Rok Petrovič, skijaš i boem: Ljudi sve manje čitaju i ne umeju da prepoznaju lepotu (1987)

Ne mislim da sport, profesionalni, vrhunski, dehumanizuje sam po sebi. Dehumanizacija u sportu jeste rezultat opšte dehumanizacije. Danas ljudi sve manje čitaju, gotovo da se uopšte ne bave lepim umetnostima, ne umeju da prepoznaju lepotu, interesovanja su im sasvim pomerena ka nekom užasnom prakticizmu

Kako je moguće biti boem sa godišnjom zaradom od pola milijarde? Zašto Rok Petrović, najbolji prošlogodišnji slalomaš sveta, misli da je i ove sezone bio u formi jednakoj onoj iz prošle? Zašto je tražio od jedne klinke da mu izrecituje tri strofe bilo koje pesme ukoliko želi za uspomenu njegov startni broj? Zato što misli da je Marija Valizer jedna nadobudna i prazna ženska. Eto...

Bilo je na Jahorini i Bjelašnici odista uzbudljivo: Bojan Križaj je uspeo da se odupre legendarnom Stenmarku, Curbrigen je opet pokazao da je valjda i najkompletniji alpski smučar svih vremena, Šnajderova i Valizerova vodile su žestoku borbu da bi, najposle, ispalo kako se ni u stotinkama ne razlikuju, a sve je, dabome, začinila ćudljiva Bjelašnica povećavajući do krajnjih granica ionako veliku napetost.

Mateja Svet nije mogla na stazu, a Katri Zajc je bilo najlepše.

Bila je sa Rokom, u istom hotelu, u istoj sobi, i to posle nekoliko "sušnih" meseci.

Kako je Roku bilo, nije sasvim izvesno i pored utiska da je sve ovosezonske neuspehe, a posle prošlogodišnjih velikih uspeha, prihvatio kao normalnu stvar.

Uostalom, to nam je i sam rekao, vidno se trudeći da pokaže kako sve konce svoje karijere drži baš u svojim rukama.

Njegova popularnost je velika, iako ovom prilikom nije bio akter ičeg u sportskom smislu značajnog, gde god je mrdnuo bio je okružen ili lovcima na autograme ili novinarima.

Klinci ga obožavaju, a on im uzvraća ne baš za sportske asove svojstvenom neposrednošću. 

Za vreme intervjua koji je odista vođen na krovu zgrade Ski centra na Bjelašnici, bili smo okruženi mamama i njihovim kćerima čije jakne je Rok neprestano krasio svojim očito izvežbanim autogramom.

"Oduvek me je fascinirao Pikasov potpis, gotovo da je slika sam po sebi".

Jedna petnaestogodišnjakinja uporno je tražila Rokov startni broj, ali je i on zauzvrat tražio da mu izrecituje barem tri strofe bilo koje pesme.

Devojčica nije znala čak ni "Krvavu bajku" i ostala je bez suvenira, a Rok je dobio još jedan dokaz za svoju tvrdnju: 

"Lepa knjiga, slika, poezija, muzika kao da nemaju mesta u životima mladih. To je tragično saznanje... " 

Jedan momak ga je diskretno pitao zašto ne mazne onu Valizerovu, a Rok mu odgovori kako je ona jedno prepotentno praznoglavo čeljade. I još:

"Naše su i pametnije i zgodnije... "

Posle smo ušli u gepek jednog kombija, među skije, i tako sišli u Sarajevo, budući da bolje mesto i pored svih Rokovih nastojanja nismo mogli naći.

Tu, u gepeku, nastao je drugi deo intervjua.

A priča je, bezmalo verbatim, izgledalo ovako:

Sam svoj majstor

- Otkud to da istu veleslalomsku stazu u dva dana provezeš tako različito? (Rok je u onoj zbog nevremena poništenoj prvoj vožnji veleslaloma zaostao samo 28 stotinki za vodećim, dva dana potom, u ponovljenoj vožnji, zaostatak je bio bezmalo dva sekunda u prvoj i isto toliko u drugoj vožnji.)

- Znao sam da će danas biti slabo. Nikada ne mogu dobro da vozim veleslalom dan posle slaloma...

- Zašto?

- Zato što slalom traži više koncentracije "u jednu tačku", pa je u tom smislu naporniji, troši se više psihičke energije.

- Nije li možda problem i u tome što više voliš slalom?

- Nije, jer ga ove godine zapravo volim barem jednako kao i veleslalom.

- Utisak je da slalom stagnira. Možda i zbog toga što tebi ne ide?

- Je l’ ti to ozbiljno? Tačno je da je slalom ove sezone stagnirao, prošle se to događalo sa veleslalomom. To su prosto neki normalni ciklusi. Teško je da sve ide napred a i retko se pojavljuju takvi skijaši koji su kadri da donesu nešto novo, da povuku ostale.

- Ove godine nisi u formi?

- U istoj sam formi kao prošle, čak sam u nekim trenucima vozio i bolje nego prošle sezone, ali, na žalost, često takve vožnje nisam završavao. Recimo, svojom najboljom vožnjom u karijeri smatram drugu slalomsku vožnju na ovogodišnjem prvenstvu države.

Uostalom, moja forma je svake godine, u određeno doba, približno jednaka prethodnoj, naravno povećana za onoliko procenata koliko iskustvo kao takvo u formi učestvuje.

- Ima li to veze sa bioritmom?

- Ima.

- Tražiš li da ti se izračuna bioritam?

- Ne, ne interesuje me to... Deset godina se takmičim i ukoliko toliko iskustvo potvrđuje ovo što sam rekao, onda je to tako. Ne mora mi to niko računati.

- Dobro, u formi si, a ove sezone te nigde nema. Mistifikuješ li tu nešto, ili imaš racionalno objašnjenje?

- Nema mistifikacija. Možda se takvim čini moj pokušaj da neke stvari objasnim neuobičajenim načinima, da uvedem u igru svestraniji pristup kada su u pitanju razgovori o skijanju, formi, filozofiji sporta uopšte.

- Možda je problem u tome što je pred ovu sezonu Gartnera zamenio Šparovec na mestu trenera slalomaša?

- Nije. Nema u mom slučaju trener mnogo udela...

- Misliš da se uloga trenera mistiflkuje?

- Znam da vrhunskom sportašu trener ne može mnogo pomoći.

- Ti si sam svoj majstor?

- Jesam. Kad god sam druge slušao i radio po njihovom, pri čemu sam imao otpor prema tim idejama, loše sam prolazio. Naravno da se može i od drugih učiti, ali to je pitanje razgovora, dogovora.

Moram biti uveren u logiku ideje koja mi se sugerira. Drugačije ne valja...

- Vratićemo se tvojoj filozofiji sporta docnije. Veruješ li da ti neke staze odgovaraju, druge ne? Sportisti su skloni sujeverju...

- Nema sujeverja. Jedino verujem u ono što ti donosi iskustvo.

- Dobro, šest godina nisi završio trku u Madoni di Kampiljo, isto toliko u Kicbilu. Kako to objašnjavaš?

- Te trke padaju, mahom, u vreme kada moja forma nije najbolja. Rekao sam ti već da svake godine približno u isto vreme moja forma biva problematična.

- Nemaš nikakvu frku, drugačiji osećaj pred start na ovim stazama?

- Ne...

- Šta smatraš najvećom nagradom u dosadašnjoj sportskoj karijeri?

Stenmark: Niko ne vozi kao Rok

- U ovoj sezoni najveću nagradu dobio sam od Stenmarka. Pred svetsko prvenstvo u Krans Montani, na istoj stazi smo trenirali Šveđani, Austrijanci, Nemci i ja. Kada su ga oni posle jedne trening vožnje pitali kako im ide, da li je zadovoljan, odgovorio im je:

"Nije loše, ali niko ne vozi tako kao Rok".

Što se ostalog tiče, najveće nagrade su mi sopstvene dobre, savršene vožnje, te osećaj koji one izazivaju.

- Ono kad na cilju othukneš, zadovoljno prazan?

- Ne mislim da je važno da završiš trku... Dobro, treba je završiti, znam, sve drugo je polovično. Tako se misli, to je logika sportskog nadmetanja. Meni lično mnogo je lakše ako sam savršeno vozio pola trke i izleteo sa staze...

- Važnije ti je da polovinu, dve trećine staze provezeš savršeno, nego da voziš prosečno i plasiraš se na deseto, peto mesto, ili, da sticajem okolnosti budeš čak prvi?

- Savršenstvo ima prednost...

- Voziš li "va bank"?

- Apslolutno sam protiv takve vožnje. Tada gotovo sve prepuštaš trenutnoj sreći.

- Uvek voziš svoju vožnju?

- Često rizikujem manje od ostalih.

- A misli se da si agresivan?

- Prvo, ne znam šta to u vožnji znači. Trudim se da savršeno vozim. Sve ostalo su novinske fame... Novinari uopšte ne razumeju skijanje.

I uopšte, malo ljudi poznaje dobro ovaj sport, mnogo manje nego što izgleda.

Čak se ne snalaze najbolje ni neki treneri. Zbog toga se i dešava da se eksplozivnost prekrsti u agresivnost.

- Reklo bi se da mirno podnosiš ovosezonske neuspehe?

- Istina je. Vrlo je bitno da sam ove sezone mnogo naučio i proširio osnovu za dalji napredak.

- Vreme je da objasniš o čemu se radi...

- Hteo sam da objasnim, čak sam nešto i pisao povodom brige zbog mojih neuspeha, da sportska forma mora da se posmatra sa različitih stanovišta. Pogrešno bi bilo reći, a govorilo se, da je jedan od glavnih razloga to što su mi negde na početku sezone ukrali skije.

To jeste značajno zato što ne postoje dva ista para skija i što biranje opreme uzima mnogo vremena, a i naporno je.

Pričalo se da sam izgubio samopouzdanje, da sam pokušavao da usred sezone promenim način vožnje u veleslalomu...

Dobro, sve to je imalo izvesnog uticaja, ali ništa pojedinačno nije presudilo.

I to je osnova onog što želim da kažem: pitanje forme, uspeha, neuspeha nikad nije jednostavno i nikad se ne može objasniti samo ovim ili onim razlogom, ne može se objasniti ni sa tri ili pet razloga.

Ima ih, uzgred, najmanje deset i pogrešno je izdvajati kao presudan ili značajniji od ostalih bilo koji.

Kada sam rekao da ću na kraju sezone sve reći, mislio sam ne na neke senzacionalne stvari nego naprosto na činjenicu da i meni treba vremena da pohvatam sve konce, da promislim, povežem činjenice.

Mislim da sam ovladao tim razlozima, ali bilo bi previše dosadno da sada razglabamo o svakom ponaosob.

Jedino želim da se shvati nužnost višedimenzionalnog razmišljanja. To je sve...

- Ali, ne može se sve objasniti?

- I ne želim to. Zapravo želim u meri koja mi se čini logičnom i prihvatljivom. Ostalo prepuštam intuiciji.

- Ne misliš li da je to nesigurna rabota?

- Mislio sam i sam tako. Pa sam je proveravao više puta. Išao sam protiv nje. I uvek, ali uvek sam lošije prolazio. Osim toga, nijednom me nije prevarila. 

Problem je u tome što se ona ne javlja uvek. 

Moraš se čuvati velikih ličnih želja jer ona najviše utiče na intuiciju; ona bi da objektivizira i one psihičke prostore koji se tome naprosto ne daju. Podlegneš li takvoj želji, ambiciji, izgubiš svaki unutrašnji osećaj. 

Zato moraš stalno biti u nekom "nultom stanju" da bi intuicija uopšte mogla da se pojavi.

- Šta si ti? Flegmatik? Kolerik? Nešto treće?

- Ne bih da ja o sebi pričam. Možda samo: ponekad mi se učini da sam prevelik boem za ovako ozbiljan posao kakav je vrhunsko skijanje.

Cilj: Savršena vožnja

- Dobro, da vidimo ovako: možeš li da uporediš osećaje posle savršene trke i posle dobrog tucanja?

- Ima sličnosti. U oba slučaja si u nekom stanju koje bi se, približno, moglo opisati kao nije ti ni do čega. Ali sličan osećaj se javlja i kada napraviš lošu vožnju, što i mene čudi...

- Voliš li da napadaš rezultat posle slabije prve vožnje ili si skloniji čuvanju dobrog rezultata?

- Možeš biti i prvi i peti sa lošom vožnjom. Svašta se može dogoditi, pa i ne razmišljam o tome.

- Vreme, plasman se beleži...

- Mogu ja da razmišljam i u toj dimenziji, ali nemam potrebe. Znam šta sam napravio, znam šta nisam. I to se vidi i po rezultatu. Trudim se da dobro, savršeno vozim - na to mislim.

Vreme koje postigneš rezultat je onoga što se dešava na stazi.

Meni vreme kao takvo ne znači mnogo.

Mogu biti i prvi posle nekog zgodnog sticaja okolnosti, ali nikad me to ne raduje.

Raduje me savršena vožnja zato što znam da je to onda kreacija kojoj težim. Ako sam posle takve vožnje prvi, a obično jesam, onda je sve na svom mestu.

- Jesi li zadovoljan svojim statusom?

- Uopšte nisam. Znamo kako je u istočnim zemljama: dobar si - sređen si za čitav život. Na Zapadu dok traješ zaradiš dovoljno. Doduše, posle te brzo zaborave ali to i nije tako važno.

Ovde dok traješ ne možeš dovoljno da zaradiš, a posle te ionako brzo zaborave.

- Osećaš li i ti da vrhunski sport dehumanizuje?

- Osećam neke natruhe u tom smislu. Ali ne mislim da sport, profesionalni, vrhunski, dehumanizuje sam po sebi.

Dehumanizacija u sportu jeste rezultat opšte dehumanizacije.

Danas ljudi sve manje čitaju, gotovo da se uopšte ne bave lepim umetnostima, ne umeju da prepoznaju lepotu, interesovanja su im sasvim pomerena ka nekom užasnom prakticizmu.

- Zašto stalno insistiraš da je dobro skijanje, dobar slalom blizak umetničkoj kreaciji?

- Možda bi se moglo reći da je to moj način borbe za očuvanje lepote u sportu.

- Misliš li da obrazovanje ima značajnu ulogu u sportskim dostignućima?

- I da i ne... Da, jer obrazovanje pomaže da kompleksnije sagledaš i sport kojim se baviš i svoje mesto u njemu, što može poboljšati ukupan rezultat.

Ne, jer obrazovan sportista može videti bolje sve manipulacije, može videti gomilu svakojakih nehumanih i nepoštenih interesa čijim ciljevima je i njegov rezultat podređen.

Može videti da je sport kojim se bavi, da je njegov dobar rezultat instrument čak i politike i može da kaže: dosta je, neću više...

- Hoćeš li ti još?

- Hoću... Možda zato što nisam sve dobro spoznao i što moje iskustvo ne zahteva radikalan rasplet, hoću jer mislim da radost koju mi donosi savršena vožnja, te radosti koju ona donosi i drugima, za sada odnosi prevagu.

- Misliš da ćeš biti kadar da, ukapiraš li neke stvari o kojima si govorio, sve pošalješ do vraga?

- Mislim da hoću.

Demotivisana mladost

- Koliko poznaješ svoju generaciju?

- Sudeći po onima koje znam, te po onome što saznajem preko njih, slovenačka omladina, a verujem da to važi i za omladinu u celini, nema jasnih i pravih motiva.

Mnogim mladima u Sloveniji jedini cilj predstavlja novac, potom žurevi.

Ta jednostranost u motivu morala bi da zabrine sve kojima je do daljeg izgrađivanja jedne ali odista samoupravne socijalističke Jugoslavije.

Pragmatizam, filovan nekim površnim hedonizmom ne može biti recept za prevladavanje prilika u kojima se nalazimo.

Dodamo li tome ono što sam već rekao, da se sve manje čita i obrazuje, da se znanje gotovo i ne ceni - eto sjajnog načina da svi zajedno odemo u bestraga.

Budući da smo razgovarali u prisustvu Rokovih obožavalaca, počela su da pljušte i pitanja sa strane. 

Stiglo je ovo:

"A jesi li ti učio?" 

Rok: "Ja i sada učim."

"Sada učiš zato što nisi učio kada si bio mlađi." 

Rok: "Nije istina. Često sam bio najbolji đak. I u poslednjoj godni gimnazije bio sam odličan."

"Sada studiraš?" 

Rok: "Ne."

"Zašto?" 

Rok: "Pa hajde da kažem ovako: bojkotujem naše univerzitete."

"Hoćeš, li možda u Kembridž?" 

Rok: "I to je moguće."

- Kakav je tvoj odnos prema lovi? Reče da si tako reći boem, a prošle godine si zaradio pola stare milijarde... To se nekako isključuje...

- Jeste, isključuje se, ali da je sreće da je to jedino što se kod nas isključuje a ipak gotovo ravnopravno funkcioniše.

Dobro, meni je ta lova, i priče u vezi sa njom, veliki problem.

Znam da sam u nekakvoj mašini, da sam hteo-ne hteo i u biznisu, znam da to što primam pare podrazumeva i onu vrstu obaveza koje mi smetaju. 

Postoji opasnost i od prljanja te neke moje sportske filozofije... Muči me sve to... Čini mi se da sam za sada našao neku ravnotežu... Ne znam kakva je cena tih kompromisa.

Hajde da o tome razgovaramo za par godina...

- Neka logika koja se do sada iskristalisala govori da će i tvoji motivi sve više evoluirati. Radost skijanja postepeno će zamenjivati motiv love...

- Odista ne verujem u to.

- Hoćeš da kažeš da kada bude prestala radost skijanje i želja da savršeno voziš, da ćeš bez obzira na lovu koju dobijaš ostaviti skijanje?

- Da...

- To se retko čuje?

- To je zato što vrednovanje drugih kvaliteta u životu rapidno opada.

- Reče da ništa ne studiraš. Hoćeš li?

- Hoću parapsihologiju.

- Parapsihologija nema status nauke...

- Nema, ali imaće. U Engleskoj, koliko znam, već postoji jedna škola za parapsihologiju koja ima rang fakulteta.

- Zašto baš parapsihologiju?

- Mislim da je ona sada najpotrebnija čovekovom duhu jer je psihologija nekako stala. Ne znam kuda će dalje.

- Jer ti intuitivno misliš?

- Da, ali istovremeno mogu da kažem da "ključevi psihičke magije", ma koliko to mnogima čudno izgledalo, mogu da osvetle primenu čudesnih snaga ljudskog duha.

Psihički zakoni stariji su od bilo koje religije ili filozofije. 

Ostali su potpuno neizmenjeni tokom razvoja ljudskog društva, ali su izvanredno primenljivi na većinu životnih problema.

Osim toga, moramo znati da su naše spoljašnje okolnosti odraz unutrašnjeg stanja i da samo promenom unutrašnjeg stanja možemo izmeniti spoljašnje okolnosti. 

Obratno nije moguće...

- I najposle, na temelju ove sezone - šta se od tebe može očekivati u sledećoj?

- Mogu samo da kažem da imam široku osnovu, u svakom smislu, i da mi to može pomoći u sledećoj takmičarskoj sezoni. Drugo je pitanje da li ću neka svoja znanja uspeti da transformišem i u kvalitetno skijanje.

- I još: sva je prilika da si sasvim drugačijom vrstom motiva od uobičajene u današnjem komercijalizovanom sportu uspeo da ostvariš svetske rezultate. Da li sam u pravu?

- Mislim da jesi. Lepo je kada si prvi, ali je lepše saznanje da si napravio nešto vrhunsko, savršeno... I nisam u tome nikakav egoista... Ne bih hteo da moje vožnje budu samo moje. Ukoliko mogu time da razveselim još neke ljude, onda je to najviše što ja u svom sportskom životu mogu učiniti.

Razgovarao: Raško Kovačević, snimio: Dušan Vranić, obrada: Yugopapir (Mladost, mart 1987.) 

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir