Siromašna zemlja - siromašan rokenrol, mala zemlja - mali rokenrol! Koliko novca u igri, toliko optimista u opticaju. Šta znam, ima gomila stvari koja u rokenrolu počiva na entuzijazmu. To je prva stvar. Uostalom, kada izađeš na stejdž, ako nemaš ljubav i ako nemaš entuzijazma, nemaš ni rokenrola. Znači, nemaš ljubavi ni za šta. To je otprilike to
Beogradski rock-sastav "Oktobar
1864" je, može se reći, umnogome specifičan: zašto? Pre svega,
što su naš najbrojniji bend; što drže svoje koncerte svuda gde
ljudi požele da ih vide, i što svoje albume ne izdaju - redovno. O
ovome, i ostalim zanimljivostima, proćaskao sam malo s članovima
ovog zaista vanserijskog benda: Goranom, Miškom i Tanjom - najukusnije
obučenom rock-pevačicom prošle godine po ukusu čitalaca lista
"ĆAO".
ĆAO: Za šest godina postojanja
snimili ste "samo" tri albuma?
GORAN: Vidiš, toliko je nama tad
trebalo da bismo dosad snimili samo tri albuma. Znači; kad nam ideje
sazre u glavi i kad iskapiramo da se dosta toga novog desilo, onda
pustimo da sve to protiče između nas i sazri u pesme, što je znak
da treba raditi novi LP i staviti to na vinil da to bude muzika tog
perioda. Zato, ubuduće, kada budemo snimali ploču, da li će nam
biti potrebno dvanaest godina za pet, ili jedna godina za jednu ploču,
zavisiće upravo od toga!
MIŠKO: Mislim da ploča, kao što
kaže Goran, prvo treba da sazri, jer je glupo snimati bilo šta čime
nisi zadovoljan. Uostalom, treba uzeti i proraditi ideju a za to,
sigurno, treba vremena.
ĆAO: Ipak, reklo bi se da je vaša
treća ploča "Crni ples" samo nastavak prethodnih?
GORAN: Treća ploča je to o čemu smo
razmišljali dve godine. Zašto toliko? Pa, zato što čekamo da to
jednostavno ostane pečat, koji može da nam stoji na čelu i da
shvatimo da težinu tih pesama možemo da nosimo. Znači, razlika u
odnosu na prethodne sigurno da ima, jer to što se dešavalo dve
godine u našim glavama je jedno, a drugo je to o čemu su oni
mislili. Znači, toj ekipi, koja svira u bendu i koja je potpisana na
ploči, trebalo je toliko vremena da ukapira šta ostaje kao dokument
tog perioda u njihovim životima. Kada sve to ukapiramo, bacamo na
plastiku i puštamo medu ljude i onda sviramo kako bismo im dali
podršku, jer oni od te pesme žive.
MlŠKO: Znaš, neke stvari postepeno
dolaze na svoje mesto. Tu muziku su napravili isti ljudi i odsvirali
isti ljudi, razumeš. Tako da je to ono: slušaš ploče i gledaš
kako su se ljudi u muzici razvijali. Znači, i kao ljudi, i kao
muzičari, kao bilo šta!
ĆAO: Gorane, reci mi, zašto stalno
pišeš o noći i samoći?
GORAN: Verovatno zato što čovek,
koji to uradi, živi noću. Kad god se probudi - njemu je mrak! Često
mu je mrak u glavi, a ta pesma nastaje u periodu ako je čovek video
dosta stvari, onako sivo, ako su nijanse išle između sive i bele, a
više u rasponu ka crnoj. Onda nastane takva pesma. A samoća,
verovatno zato što je pisac bio sam dok je ta pesma izlazila iz
njega.
Milan Mladenović je jedan od naših prijatelja
ĆAO: Zanima me zašto uvek sviraš na
"džipson" gitari?
GORAN: Meni, u principu, treba više
gitara. Trenutno imam ovu i ne bih mogao da se sastavim sa nekom
drugom iz raznoraznih razloga, a iskreno da ti kažem i sviđa mi se kako zvuči. Volim tu gitaru!
ĆAO: Negde sam pročitao da, pre
ulaska u studio, nemaš preciznu ideju o tome kakav zapravo zvuk
želiš?
GORAN: Uglavnom ostavimo dosta stvari da se dese tokom samog snimanja. Znaš, sve nam je bitno!
Bitno nam je gde smo, koja je ekipa u studiju, kakvi su ti ljudi
mentalno, da li se slažemo, da li se naši ritmovi poklapaju. Znači,
pažljivo biramo saradnike. Sve što možemo sebi
da priuštimo, mi priuštimo. Ako možemo, biramo grad, biramo studio
i sve ostalo. To opet znači da se taj kompletan utisak ili doživljaj
i sve što se okolo događa ljudima stavlja na ploču, tako da je to
jedan veliki deo zvuka, kojeg imamo. To je sve oslikano, kao i tonska
igra među ljudima.
ĆAO: Vi ste ranije često imali frke
sa diskografskom kućom PGP RTB. Imate li ih i sada?
GORAN: Više nemamo takvih frka, iz
jednostavnog razloga što smo postali novčano isplativi, jer od nas dobijaju dosta novca, zahvaljujući dobrim tiražima ploča.
ĆAO: Za razliku od mnogih naših
grupa, koje uglavnom sviraju po halama, pa čak i stadionima, vi se
uglavnom zadovoljavate svirkama po diskotekama i drugim manjim
mestima?
GORAN: Mi se zadovoljavamo i svirkama
sa prijateljima, nama bliskim ljudima, koji svrate i vide nas u bilo
kakvoj situaciji, kao, recimo, na probi. Znači, nama nije nikakav
problem da li ćemo svirati sebi ili još pred par osoba ili, pak,
par hiljada ljudi. Najbitnije u svemu tome je to da li su ti ljudi u
igri!
ĆAO: Jedan od sve češćih gostiju
na vašim albumima je i Milan Mladenović iz EKV?
GORAN: Milan Mladenović je jedan od
naših prijatelja, kojeg često srećemo, pa se, eto, srećemo i kada
snimamo ploču. To ti je jedan od ljudi iz studija i situacije, koji
nam dosta pomaže. Dobro je biti sa prijateljima u studiju. To je
divan osećaj!
ĆAO: Isto tako, producent EKV Theodore Yanni i vaš producent?
GORAN: Do naše saradnje je došlo
tako što nas je čovek sa kojim smo radili drugi album, upoznao sa
njim. Inače, dopalo nam se to kako Ted radi i čuli smo kako njegova
glava radi, kada smo postali prijatelji. Shvatili smo da je to
istina, da nam taj čovek odgovara u potpunosti, zajedno otišli do
studija i radili to što smo radili. Znači, poklapaju nam se vidovi.
ĆAO: Nije li to onda više nego
dovoljan razlog, zbog čega vas mnogi poistovećuju sa EKV?
GORAN: Ne znam. To uopšte nisu stvari
o kojima treba ja da mislim. To su meni smešne stvari. Mogu da nas
upoređuju i sa grupama kao što su "Roboti" i "Elipse".
ĆAO: Jugoslovenska rock scena
danas?
GORAN: Vidiš, kada se ruše bazične
stvari, to ti sve izgleda kao kula od karata, s tim što je rokenrol u
srcima ljudi, normalno. Hijerarhijski gledano, negde je pri vrhu te
kule i kada se ruši baza, automatski se ruši i nadgradnja. Rokenrol
u Jugoslaviji je rezultat situacije, jugoslovenske i on je slika i
prilika pakla ili, ako hoćeš, grotla đavoljeg u kome smo. Rezultat
onoga što se događa u glavama ljudi, koji žive na ovoj teritoriji,
je rokenrol.
ĆAO: Da li bi nekog, ipak, izdvojio?
GORAN: Ljudi, koje čuješ, koji su
deo jugoslovenske rock scene, to su apokaliptični ljudi, ali ljudi
koji plove, koji divlje plutaju. Oni šibaju. Znači, veruješ u ove
zvuke, koje čuješ u ovakvoj sitaciji, u ovoj zemlji, ali razmisli o
živim bendovima. Ne o budalama u igri, koji se u svetu šou biznisa
zovu rokenrol, nego o rokenrolu u Jugoslaviji. Veruj mi da ti ljudi,
koji sada brode - da su to žešći momci, kao mi!
ĆAO: Kada smo već kod rokenrola,
kako biste ga deflnisali?
GORAN: Po meni, rokenrol je svašta!
Dosta života je nestalo u tome što se zove rokenrol. Dosta ljudi je
tu umrlo, zagorelo, izgubilo... Sada, da li je to igra, da li je to
muzika, da li je to zabava, tu su velike nedoumice. Ali, za nekog je
to opet bio život, smrt, filozofija... Kraj njegovog univerzuma je
bio rokenrol. E, sada, kako za koga, za nekoga je to samo muzika, za
nekoga opet svemir. A na pitanje kakav je, ja mislim da je takav
kakvog ga ova zemlja i zaslužuje. Sada ću se opet vratiti na
prethodno pitanje i reći da mi sebe ne smatramo delom jugoslovenske
scene, pripadnika bilo čega, jer mi smo vanzemaljci!
MIŠKO: Siromašna zemlja - siromašan rokenrol, mala zemlja - mali
rokenrol! Koliko novca u igri, toliko optimista u opticaju.
Otprilike, tako neki fazon. Šta znam, ima gomila stvari koja u
rokenrolu počiva na entuzijazmu. To je prva stvar. Uostalom, kada
izađeš na stejdž, ako nemaš ljubav i ako nemaš entuzijazma,
nemaš ni rokenrola. Znači, nemaš ljubavi ni za šta. To je
otprilike to!
GORAN: Svodiš se na tipa u pustinji
koji ubija da bi preživeo. To ti je bitno.
MIŠKO: A to ne sme da se dešava u
rokenrolu, jer ima mesta za sve. Mislim, svaki čovek pravi svoju
muziku i ja i bilo ko, ali kada u emocijama dođe do klanice, onda je
to veliko sranje. Totalno sranje.
TANJA: Za mene je to način života,
način razmišljanja, način opstanka, jer rokenrol ima svoja, naravno
nepisana, pravila. Ali, rokenrol-ljudi se toga pridržavaju i ja
stvarno mogu da ti kažem da živim jedan rokenrol-život. A, sad u
rokenrol-život spada i muzika, i ljudi, i sve što postoji. Znači,
to je način života, način razmišljanja, način ispoljavanja.
Ja se ipak nadam da dolaze bolja vremena
TANJA: To su uglavnom stvari tehničke
prirode. Ali, to nije ništa strašno, jer u rokenrolu nema loših
stvari. Sve je dobro.
GORAN: Mom rokenrolu ne smeta ništa,
možda smeta meni kao fizičkom biću, koje se troši.
ĆAO: Da li vam je bitno kakav stav
imaju rock-kritičari prema vama?
MIŠKO: Ne, uopšte nam nije bitno šta
misle rock-kritičari o nama. Nama je prevashodni cilj da se mi
trudimo i da zadovoljimo prvenstveno sebe i publiku kojoj sviramo.
ĆAO: Zašto više ne postoje
radikalna dešavanja, rušenje starog i stvaranje novog?
GORAN: Upravo zato što je kraj XX
veka. Ljudima je do kraja ostavljeno da prave sinteze već stvorenih
stvari, što opet nije loše, ali kao činjenica, ipak, zvuči kao
bedak. Sve evolucije su se već desile i sada se samo ciklusi
ponavljaju, a meni sve to liči na "feder". Doduše, ide malo
u gore, ali uglavnom se vrti u krug.
MIŠKO: Samo taj "feder" na vrhu je
prilično zamršen. To je bogatstvo XX veka.
ĆAO: Tanja, reci mi zašto ima malo
ženskih vokala kod nas?
TANJA: Zašto ima malo nečega kod nas
u rokenrolu, malo ženskih vokala a pogotovu dobrih stvari, ja
stvarno ne znam. Ali, ovaj posao... Ih, ne volim da kažem tu reč,
ali ovo čime se ja bavim je, stvarno, dosta naporno i meni je ovo
jedini način da preživim. A opet mislim da kod nas ima malo ženskih
vokala upravo zato što nikad nisu ni probale. To je opet velika
šteta, jer onda nemaš konkurencije, a samim tim nemaš ni šta da
naučiš. Ali, ja se ipak nadam da dolaze bolja vremena i da će ih
ubuduće biti mnogo više. Optimista sam i verujem u to!
ĆAO: Vaši dalji planovi?
GORAN: Stvarno, ne znam šta bih ti
rekao. Imamo zaista gomilu planova i radimo na gomili stvari. Vreme
je takvo da ne bih mogao ništa preciznije da ti kažem, jer ja ne
znam šta će se dogoditi sutra a kamoli za jedno dva, tri mescca.
Uostalom, ovaj bend je u nekom totalnom oktopodskom fazonu. Idemo
negde duboko u kopnu, pa možda budemo i na Severnom ledenom moru.
Videćemo!
Razgovarao: Peđa Ćirković, obrada: Yugopapir (Ćao, septembar 1991.)
Razgovarao: Peđa Ćirković, obrada: Yugopapir (Ćao, septembar 1991.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)