Bila sam u isto vreme asistent i rok pevačica! Na časove sam dolazila u nekim čarapicama i patikama pa mi je profesor Minja Dedić, kod koga sam bila asistent, govorio: A šta ste vi to meni danas obukli!
Rođena sam 13. avgusta 1952. godine u Kragujevcu. Imam utisak da se svakome danas čini kako mu je prošlost bila lepša od sadašnjosti. Imala sam srećno detinjstvo. Živeli smo u kući sa velikim dvorištem u kome sam se igrala sa bratom i drugarima. Leti smo iznosili limeno korito u kome se jedno vreme grejala voda na suncu, a onda smo se, mi deca, kupali.
Baka je uvek bila uz nas i mnogo nas je razmazila. Svako jutro bi nam donosila mleko u krevet.
U kući smo imali jednu staru singericu koju i danas čuvam. Na njoj su šile baka i mama a onda i
ja. Prvo lutkama, a kasnije i sebi.
Otac je radio u teatru "Joakim Vujić" u Kragujevcu. Bio je slikar, izvođač i scenograf. Često me je vodio sa sobom na posao.
Pamtim taj miris scene, šminkernice, kostima.
Iako sam mnoge predstave gledala pre vremena, bile su mi zanimljive i čarobne.
Tako sam kao mala ušla u svet umetnosti.
Kasnije sam menjala želje čime bih se bavila u životu, ali su sve varijante ostajale u domenu umetnosti.
Otac je radio u teatru "Joakim Vujić" u Kragujevcu. Bio je slikar, izvođač i scenograf. Često me je vodio sa sobom na posao.
Pamtim taj miris scene, šminkernice, kostima.
Iako sam mnoge predstave gledala pre vremena, bile su mi zanimljive i čarobne.
Tako sam kao mala ušla u svet umetnosti.
Kasnije sam menjala želje čime bih se bavila u životu, ali su sve varijante ostajale u domenu umetnosti.
Izviđač i recitator
Znajući kako je umetnički hleb na neki način gorak, moj otac se tome protivio.
Plašio se da ne zapostavim školu.
Prva moja uloga u pozorištu izazvala je očevu veliku ljutnju, pa sa mnom nije govorio nekoliko meseci, iako sam mu bila ljubimica.
A igrala sam babu u komadu Branka Ćopića "Vuk Bubalo".
Bila sam šesti, sedmi razred osnovne škole i možete misliti kako sam izgledala kao zabrađena baba koja govori bosanski!
Dala bih sve da danas mogu da čujem kako je to zvučalo.
Kasnije sam počela intenzivnije da se bavim glumom u dramskom studiju Doma omladine.
Na Festivalu dramskih amatera Srbije u Kuli kao debitant dobila sam nagradu.
Interesantno je da sam pre dve godine u toj istoj Kuli dobila nagradu za najbolji kostim, pošto sam radila kostime aleksinačkom pozorištu.
Škola mi je bila OK.
Bili smo prava Titova generacija. Čak sam u šestom osnovne za 25. maj išla kod Tita. Nas dvanaestoro iz Kragujevca kao delegacija na njegov rođendan.
Nije uspeo da probije očevu strogost pa je otišao na tehnički fakultet i postao inženjer. Kasnije se, ipak, vratio umetnosti i radi kao grafički dizajner.
Imao je svoje drugare, ali sam se ja u njihove igre uvek petljala.
Dobro smo se družili, bez obzira na to što smo se uvek tukli jastucima od starih kaučeva. Znao je da podmetne mački iglicu pa se sam ubode.
Svake godine odlazili smo na odmor na Ohridsko jezero. Tu sam naučila da plivam. Jednom smo Goran i ja u sandolini otišli daleko od obale. Nije bilo naivno.
Otac se bavio sportskim ribolovom pa je čamcem išao u lov na ohridsku pastrmku. Zavolela sam prirodu i čim sam stasala da sama idem na izlete postala sam izviđač.
U bivšoj Jugoslaviji održavala su se takmičenja u orijentaciji. Znala sam da gledam i kompas. Bila sam vođa ženske ekipe kada smo jednom zalutale ne Fruškoj gori. Popela sam se na najviše drvo odakle sam ugledala drum. Snašle smo se...
Budilnik za igranke
Kada sam krenula u gimnaziju preselili smo se u stambenu zgradu. Došlo je vreme Bitlsa i
Rolingstonsa i večite borbe i komentara ko je bolji. Sve češće
smo išli na igranke, pojavila se grupa Smak. Radomir Mihajlović
Točak je došao iz Čačka, pričalo se kako je u Kragujevac došao
fantastičan gitarista i svi smo išli da ga slušamo.
U četvrtom razredu gimnazije
profesori su mi dali zadatak da napravim predstavu. Okupila sam desetak
prijatelja. Odlučila sam da predstavu napravim od knjige "Budilnik" satiričara Vlade Bulatovića Viba.
Nastala je duhovita kolažna predstava koja je izazvala mnogo pažnje. Nekoliko puta imali smo punu salu, čak smo i pobedili na nekoliko takmičenja i stigli do onog glavnog, takmičenja dramskih amatera Jugoslavije na Hvaru.
Gimnazija nam je platila deset dana provoda.
Tu je sazrela moja odluka da se bavim glumom.
Kao i svi u kući i ja sam mnogo crtala, obično modele, misleći da ću se baviti kostimografijom. Na nagovor ljudi kojima sam verovala rešila sam da krenem u Beograd i probam da upišem glumu. Tada se to zvalo Akademija za pozorište, film, radio i televiziju.
Od 500 kandidata primljeno je nas trinaest!
Sa mnom na klasi profesora Predraga Bajčetića uglavnom su bili ljudi iz manjih gradova. Samo dvoje iz Beograda. Bili su tu Tanja Bošković, Ljiljana Dragutinović, Radmila Živković, Jelica Sretenović, Milan Štrljić, Branislav Jerinić, Zlata Numanagić...
Nastala je duhovita kolažna predstava koja je izazvala mnogo pažnje. Nekoliko puta imali smo punu salu, čak smo i pobedili na nekoliko takmičenja i stigli do onog glavnog, takmičenja dramskih amatera Jugoslavije na Hvaru.
Gimnazija nam je platila deset dana provoda.
Tu je sazrela moja odluka da se bavim glumom.
Kao i svi u kući i ja sam mnogo crtala, obično modele, misleći da ću se baviti kostimografijom. Na nagovor ljudi kojima sam verovala rešila sam da krenem u Beograd i probam da upišem glumu. Tada se to zvalo Akademija za pozorište, film, radio i televiziju.
Od 500 kandidata primljeno je nas trinaest!
Sa mnom na klasi profesora Predraga Bajčetića uglavnom su bili ljudi iz manjih gradova. Samo dvoje iz Beograda. Bili su tu Tanja Bošković, Ljiljana Dragutinović, Radmila Živković, Jelica Sretenović, Milan Štrljić, Branislav Jerinić, Zlata Numanagić...
Akademija se nalazila iznad kafane Kolarac u Knez-Mihailovoj ulici. Bili smo primorani da
se konstantno družimo jer nikog nismo poznavali. Akademija je
zahtevala da ceo dan budemo na predavanjima. Uveče smo odlazili u
pozorište ili bioskop.
FEST je u to vreme počinjao, sa velikim glumcima, koji su kao gosti stizali iz celog sveta.
Na BITEF-u je bilo fantastičnih predstava. Jedno bogato i inspirativno vreme. Nije samo akademija bila škola nego i sve oko nje. Čak i kafana Kolarac u koju su dolazili pisci, pesnici, slikari...
FEST je u to vreme počinjao, sa velikim glumcima, koji su kao gosti stizali iz celog sveta.
Na BITEF-u je bilo fantastičnih predstava. Jedno bogato i inspirativno vreme. Nije samo akademija bila škola nego i sve oko nje. Čak i kafana Kolarac u koju su dolazili pisci, pesnici, slikari...
Novinarka pred mikrofonom
U trećoj godini počeli smo da se nadamo poslovima.
Prvu predstavu dobila sam u Narodnom pozorištu na maloj sceni, koja se tada zvala Krug 101.
Reditelj Dragoslav Lazić ponudio mi je ulogu u predstavi "Položaj života u našem gradu".
Pomalo čudan naslov baziran na tekstovima iz novina.
Igrala sam novinarku koja je išla sa magnetofonom i beležila priče iz života.
Onda sam dobila još jednu predstavu u Narodnom, pa zatim u Pozorištu na Terazijama.
Usledio je poziv da se vratim na Akademiju i radim kao asistent dikcije.
Zvao me je profesor doktor Branislav Đorđević.
Brzo su me prebacili na odsek glume!
U isto vreme Ljuba Ninković i Koki iz
grupe "S vremena na vreme" čuli su Tanju Bošković, Ljilju
Dragutinović i mene kako pevamo ruske pesme. Pozvali su nas
da pevamo u njihovoj grupi jer su im ostali članovi bili u vojsci.
Išli smo na festival u Subotici i prošli veoma dobro.
Ona sam upoznala Boru Đorđevića koji je studirao na našem fakultetu organizaciju.
Imao je grupu "Suncokret" i bili su mu neophodni ženski vokali.
Ubrzo nam se pridružila Biljana Krstić, koja je takođe bila na Akademiji.
Počeli smo ozbiljno da se bavimo muzikom, stigli smo na top liste, imali koncerte po halama...
Bila sam u isto vreme asistent i rok pevačica!
Na časove sam dolazila u nekim čarapicama i patikama pa mi je profesor Minja Dedić, kod koga sam bila asistent, govorio:
- A šta ste vi to meni danas obukli!
Sa studentima sam imala drugarski odnos. Bila sam samo malo starija od Branislava Lečića, Dare Džokić, Branimira Brstine, Žarka Lauševića, Sonje Savić, Buleta Goncića...
To su bili moji studenti.
Ona sam upoznala Boru Đorđevića koji je studirao na našem fakultetu organizaciju.
Imao je grupu "Suncokret" i bili su mu neophodni ženski vokali.
Ubrzo nam se pridružila Biljana Krstić, koja je takođe bila na Akademiji.
Počeli smo ozbiljno da se bavimo muzikom, stigli smo na top liste, imali koncerte po halama...
Bila sam u isto vreme asistent i rok pevačica!
Na časove sam dolazila u nekim čarapicama i patikama pa mi je profesor Minja Dedić, kod koga sam bila asistent, govorio:
- A šta ste vi to meni danas obukli!
Sa studentima sam imala drugarski odnos. Bila sam samo malo starija od Branislava Lečića, Dare Džokić, Branimira Brstine, Žarka Lauševića, Sonje Savić, Buleta Goncića...
To su bili moji studenti.
Posle izvesnog vremena počela sam da
snimam filmove. Prvi je bio "Miris poljskog cveća" Srđana
Karanovića.
Uvidela sam da neću moći da radim sve te stvari paralelno i spontano sam napustila grupu Suncokret. Bora je sazreo u nameri da napravi grupu čvršćeg zvuka. Čak je i nama donosio pesmu "Lutka sa naslovne strane", ali nam ona nije mnogo značila. Imao je nepogrešiv njuh i napravio "Riblju čorbu".
Ja sam nastavila da snimam. Za ulogu Šilje u filmu Gorana Markovića "Nacionalna klasa" dobila sam Zlatnu arenu u Puli. Tako je počeo moj filmski život.
Snimala sam sve više na filmu i televiziji, a u pozorištu igrala sve manje, na moju žalost. Jednog dana Ljubomir Draškić i Mira Trailović pozvali su me u Atelje 212. Prešla sam sa Akademije u pozorište čijim sam se glumcima oduvek divila!
Uvidela sam da neću moći da radim sve te stvari paralelno i spontano sam napustila grupu Suncokret. Bora je sazreo u nameri da napravi grupu čvršćeg zvuka. Čak je i nama donosio pesmu "Lutka sa naslovne strane", ali nam ona nije mnogo značila. Imao je nepogrešiv njuh i napravio "Riblju čorbu".
Ja sam nastavila da snimam. Za ulogu Šilje u filmu Gorana Markovića "Nacionalna klasa" dobila sam Zlatnu arenu u Puli. Tako je počeo moj filmski život.
Snimala sam sve više na filmu i televiziji, a u pozorištu igrala sve manje, na moju žalost. Jednog dana Ljubomir Draškić i Mira Trailović pozvali su me u Atelje 212. Prešla sam sa Akademije u pozorište čijim sam se glumcima oduvek divila!
Popularnost sekretarice Dare
Jednog dana pozvao me je moj drugar, inače direktor filmova, i pitao šta radim narednih godinu dana! Dobila sam ulogu u seriji "Bolji život". Bila je to prva naša mamutska serija, koja je postala neverovatno gledana.
Moj lik sekretarice Dare doneo mi je popularnost. I danas me poneko oslovi sa "Daro!" To je ona vrsta popularnosti koja se ponekad stekne možda i nepravično jer se spontano uselite u domove gledalaca!
Ipak, svaki će vam glumac reći da više voli karijeru u pozorištu ili na filmu!
Od pre nekoliko godina počela sam da se bavim i drugim stvarima. Nisam želela da čekam da me
neko pozove da radim. Htela sam posao koji ću sama ceo da završim.
Napisala sam predstavu "Iju, poplava!". To je komedija
nušićevskog tipa koja se igrala u Ateljeu.
Nju sam i režirala, napisala songove i radila kostime.
Onda sam režirala vodvilj "Jedva steče zeta" a zatim adaptirala Nušićeve priče i napravila monodramu "Gospoda Milihbrot". Prošlog maja počela sam da izvodim monodramu "Izvolite sličicu" u kojoj pevam trinaest pesama.
Vratila se i moja ljubav prema modi.
Prošle godine radila sam kostime za predstavu "Ožalošćena porodica" kragujevačkog požarišta "Joakim Vujić" u kojoj sam gostovala kao Sarka i napisala uvodni song.
Imala sam izložbu modnih detalja, a onda i unikatnih sukanja.
Nju sam i režirala, napisala songove i radila kostime.
Onda sam režirala vodvilj "Jedva steče zeta" a zatim adaptirala Nušićeve priče i napravila monodramu "Gospoda Milihbrot". Prošlog maja počela sam da izvodim monodramu "Izvolite sličicu" u kojoj pevam trinaest pesama.
Prošle godine radila sam kostime za predstavu "Ožalošćena porodica" kragujevačkog požarišta "Joakim Vujić" u kojoj sam gostovala kao Sarka i napisala uvodni song.
Imala sam izložbu modnih detalja, a onda i unikatnih sukanja.
Iz poštovanja prema publici rado se
odazivam pozivima novinara.
Ne volim da mistifikujem svoj posao.
Velika je privilegija što se bavim glumom pa zašto ne bih podelila radost glume i igre sa ljudima kako bih im rekla da je život lep!
Umela sam da se sačuvam od neprijatnih stvari. Imam svoj deo privatnosti u koji niko nije ušao.
Tačno znam koliko mogu i treba da kažem.
U braku sam sa džez saksofonistom Nešom Petrovićem koji zbog sličnosti profesija odlično razume sve moje kerefeke!
Ne volim da mistifikujem svoj posao.
Velika je privilegija što se bavim glumom pa zašto ne bih podelila radost glume i igre sa ljudima kako bih im rekla da je život lep!
Umela sam da se sačuvam od neprijatnih stvari. Imam svoj deo privatnosti u koji niko nije ušao.
Tačno znam koliko mogu i treba da kažem.
U braku sam sa džez saksofonistom Nešom Petrovićem koji zbog sličnosti profesija odlično razume sve moje kerefeke!
Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, mart 2004.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)