Pages

SP u fudbalu 1974, 2. deo izveštaja Rajka Mitića: Jugoslavija je sve nadigrala, ali - golove nije dala




Zaneti akcijom koja je bila tek u začetku, publika i svi mi na stadionu, prenerazili smo se kad smo videli da je arbitar dosudio jedanaesterac protiv naše ekipe. Koliko je bio u pravu? Ustanovljeno je da je Karasi učinio prekršaj, da je to sudija video, i kazna je usledila

O razvoju situacije i toku događaja, pre poslednje runde četvrtfinala, možemo da konstatujemo da je Holandija, kroz sve igre, najviše pružila i najavila tim sa najmodernijim načinom igranja, upravo prezentirala onakav fudbal koji ima najbolju perspektivu.



Pobedivši Urugvaj, Bugarsku, Argentinu i DR Nemačku, Holandija je istovremeno pružila takvu igru, koja može da posluži kao putokaz i recept budućim dobrim ekipama, u nastojanju da dostignu visok stepen fudbalske i igračke veštlne.

Šta je to što ekipu Holandije uzdiže iznad ostalih učesnika svetskog prvenstva?

Kršni momci ove severne zemlje, poseduju visoku fizičku spremu i snagu, koja im omogućuje lake pokrete i, prema potrebi, promenu ritma koji za njih ne predstavlja ni najmanji problem.



Jedanaest istih



S obzirom da su uigrani do savršenstva, pri čemu je Holandija u svim igrama nastupala sa jedanaest istih igrača (samo je Kejzer na utakmici sa Škotskom nastupio umesto Rensenbrinka), Holanđani su najstriktnije sproveli pravilo i aksiom fudbalske igre: kod poseda lopte svi igrači Holandije su otkriveni, kad protivnik ima loptu oni primenjuju striktnu markaciju.

Pravo zadovoljstvo ih je posmatrati u trenutku kad recimo protivnički golman ima loptu i nastoji da je rukom preda svom najbližem saigraču, kako bi ovaj začeo akciju.

On to nije u stanju da sprovede, jer Holanđani primenjuju "presing", markiranje protivnika na svakom delu terena, pa i ispred 16 metara protivnika.

Neko će reći da to nije nikakva filozofija. To i ja kažem, ali, da li je to u stanju da učini ekipa ili pojedinac koji ne poseduje fizičke mogućnosti?

Da je to lako, primenjivale bi to i druge ekipe. 

Međutim, takvih, sem Holanđana i donekle zapadnih Nemaca, nema.

Naš tim je na primer, na tome pao.

Fizički nedovoljno pripremljeni, naši se fudbaleri u fazi odbrane svi vrate nazad sačekujući protivnika, jer osećaju da bi na polovini protivnika bili izigrani i pobeđeni.

Zato idu linijom manjeg otpora, povlače se u odbranu, u zonu, dozvoljavajući da protivnik neometano razvija akcije, i, kad bi oduzeli loptu, spori razvoj akcija prema napadu uvek bi bio osujećen i osuđen na neuspeh.

Ovakvom igrom, naš tim se pretvorio u ekipu koja ide samo na nulu, na nerešen rezultat bez posebnih želja da po stigne nešto više od toga. 

Na utakmici sa SR Nemačkom, na primer, mi nismo čestito uputili šut na gol.

A kako onda postići gol, kako postići pobedu?


Razbijene klasične šeme



Holanđani su pokazali da su specijalizovane uloge pojedinih mesta u timu - daleka prošlost. Time hoću da kažem sledeće: Holanđani igraju sistemom 4-3-3. Ovim načinom igre igra i većina timova, ali sa različitom primenom. Različitom, jer oni imaju igrače takvog kvaliteta da se u datom trenutku svaki pojedinac može pretvarati u odbrambenog igrača, u igrača za vezu ili veoma opasnog napadača.

Oba beka, na primer, i Surbije i Krol mogu sa puno uspeha da se pretvore u klasična krila, da budu veoma opasni u oba pravca.

Isto tako, tri najisturenija igrača - Rep, Krojf i Rensenbrink - su isto tako opasni napadači, kao i uspešni organizatori napada, a i fudbaleri koje je teško preći kad se pretvore u odbrambene.

I još nešto, kada se bilo ko od ove trojice po potrebi vrati u drugu liniju, ništa manje uspešno ne igraju u prvoj liniji napada Van Hanegem, Neskens ili Jansen.

Ovo prelivanje uloga igrača Holandije, najveće je otkriće u načinu igre i efikasnosti među timovima, učesnicima svetskog prvenstva.

Sve to nam je demonstrirala jedanaestorica holandske reprezentacije.

I to nije sve. Kroz igre, oni su pokazali kako se ravnomerno i racionalno raspoređuju i koriste snage svakog pojedinca, kako se poneko u datom trenutku odmara.

Praktično su nas upoznali kako su i koliko vešti u pravljenju "veštačkog ofsajda" (organizator ovog postupka je Han, korektor i poslednji čovek odbrane), kako se prekida igra kad naiđe opasnost po gol Holandije.

Igrači Holandije su i na tehničkom planu izvanredni.

Dakle, možemo bez rezerve tvrditi da su Holanđani dali pečat ovom SP najmodernijom igrom. Posle ovog prvenstva, svi će sa puno pažnje analizirati igru Holanđana da bi unapredili svoj način igre.


SR Nemačka



SR Nemačka je po igri između Holandije i Brazila. Oni su u igri sa nama pokazali da je njihova forma u ovom trenutku na uzlaznoj liniji. Na početku su teškom mukom savladali Čile i Australiju, da bi u trećoj utakmici bili poraženi od DR Nemačke.


Ovaj  poraz je uzdrmao domaćina, tako da je sa nama ušao u igru napetih živaca i strahovanja. Ovo stanje ih je držalo čitavo poluvreme sve do, po nas nesrećnog gola Brajtnera. Dalje je išlo lakše. Rasterećeni straha oni su sticali sve veću sigurnost.

Po stilu, nešto zaostaju za Holanđanima, ali nastoje da im se približe. Igraju sa pojačanom odbranom, tamo začinju napad, ali sa više kombinacija, očekujući pri tom utrčavanje jednog ili dvojice brzonogih fudbalera.

Za razliku od napada Holanđana, Nemci se probijaju sa manjim brojem igrača, ali i sa dužim pozadinskim organizovanjem tih napada.


Brazil



Brazil, tim koji se u prvom delu takmičenja nije naročito proslavio (nije mnogo nedostajalo da bude eliminisan), rapidno stiče šanse za najviši plasman. Njihova se igra zasniva na individualnim napadima, ali sa jače izraženim kombinacijama na svojoj polovini i iznenadnim upošljavanjem pojedinaca iz prve linije.

Utisak je, da Brazilci svoju igru baziraju na odbrani jače i od Nemaca i Holanđana. Tačnije, igraju izrazitije na kontranapad. Teško im je zato dati gol, ali je činjenica da su i oni dosta neefikasni.

Mišljenja sam da razlog tome leži u raskvašenim terenima koji svakako ne odgovaraju južnoameričkim ekipama, pa eto ni Brazilu.


Poljska



Poljska je ekipa iznenađenja. Ona je i u kvalifikacijama izbacila Engleze i napravila senzaciju, a evo sada postiže takve rezultate, da se pitamo, da li je sve to što je postigla, zaista iznenađenje. Jer, Poljska je tim koji je u pet igara osvojio sve bodove.

Snaga tima se sastoji u sigurnoj odbrani, mudrim i lukavim kombinacijama i, što je posebno zanimljivo, to je tim čiji fudbaleri najviše šutiraju iz veće udaljenosti. Sem toga, oni imaju brze igrače, ofenzivne bekove, a u napad kreću i nastupaju širokim frontom, jer se krila drže aut linije.

Karakteristika ovog tima je što krajnje angažovano igraju, posebno u prvom delu igre. U drugom poluvremenu obično popuste, to im se dogodilo sa Argentinom, to su učinili i sa Italijom. U oba slučaja su pravovremeno postigli dobar rezultat, da bi do kraja, ipak, spasli pobedu.


U istom broju...




Posle četiri susreta na šampionatu, Jugoslavija je prikazala najbolju igru, bila je najagresivnija, ali je ipak poražena od Poljske i izgubila je sve šanse da se domogne onog plasmana koji bi joj omogućio da se plasira među četiri prve ekipe.

Porazom od Poljaka dakle, zaustavljeni smo i ostalo nam je da još danas odigramo poslednji susret sa Švedskom i time prestanemo da se dalje takmičimo. Jer, bez obzira na ishod ovog meča, SR Nemačka, Poljska, Holandija i Brazil odlučuju o najvišem plasmanu, dok ćemo se mi danas boriti za neko od nižih mesta.

Poraz od Poljaka pao nam je zaista teško ali, posle ovog susreta, sem rezultatom, svim ostalim (što nije dovoljno) možemo da budemo zadovoljni. 

Naime, pred susret, u našem taboru je vladala prilična uznemirenost i potištenost.

Poraz od SR Nemačke u prvom susretu četvrtfinala učinio je naše igrače tako deprimiranim, kao da smo tada izgubili od nekog autsajdera.

Imao se utisak da je taj neuspjeh došao sasvim iznenadno, da se računalo na rezultat koji je u najmanju ruku morao da bude u našu korist, pri čemu bi nerešen ishod bio najmanje.

Ovo razočaranje posle neuspeha sa Nemačkom dovelo je do izvesnog opuštanja naše ekipe, i izazvalo sumnju da su naši fudbaleri takoreći digli ruke od daljeg takmičenja i da će se predati sudbini.

Međutim, slika na terenu je bila upravo obrnuta.

Naš tim se lavovski borio, iako je imao nepredviđenih teškoća, odsustvo kapitena Džajića iz tima u poslednjem trenutku (imao je temperaturu uoči susreta), iako je Oblak, zbog obnovljene povrede morao da napusti teren već u 17. minuti, naši su igrači odigrali susret u velikom stilu.

Prvi put smo ih videli da melju protivnika, da ih dovode u mat-poziciju, da imaju svoju igru.

Međutim, sve je to išlo do protivničkog gola i tamo se završavalo.

Poljaci su od početka do kraja susreta igrali podređenu ulogu, stalno se branili, i malo puta prelazili na našu polovinu. I to su činili samo preko dvojice, i to usamljenih i isturenih krila, Gadohe i Latoa. Igrali su, znači, na kontranapad iz kojih nisu postigli ni jedan gol ali su stvorili šanse.

Što su osvojili bodove i odneli, za njih, dragocenu pobedu, mogu da zahvale samo čistoj sreći, zatim nesnalažljivosti naših napadača, i ono najvažnije, što je Karasi načinio jedan jako nepromišljen potez, koji nam je krajnje otežao posao.

Naime, posle jednog slobodnog udarca Poljaka u 25. minuti, kada je opasnost po naš gol bila već otklonjena i kad smo mi bili u posedu lopte i začinjali akciju, unutar kaznenog prostora, Karasi je udario nogom Šarmaka. 

To je sudija Glekner primetio, prekinuo našu akciju i upro prstom na belu tačku.

Zaneti akcijom koja je bila tek u začetku, publika i svi mi na stadionu, prenerazili smo se kad smo videli da je arbitar dosudio jedanaesterac protiv naše ekipe. Koliko je bio u pravu? Ustanovljeno je da je Karasi učinio prekršaj, da je to sudija video, i kazna je usledila.

Kako je ovakav slučaj veoma redak u analima fudbalske igre, to je i njegovo komentarisanje dobilo široke razmere.


 Samo dva trenutka slabosti



Naime, smatra se da je taj trenutak sudija Glekner (zbog "pristrasnosti") jedva dočekao, da je namerno prevideo koškanje ove dvojice i nije hteo da promisli da li je Karasi bio prethodno nečim izazvan. 

To je, navodno, opravdanje Karasijevog postupka.

Na taj način, mi se i dalje ustremljujemo na moral i objektivnost sudija, i po starom našem običaju, stajemo na stranu našeg igrača i opravdavamo njihove nesportske postupke.

A što se to već po koji put ponavlja (Džajić, Bajević, Skoblar... ) o tome se uopšte ne vodi računa. U svakom slučaju, postupak Karasija, u trenutku naše nadmoći i dominacije, doveo je protivnika u vođstvo, ugrozio naše pozicije, a omogućio Poljacima da u nastavku još pojačaju odbranu i održe prednost od jednog gola.

Ipak, naši fudbaleri su nastavili još agresivnije, a rezultat tih napora je došao neposredno pred kraj poluvremena, u 43. minutu.

Jugosloveni su i drugi deo igre nastavili silovito.

Međutim, kao što smo u 27. minutu prvog poluvremena doživeli šok, isto to nam se dogodilo i u 19. minutu drugog dela igre.

Primili smo gol opet posle prekida.

Naime, posle kornera, ispred naših igrača istrčao je pred prvu stativu Lato, i jednim trzajem glave, sproveo loptu u donji ugao desne strane Marićevog gola. Time je ovaj fudbaler doveo svoj tim ponovo u vodstvo, koje je, na našu nesreću, ostalo do kraja utakmice.

Tako su naše nade za bolji plasman - propale. 

Imali smo samo dva trenutka slabosti i to nas je dovelo do poraza.

Inače, u celini smo nadigrali ekipu Poljske, veći deo igre proveli smo pred njihovim golom, ali smo tamo lošim manevrisanjem i pogrešnom predajom lopte, završavali akcije.

U polju međutim, igrali smo veoma dobro. Igra i napadi nisu bili stihijski, već smišljeno sprovođeni od igrača koji su ovog puta pokazali da zaista znaju da igraju fudbal. To su oni tek sada pokazali. Razlog tome je očigledno slobodnije kretanje, preuzimanje rizika na sebe u osvajanju prostora, i bezrezervno napadanje na gol protivnika.

Činili su ono što na prethodnim utakmicama nisu pokušavali, ili im je sa klupe to ograničavano.

Uspešnoj igri u polju, najviše su doprineli srednji igrači; Aćimović, Jerković, Karasi i donekle Bogićević, potpomognuti bekovima Hadžiabdićem i Buljanom. Oni su bili nosioci kombinatorne i tečne igre, i taj deo posla dobro i uspešno obavili. 

Međutim, nije bilo realizatora.

Zatajili su Bajević, Petković i Šurjak, tako da su svi napadi bili bez završnice.

U prvom redu, u Bajeviću nismo imali snažnog momka, koji će se ravnopravno nositi sa igračima odbrane Poljaka, posebno onih koji su bili zaduženi da obezbeđuju njihov šesnaesterac.

Tako smo, eto, ispali iz takmičenja, ali se baš na ovoj utakmici pokazalo da smo u stanju da pružimo više, nego što smo dosad postigli.

Ali se za to treba bolje pripremiti.

U uigranosti ekipe, u moralu i upornosti pojedinaca nadvisile su nas i one ekipe čiji je tehnički kvalitet na mnogo nižem stupnju.

Napisao: Rajko Mitić, obrada: Yugopapir (Tempo, 3. jul 1974.)


Jugoslavija je završila SP na osmom mestu. Da li je to uspeh ili debakl, da li je to naš domet, plafon naših mogućnosti ili smo mogli da postignemo i nešto više od toga?

Posle prve runde, posle odigravanja utakmica u osmini finala, mi smo bili spremni da tvrdimo da ćemo doći najmanje do polufinala. Nastup naše jedanaestorice na prvoj četvrtfinalnoj utakmici i poraz od SR Nemačke (2:0), međutim, već počinje da koleba naše ranije optimističko raspoloženje.

Smatrajući se dotle snažnim i dostojnim partnerom ostale trojice četvrtfinalista - nastupila je depresija.

Od te utakmice pa nadalje, počela je da se gubi vera u naše fudbalere i u njihove kvalitete.

Oni su doduše protiv SR Nemačke igrali slabije, ali to nije trebalo da bude razlog snažnom pesimizmu, koji je inače ovladao iza ovog susreta, pa se na žalost uvukao i među igrače.

Tako da se stekao utisak da će oni na sledećim utakmicama istrčati na teren neambiciozno i nezainteresovano, igrati zato što moraju.

Međutim, fudbaleri su odigrali utakmicu sa Poljskom u punom tempu i puni želje da je dobiju. Ipak su je izgubili, i to od protivnika koji je delovao smirenije, igrao doslednije i sprovodio preciznije i smišljenije svoje ranije zamišljene planove.

Kad je najzad izgubljena utakmica i sa Švedskom, koju je prema igri trebalo da dobijemo, čaša žuči se izlila.


Selektori prenose slabosti na drugi teren



I tada se, glasnije nego dotle, traže i iznose razlozi za neuspeh. Konstatuje se da je naš tim fizički najmanje spreman od svih ekipa koje su nastupale u SR Nemačkoj, da je uigranost tima na niskom stupnju, i najzad, izuzev na utakmici sa Zairom, da je naša ekipa bez efikasnog napadačkog reda.

Sve ove slabosti koje su se iskazale u drugom delu takmičenja, ne mogu a da se ne prihvate. One su bile uočljive, i stručno rukovodstvo ih priznaje, ali na način koji liči na pranje ruku i skidanje odgovornosti sa sebe, kao da oni nisu imali u tome nikakvog udela.

Oni, naime, tvrde da su sve ove slabosti proistekle iz loših uslova i vremenskog tesnaca za pripreme.

- Poljaci se za svetsko prvenstvo pripremaju četiri godine - kaže Miljan Miljanić. - Holanđani imaju Ajaks i Fejenord, timove i igrače sa međunarodnim iskustvom, Brazil turneju i "Mini-Mundijal" ... A mi ni pun mesec dana. Kada smo onda mogli da se pripremimo?

Ovakva izjava bi bila na mestu, samo da se kod nas u to vreme nije igrao fudbal.

Međutim, i naši su fudbaleri igrali, i kroz igru se spremali.

Što se tiče vremena mogli bismo da kažemo i to, da su kvalifikacione utakmice naše reprezentacije sa Grčkom i Španijom u ovoj godini, mogle takođe da se nazovu pripremnim periodom za svetsko prvenstvo.


Kritikuju svoje propuste, kao da su tuđi



Pođimo dalje. Ako izostavimo raniji period, i ograničimo se samo na "zvanične" pripreme od mesec dana neposredno pred odlazak u Frankfurt, možemo postaviti pitanje, da li su one sprovedene kako valja?

Jer, naši fudbaleri su za to vreme stanovali u Slaviji, a trenirali dva puta dnevno na stadionu Crvene zvezde. Pitamo se sada, kad konstatujemo da su igrači u Nemačkoj bili fizički nespremni i delovali umorno, nismo li isuviše opteretili fudbalere na treninzima?

Dalje, ako se već žalimo na kratkoću vremena za pripreme, da li smo i to kratko razdoblje najracionalnije iskoristili.

Svakako nismo, jer se vrlo dobro sećamo, da su naši fudbaleri poslednjih dana maja putovali u Mađarsku, vraćali se u Beograd i sutradan nastavljali put u Francusku, da bi kasnije, umorni od puta, dočekivali Engleze i sa njima odigrali utakmicu.

Stručni štab se eto, pravda lošim uslovima i kratkoćom vremena za pripreme ne pitajući se da li je i to "malo" vremena najcelishodnije iskorišćeno.

Utoliko pre što program priprema nije sastavljao niko drugi već selektor i njegov štab.

Baš u tom pravcu, veoma je zanimljiva i optužujuća izjava najužih članova štaba, Miljanića i Ćirića, posle utakmice sa Zairom.

Naime, na pitanje novinara zašto nisu u toku igre izvukli dva igrača da bi ih odmorili, jer su za to imali povoljne uslove i dobar rezultat, oni su to objasnili:

- Koristili smo priliku da uigravamo tim, jer ovo je prvi put da smo kompletni i sa pravim timom nastupili!

Da li je tu potreban komentar? Naš tim se uigrava sredinom takmičenja za svetski Šampionat!


Slom našeg defanzivnog koncepta



Ovako pripremljeni, a svesni da nam je nedostajalo puno stvari, naši reprezentativci nas, ipak, nisu ni razočarali, ni osramotili. Pružili su na svakoj utakmici maksimum zalaganja, igrali dopadljivo ali i neefikasno kad je trebalo postići gol iz povoljnih prilika.

Sa Brazilom i Škotskom ne toliko, jer smo bili zadovoljni i nerešenim ishodom, ali sa Poljskom i Švedskom možemo i moramo biti strogi, čak ljuti.

Posebno zbog toga što smo i jedne i druge nadigrali, ali nismo umeli i golove da dajemo.

Nismo za to imali sposobne igrače.

U prednjem redu smo imali Džajića i Petkovića, koji imaju sasvim druge kvalitete od onih koji su potrebni za probojnost, kad ni Bajević to nije, a Šurjak je samo nominalno bio u špicu napada, a sve vreme igre bio na našoj polovini i zabavljao se sam sa loptom. 

Ako tome dodamo, da su nam i "srednji" igrači bili veoma pasivni u trenucima ofanzive, onda se zaista ne treba čuditi što smo bili neefikasni.

U svakom slučaju, naš tim je većinu utakmica igrao u polju dopadljivo i kombinatorno, ali se stiče opšti utisak, direktno vezan za pasivnu igru srednjih igrača (Bogićevića, Mužinića, pa i Aćimovića), da se koncepcija naše igre puno oslanjala na defanzivnom načinu igranja.

Tim načinom smo uostalom, osvojili i prvo mesto u osmini finala.

Zato, u celini uzev, možemo zaključiti da se sa svetskog prvenstva vraćamo, ipak zadovoljni. Postigli smo možda i više od onoga koliko smo vredeli, i koliko smo bili spremni. Da smo pobedili Švedsku zauzeli bismo mesto više od našeg dometa.

Napisao: Rajko Mitić, obrada: Yugopapir (Tempo, 10. jul 1974.)







Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)