Enver Marić oprostio se od aktivnog igranja i postao član stručnog štaba Veleža (1985)




I ja sam psovao, vikao na saigrače, bio sam na golu prilično nervozan. Sve je to bila neka nasušna potreba, bez koje se nije moglo i ne može. No, i poslednji pozdrav, poslednji pogled na rastanku bili su upućeni i okrenuti gledalištu pod Bijelim bregom, Veležovim vernicima 

Dvojica mostarskih fudbalskih velikana - Enver Marić i Franjo Vladić - oprostili su se od aktivnog igranja i postali članovi stručnog štaba Veleža.

Pre desetak godina, kada je Veležu gorelo pod nogama i kada su baš kao i sada Mostar i Hercegovinu pritisle nesnosne žege, o ljudima i fudbalu razgovarali smo sa sada, na žalost, pokojnim Ahmetom, ocem Envera Marića.

Još su nam u sećanju njegove poruke da svaki posao, pa i fudbal, treba raditi valjano i pošteno, s ljubavlju pre svega.

Nije tom prilikom ostao dužan ni svom sinu, s velikim ushićenjem ali i upozorenjem govorio je o nosiocima Veležove igre - Bajeviću, Halilhodžiću, Vladiću...

Prosto ih molio da svom klubu vrate renome, da zapnu iz petnih žila, da dokažu da nije sve u novcu...

Sa gotovo istovetnim, ljudskim porukama oprašta se od aktivnog igranja (ne od fudbala!) Enver Marić (37), posle skoro dve decenije besprekornog izvršavanja profesionalnih obaveza.

Svojevrsni rekorder: 745 utakmica, u dresu Veleža 438 prvenstvenih, od kojih 137 zaredom!


Ne obrukati porodično ime



Ostaje pri svom životnom geslu da rad, humanost i ljubav oplemenjuju čoveka, da sve ima svoj početak i kraj:

- Sentimentalnost nije moja odlika! 

Kao i svaki drugi mladi Mostarac imao sam svoje jarane...

Voleli smo se, drugovali, ponekad se i potukli.

S "najpoštenijima" i onima "iz podzemlja" provodio sam dane bez bojazni da će mi neko zameriti zbog ovog ili onog.

Takvi smo mi, Mostarci, poštujemo stara prijateljstva, ne uzdižemo se "jedan iznad drugog"!

Moji sinovi Teo (14) i Leo (11) ponajmanje pričaju o fudbalu - baš zato što sam im ja otac.

Da ne bi neko rekao: "Eno, oni Enverovi..."

Okupe se kod mene deca, bude ih i po desetak, lepo se zabavljaju uz muziku i koktu, to mi zaista ne smeta.

A ni Mireli; u stanju je da ih povazdan dvori...

Skromnost je u našoj porodici urođena.

Takvi su i moja dva brata Huso i Juso, majka Đulsa u tome prednjači.

Neretko se okupimo kod nje: savetuje nas pa i upozorava da "ne obrukamo" porodično ime!

Rekoh da su mi deca skromna: obojica su u Veležu - sami od sebe, ne mojom željom i nagovaranjem.

Neretko me zapitkuju o fudbalu.

Ako im nešto ispričam... to im je moja jedina pomoć.

Za sve ostalo, fudbalsko, neka sami brinu i neka se, ako im je do toga stalo, izbore!

Zadovoljan sam što dobro uče, što su druželjubivi.

I dok sam bio aktivni igrač punu pažnju sam poklanjao porodici, voleo sam da mi u kući sve bude lepo i radosno.

Nekima je tolika moja privrženost - smetala!

Računao sam da ono malo slobodnog vremena treba provesti uz svoje najbliže, ne znam u čemu je tu greh!

Pa, da budem iskren: za 14 godina braka supruga Mirela je dobar deo porodičnog tereta iznela na svojim leđima, mnogo doprinela normalnom uzgoju dece, bračnoj harmoniji, mojoj fudbalskoj karijeri.

Nikad nije živela u oblacima!

Ne baš često, odemo uveče u "Borik", kafanicu Juse Dizdarevića, ili u "Bale", čiji su vlasnici Enver Balić i moj brat, Juso.

Dođu mi prijatelji i rođaci kući, idemo mi kod njih - lepo nam je i prijatno.

Zaradio sam za pristojan život, nije mi potrebno da se bavim ugostiteljstvom.

Stekao sam - opet zahvaljujući fudbalu - neke navike bez kojih ne mogu.

Recimo: da budem tačan i iskren, da nikom ne mislim, a kamoli učinim zlo.

I da rano ustajem.

Od prvih jutarnjih časova i dugo godina u klubu smo prvi - Blažov otac, Vlado, ekonom Veleža Melo i ja. 

Posle svakog treninga znao sam da odem kući, da se odmorim, pa - opet Jovo nanovo.

I kad sam bio sasvim bez obaveza izmišljao sam ih, samo da ne budem "prazan".


Prošlost koja pecne



Eto, prestao sam da branim, ali - bez neke prevelike tuge.

Zato što sam odmah prionuo na drugi posao - opet u Veležu.

Ostao sam, znači, među svojima.

Rekao sam odgovornim ljudima iz kluba da prihvatam ponuđeni posao tehničkog rukovodioca, samo ako oni smatraju da tu ulogu mogu uspešno da obavljam.

A ja mislim da mogu!

Naravno, u svakoj smeni generacija ima opiranja, ljubomore, no, meni je u prvom planu Velež.

Da nekako krenemo napred, da izađemo iz prosečnosti!

Da me neko pogrešno ne shvati: ja ću, kao i dosad, poštovati savete starijih i iskusnijih prijatelja Veleža, sa svima ću sarađivati.

Ivan Ćurković je za mene bio i ostao pojam vrhunskog golmana i čoveka, od inostranih Sep Majer i Nino Zof.

Pre nego što sam nasledio Ćureta osluškivao sam svaki njegov korak, stanovali smo gotovo kuća uz kuću.

Sećate se Alfonsa Horvatića, neposrednog Ćurkovićevog zamenika na golu Veleža - i on je imao vrhunske kvalitete, i njega sam mnogo poštovao.

Eto, i u fudbalu sve nekako ide - ukrug.

Legendarni Meho Trbonja, narodni heroj i izuzetni veležovac, uvek je forsirao mlade, i sada ih forsira.

I mene je gurao.

Sada i ja volim da pomognem mladima, da što pre postignu svoj cilj.

Zato i kažem da se od fudbala ne rastajem, da sam tu.

Doživeo sam gromke aplauze Veležovih i mojih simpatizera, ali sam iz gledališta čuo i psovke na moj račun...

Dobacivali su mi da sam već star, da treba da odem, itd.

I ja sam psovao, vikao na saigrače, bio sam na golu prilično nervozan.

Sve je to bila neka nasušna potreba, bez koje se nije moglo i ne može.

No, i poslednji pozdrav, poslednji pogled na rastanku bili su upućeni i okrenuti gledalištu pod Bijelim bregom, Veležovim vernicima. 

Naša ljubav i "mržnja" ostaju večiti, a tek nam predstoji zajednički put - ka boljem!

To ne znači da žalim za propuštenim: sve sam, smatram, obavio na najbolji način, na opšte zadovoljstvo.

Ostala je jedna, malo teža nesuglasica; kad sam, 1976, odlazio u Šalke 04...

Platio sam Veležu vrlo visoku odštetu - čak 75.000 dolara!

Dogovor je bio za mnogo manju sumu, a kad su Nemci doneli novac... počelo je ucenjivanje....

No to je prošlost koja samo s vremena na vreme - pecne!

Još kao srednjoškolac mnogo sam verovao svom najboljem učitelju Žarku Barbariću - učio me radnosti i poštenju, pa tek fudbalu.

Upravo zbog toga mi je žao što mi se tako nešto dogodilo u sredini gde su poverenje i ljudskost oduvek bili i ostali u prvom planu.

Ja nikad nisam rekao da sam u Veležu mnogo i sve učinio - jer nisam, ali sam uz pomoć drugih ipak nešto učinio.

Kad bih birao svoj najbolji učinak, opredelio bih se za pobedu Veleža nad "Željom" - 3:2, u finalu Jugo kupa, taj trofej mi je veoma drag!

U reprezentaciji (32 igre): majstorica sa Španijom (1:0), pobeda nad SR Nemačkom u Minhenu, 1973, kada sam odbranio sve pa i udarac čuvenog Gerda Milera sa bele tačke!

Svejedno, od slave i popularnosti se ne živi...

Ako hoćete, najpopularniji iz moje generacije je Franjo Vladić, znao je da se  "nametne" gledaocima.

A mnogi, možda, smatraju da su to rasni golgeteri Dušan Bajević, Vahid Halilhodžić, ili neko drugi, odnosno treći.

I sada je Kulje mnogo i svuda omiljen.

I meni deca mašu, ja im se oglasim sirenom, ponekad stanem da se baš s njima pozdravim.

Svakodnevno dolazi na stadion 11-godišnji Mika, Veležov ljubimac, rekao bih i maskota.

Poigra se sa svima nama, dobje za sladoled, prezadovoljan je.

Pa i meni je zadovoljstvo što je takav, skroman.

Velika je to vrlina, ljudi moji, biti odmeren i umeren u svemu - drugačije... ne valja!

zabeležio: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, avgust 1985.)