"Vibracije" Studija B, samo dva časa nakon završetka Hajdučke česme '77: Bregović, Bebek, Vrdoljak...

Svi insistiraju da ostarimo pametno i lepo. Koliko će nam to poći za rukom, ne znam. Željko ima više tih problema koji su mučili Elvisa Prislija, da ne može da izađe u samoposlugu jer ima upadljivu fizionomiju. Mi ga zovemo "Mister Pojava", jer on zbilja ne može ni ulicom da hoda. Ja izgledam dosta neugledno, ja ovako na sceni izgledam atraktivno i devojčice misle da sam lep, ali u stvari izgledam tako da me na ulici gotovo i ne zapaze

"Džuboks" objavljuje transkripciju dela razgovora koji je vođen 28. avgusta 1977. godine u emisiji "Vibracije" Studija B, samo dva časa posle završetka koncerta kod Hajdučke Česme. U razgovoru su učestvovali Goran Bregović, Željko Bebek, Dražen Vrdoljak (rok kritičar iz Zagreba), Borjan Kostić (urednik Studija B od početka rada ove stanice), Petar Popović (jedan od organizatora koncerta) i voditelj Slobodan Konjović. Tekst koji sledi dat je bez izmena i skraćenja, onako kako je izgovoren u mikrofon, sem na mestima gde su, radi boljeg razumevanja, stilska prilagođenja bila neophodna.

B. Kostić: Drago mi je što je Studio B po hiljaditi put potvrdio svoju aktuelnost i što ponovo ima vrlo drage goste. Bijelo Dugme, upravo sada, posle ovog vrlo prijatnog događaja, ja ga ne zovem koncertom. Imam jednu malu primedbu na dosadašnji tok razgovora koji sam pažljivo pratio.

(Kostić je kod kuće slušao emisiju i došao je u studio otprilike pola časa posle početka razgovora). 

Čini mi se da se suviše razgovara o nekim poslovnim aspektima muzičke industrije. Ovo večeras što se dešavalo je nešto mnogo iskrenije, mnogo značajnije i nije vezano za novac, za poslove, za organizaciju, za probleme i za svađe, a možda i među slušaocima ima i onih koji nisu mogli da se nađu večeras u Košutnjaku. Možda bi bilo zanimljivo malo opisati taj ambijent. Ovde razgovaraju ljudi koji su bili vrlo dugo u Košutnjaku, došli su pre svih, otišli posle svih, a ima i onih koji nisu bili u Košutnjaku.

S. Konjović: Moram da kažem da je ovo potpuno u redu. Možda bi bilo još interesantnije da sada uključimo sve one koji su trenutno na talasima prvog programa Studija B, pa zbog toga pozivam slušaoce "Vibracija" da nam se jave sa pitanjima i razmišljanjima o svemu što se večeras događalo i o svemu što je vezano za fenomen grupe Bijelo Dugme. U međuvremenu možemo da nastavimo, razgovarajući o nekim muzičkim aspektima svega što je vezano za grupu Bijelo Dugme.

Moram da priznam da sam očekivao da ćete večeras ipak, pored vašeg proverenog repertoara, izvesti makar jednu pesmu koja je nova, koja bi za publiku bila iznenađenje. Da li ste namerno razmišljali o tome da "ispeglate" sve ono što je do sada predstavljalo kamen temeljac u vašoj muzici tokom ove tri godine, bez novih pesama?

G. Bregović: Ovim koncertom smo u stvari hteli da zaokružimo jedan period koji ostaje iza nas. Hteli smo da jednim koncertom kažemo stvari koje su nam bile važne u ove tri godine. Nikada ne izvodimo pesme koje nisu već snimljene i koje nisu bile "u upotrebi", pošto se pokazalo da nema smisla izvoditi pesme koje ljudi ne znaju.

Teško je poverovati da neko ima strpljenja na ovako velikom koncertu da sluša neku novu muziku, jer su svi došli da čuju ono što im je već drago. Zato nismo ni hteli da odstupamo od nekog standardnog programa. Odstupali smo utoliko što smo taj program odsvirali bolje u muzičkom i aranžerskom smislu. Odsvirali smo ga, čini mi se, u jednom izuzetnom raspoloženju. Bili smo izuzetno dobro raspoloženi. Ja znam - kada počnemo po bini da psujemo jedan drugoga onda smo stvarno dobro raspoloženi.

S. Konjović: Da li je to raspoloženje glavna stvar koja može da inspiriše?

G. Bregović: Najvažnija - teško je svirati rok end rol u bluz raspoloženju. Zna se otprilike kako je čovek "naštimovan" za rok end rol.

Nećemo se raspasti ni po koju cenu

S. Konjović: Kako stoji stvar sa publikom? Naime, koliko čovek može u isto vreme da bude vezan za svoju muziku, da razmišlja o interpretaciji, i u isto vreme da oseća ceo taj talas koji dolazi iz publike? Danas, od tih pedeset hiljada ljudi zračila je strahovita energija kojoj ste vi odoleli i vraćali istom merom. Jer, ja ću podsetiti slušaoce da je vaše geslo bilo od prvih dana "Iz sve snage Bijelo Dugme". To je bila kratka formula koja je vrlo jezgrovito opisivala ono što je bazično za rok i ono što ste vi u vašoj muzici uspeval i da nametnete.

G. Bregović: Borjan Kostić zaista ima pravo. Pričali smo isuviše o toj prozaičnoj strani. Obično mi ni ne pričamo o tim stvarima. Publici je to verovatno zanimljivo ali nema potrebe da ih guramo u svu tu prozu, u sve što se događa iza ovog svetla, i sve što radimo iza tog svetla je samo zato da bi se dogodile lepe stvari pod svetlom.

Nikada ranije nismo voleli da pričamo o tome, o menadžerima koji nas varaju, o tim gužvama, o diskografskim kućama, mada je i to sve rok end rol. Od tih menadžera i diskografskih kuća do tih devojčica koje nas vole, do dečaka koji nas mrze od osamnaeste pa nadalje, od tih bajnih priča o parama koje smo zaradili do priča koje će kasnije govoriti o tome kako smo te iste pare uludo potrošili. Sve je to rok end rol.

Ovo što mi radimo teško da se može nazvati samo sviranjem. Mi smo zbilja već toliko duboko u ovome da živimo samo tako. Pokušavamo naravno u svakom trenutku, bez obzira na to što su sve stvari predviđene. Mi nikada nikoga ne ubeđujemo da smo baš u tom trenutku to izmislili na bini, da je to upravo tako izvedeno - sve su stvari uvežbane s tim što nam podsticaj daje atmosfera. Nastojimo da se onaj prozaični komad spremnosti ne vidi, pokušavamo da na vrh izbacimo onaj trenutak koji nas nosi.

S. Konjović: Imamo već nekoliko pitanja, telefon je stalno zauzet. Javila se Tatjana Bošković, koja još nije otišla na spavanje. Pita da li će Bijelo Dugme nastaviti rad i kada Goran treba da ide u Armiju?

G. Bregović: Nećemo se raspasti zato što ja odlazim u vojsku. Ni ja se neću raspasti zbog toga. Svima uglavnom vojska koristi, bez obzira na to koliko se bojimo vojske. Ja se nadam da će vojska koristiti i Bijelom Dugmetu i meni, da se malo odmorimo i odmaknemo od samih sebe, pa da odmorni krenemo u neke nove stvari...

D. Vrdoljak: ... u nove avanture.

G. Bregović (sa osmehom): U nove avanture. Nećemo se znači raspasti ni po koju cenu. Prvo zbog toga što nemamo zbilja ni jedan valjan razlog da se raspadnemo a drugo stoga što nam se ovo što radimo sve više sviđa da bi prekidali. Stigli smo dotle da je bilo kome od nas teško da se ponovo upušta u avanturu, da kreće nanovo.

Ne zato što mi mislimo da nije dobro kretati nanovo, već zbog toga što bilo odakle da kreneš ponovo moraš da prođeš kroz sve one faze kroz koje smo prošli već jednom, i kroz koje nema potrebe prolaziti još jednom. Postoje te faze, od diletantizma ćele grupe bez obzira na to kako su dobri muzičari, pa do skupljanja iskustava sa raznih strana.

Mi smo već ekipa koja ima svoje uhodane načine i kojoj to ostavlja dovoljno prostora da može da se bavi muzikom. Tu tekovinu za koju smo se izborili teško da bismo sada hteli da ispustimo.

S. Konjović: Dok Goran Bregović bude na odsluženju vojnog roka, da li će to značiti privremeni prekid aktivnosti grupe?

G. Bregović: Ne verujem. Sve su to ljudi koji su navikli da mnogo rade, tako da je teško pretpostaviti da će neko za godinu dana ostaviti po strani sve, ne raditi ništa. Verovatno će svaki zasebno pokušati nešto da uradi, neku ploču, neki nastup. Nismo, pravo da vam kažem, razgovarali mnogo o svemu tome jer je to nekako stvar koja nam ne prija i o kojoj ne volimo da pričamo jer se nismo sa njom direktno suočili.

S. Konjović: Kako Željko gleda na period koji vodi nekoj samostalnosti. To pitam jer si ti, pored Ipe Ivandića, izdao ploču na kojoj je tvoje ime ispisano velikim slovima. Kakvi su tvoji planovi i da li misliš da se posvetiš sam pisanju pesama, odnosno da kreneš u jedan kompletan autorski rad bar za ovo vreme dok kao grupa nemate konkretnih planova?

Ž. Bebek: Mi smo svi Bijelo Dugme, nas petorica. Međutim, tu smo nekako Goran i ja najviše Bijelo Dugme. Ja sledeću godinu nameravam da iskoristim tako da napravim neke stvari za Bijelo Dugme, ne mislim kompozitorski već poslovno, da se povežemo sa onim stvarima koje smo začeli ove godine. To su neki poslovi za inostranstvo.

Mi smo imali ove godine vrlo uspešnu turneju u Poljskoj, jedanaest dana, imali smo koncerte u Varšavi i Poznanju, za njih smo trebali da snimamo, prema tome ovaj period ostaje za uspostavljanje pravih kontakta. Posle Goranovog povratka treba da napravimo nešto novo na tom planu. Vezani smo takođe i za EMI, s ozborom da smo kod njih radili dva albuma pa i tamo treba da se putuje kako bi se omogućilo izdavanje jedne LP ploče na engleskom jeziku.

On kreči stan i vrlo je prijatan mladić

S. Konjović: Željko nam govori o nekim planovima "otvaranja" ka inostranstvu. Kako gledate na izlazak Bijelog Dugmeta van Jugoslavije. Da li je to Bijelom Dugmetu potrebno i da li Bijelo Dugme tu nešto može da traži?

G. Bregović: Potrebno? Nije nam potrebno. Prvo, što je nemoguće da se to desi. Na Zapadu, to je neverovatno, i ako bi se desilo mi bi se prvi iznenadili. To ovom nekom svetu koji se obaveštava iz novina može da izgleda i moguće i nemoguće - ako se ne desi znači da grupa nije dovoljno dobra. Međutim, to je nemoguće uraditi.

Ja ne znam šta bi sve trebalo da se desi. Mi smo imali već pregovore koji su stigli na korak do top 20 pa su se opet vraćali na nulu. Hoću reći, teško je poverovati da ćemo nešto uraditi na Zapadu. Na Istoku je verovatnije. Mi smo zbilja najjugoslovenskija moguća varijanta, međutim nas ne tera van to što mislimo da ne spadamo ovde jer to neki drugi misle - kao, nisu shvaćeni ovde pa idu tamo gde ih shvataju. Nas najbolje shvataju ovde.

Kada bih ja bio siguran da moje tekstove mogu da prevedu na engleski tako da oni Englezu znače ono što znače Jugoslovenu tada bih već bio spreman da poverujem u neku malu šansu pa bih onda, recimo, sve ostavio i otišao tamo da guram i tako ...

Ali, mi iz želje za avanturom to guramo, jer jednostavno, to je izazov, a mi već ovde, u Jugoslaviji, vrlo malo izazova imamo. Mi smo se već zbilja okušali u manje-više svim stvarima. Već su nam se desile sve stvari koje otprilike treba da nam se dese. Ne znam šta nam se još novo u smislu događaja može desiti. Već smo... ne znam šta sve nismo (smeh).

Obišli smo Jugoslaviju u malim dvoranama, obišli smo Jugoslaviju u velikim dvoranama, postizali smo rekorde, postizavali smo negativne rekorde, svi su nas voleli pa svi mrzeli, pa su nas svi pljuvali, pa su nas svi hvalili, pa smo bili idoli dece, pa smo bili idoli deda, pa ... hoću reći da smo mnogo stvari uradili.

U smislu izazova nam je ostalo vrlo malo toga, tako da su ova naša "guranja" na Istok i Zapad više plod želje da se nešto radi, da "muvamo" jer smo na to navikli, a ovde nam je malo prostora za to. Veće su šanse da nešto uradimo na Istoku, prvo zbog toga što je Istok otvoreniji i naivniji u tim stvarima. Zapad je odveć perfidan.

B. Kostić: Mogu li samo da nadovežem jedno pitanje na ovo Goranovo izlaganje. Da li Bijelo Dugme ima neke dugoročne planove? Sedamnaestog avgusta smo čuli jednu tužnu vest - Elvis Prisli je umro. Mislim da je on umro zato što je došao u takav psihički položaj da više nije mogao da se nosi sa statusom zvezde od koje svi očekuju da uvek bude zvezda, u položaj čoveka koji je u jednoj zlatnoj krletci, u kući sa sedamnaest soba ali ne može da izađe i kupi cigarete. Šta Bijelo Dugme misli o nekoj vrlo dalekoj perspektivi ako takvo razmišljanje uopšte postoji? Bitlsi su na jedan način razrešili svoj problem, Elvis Prisli je postao žrtva svoje karijere, šta Bijelo Dugme misli o sebi?

G. Bregović: To su mi uvek najneprijatnija pitanja u intervjuima, s tim što je vaše pitanje veoma lepo formulisano. Obično uvek u intervjuima imam jedan odvojen odeljak u kome se govori o tome kako sam ja fini student, bez obzira što on ovo radi, znate, ostalo mu je još par ispita da završi filozofiju. Osim toga, on kreči stan i vrlo je prijatan mladić.

Hoću da kažem ovo - svi to objašnjavaju kao: ovo je jedna avantura posle koje ćemo svi da ošišamo kose, povadimo minđuše iz ušiju, zarašće nam te rupe, skinućemo tu smešnu odeću, dolazi kravata i starimo mirno i bezbedno. Teško je čoveku da predvidi kako će ostariti, pametno ili budalasto, pevamo mi to u "Eto, baš hoću!".

Ovo je važno - mi sve ovo ne shvatamo kao avanturu, ovo je jednostavno način na koji mi jedino znamo da živimo, što će reći: ja sam grozan student, nisam položio filozofiju novog veka i pao sam. Da sam bar pao nasamo, nego je tu bilo još dvadeset studenata od kojih sam ja najgore odgovarao. Vrlo sam loš student i, što je najgore, ne mislim da sam na nekom gubitku, ni ja ni filozofija. Sve je sasvim regularno.

Teško mi je da zamislim da ću jednoga dana reći "ovo su sve budalaštine, ovo je detinjarija, ja se sada vraćam nekom regularnom toku". Ne verujem. Uvek ću nositi minđuše, kada one izađu iz mode izvadiću minđuše ali ću da okačim nešto drugo, oblačiću se uvek onako kako mi se sviđa. Samo sam hteo reći da je ovo način na koji živimo, da to već nije više pitanje muzike, a kako ćemo ostariti teško je pretpostaviti.

Svi insistiraju da ostarimo pametno i lepo. Koliko će nam to poći za rukom, ne znam. Željko ima više tih problema koji su mučili Elvisa Prislija, da ne može da izađe u samoposlugu jer ima upadljivu fizionomiju. Mi ga zovemo "Mister Pojava", jer on zbilja ne može ni ulicom da hoda. Ja izgledam dosta neugledno, ja ovako na sceni izgledam atraktivno i devojčice misle da sam lep, ali u stvari izgledam tako da me na ulici gotovo i ne zapaze. Slobodno mogu da kupujem bilo šta i mogu fino i bezbedno da živim, znači da ostarim kako mi je ćeif.

S. Konjović: Željko, do kakvih je sve promena došlo kod tebe kada je Bijelo dugme postalo ono što je danas?

Ž. Bebek: Prosto sam već i zaboravio šta se to promenilo jer je to bilo dosta davno. Ne mogu reći da sam ja baš očekivao da će se sve ovako desiti, ali sam želeo da se nešto ovako desi. Strašno bih slagao kada bih rekao da mi je neprijatno kada me ljudi presreću, zaustavljaju i zamole za autogram. Naprotiv, ja u tome uživam. Non stop idem u samoposlugu (smeh), dva puta po iste cigarete.

Zaista mi to godi, naročito kada sam na sceni, ali i kada siđem među publiku, i strašno mi je žao što večeras nisam na ovom prekrasnom koncertu uspeo da siđem dole među ljude i, ako ništa drugo, nekoj devojčici poklonim majicu ili šal. Uživam u tome. Možda će mi zato teže pasti ako jednoga dana budem prinuđen da se smirim, da sedim kod kuće, jer sam strašno navikao na putovanje, na susrete sa ljudima.

G. Bregović: Nama u stvari najteže pada ta nekakva uloga da igramo uzor. To je strašno teško igrati. To nam stvarno sve teže pada, jer smo sve bliže tome da baš ne ličimo na uzore. Teško mi je već da igram sve te uloge koje mi se nameću. Kada bi mame znale kakvi smo mi u stvari, teško da bi svoje kćeri pustile sa nama. Nismo uopšte onakvi kakvi izgledamo u novinama.

Šugavi filmovi Elvisa Prislija

S. Konjović: Opet jedno "organizaciono pitanje". To je tema koju večeras izgleda ne možemo da zaobiđemo (smeh). Zoran, prezime nečitko, iz Beograda, pita: zar ovaj koncert nije mogao da se organizuje na nekom od Beogradskih stadiona? Peco?

P. Popović: U dve reči: da li bi koncert na stadionu izgledao kao ovaj u Košutnjaku? Rok end rol nije samo muzika, nije samo zvuk i ono što se vidi, već sve ono što se doživi usput. Pod ovim uslovima danas, mnogo toga se više i bolje doživelo nego na stadionu. Na stadionu postoji podela, drastična podela - bina ne može nikako da bude nameštena tako da apsolutno svi na tom koncertu budu ravnopravni.

B. Kostić: Mislim da Beogradu nedostaje jedan pogodan prostor za velike javne skupove, i trebalo bi nešto učiniti da Beograd dobije jedan javni prostor u zelenilu, sa dobrim pristupima, sa velikim parkiralištima. Znam da se Titov Gaj gradi i da je to jedan veliki šumsko-travnati kompleks, možda će tu biti neki pogodan prostor.

S. Konjović: Imamo i jedan poziv ii Novog Sada. Bila je to Dragana Milekić ... Moj kolega novinar ima nečitak rukopis pa se izvinjavamo Dragani ako sam pogrešno dešifrovao njeno prezime. Ona pita kada će biti gotov film o Bijelom dugmetu? Zaista, na sceni smo danas videli pet ili šest kamera koje su kružile unaokolo.

G. Bregović: I taj film ima jednu dosta čudnu sudbinu. Znate već kako izgleda - u novinama čitate kako je problematično u Jugoslaviji snimiti film. Mi smo imali šanse sa tri filmske kuće da snimamo film. Sve su imale svoje projekte sa Bijelim dugmetom i nije tu posredi nikakav romantični razlog. Jednostavno, Bijelo dugme je na filmu isplativa stvar.

Međutim, nismo voleli da sarađujemo sa njima stoga što bi taj film morao da prođe sve one komisije, sve one sede glave, sve fine, pametne ljude koji u tom času treba da misle o tome kako taj film treba da ima sve sitne nijanse koje jedan film učine doduše društveno opravdanim, ali obavezno lošim.

U tom filmu mi treba da sviramo, da pevamo, a da pritom odražavamo niz pozitivnih vrednosti zbog kojih o nama i treba da se snima film. Tako smo odustali od toga da sa nekim snimamo i finansiramo film sami. Videli ste večeras, sa ovog koncerta dobili smo tri i po hiljade metara trake, dokumentarnog materijala, i pokušaćemo da od toga napravimo film sami. Što više sami. Pokušavamo da budemo finansijski nezavisni i to nam garantuje umetničku slobodu.

S. Konjović: Da li je to isključivo dokument o Bijelom dugmetu na sceni ili je ...

G. Bregović: Ne bih samo da govorimo o Bijelom dugmetu. Uvek pokušavam da kažem da ova muzika sama po sebi ne zavređuje stvari koje implicira. Mi volimo ono što radimo, ali impliciramo i stvari koje nismo hteli. Pokušaćemo da o tome govorimo u filmu, onako kako najbolje možemo.

S. Konjović: Primetili smo i televizijske kamere.

G. Bregović: Interesantno je, vidite, kako nismo baš tu barijeru uspeli da probijemo. Televizija je u stanju da snima i prenosi trećerazredne, cirkuske, šlageraške predstave, one smešne farse po provinciji, neke festivale sa svim tim svetom u smešnim haljinama, sa smešnim arijama, sa smešnim tekstovima, sa dosadnim događajima, dosadnim konsekvencama, uopšte - svu tu dosadu je televizija u stanju da prenosi, a jednu ovakvu manifestaciju nije bila u stanju, ne znam zašto.

Eto, te ljude još nismo uspeli da uverimo da nismo samo čupavci već ... nešto više ili manje od toga, ali ne samo to.

D. Vrdoljak: Od Bijelog dugmeta smo mnoge prve stvari dočekali, pa treba i taj prvi rok end rol film. Oni koji prate rok muziku verovatno znaju da još uvek nije snimljen dobar rok film. Svaki je imao više zamerki nego pozitivnih ocena, počev od ovog poslednjeg kog se sećamo, "The song remains the same" Led Cepelina, pa unazad do onih šašavih, šugavih filmova Elvisa Prislija. Mi smo o tome razgovarali, je li tako, Gorane?

Malo je paradoksalno - kada neko snima Mick Jaggera na pozornici, ili ovo što se večeras događalo, to ne može da bude loše ni po kakvoj teoriji, jer se toliko toga događa gore da ako kamera uspe sve da registruje tehnički to ne može da bude loše. Ali, stvarno ostaje misterija da još uvek nije snimljen dobar rok film.

G. Bregović: U svakom slučaju, mi ne pravimo film da pobedimo na Pulskom festivalu. Pokušavamo da napravimo najbolje što možemo. Da napravimo jedan film "u generaciji". Znači, najbolje što su ljudi iz naše generacije kadri da naprave, to će biti na tom filmu.

S. Konjović: Pokrivali ste razne medije. Pokušavali da u različitim žanrovima ostavite svoj trag. Šta je bilo sa projektom na knjizi?

D. Vrdoljak: Kada si već pokrenuo to pitanje, ja sam najavio knjigu o Bijelom dugmetu još lane. Kao što je Goran rekao da je promenio tri kuće koje su nudile snimanje filma a da film nije ni počeo da se realizuje, tako sam ja promenio tri izdavačke kuće koje su mi stopostotno jamčile da će ta knjiga izaći, a još uvek je nema.

Ipak, verujem da će izaći i baš danas sam dobio opet jednu ideju za tu knjigu. To će isto tako biti jedna novina. Ona neće pretendovati na to da kaže istinu o Bijelom dugmetu, ali čini mi se da će biti zanimljiva kao štivo.

G. Bregović: Izišla je već jedna knjiga Danila Štrbca, koja je na svoj način veoma dobra, u svojoj nameri. Međutim, čini mi se da je u ovom trenutku potrebnije nešto što će uz Bijelo dugme objasniti i sve ostalo. Dakle, da se ne govori o Bijelom dugmetu koje je uspelo, nego o stotinu onih koji nisu uspeli. Treba stvari razjašnjavati.

Mnogo nepismenog sveta govori o roku, ne mislim bukvalno nepismenog, već onog koji misli da mnogo zna a u stvari ne zna.

S. Konjović: Puno se kalkulisalo sa raznim personalnim izmenama unutar grupe. Sada ste ponovo u starom sastavu, računajući i Lazu Ristovskog kao "starog". Izgleda da ste opet došli na neku meru, kao da se opet uspostavila komunikacija od pre par godina.

G. Bregović: Znate šta, mi smo se bili tako posvađali u Splitu da smo prekinuli turneju. Onda smo se uplašili da se zaista možemo razići i sada smo se tako žestoko pomirili da se držimo čvrsto kao retko kada. Čini mi se da nam je ta svađa bila potrebna, kao da nam je donela neko olakšanje u času nervoze. Sve je to dobilo mnogo veći odjek, naročito je produbljen navodni sukob između Željka i mene, što je teško zamisliti.

Uglavnom, odnosi su dobri. Pri tom, niko nema nikakvih romantičnih iluzija. Mi imamo isuviše godina da bismo bili naivno romantični i znamo do koje mere neke stvari idu. Bijelo dugme je jedna lepo konstruisana mašina kojoj ide - finansijski, u svakom pogledu. Na tim relacijama je dosta realno računati da prijateljstva idu regularno, jer kada se poremete neke stvari, onda izlaze na videlo eventualni sukobi.

Međutim, verovati je da bismo mi prošli i kroz teža iskušenja, računajući da smo prošli kroz zbilja teške periode nekakvog zajedništva od ranih dana pa u Bijelom dugmetu. Tako je teško poverovati da mogu da nas posvađaju bilo kakve stvari. Da rezimiram: u vrlo smo dobrim odnosima.

Ž. Bebek: Ja bih se vratio malo unazad, na trenutak u kojem je Bijelo dugme na nekakav način došlo u pitanje ali gde je vera u sve podržala opstanak. To se dogodilo kada smo, zbog više sile, morali uzeti nove ljude. Kada su Vlado i Ipe otišli u vojsku. Tada je Zoran još uvek bio u vojsci, i Bijelo dugme je spalo na Gorana i mene. Potrudili smo se da nađemo najbolje ljude, pre svega ljude sa kojima smo u stanju da budemo prijatelji. Zato je bubnjar bio Mića Vukašinović koji je sa nama radio još dok smo boravili u Italiji, pre par godina, i sa kojim smo bili u vrlo dobrim odnosima i ranije. 

Sa Lazom Ristovskim smo se poznavali već tri-četiri godine i pošto nam je bio drag i simpatičan, sasvim opravdano je mogao zauzeti mesto. Isto važi i za Sanjina koji je zamenjivao Zorana jedno vreme. Tako smo napravili grupu u kojoj su odnosi ono što je najbitnije za dobar rad. Međutim, pošto smo napravili i dosta gluposti ove godine, verovatno je to doprinelo da sve ne štima dobro. 

Srećom, vratili su se Ipe i Zoran, Laza ostaje na svom mestu i sada smo svi povezani, ne preterano romantično ali se dobro slažemo. Vrlo mi je važno da vidim raspoloženje, možemo se i psovati na bini, ali se vidi zbog čega to radimo.

Obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1977.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir