Stojan Marković iz isturenog Odeljenja pribojske stanice milicije u selu Sastavcima, svakako drži jedan neobičan rekord. On je svojim "fićom" za samo nekoliko godina prevezao 40-tak trudnica do Priboja, od kojih mu se jedna porodila u kolima, tako da je morao da preuzme ulogu babice
Uoči svakog 1. januara Beograđanka Jelka Matagić čestita preko novina svim pripadnicima Narodne milicije Jugoslavije nastupajuću Novu godinu. A Jelku Matagić ovi ljudi, iz najbrojnijeg sastava Službe bezbednosti, nisu ničim toliko zadužili da bi im se ona na ovaj način zahvaljivala. Nisu je, recimo, izvukli iz smrskanih kola, niti je zaštitili od napasnika ili lopova. Nisu je izvukli iz bunara, niti su joj ispred zahuktale lokomotive spasli dete.
Jednostavno, to je u stvari mala pažnja koju su milicioneri pokazali prilikom njenog useljenja na mansardu u Ulici Lole Ribara 1. Pažnja zbog koje ona već punu deceniju na ovaj način izražava zahvalnost ljudima u plavom koje svakodnevno srećemo u prolazu, u svako doba dana i noći, po zimi i sparini.
Kada se nađemo u nevolji, onda kada nemamo drugog izlaza, jednostavno zakucamo pravo na vrata milicijske stanice.
Prvi na udaru
Tako i kod nas milicija predstavlja najistureniju personifikaciju vlasti.
A kako mi, kao građani, ove
samoupravne socijalističke Jugoslavije gledamo na te naše
sugrađane, ili, tačnije na te ljude čija je dužnost da čuvaju
bezbednost i miran san svih nas?
Odgovor smo potražili od njih samih i podataka koje nam neumoljiva statistika pruža.
Odgovor smo potražili od njih samih i podataka koje nam neumoljiva statistika pruža.
U poslednjih pet godina izvršeno je
9.040 napada na one koji su po zakonu i dužnosti obavezni da se bore protiv, kao
što je rekao krajem prošle godine predsednik Saveznog izvršnog
veća Džemal Bijedić, "onog što naše ljude svakodnevno
tangira, što ih nekad manje, a nekad više ugrožava i što ih ometa
u svakodnevnom poslu".
Od ovog broja bilo je 7.015 fizičkih napada na organe bezbednosti, 1.885 nasrtaja oružjem i drugim, nimalo bezazlenim predmetima i 147 vatrenim oružjem, i to na ljude čiji je rad regulisan ustavnim i zakonskim propisima u oblasti bezbednosti.
Od ovog broja bilo je 7.015 fizičkih napada na organe bezbednosti, 1.885 nasrtaja oružjem i drugim, nimalo bezazlenim predmetima i 147 vatrenim oružjem, i to na ljude čiji je rad regulisan ustavnim i zakonskim propisima u oblasti bezbednosti.
Koristeći se statistikom, vredno je
zabeležiti i podatak da su milicioneri, uspostavljajući
red i mir, učestvovali u 55 odsto slučajeva, u 12 odsto
kontrolišući i regulišući saobraćaj, u 10 odsto privođenja
"nemirnih" građana.
Jedini nedostatak ovih suvoparnih statističkih podataka sastoji se u tome što nije evidentirano i obilje pogrdnih, uvredljivih i psovačkih "replika" kojima su ove akcije organa vlasti propratili građani.
Jedini nedostatak ovih suvoparnih statističkih podataka sastoji se u tome što nije evidentirano i obilje pogrdnih, uvredljivih i psovačkih "replika" kojima su ove akcije organa vlasti propratili građani.
Samo prošle godine na teritoriji SR
Srbije ubijena su četiri milicionera koji su bili na službenoj
dužnosti, a u samom Beogradu prošle godine bilo je 118 napada na
organe SUP-a.
Kolima na vlast
Pre nego što pređemo na živu reč
samih milicionera, opravdano se postavlja pitanje, koje se po ko zna
koji put postavlja u štampi: kako protumačiti sva zlodela nad onima
koji su dužni da zlodela sprečavaju, šta može građanin da
očekuje kad su i njihovi zaštitnici, milicioneri, sve češće
žrtve napasnika?
Istina, ovo je najcrnja strana ove
profesije, ali to je stvar jedne ozbiljne analize i zato mi
registrujemo samo činjenice i postavljamo pitanje - jesu li naši
čuvari reda i mira, pogotovu što se u ovom trenutku radi na opštoj
koncepciji samozaštite i odbrane, dovoljno, zakonom, zaštićeni?
Odgovor bi bio nedvosmislen - jesu, zakonom, ali ti ljudi, koji se brinu o našoj sopstvenoj i društvenoj sigurnosti i bezbednosti, u praksi to nisu u potpunosti.
Dovoljna su kazivanja četiri milicionera iz VIII stanice milicije da bi se dobila predstava kako to u stvarnosti izgleda.
Odgovor bi bio nedvosmislen - jesu, zakonom, ali ti ljudi, koji se brinu o našoj sopstvenoj i društvenoj sigurnosti i bezbednosti, u praksi to nisu u potpunosti.
Dovoljna su kazivanja četiri milicionera iz VIII stanice milicije da bi se dobila predstava kako to u stvarnosti izgleda.
Izabrali smo za sagovornike radnike
VIII milicijske stanice koja "pokriva" oko 130.000 stanovnika Zemuna i okolnih
naselja.
U stvari, sugestiju smo dobili od savetnika za informacije SUP-a Beograda Dragana Tomića, jer, po njegovom mišljenju, područje ove stanice može najbolje da pruži sliku stanja onog dela Beograda u kome, gledajući sociološki i urbano, građani starosedeoci, većinom radnici i "došljaci" iz drugih krajeva zemlje čine jednu aglomeraciju tipičnu za mnoge gradove i opštine širom Jugoslavije.
Zato se ovo što beležimo može u priličnoj meri da odnosi i na ostale 22 milicijske stanice koje "pokrivaju" beogradski atar ili 1.200.000 stanovnika.
U stvari, sugestiju smo dobili od savetnika za informacije SUP-a Beograda Dragana Tomića, jer, po njegovom mišljenju, područje ove stanice može najbolje da pruži sliku stanja onog dela Beograda u kome, gledajući sociološki i urbano, građani starosedeoci, većinom radnici i "došljaci" iz drugih krajeva zemlje čine jednu aglomeraciju tipičnu za mnoge gradove i opštine širom Jugoslavije.
Zato se ovo što beležimo može u priličnoj meri da odnosi i na ostale 22 milicijske stanice koje "pokrivaju" beogradski atar ili 1.200.000 stanovnika.
Nikola Tomić je zamenik komandira ove
stanice, ali lično nije hteo da razgovara o svom slučaju. Zato nam je komandir
Dragan Adžemović ispričao njegov događaj koji se odigrao početkom
aprila ove godine.
Iako nije bio na dužnosti, Nikola
Tomić je van radnog vremena, vraćajući se kući, ugledao gužvu
kod "Studentskog restorana" gde su svadbari šenlučili.
U jednom trenutku je primetio vozača "pod gasom" koji je krenuo kolima u nedozvoljenu, jednosmernu ulicu. Pokušao je da upozori vozača da je pogrešno krenuo, ali Vasa Lazin, inače "stari pacijent" milicije, prepoznavši zamenika komandira, namerno je dao gas i kolima nasrnuo na njega.
U jednom trenutku je primetio vozača "pod gasom" koji je krenuo kolima u nedozvoljenu, jednosmernu ulicu. Pokušao je da upozori vozača da je pogrešno krenuo, ali Vasa Lazin, inače "stari pacijent" milicije, prepoznavši zamenika komandira, namerno je dao gas i kolima nasrnuo na njega.
Nikola Tomić je od udarca pao i tom
prilikom su mu prelomljene dve kosti na nozi. Zbog toga je bio na
lečenju dva meseea.
Kada je Vasa Lazin sutradan priveden,
jednostavno je rekao:
"Ja mrzim miliciju".
"Ja mrzim miliciju".
Radoslav Vojinović sa svojih 27 godina
starosti i "policijskim" stažom od šest godina, vraćajući
se u civilu (a za sve milicionere ne postoji termin van radnog
vremena), ispred kafane "Plitvice" ugledao je gužvu u
kojoj su neki napasnici "sređivali" jednog čoveka.
Odmah se umešao da bi ga zaštitio, ali istog trenutka siledžije su se okomile na njega.
Iako iskusan u ovakvim situacijama, nije uspeo da izbegne udarac mangupa, koji mu se prikrao s leđa, i sa dve stegnute šake udario u oko.
Odmah se umešao da bi ga zaštitio, ali istog trenutka siledžije su se okomile na njega.
Iako iskusan u ovakvim situacijama, nije uspeo da izbegne udarac mangupa, koji mu se prikrao s leđa, i sa dve stegnute šake udario u oko.
Zbog toga je proveo na klinici mesec
dana i lekari su mu jedva spasli levo oko.
Što je najtragičnije, niko od prisutnih svedoka i radoznalaca, kada je došla patrola, nije hteo da da nikakve podatke ili da bilo šta posvedoči. Zahvaljujući samo kasnijem radu njegovih kolega iz VIII stanice milicije, siledžije su pohvatane i predate sudu.
Što je najtragičnije, niko od prisutnih svedoka i radoznalaca, kada je došla patrola, nije hteo da da nikakve podatke ili da bilo šta posvedoči. Zahvaljujući samo kasnijem radu njegovih kolega iz VIII stanice milicije, siledžije su pohvatane i predate sudu.
Babica u plavom
Objasnio mu je da nikako nije mogao da dobije kola hitne pomoći. Petar Živčević je odmah uveo ženu u kola i tek što je stigao u porodilište, ona se već porodila.
Verovatno to mu neće biti poslednji put, jer ...
Stojan Marković iz isturenog Odeljenja
pribojske stanice milicije u selu Sastavcima, svakako drži jedan
neobičan rekord. On je svojim "fićom" za samo nekoliko
godina prevezao 40-tak trudnica do Priboja, od kojih mu se jedna
porodila u kolima, tako da je morao da preuzme ulogu babice!
Milenko Bajčetić, 26-godišnji kršni
momak iz okoline Prijepolja, proveo je pet godina kao
pozornik na glavnoj zemunskoj "štrafti" i doživeo dva
smišljena napada onih kojima je zbog svog revnosnog rada smetao.
Kada su ga pozvali u "Gradsku
poslastičarnicu", gde su braća Slobodan i Žarko Katić
pravili ršum, prema njemu je, iza leđa, poletela flaša u potiljak.
Zahvaljujući jednom građaninu, sprečena je nesreća.
Drugi put, dežurajući na liniji na
svom stalnom mestu u Ulici maršala Tita, oko 19 časova jedna grupa
napasnika ga je, "iz čistog mira" s leđa gurnula s
namerom da ga bace pod točkove kola.
Bajčetić je izbegao ono najteže, ali posle toga niko od prolaznika nije hteo da mu bude svedok.
Bajčetić je izbegao ono najteže, ali posle toga niko od prolaznika nije hteo da mu bude svedok.
Bila bi duga lista ovakvih slučajeva,
bilo da se radi o milicioneru na liniji, onom u autopatroli, kome
često čak i gume buše kako bi ga omeli u
dužnosti, ili onim na granici koji su samo u jednoj godini
pregledali blizu 120 miliona putnih isprava i tom prilikom otkrili
780 lica sa falsifikovanim i 22.224 sa neispravnim pasošima.
Zaplenili su 2.253 komada vatrenog oružja.
Zaplenili su 2.253 komada vatrenog oružja.
"Imaš li telefon u džepu?"
Posle Niša i Novog Sada, gde se prvi
put realizovala ideja da svaki rejon ili mesna zajednica ima svoje
stalne pozornike, Bogoslav Krstić se bez dvoumljenja prihvatio
ovakve dužnosti u Zemun-Polju, da u ovom naselju koje broji preko
13.000 stanovnika radi kako nađe za shodno, bez određenog radnog
vremena, ali tamo mora da vlada red i mir.
On nema kancelariju, ali već posle pola godine građani su navikli da kod njega dolaze po svim mogućim pitanjima, čak i posle ponoći ili dok je još u krevetu.
Taj istureni predstavnik vlasti, bez ikakve telefonske veze, sem "toki-vokija" koji je stalno uključen, deluje tako efikasno da su ga za ovo vreme prihvatili kao svog čoveka na koga se mogu osloniti.
Sa druge strane, onima kojima smeta njegovo prisustvo, a o njemu znaju da je samo prošle godine, za samo 15 dana, uhvatio na delu tri provalnika po zemunskim radnjama, ali mu zbog njegovog "toki-vokija", dobacuju:
"Je li, imaš li još telefon u džepu?"
On nema kancelariju, ali već posle pola godine građani su navikli da kod njega dolaze po svim mogućim pitanjima, čak i posle ponoći ili dok je još u krevetu.
Taj istureni predstavnik vlasti, bez ikakve telefonske veze, sem "toki-vokija" koji je stalno uključen, deluje tako efikasno da su ga za ovo vreme prihvatili kao svog čoveka na koga se mogu osloniti.
Sa druge strane, onima kojima smeta njegovo prisustvo, a o njemu znaju da je samo prošle godine, za samo 15 dana, uhvatio na delu tri provalnika po zemunskim radnjama, ali mu zbog njegovog "toki-vokija", dobacuju:
"Je li, imaš li još telefon u džepu?"
Bogoslava Krstića našli smo u kuhinji
za stolom kako piše dnevni izveštaj o stanju u ovom naselju.
I pored mnogih uspeha u poslu, zbog čega je dobio zaslužena priznanja, uz kafu i domaćinsko posluženje ovaj 37-godišnji Topličanin, kao da još nije postigao najviše u službi.
Uzgred priznaje da zbog poziva koji ne bi zamenio ni za kakav drugi njegova porodica u kući nema mira.
Ipak, Bogosav Krstić ne bi bio milicioner, da svog osmogodišnjeg sinčića i nešto mlađu kćerku nije naučio da svakom ne otvaraju vrata kada su on i supruga na poslu, jer nikad se ne zna ko će i zbog čega zazvoniti na vratima.
I pored mnogih uspeha u poslu, zbog čega je dobio zaslužena priznanja, uz kafu i domaćinsko posluženje ovaj 37-godišnji Topličanin, kao da još nije postigao najviše u službi.
Uzgred priznaje da zbog poziva koji ne bi zamenio ni za kakav drugi njegova porodica u kući nema mira.
Ipak, Bogosav Krstić ne bi bio milicioner, da svog osmogodišnjeg sinčića i nešto mlađu kćerku nije naučio da svakom ne otvaraju vrata kada su on i supruga na poslu, jer nikad se ne zna ko će i zbog čega zazvoniti na vratima.
A njima, tim ljudima u plavom, protuve
se svete na sve moguće načine.
I kada je jedan švrća iz osnovne
škole "Svetozar Marković" iz Beograda svoj pismeni
zadatak povodom 13. maja, dana Službe bezbednosti, naslovio "Moj
drug u plavom", nije ni slutio koliko je bio u pravu, jer ove
ljude, koji su predani svom pozivu, i pored svega najviše vređa i
boli što mnogi građani ne vide da su i oni samo deo naše,
sveopšte bezbednosti i samozaštite.
Napisao: Bora Razić, obrada: Yugopapir (Duga, jun 1975.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
