Troši se mnogo reči, "dajte mladima ovo", te "dajte mladima ono", ali stvar treba urediti, a ne toliko pričati. U Jugoslaviji ljudi nisu navikli na neke kategorije koje treba pružiti umetnicima. Ima dosta drvodelja i vodoinstalatera koji se bave organizacijom. To rade ljudi koji pojma nemaju
On je mlad, talentovan, uspešan i zgodan. Ne treba ga posebno predstavljati. Dovoljno je, možda, napomenuti da je u pitanju pijanista koji trenutno puni domaće koncertne dvorane i koji je sve zapaženiji u inostranstvu. Van koncertnog podijuma, na kome osvaja publiku snagom svog vanserijskog talenta, Kemal Gekić osvaja svojom prirodnošću i neposrednošću.
Ulovljen na prepad između dve probe i koncerata, pristao je na razgovor uz šarmantan osmeh.
GLAS OMLADINE: Upravo si se vratio sa
turneje po Sovjetskom Savezu. Kako si bio primljen?
GEKIĆ: Zaista sam izuzetno primljen.
Svirao sam Šopena i vrlo sam zadovoljan.
Svirao sam Šopena i vrlo sam zadovoljan.
GLAS OMLADINE: S obzirom na presudan
uticaj Šopena na obojicu, smeta li ti što te mnogi porede sa
Pogorelićem?
GEKIĆ: Ne znam. Nisam o tome
razmišljao na taj način.
Jednostavno, u odnosu na bilo kog drugog umetnika smatram da su poređenja suvišna.
Svako gradi neke svoje sisteme vrednosti i teško neko sa strane može da odlučuje o tome.
Jednostavno, u odnosu na bilo kog drugog umetnika smatram da su poređenja suvišna.
Svako gradi neke svoje sisteme vrednosti i teško neko sa strane može da odlučuje o tome.
Najvažnija je šansa
GLAS OMLADINE: Za razliku od njega, ti
si još uvek u Jugoslaviji. Ne verujem da je to zbog toga što nisi
imao nekih drugih ponuda?
GEKIĆ: Postojale su jedno vreme neke
objektivne okolnosti zbog kojih nisam želeo da razmišljam o tome.
Hteo sam da jedno vreme, nekoliko meseci, svoju muziku prezentiram
prvo u našoj zemlji pa da potom radim sa strancima, jer sam mislio
da je takav put jednostavniji i lakši.
Možda je u tom trenutku tako bilo najbolje.
Možda je u tom trenutku tako bilo najbolje.
GLAS OMLADINE: Postoji stav da je
umetnost kod nas spala na niske grane.
GEKIĆ: Mi smo skloni da idemo u
ekstreme: ili kujemo umetnika u zvezde, ili ga omalovažavamo.
Skloni smo krajnostima. Takvog smo temperamenta, ljudi su skloni
egzaltaciji, preteranoj ushićenosti ili krajnjoj depresiji.
Mislim da stvar nije toliko crna kao što se priča što se tiče kulture, a nije ni toliko blistava kao što neki kažu. Jednostavno nije loše, može i bolje.
Mislim da stvar nije toliko crna kao što se priča što se tiče kulture, a nije ni toliko blistava kao što neki kažu. Jednostavno nije loše, može i bolje.
GLAS OMLADINE: Jedina ekscentričnost s
tvoje strane bio je onaj famozni spot u "Hitu meseea". To
je, izgleda, bilo presudno za neki tvoj lični imidž?
GEKIĆ: Ja sam se zabavljao. Manje sam
razmišljao o mogućim posledicama. U tom momentu sam bio
u tom štosu i bilo mi je prijatno da napravim jedan takav spot koji
niko pre mene, a vidim ni posle nije napravio.
Mogao sam sebi to da dopustim, jer sam tada imao 23 godine, što sigurno sa pedesetak ne bih mogao.
Mogao sam sebi to da dopustim, jer sam tada imao 23 godine, što sigurno sa pedesetak ne bih mogao.
GLAS OMLADINE: Koliko se uopšte kod
nas ulažu vreme i novac u mlade ljude koji su tek na početku?
GEKIĆ: Jako mnogo reči: dajte mladima
ovo, dajte im ono. Trudimo se da budemo samokritični. Uvek smo
spremni da kažemo da mi ne valjamo, mi ne znamo, mi hoćemo da
radimo to, ali treba samo stvar uraditi, a ne treba toliko govoriti.
Kad samo pogledam šta neki ljudi rade!
Puno je mladih koji obijaju pragove, puno je moljakanja, a rezultati su pojedinačni. Treba im pomoći, ustanoviti neke univerzalne norme za sve.
Znači, ne davati im loše dvorane koje stariji i renomiraniji neće, loše termine, loše instrumente, male honorare ako zaslužuju više.
Treba im davati šansu jednaku kao i drugima, a, s druge strane, trebalo bi i neke ljude koji su dobro zaseli na nekim pozicijama poterati.
Na akademiji kao predavač, ja pokušavam da im pomognem da ne izgube elan, veru u sebe, jer znam da će se sretati s raznim problemima.
Kad samo pogledam šta neki ljudi rade!
Puno je mladih koji obijaju pragove, puno je moljakanja, a rezultati su pojedinačni. Treba im pomoći, ustanoviti neke univerzalne norme za sve.
Znači, ne davati im loše dvorane koje stariji i renomiraniji neće, loše termine, loše instrumente, male honorare ako zaslužuju više.
Treba im davati šansu jednaku kao i drugima, a, s druge strane, trebalo bi i neke ljude koji su dobro zaseli na nekim pozicijama poterati.
Na akademiji kao predavač, ja pokušavam da im pomognem da ne izgube elan, veru u sebe, jer znam da će se sretati s raznim problemima.
Neznanje koje se toleriše
GEKIĆ: Da, da, imam utisak da sam baš
takav. Ne znam šta bih uradio sa slobodnim vremenom, a da to ipak ne
bude povezano sa onim što radim.
To je neki imperativ koji sa godinama postaje sve jači.
Ima još mnogo stvari kojima bih voleo da se bavim, a ne stižem. Nisam poročan, ne pijem, ne kockam se, žene me ne interesuju. Šalim se.
Voleo bih da učim jezike, da se bavim filmom, džezom, da se bavim snimanjem možda nekih novih, neobičnih emisija ili, recimo, vrlo kratkih spotova kakvi se prave u Americi u domenu klasične muzike, ali na jedan novi način.
Voleo bih mnogo stvari da uradim.
To je neki imperativ koji sa godinama postaje sve jači.
Ima još mnogo stvari kojima bih voleo da se bavim, a ne stižem. Nisam poročan, ne pijem, ne kockam se, žene me ne interesuju. Šalim se.
Voleo bih da učim jezike, da se bavim filmom, džezom, da se bavim snimanjem možda nekih novih, neobičnih emisija ili, recimo, vrlo kratkih spotova kakvi se prave u Americi u domenu klasične muzike, ali na jedan novi način.
Voleo bih mnogo stvari da uradim.
GLAS OMLADINE: Mnogo je pritužbi na
lošu organizaciju koncerata, na nemogućnost
uspostavljanja kontakta između organizatora i umetnika?
GEKIĆ: To je zato što to rade
ljudi koji o tome pojma nemaju. Da pogledamo samo profile ljudi koji
rade sa vrhunskim umetnicima. Ima dosta drvodelja, vodoinstalatera
koji se bave organizacijom. Oni možda mogu biti sposobni za to, ali
je neophodno jedno predznanje, jedna kultura.
Jasna je stvar da neki proizvođač omotnica za pisma može da za pet godina nešto završi, da napreduje, ali je pitanje šta se dešava dok on to ne nauči.
Ali bez obzira na sve, jako je mnogo laika u ovom poslu i mogu se na prste nabrojati ljudi koji ozbiljno rade te stvari.
U Jugoslaviji ljudi nisu navikli na neke kategorije koje treba pružiti umetnicima.
On ne shvata da ja ne mogu da sviram u nekom malom mestu ako mi ponude pijanino, a ne koncertni klavir. Jednostavno, o tome se ne može razgovarati, nema diskusije.
To je čisto neznanje koje se bez problema toleriše.
Jasna je stvar da neki proizvođač omotnica za pisma može da za pet godina nešto završi, da napreduje, ali je pitanje šta se dešava dok on to ne nauči.
Ali bez obzira na sve, jako je mnogo laika u ovom poslu i mogu se na prste nabrojati ljudi koji ozbiljno rade te stvari.
U Jugoslaviji ljudi nisu navikli na neke kategorije koje treba pružiti umetnicima.
On ne shvata da ja ne mogu da sviram u nekom malom mestu ako mi ponude pijanino, a ne koncertni klavir. Jednostavno, o tome se ne može razgovarati, nema diskusije.
To je čisto neznanje koje se bez problema toleriše.
Odlazim
GEKIĆ: Valjda je to zbog tiraža koji
je tamo rasprodat, a Jugoslavija još uvek nema dovoljno dobru
tehniku snimanja koja bi se mogla porediti sa svetskim kućama kakve
su RCA, EMI i druge.
Oni snimaju digitalnom tehnikom, a mi ne možemo očekivati tako nešto i ne znam gde bi se to moglo snimiti.
Oni snimaju digitalnom tehnikom, a mi ne možemo očekivati tako nešto i ne znam gde bi se to moglo snimiti.
GLAS OMLADINE: Turneje?
GEKIĆ: Najverovatnije od Nove godine
krećem na jugoslovensku tureneju.
Upravo u ovoj sezoni priprema se moj koncert u Londonu, a u novembru je koncert u Parizu, koji je zakazan još prošle godine.
Program će biti raznovrstan, što ne znači da Šopena više neću svirati.
Sviraću ga, ali samo u onim sredinama u kojima ga još nisam svirao.
Upravo u ovoj sezoni priprema se moj koncert u Londonu, a u novembru je koncert u Parizu, koji je zakazan još prošle godine.
Program će biti raznovrstan, što ne znači da Šopena više neću svirati.
Sviraću ga, ali samo u onim sredinama u kojima ga još nisam svirao.
GLAS OMLADINE: To je, izgleda, najava
tvog definitivnog odlaska?
GEKIĆ: Kada bi mi Jugoslavija pružila
med i mleko, ne znam ni sam šta još, opet bih morao negde drugde da
odem. Čovek ne može stalno da koncertira u nekoliko gradova. Svet
je veliki!
Razgovarala: Dragana Stanković, obrada: Yugopapir (Glas omladine, oktobar 1986.)
Razgovarala: Dragana Stanković, obrada: Yugopapir (Glas omladine, oktobar 1986.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)