Mama Dobrila mi je bila velika podrška. Osećala je taj sport zajedno sa mnom. Bezbroj puta me je pratila na trening, jer sam prolazila delom ulice koji je bio neosvetljen. Sad kad razmišljam, setim se koliko banalnih stvari može čoveka da odvrati od nečega. Eto i ta neosvetljena ulica je mogla biti prepreka da nije bilo nekoga ko će da me prati
Naravno da ne krijem svoje godine koje
već svi znaju. I sad su se neki naši sportisti šalili sa mnom u
Sidneju: "Lako je tebi, kad ti je ovo 17. Olimpijada".
Dakle, rođena sam 17. decembra 1965. godine u Beogradu, ali sam se u
rodnom gradu kratko zadržala, jer mi je otac bio vojno lice, pa smo
se često seljakali. Već posle moje prve godine života, tata je
dobio prekomandu u Makedoniju, da bismo se 1970. odselili u Osijek,
gde sam ostala do svoje 20. godine, do ponovnog dolaska u Beograd.
Osnovnu i srednju školu sam završila
u Osijeku i tamo sam počela da se bavim streljaštvom. Promenila sam
dve osnovne škole.
Prvo sam išla u školu "Ivica Šestak", a kad se ona rasformirala otišla sam u drugu.
Prvo sam išla u školu "Ivica Šestak", a kad se ona rasformirala otišla sam u drugu.
Pošto sam ja
generacija koju je zakačilo usmereno obrazovanje, prve dve godine
srednje škole sam pohađala u gimnaziji, a druge dve u ekonomskoj.
Osijek je mali grad od 150 hiljada stanovnika, sa svim prigradskim
naseljima, tako da mi je svaka škola bila veoma blizu kuće, na
desetak minuta pešačenja.
Kao i gotovo svako dete nisam gajila neku
preteranu ljubav prema školi.
Niti sam imala neki predmet koji sam
obožavala, niti neki koji sam mrzela.
Jednostavno, škola je bila
obaveza o kojoj nisam razmišljala da li je volim ili ne.
Nju sam
redovno završavala, ali mi je sport već u srednjoj školi bio
glavna preokupacija.
Slučajni strelac
Streljaštvom sam počela da se bavim
krajem osmog razreda, kad smo imali obuku iz opštenarodne odbrane.
Gađanje iz vazdušne puške bilo je priprema za "M 48"
u srednjoj školi i to je bio moj prvi kontakt s oružjem.
U stvari,
sve je slučajnost. Nikad se ne bih bavila streljaštvom da je
nastavnik uzeo dnevnik i po običaju počeo da ga lista od početka.
Ne, on ga je okrenuo i otpozadi birao one koji imaju peticu, da
pucaju za školsku ekipu, i tako pročitao i mene.
Eto, da nije bilo
te slučajnosti pitam se da li bih uopšte došla u kontakt sa puškom
i ko bi me uputio ili naterao da se bavim streljaštvom. Pogotovo što sam u to vreme intenzivno
igrala rukomet.
Ja sam definitivno sportski tip, ali u
to vreme mi nije padalo na pamet da se ozbiljnije bavim sportom, dok
mi nastavnica fizičkog nije naredila:
"Mala, ti ćeš da dođeš
na rukomet."
Hoću da kažem da su me drugi izdvojili iz grupe,
tako da je sport morao da me zakači ovako ili onako. Ali, zašto je
prevagnulo streljaštvo, ne znam. U početku me ka njemu nije vukla
ljubav, već je slučajnost odlučila umesto mene, da bih uskoro sa
ligom škole svake subote jednostavno išla da obavim
gađanje.
Ali, iz subote u subotu, sve sam bolje i bolje gađala i
imala sve bolje rezultate, bez ikakvog treninga.
U to vreme gotovo
niko nije ni znao za taj sport, pa je možda i to bio razlog da
upišem školu streljaštva, od koje su svi vremenom odustali - osim
mene iz tog mog društva iz osnovne škole.
Tu streljačku školu je vodio Vladimir
Bader, koji je bio moj prvi trener, a kasnije i Vjekoslav
Vučimilović.
Ostala sam uporna za razliku od mojih drugara,
verovatno privučena sopstvenim odličnim rezultatima, napredovanjem.
Zapravo, gde god sam se pojavljivala na lokalnim takmičenjima
osvajala sam prva mesta i ti uspesi su me sigurno opredelili i
ohrabrili za streljaštvo.
Naravno, posle se javila i ljubav prema
tom sportu.
Sad kad se setim tog perioda, znam da sam imala odličnog
trenera i pedagoga, koji je znao da nas uputi u neke tajne
streljaštva i najvažnije - usadi ljubav. Zato bih i ja u budućnosti
volela da budem trener mlađima, jer je veoma bitno da se taj sport
zavoli u startu, kao što sam ga i ja zavolela uz pomoć trenera.
Uz
Badera, treninzi su nam uvek bili tako interesantni da sam ja jedva
čekala da dođem, Dešavalo se čak nekoliko puta da izmislim razlog
da odem iz škole samo da bih bila na treningu, jer je trener znao da
nam organizuje međusobna takmičenja i kobajagi podeli nagrade.
Sve
je to bila neka vrsta igre, ali koju smo mi tako ozbiljno shvatali da
su nam se noge tresle, kao da pucamo za prvenstvo sveta.
Opijum uspeha
Uvek kažem da sam imala dosta sreće,
počevši od onog okretanja dnevnika do trenera i postepenih, ali
konstantnih uspeha. Nikad se nisam zadovoljavala postignutim
rezultatima. Za mladog čoveka biti prvak opštine je nešto najveće
na svetu, pa je tako bilo i za mene, ali sam išla dalje - te prvak
republike, pa Jugoslavije, ali me ništa od toga nije dovoljno
zadovoljilo da ne bih išla dalje.
To je nešto što je definitivno u
meni.
Nije taj rad bio toliko stručan, to sad mogu da komentarišem,
pa su verovatno prevagnuli geni. Koji? Ne znam, jer se niko u mojoj
porodici nije bavio sportom.
Interesantno, ali svi misle da mi je u
izboru sporta presudio moj otac Miladin, kao vojno lice. Međutim,
istina je da on nema nikakve veze sa tim.
Čak je kad je čuo da se
bavim streljaštvom reagovao u stilu:
"Pa, gde baš to?"
Ali mama Dobrila mi je zato bila velika podrška.
Osećala je taj
sport zajedno sa mnom. Ona je fantastična osoba, koja je uvek
podržavala moju pet godina stariju sestru Vesnu i mene u našim
ispravnim odlukama. Bezbroj puta me je pratila na trening, jer sam
prolazila delom ulice koji je bio neosvetljen.
Sad kad razmišljam,
setim se koliko banalnih stvari može čoveka da odvrati od nečega.
Eto i ta neosvetljena ulica je mogla biti prepreka da nije bilo
nekoga ko će da me prati.
Naravno da sam krišom uzimala očev
pištolj. Ma čim bi zatvorio vrata za sobom, ja bih se dala u pravu
premetačinu stana ne bih li razgledala oružje, igrala se njime i
uredno ga vratila na mesto.
Krajem 1981. godine sam prvi put
učestvovala na nekom takmičenju, preciznije regionalnom i tada sam
prvi put osetila draž pobede. Bilo je to prvenstvo Slavonije i
Baranje na kome je učestvovala i neka ekipa iz Slavonskog Broda koja
je praktično bila nepobediva.
Kad su rekli da sam ih pobedila - nisam
mogla da verujem.
Početkom 1983. takmičila sam se u disciplini
vazdušni i malokalibarski pištolj, dakle u ovoj u kojoj sam i
danas. Tu je, interesantno, opet jedna slučajnost, bez koje bih
verovatno i danas baratala puškom.
Na insistiranje Streljačkog
saveza, prebacili su me da pucam iz pištolja, jer u Osijeku nije
bilo reprezentativca za tu disciplinu, a moj grad je 1985. godine bio
domaćin Evropskog prvenstva u streljaštvu.
Zbog te odluke sam bila tužna, ali je
kraj ispao sjajan - te godine sam jedina uzela medalju za Jugoslaviju
u mom prvom i jedinom juniorskom takmičenju.
Ne, nisam se ja nešto preterano
ubijala od treninga.
Onda je bilo normalno da treniramo tri puta
nedeljno, a pred takmičenja svakodnevno.
Danas je drugačije,
svakodnevno treniram, a vikendom uvek imam neka takmičenja, i tačno
se zna kad radim kondicione, a kad treninge preciznosti.
Već 1986.
godine bila sam u seniorskoj reprezentaciji i prvak Evrope, a naredne
godine prvak sveta, da bih 1988. bila olimpijski pobednik u Seulu.
U
tom periodu sam, to mogu hrabro da kažem, zaista bila takmičarski
jaka, stvarno najbolja na svetu, toliko sigurna u sebe da sam znala da
ću osvojiti zlatnu medalju.
Tada me značaj i veličina tog
takmičenja nije opterećivao, što je dobro za svakog mladog
sportistu. Sad znam šta je to, ali imam i drugi sistem priprema sa
sobom.
U to vreme sam još živela u Osijeku, tako da je po mom
dolasku u grad nastalo opštenarodno veselje, što me je pomalo
zbunilo, ali i usrećilo. Imala sam veću tremu na bini kad je
trebalo sugrađanima nešto da kažem nego na takmičenju.
Porodična medalja
Moj prelazak u Beograd i Crvenu zvezdu
1990. godine uopšte nije imao veze sa političkom situacijom u
Hrvatskoj, kao što mnogi misle, jer se nikakve tenzije još nisu osećale.
Jednostavno, za mene je bio izazov promena sredine, kao i želja da
se dokažem u svom rodnom gradu. Tako sam došla u Beograd jer sam
želela, a moji roditelji već sledeće godine, jer su morali.
U početku sam sa Zvezdom potpisala
jednogodišnji ugovor, ali, eto, ostadoh u njoj i u Beogradu do dana
današnjeg.
Te godine sam bila proglašena za strelca sveta, a 1992.
čekala me je Olimpijada koja je bila specifična po mnogo čemu, a
pre svega po sankcijama koje su nam uveli, tako da smo bukvalno
nedelju dana pred put u Barselonu saznali da ipak možemo da
putujemo.
Sve je nekako bilo mučno, počevši od zabrane da nosimo
ikakva obeležja reprezentacije.
Pored tog hendikepa, nedostajalo mi
je i samo malo sportske sreće da pobedim Ruskinju, tako da sam
srebrnu medalju bukvalno preplakala.
Bila sam razočarana što dva
puta zaredom nisam uspela da osvojim zlato. Ipak su olimpijade svake
četvrte godine, tako da ta propuštena prilika ne može da ne pobudi
tugu u meni.
Pošto sam naredne godine povredila
desno rame, zapravo polomila kost na skijanju na Kopaoniku, morala
sam cele godine da se lečim, tako da sam jedva čekala da se vratim
treninzima i takmičenjima.
A 1996.opet Olimpijada u Atlanti i što
se mene tiče ne ponovilo se, jer sam osvojila četvrto mesto, što
je isto kao i da si dvadeseti.
Kad nema medalje - niko se ne seća
plasmana.
Možda grubo zvuči, ali mi je drago da
sam uspela da organizujem i privatni život. To kažem, jer se
sportisti često posvete sportu i zapostave sebe, ali pošto sam
pazila i na to, imala sam sreće da sam pre šest godina srela Sašu,
svog sadašnjeg muža, s kojim imam dvogodišnju ćerku Leu.
Nas dvoje je upoznala naša sadašnja
kuma, inače Saletova drugarica koja se u to vreme malo bavila
streljaštvom. U stvari, jednom je došao na trening po nju, a onda
sve češće i češće - i eto tako je to krenulo.
On mi je
neverovatna podrška, posebno otkad se Lea rodila, jer se maksimalno
trudi da mi olakša obaveze u kući.
Srebrna medalja sa nedavno
završene Olimpijade u Sidneju je definitivno posvećena Lei i njemu.
Stvarno su je zaslužili.
Prebrođene teškoće
Lea je poslednjih godinu dana navikla
da je mama odsutna, pa joj je dovoljno reći:
"Mama mora da ide
da puca"
... i ona bez problema, čak sasvim ozbiljno, prihvata moj
odlazak.
Njenim rođenjem nešto se promenilo i ona i Sale su centar
mog sveta, a mali korak iza je streljaštvo.
Moram još da kažem da mi ova srebrna
medalja iz Sidneja mnogo znači, da je došla u pravom trenutku.
Zbog
trudnoće sam imala godinu dana pauze, posle toga je, znamo, bilo
bombardovanje, pa nisam imala kontinuirane treninge i ta gotovo
dvogodišnja pauza za vrhunskog sportistu može da bude fatalna.
Neposredno pred Sidnej za ovaj dugi period sam osvojila samo jednu
medalju i to bronzanu...
Pratilo me je užasno mnogo pehova tehničke
prirode. Recimo, često mi se kvarilo oružje. Ipak, zahvaljujući
Kovnici novca i BDB agentu prebrodila sam te teškoće.
Za razliku od
njih osećala sam da mnogi više nisu baš verovali u mene, najviše po komentarima:
"Pa, dobro, osvojila si već sve što se
moglo osvojiti"...
Zbog svega toga mi je ova medalja veoma
draga. Koliko sam 1992. godine plakala zbog srebra, toliko sam sada
srećna zbog takve medalje. Možda i zato što mi je dala podstrek da
se i dalje bavim streljaštvom.
Zabeležila: Nada Torlak, snimio: B. Nacić, obrada: Yugopapir (Huper, oktobar 2000.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)