugde na isti kalup...
Za one koji ne znaju šta su to "gladijatori", želeo bih da im objasnim. Bolje da im objasnim ja, nego da isprobaju sami.
To je sprava za mučenje (zato se i zove tako) sa dvadesetak vežbi, za noge, za ruke, za trbušne mišiće, za rameni pojas, za vratne pršljenove, za skočne zglobove, za laktove, a sve to uz opterećenje od 20 kilograma, pa onda 40, pa zatim 60, ponekad i do sto kilograma...
A taj "gladijator", samo je manji deo treninga...
Pa trčanje!
Zamislite mene, tipičnog čoveka južnog, cvetnog, vedrog primorja, naviknutog na more, sunce i jedrilice, kako trčim preko Zlatibora, preko snežnih brda, dok vetar striže obraze...
Pristupnica za pakao
A to je samo deo treninga van vode.
A ni u vodi nije ništa lakše. Plivaj, plivaj, plivaj! Nema vremena za odmor.
Hteo bih ponekad da se uhvatim za rub bazena, da odahnem, ali gde to smem kad to ni drugi ne rade.
Ne dozvoljava Dejan da ga prekinemo ...
- I sad, kako da vam odgovorim na
pitanje gde je lepše: u Herceg-Novom, u Beogradu, u Rijeci, u Hvaru,
u Kranjskoj Gori...
Otkud to mogu da znam. Jedino što znam jeste da su tegovi svugde teški, da je otpor vode svugde isti, da su "gladijatori" uvek mučitelji...
Napori su nadčovečanski, što se tiče fizičkih muka, a žrtve su paklene što se tiče psihe.
Sport - to je danas pakao!
Da, pakao! Onaj ko želi da uspe, mora da potpiše pristupnicu za pakao!
No, bez tog pakla, bez tih muka duše i tela, danas nema uspeha u sportu.
Moraš se odreći bioskopa, igranke, pozorišta, poseta prijateljiima, godišnjih odmora.
A kad želiš da u rođenoj kući pogledaš na tv ekranu neki spektakl, zadremaš. Od umora.
Otkud to mogu da znam. Jedino što znam jeste da su tegovi svugde teški, da je otpor vode svugde isti, da su "gladijatori" uvek mučitelji...
Napori su nadčovečanski, što se tiče fizičkih muka, a žrtve su paklene što se tiče psihe.
Sport - to je danas pakao!
Da, pakao! Onaj ko želi da uspe, mora da potpiše pristupnicu za pakao!
No, bez tog pakla, bez tih muka duše i tela, danas nema uspeha u sportu.
Moraš se odreći bioskopa, igranke, pozorišta, poseta prijateljiima, godišnjih odmora.
A kad želiš da u rođenoj kući pogledaš na tv ekranu neki spektakl, zadremaš. Od umora.
Ne može se doći do reči od Dejana.
- I onda posle svih tih muka,
odricanja, žrtava, dođe utakmica, pa ti neki bek zasedne na leđa
i ti moraš da ga nosiš na svojoj grbači čitavu utakmicu.
Trinaest faulova za dvadeset pet sekundi! To je zaista najsuroviji sportski rekord na sportskom terenu! - tužno kaže Dejan.
Onda se osmehne, pa završi:
Trinaest faulova za dvadeset pet sekundi! To je zaista najsuroviji sportski rekord na sportskom terenu! - tužno kaže Dejan.
Onda se osmehne, pa završi:
- Ali olimpijsko zlato u Montrealu mora biti naše! Ovaj pakao moramo okititi zlatom!
Ko je Dejo?
Dejan Dabović, nepune 32 godine (ali izgleda mlađi), 190 sm (a deluje dvometraški), 95 kg (no, izgleda vitkije).
Postigao za 13 godina igranja - u hercegnovskom Jadranu, beogradskom Partizanu i riječkom Primorju - hiljadu golova (možda i više).
Igrao za reprezentaciju 108 utakmica (iako je pauzirao tri godine).
Nosilac je zlatne olimpijske medalje 1968. u Meksiku, a i sada je standardni reprezentativac, uveren inače da će se opet okititi zlatom.
Utakmica života: pobeda riječkog Primorja nad Partizanom u četvrtfinalu Kupa, februara 1976!
Napisao: Darko Šarenac, obrada: Yugopapir (Tempo, mart 1976.)
Trče po najdubljem snegu.
Upadaju im noge duboko u kranjski sneg, sneg im čak upada i u sportske cipele, ali zastoja nema.
Mora se preći sedam brda i sedam dolina da se stigne na mesto gde zatim počinje gimnasticiranje.
Navlače se tamo, legnu, ustanu, okreću se u vazduhu, ili na zemlji, prenose ovaj kamen ovamo, onaj kamen onamo.
Zatim opet pretrče sedam dolina i sedam brda, pa se odmore - plivajući u mini-bazenu.
Dižu se i spuštaju tegovi. Rukama i nogama, vratnim, leđnim i trbušnim mišićima ...
Voze zatim bicikl besomučnim brzinama, okreću se pedala, iako se bicikl ne pomeri ni za pola pedlja. Hiljade kapljica znoja, stotine uzdaha. Pa, onda opet tegovi...
Obrada: Yugopapir (Tempo, decembar 1975.)
*****
O pripremama naših vaterpolista za Montreal '76.
Decembar 1975: Kranjska Gora, decembra. Pao je sneg i pokrio breg... u Kranjskoj Gori. Na tom kranjskom snegu, ostavljaju sad svoje tragove naši najbolji vaterpolisti. Za njih je počela nova olimpijska 1976. godina još pre petnaestak dana, tačnije 5. decembra 1975, baš ovde, u Kranjskoj Gori.
Četrnaest izabranih vaterpolista okupilo se da započne jedan težak posao, jednu tešku takmičarsku godinu, pod parolom "Sve misli ka Montrealu!".
- U ovom trenutku, vaterpolisti na snegu vode svoju najveću bitku. Stiču opštu fizičku kondiciju, što sad urade, uradili su. Ko preskoči ovaj trenutak, ovu važnu fazu, može biti siguran da je preskočio i Montreal - kaže Vlaho Orlić, savezni selektor.
Umesto da plivaju, vaterpolisti se sankaju, skijaju, gimnasticiraju, dižu tegove, trče...
Trče po najdubljem snegu.
Upadaju im noge duboko u kranjski sneg, sneg im čak upada i u sportske cipele, ali zastoja nema.
Mora se preći sedam brda i sedam dolina da se stigne na mesto gde zatim počinje gimnasticiranje.
Navlače se tamo, legnu, ustanu, okreću se u vazduhu, ili na zemlji, prenose ovaj kamen ovamo, onaj kamen onamo.
Zatim opet pretrče sedam dolina i sedam brda, pa se odmore - plivajući u mini-bazenu.
Tako je pre podne.
Posle podne dižu tegove. A zna se da snaga ulazi u telo najbolje i najbrže sa tegovima. Što im tegovi više iscede znoja, to snaga brže uđe u telo. Gvozdene cipele, čelične rukavice, zavijanje i odvijanje klatna. Tone i tone svakog popodneva.
Dižu se i spuštaju tegovi. Rukama i nogama, vratnim, leđnim i trbušnim mišićima ...
Voze zatim bicikl besomučnim brzinama, okreću se pedala, iako se bicikl ne pomeri ni za pola pedlja. Hiljade kapljica znoja, stotine uzdaha. Pa, onda opet tegovi...
- Ipak je lakše igrati vaterpolo, nego dizati tegove! - kaže jedan od najsnažnijih, Uroš Marović.
Oni dižu tegove, ali su sve njihove misli, želje i nade okrenute ka Montrealu.
- Montreal je naša šansa. Misao na Montreal 76. je naša uteha za Kali 75! - kaže Siniša Belamarić.
Kilometri pretrčani po snegu Kranjske Gore, tone dignute u trim-sali ovdašnjeg hotela! Mnogo kilometara, mnogo tona, mnogo snega, mnogo znoja.
A samo jedna želja. Želja nazvana Montreal.
A samo jedna želja. Želja nazvana Montreal.
Obrada: Yugopapir (Tempo, decembar 1975.)
4 vaterpolo asa:
Mirko Sandić
Zoran Janković
Đorđe Perišić
Dejan Dabović
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)