Književnost se često shvata kao hobi, dostupan izvesnim darovitim osobama, koje, uz to, moraju imati i dosta slobodnog vremena. Većina pisaca negde je zaposlena. I to stvarno oduzima vreme koje bi se inače posvetilo pisanju. Pošto se piše malo, nedovoljno se zarađuje, a pošto se i druge stvari rade, za pisanje se nema vremena. Tako se stvara začarani krug
U našoj književnosti
taj se vrsni pisac javio prilično kasno, u 35. godini.
Spomenut ćemo samo neka njegova djela: Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Odbrana i posljednji dani, Zlatno runo, Besnilo, 1999 itd, a napisao je mnogobrojne televizijske i radio-drame.
Spomenut ćemo samo neka njegova djela: Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Odbrana i posljednji dani, Zlatno runo, Besnilo, 1999 itd, a napisao je mnogobrojne televizijske i radio-drame.
- Rođeni ste u Podgorici
(Titograd), živjeli u Beogradu, a sada ste u Londonu. Mnogi se
pitaju, pa i ja, zašto ste odabrali London, odnosno kako vam je
živjeti i raditi u tom gradu?
- Nijedan od spomenutih
gradova nisam ja birao. Sve moje seobe birale su okolnosti izvan moje
volje ili bez njenog presudnog učešća. Mesto rođenja izabrala je
služba mog oca, visokog državnog službenika Kraljevine
Jugoslavije.
Nakon 1944. Beograd je takođe izabran blagodareći toj službi, opet visokoj, premda nešto prividnijoj, u Republici.
London je odabrala služba moje supruge, arhitekte po pozivu, pa se, dakle, ni tu nisam naročito pitao. Mogu, međutim, reći da je odluka o odlasku iz zemlje bila uglavnom moja. Bila mi je nužna usamljenost. I to ona njena osobena vrsta, o kojoj u Tako je govorio Zaratustra Nietzsche piše kao o zavičaju.
("O samotnosti! Samotnosti, zavičaju moj!")
U Beogradu se ona nipošto nije dala postići.
Kao čoveku građanskih navika, potreba i komfora, ni neka naša divljina nije mi odgovarala, a veliko je pitanje da li bi u njoj čovek bio ostavljen na miru. (Mi smo, naime, uvek tako prokleto zabrinuti jedan za drugog.)
U tuđini je usamljenost prirodno stanje.
O vama se niko ne brine ni u rđavom, ni u dobrom smislu. Sve dok kakav zakon ne povredite, vi ne postojite, vi ste ne-biće.
I sad, kako mi je u Engleskoj? Onako kako sam sam izabrao. Englezi bi sa svojim smislom za eufemističke kompromise rekli fair.
Otkako sam prošle godine pet meseci proveo u domovini, čak i nešto bolje. Nisam, naime, više tako siguran gde je, zapravo, tuđina? I šta je, zapravo, tuđina? Da li je to geografski, ili osećajni prostor? Da li je to nešto urođeno, ili u nas naknadno indukovano?
Jer se meni sve vreme činilo da sam se iz jedne tuđine vratio u neku drugu.
No, to je, biće, standardna ispovest svakog povratnika. Pitanje je jedino da li je utisak trajan, ili privremen. Ako je trajan, zlo mi se piše. Potragu za usamljenošću platiću skuplje nego što sam mislio. Ali ma koliko me sve to stajalo, verujem da se isplatilo.
Nemam u vidu samo svoje knjige. Ali i one su produkt jednog drugog načina gledanja na život, do koga bez mog dobrovoljnog izgnaništva ne bih došao.
Jer te knjige nisu tek neki spontani umetnički doživljaji sveta, o kojima više znaju kritičari nego ja sam, one su legitiman eksponat nivoa mojih trenutnih saznanja o njemu.
U prvom redu moga mišljenja, tek zatim možda i nekih osećanja. Imam, dakle, u vidu i sve što se tiče mene osobno i mog života. Promena je u toku. Još je nemoguće razabrati na šta će ona izaći.
Nakon 1944. Beograd je takođe izabran blagodareći toj službi, opet visokoj, premda nešto prividnijoj, u Republici.
London je odabrala služba moje supruge, arhitekte po pozivu, pa se, dakle, ni tu nisam naročito pitao. Mogu, međutim, reći da je odluka o odlasku iz zemlje bila uglavnom moja. Bila mi je nužna usamljenost. I to ona njena osobena vrsta, o kojoj u Tako je govorio Zaratustra Nietzsche piše kao o zavičaju.
("O samotnosti! Samotnosti, zavičaju moj!")
U Beogradu se ona nipošto nije dala postići.
Kao čoveku građanskih navika, potreba i komfora, ni neka naša divljina nije mi odgovarala, a veliko je pitanje da li bi u njoj čovek bio ostavljen na miru. (Mi smo, naime, uvek tako prokleto zabrinuti jedan za drugog.)
U tuđini je usamljenost prirodno stanje.
O vama se niko ne brine ni u rđavom, ni u dobrom smislu. Sve dok kakav zakon ne povredite, vi ne postojite, vi ste ne-biće.
I sad, kako mi je u Engleskoj? Onako kako sam sam izabrao. Englezi bi sa svojim smislom za eufemističke kompromise rekli fair.
Otkako sam prošle godine pet meseci proveo u domovini, čak i nešto bolje. Nisam, naime, više tako siguran gde je, zapravo, tuđina? I šta je, zapravo, tuđina? Da li je to geografski, ili osećajni prostor? Da li je to nešto urođeno, ili u nas naknadno indukovano?
Jer se meni sve vreme činilo da sam se iz jedne tuđine vratio u neku drugu.
No, to je, biće, standardna ispovest svakog povratnika. Pitanje je jedino da li je utisak trajan, ili privremen. Ako je trajan, zlo mi se piše. Potragu za usamljenošću platiću skuplje nego što sam mislio. Ali ma koliko me sve to stajalo, verujem da se isplatilo.
Nemam u vidu samo svoje knjige. Ali i one su produkt jednog drugog načina gledanja na život, do koga bez mog dobrovoljnog izgnaništva ne bih došao.
Jer te knjige nisu tek neki spontani umetnički doživljaji sveta, o kojima više znaju kritičari nego ja sam, one su legitiman eksponat nivoa mojih trenutnih saznanja o njemu.
U prvom redu moga mišljenja, tek zatim možda i nekih osećanja. Imam, dakle, u vidu i sve što se tiče mene osobno i mog života. Promena je u toku. Još je nemoguće razabrati na šta će ona izaći.
"Tekući" uspeh
- Da li vam često
nedostaje Jugoslavija?
- Da, kad nisam tamo.
Ustvari, to što mi nedostaje nije Jugoslavija. Držim da čoveku
nikad ne nedostaje nešto tako apstraktno, neodređeno i nelimitirano
kao što je neka zemlja, čak i ako mu je domovina. Uvek su to
izvesno opipljive stvari, ponekad i trivijalne. Stvari koje samo za
njega nešto znače. Nedostaje mi naročito poneki od mojih
prijatelja.
No nikad svi zajedno, da
bih mogao kazati kako mi nedostaju prijatelji. Uvek samo po jedan od
njih. Ne, dakle, prijateljstvo, već ovaj ili onaj prijatelj, koji
nikad nije isti.
To vam je kao kad prema raspoloženju birate muziku. Jednom vam treba Mozart, drugi put Beethoven. Jedan drugog ne mogu zameniti. A niti jedan prijatelj drugoga.
Nedostaje mi, takođe, poneki tipičan doživljaj vezan za Beograd, teško zamenjiv sličnim doživljajem u bilo kome drugome gradu. Sedenje, recimo, u kafanici na Savi u letnji zalazak sunca.
Ovde takvih kafanica nema, a i da ih ima, nema sunca. Pa i da ga ima, ne bi vredelo. Ne bi bilo isto, ako razumete šta hoću da kažem. Izvesni su doživljaji neponovljivi, osim tamo gde su vas prvi put osvojili.
Nedostaje mi, iz atavističkih razloga jamačno, poneka diluvijalna sloboda, kod nas moguća, ovde nezamisliva.
I ovde, naime, mogu baciti opušak na trotoar, ali se pri tome neću osećati tako dobro i prirodno kao u Beogradu. Svakako ću bar pokušati da me niko ne vidi.
Ali, kako vas ne bih doveo u zabludu, moram priznati da u Beogradu svake čežnje za njim nestaje. Ne mogu reći da baš za Londonom čeznem, ali na njega mislim. Ne znam zašto je to tako i žao mi je što je tako.
Neću reći ništa novo ako kažem da je današnji Beograd nešto drugo nego onaj iz mojih uspomena, drugo i pomalo strano, niti će biti novo ako kažem da je to opšte iskustvo ljudi kad zalaze u godine.
Tada se čoveku čini da je nekad sve bilo bolje. Možda i jeste, zar ne? I mi smo, verovatno, bili bolji.
To vam je kao kad prema raspoloženju birate muziku. Jednom vam treba Mozart, drugi put Beethoven. Jedan drugog ne mogu zameniti. A niti jedan prijatelj drugoga.
Nedostaje mi, takođe, poneki tipičan doživljaj vezan za Beograd, teško zamenjiv sličnim doživljajem u bilo kome drugome gradu. Sedenje, recimo, u kafanici na Savi u letnji zalazak sunca.
Ovde takvih kafanica nema, a i da ih ima, nema sunca. Pa i da ga ima, ne bi vredelo. Ne bi bilo isto, ako razumete šta hoću da kažem. Izvesni su doživljaji neponovljivi, osim tamo gde su vas prvi put osvojili.
Nedostaje mi, iz atavističkih razloga jamačno, poneka diluvijalna sloboda, kod nas moguća, ovde nezamisliva.
I ovde, naime, mogu baciti opušak na trotoar, ali se pri tome neću osećati tako dobro i prirodno kao u Beogradu. Svakako ću bar pokušati da me niko ne vidi.
Ali, kako vas ne bih doveo u zabludu, moram priznati da u Beogradu svake čežnje za njim nestaje. Ne mogu reći da baš za Londonom čeznem, ali na njega mislim. Ne znam zašto je to tako i žao mi je što je tako.
Neću reći ništa novo ako kažem da je današnji Beograd nešto drugo nego onaj iz mojih uspomena, drugo i pomalo strano, niti će biti novo ako kažem da je to opšte iskustvo ljudi kad zalaze u godine.
Tada se čoveku čini da je nekad sve bilo bolje. Možda i jeste, zar ne? I mi smo, verovatno, bili bolji.
- U književnost ste ušli knjigom Vreme čuda, čini mi se prilično kasno. Bilo je to 1965, a potom kao da je proradio vulkan, knjige Vam izlaze kao na tekućoj vrpci. Što vam je značila ta prva knjiga ?
- Najpre da razjasnimo
jednu stvar s kojom kod nas ljudi mahom nisu načisto. Književnost
se često shvata kao hobi, dostupan izvesnim darovitim osobama, koje,
uz to, moraju imati i dosta slobodnog vremena. To ne znači da nisu
zaposleni, samo da im njihovo pravo zanimanje takvo vreme dopušta.
Nažalost, budući da se kod nas od književnosti teško može živeti, to i jeste slučaj.
Većina pisaca negde je zaposlena. I to stvarno oduzima vreme koje bi se inače posvetilo pisanju. (Drugo je pitanje potrebe za nekim vanliterarnim prestižem, koja takođe deluje.)
Pošto se piše malo, nedovoljno se zarađuje, a pošto se i druge stvari rade, za pisanje se nema vremena. Tako se stvara začarani krug.
Ja nigde nisam zaposlen, profesionalno se bavim pisanjem, pa je prema tome i prirodno da objavim više knjiga od nekog ko literaturi posvećuje tek pola vremena i mozga.
Nažalost, budući da se kod nas od književnosti teško može živeti, to i jeste slučaj.
Većina pisaca negde je zaposlena. I to stvarno oduzima vreme koje bi se inače posvetilo pisanju. (Drugo je pitanje potrebe za nekim vanliterarnim prestižem, koja takođe deluje.)
Pošto se piše malo, nedovoljno se zarađuje, a pošto se i druge stvari rade, za pisanje se nema vremena. Tako se stvara začarani krug.
Ja nigde nisam zaposlen, profesionalno se bavim pisanjem, pa je prema tome i prirodno da objavim više knjiga od nekog ko literaturi posvećuje tek pola vremena i mozga.
Šta mi je značila prva
knjiga?
Pa, ne mnogo.
Ja sam tada imao već tridesetpet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju. Mnogo su ranije morali doći da bi ostavili neki naročiti utisak.
Ne mogu poreći izvesno zadovoljstvo, ali se ono ticalo pre taštine, pa i nekog osvetničkog osećanja, jer moja lična situacija, zahvaljujući biografiji politički nepoćudnog lica, takav uspeh nije obećavala.
Nije, nažalost, bilo onog toliko puta opisivanog trijumfalnog osećanja što krasi početke mladalačke karijere. Nije isto kada vam u trideset petoj kažu da pišete dobro, ili kada vam to kažu u dvadesetoj.
Zlo i naopako da i u trideset petoj još pišete kao početnik. Kada onda mislite započeti pisati i dobro?
A onda, ja sam tada već dosta dugo radio na filmu, imao sam i uspeha, po mom prvom scenariju, još pod pseudonimom, pravljen je film koji nas je predstavljao u Kanu, znao sam, dakle, koliko tzv. uspeh malo znači, koliko je često slučajan, pa i namešten, a i kad je zaslužen, vrlo je kratkotrajan, znao sam i koliko truda treba da se očuva i stabilizuje.
Truda koji u velikoj meri nije umetnički.
Već onda sam znao da svetlost nije vredna sveće. Da bismo zaista u takvoj svetlosti uživali, sveća uvek mora jako goreti. Jer piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma kako velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući.
Pa, ne mnogo.
Ja sam tada imao već tridesetpet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju. Mnogo su ranije morali doći da bi ostavili neki naročiti utisak.
Ne mogu poreći izvesno zadovoljstvo, ali se ono ticalo pre taštine, pa i nekog osvetničkog osećanja, jer moja lična situacija, zahvaljujući biografiji politički nepoćudnog lica, takav uspeh nije obećavala.
Nije, nažalost, bilo onog toliko puta opisivanog trijumfalnog osećanja što krasi početke mladalačke karijere. Nije isto kada vam u trideset petoj kažu da pišete dobro, ili kada vam to kažu u dvadesetoj.
Zlo i naopako da i u trideset petoj još pišete kao početnik. Kada onda mislite započeti pisati i dobro?
A onda, ja sam tada već dosta dugo radio na filmu, imao sam i uspeha, po mom prvom scenariju, još pod pseudonimom, pravljen je film koji nas je predstavljao u Kanu, znao sam, dakle, koliko tzv. uspeh malo znači, koliko je često slučajan, pa i namešten, a i kad je zaslužen, vrlo je kratkotrajan, znao sam i koliko truda treba da se očuva i stabilizuje.
Truda koji u velikoj meri nije umetnički.
Već onda sam znao da svetlost nije vredna sveće. Da bismo zaista u takvoj svetlosti uživali, sveća uvek mora jako goreti. Jer piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma kako velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući.
Razlog za Otok
- Smatrate li da je Vaš
put u književne vode bio različit od puteva ostalih pisaca ?
- Razume se. (S izuzetkom
možda Dragoslava Mihajlovića, koji je, iz razloga sličnih mojih,
svoju prvu knjigu objavio takođe u trideset petoj.) Stoga i nisam
kod izdavanja Vremena čuda mogao iskusiti ono čisto zadovoljstvo
koje posle ostane kao jedno od najlepših sećanja u karijeri.
U njega se umešalo jedno osećanje nižeg reda, o kome sam već govorio.
Nakon višegodišnje robije, a posle nje izvesno vreme bez građanskih prava, koja uključuju i pravo na javne nastupe, bez privilegija što ih donosi pripadnost vladajućoj stranci, bez realne društvene perspektive i znatnim inhibicijama i onoj mogućoj, svest o tome da sam svemu uprkos uspeo, da sam štampao jednu knjigu, i to knjigu koju je kritika bez rezervi pohvalila, prekrila je sva druga zdravija osećanja.
Prekrila i upropastila, naravno.
U njega se umešalo jedno osećanje nižeg reda, o kome sam već govorio.
Nakon višegodišnje robije, a posle nje izvesno vreme bez građanskih prava, koja uključuju i pravo na javne nastupe, bez privilegija što ih donosi pripadnost vladajućoj stranci, bez realne društvene perspektive i znatnim inhibicijama i onoj mogućoj, svest o tome da sam svemu uprkos uspeo, da sam štampao jednu knjigu, i to knjigu koju je kritika bez rezervi pohvalila, prekrila je sva druga zdravija osećanja.
Prekrila i upropastila, naravno.
Nešto drugo takođe
moram razjasniti.
Kad god pomenem svoj zatvor, uvek se uplašim da bi se moglo pomisliti kako sam bio na Golom otoku.
Zato, premda me niste pitali, moram povodom tih svojih robija - čiji sam opis započeo knjigom Godine koje su pojeli skakavci (Izdanje BIGZ-a za 1987. godinu.) - dodati i zašto sam suđen.
Značaj sukoba s Informbiroom godine 1948. i tragedija Golog otoka - uprkos svim alibijima, prema mom mišljenju, savršeno izlišna - malko je zamutila istoriju tog vremena.
Danas se misli da su tada zatvarani jedino informbiroovci. To nije istina. Uz otpor stanju stvari s leva, postojao je i onaj s desna. I ja sam njemu pripadao.
Naše je generalno zborište bilo u Sremskoj Mitrovici.
To uzgred može pripomoći pametnijoj definiciji tzv. "građanske desnice" od one koja je kod nas u modi, gde jedna legitimna politička doktrina, legitimna makar koliko se nazadnom smatrala, sasvim neumesno pravi društvo jednoj devijantnoj kao što je šovinizam.
Kad god pomenem svoj zatvor, uvek se uplašim da bi se moglo pomisliti kako sam bio na Golom otoku.
Zato, premda me niste pitali, moram povodom tih svojih robija - čiji sam opis započeo knjigom Godine koje su pojeli skakavci (Izdanje BIGZ-a za 1987. godinu.) - dodati i zašto sam suđen.
Značaj sukoba s Informbiroom godine 1948. i tragedija Golog otoka - uprkos svim alibijima, prema mom mišljenju, savršeno izlišna - malko je zamutila istoriju tog vremena.
Danas se misli da su tada zatvarani jedino informbiroovci. To nije istina. Uz otpor stanju stvari s leva, postojao je i onaj s desna. I ja sam njemu pripadao.
Naše je generalno zborište bilo u Sremskoj Mitrovici.
To uzgred može pripomoći pametnijoj definiciji tzv. "građanske desnice" od one koja je kod nas u modi, gde jedna legitimna politička doktrina, legitimna makar koliko se nazadnom smatrala, sasvim neumesno pravi društvo jednoj devijantnoj kao što je šovinizam.
- Koliko verujete
kritičarima?
- Kao i većina pisaca;
sklon sam da im verujem više kad me hvale nego kad me kude. Ali sam
intimno veoma razočaran ako me hvale zbog nečega što nisam
napisao, a oni to u delu vide, slučaj češći nego što se misli.
A onda, s vremenom se stiče renome koji kritici nalaže izvesnu blagonaklonu opreznost.
Ukratko, gleda vam se kroz prste. Vaš osrednji uspeh postaje velik; neuspeh se pretvara u osrednji uspeh.
U stvari vi više prosto ne možete da ne uspete. Vi ne smete da ne uspete. Čak i ako to postignete, kritika vam neće dati. Niko vam ne dopušta da se vratite u srećno početništvo, gde se s vama moglo raditi što se htelo, a i vi ste smeli raditi što hoćete.
Uskoro počinjete da se osećate kao lešina i da shvatate smisao latinskog uputstva da se o mrtvima nikad ne govori rđavo.
A to ni najmanje nije prijatno osećanje, uveravam vas.
A onda, s vremenom se stiče renome koji kritici nalaže izvesnu blagonaklonu opreznost.
Ukratko, gleda vam se kroz prste. Vaš osrednji uspeh postaje velik; neuspeh se pretvara u osrednji uspeh.
U stvari vi više prosto ne možete da ne uspete. Vi ne smete da ne uspete. Čak i ako to postignete, kritika vam neće dati. Niko vam ne dopušta da se vratite u srećno početništvo, gde se s vama moglo raditi što se htelo, a i vi ste smeli raditi što hoćete.
Uskoro počinjete da se osećate kao lešina i da shvatate smisao latinskog uputstva da se o mrtvima nikad ne govori rđavo.
A to ni najmanje nije prijatno osećanje, uveravam vas.
- Vaša najbolja knjiga?
Najbolja drama? I kad biste mogli, biste li neko svoje delo ponovo
napisali?
- Prema mom osećanju,
najbolje delo koje sam dosad napisao je, nesumnjivo, Zlatno runo. U
polju esejistike to su verovatno Godine koje su pojeli skakavci, a u
dramaturgiji, tako se barem nadam, biće to Nova Heloiza, koju upravo
pišem.
Moj se ukus, očigledno, ne poklapa sa ukusom publike. Ona preferira Besnilo. Ono je samo za par godina prodano s četiri izdanja u preko 50.000 primeraka, svih sedam tomova Runa jedva da je doseglo 10.000.
Odabrana dela, ne računajući i s kojima bi se taj broj popeo na 25.000.
Može se dogoditi da i Godine koje su pojeli skakavci budu čitane.
Ljudi vole uspomene, osobito ako su neprijatne.
U tom smislu, međutim, možda ću najokorelije ljubitelje tragedije razočarati. U mojim je robijama malo ima. Više ima onoga što je Kundera nazvao "nepodnošljivom lakoćom postojanja", a što bih ja mogao zvati "njenom podnošljivom težinom".
Što se tiče nekog novog pisanja starih dela, na to, osim u jednom naročitom slučaju, nikad nisam pomišljao.
Da nisam mislio da su ta dela gotova, u obliku koji je približan mojim mogućnostima, ne bih ih ni objavio.
Naravno da bih tu i tamo nešto promenio, prestilizovao, dodao ili oduzeo, ali ako bi time to postala neka druga, nova knjiga, onu prvu nije vredelo ni pisati.
Budući da moje inspiracije dolaze iznutra, iz dubine mojih saznajnih i osećajnih promena, ne vredi ih demonstrirati na starim temama, a i nemoguće je, jer se one uvek javljaju sa svojom, sebi prirođenom i novom.
Izniman slučaj o kome govorim odnosi se na moju prvu knjigu Vreme čuda.
Ali i tu neće biti izmena na objavljenom tekstu. Biće mu samo dodat novi, u drugom delu, jer kako sam već više puta rekao, roman nije završen.
Moj se ukus, očigledno, ne poklapa sa ukusom publike. Ona preferira Besnilo. Ono je samo za par godina prodano s četiri izdanja u preko 50.000 primeraka, svih sedam tomova Runa jedva da je doseglo 10.000.
Odabrana dela, ne računajući i s kojima bi se taj broj popeo na 25.000.
Može se dogoditi da i Godine koje su pojeli skakavci budu čitane.
Ljudi vole uspomene, osobito ako su neprijatne.
U tom smislu, međutim, možda ću najokorelije ljubitelje tragedije razočarati. U mojim je robijama malo ima. Više ima onoga što je Kundera nazvao "nepodnošljivom lakoćom postojanja", a što bih ja mogao zvati "njenom podnošljivom težinom".
Što se tiče nekog novog pisanja starih dela, na to, osim u jednom naročitom slučaju, nikad nisam pomišljao.
Da nisam mislio da su ta dela gotova, u obliku koji je približan mojim mogućnostima, ne bih ih ni objavio.
Naravno da bih tu i tamo nešto promenio, prestilizovao, dodao ili oduzeo, ali ako bi time to postala neka druga, nova knjiga, onu prvu nije vredelo ni pisati.
Budući da moje inspiracije dolaze iznutra, iz dubine mojih saznajnih i osećajnih promena, ne vredi ih demonstrirati na starim temama, a i nemoguće je, jer se one uvek javljaju sa svojom, sebi prirođenom i novom.
Izniman slučaj o kome govorim odnosi se na moju prvu knjigu Vreme čuda.
Ali i tu neće biti izmena na objavljenom tekstu. Biće mu samo dodat novi, u drugom delu, jer kako sam već više puta rekao, roman nije završen.
Rizik poziva
- Što mislite o temama o
kojima se kod nas sve češće raspravlja, a tiču se umetnosti? O
slobodi stvaralaštva, cenzuri, tabu-temama itd.?
- Šta da mislim? Jasno
je šta mislim. Šta prirodno da mislim. Sve bi se to dalo svesti na
nekoliko reči odgovora: sloboda stvaralaštva mora biti apsolutna,
cenzura ni u kom vidu ne sme postojati, tabu-tema nema.
Stvari, razume se, nisu baš tako jednostavne.
Čim ima zabrane knjiga, pa se zbog njih ide i u zatvor, slobode stvaralaštva nema, a ima cenzure i tabu-tema.
Samo, to nije isključivo pitanje umetnosti.
Pravo slobodnog i neograničenog umetničkog izražavanja subsidijarni je deo građanskih i ljudskih prava, definisanih i građanskim iskustvom i Konvencijom u Helsinkiju.
A ako se ona ne poštuju, odgovornost pada na one koji su pre svih dužni da ta prava štite.
Stvari, razume se, nisu baš tako jednostavne.
Čim ima zabrane knjiga, pa se zbog njih ide i u zatvor, slobode stvaralaštva nema, a ima cenzure i tabu-tema.
Samo, to nije isključivo pitanje umetnosti.
Pravo slobodnog i neograničenog umetničkog izražavanja subsidijarni je deo građanskih i ljudskih prava, definisanih i građanskim iskustvom i Konvencijom u Helsinkiju.
A ako se ona ne poštuju, odgovornost pada na one koji su pre svih dužni da ta prava štite.
S druge strane, naravno,
uzimajući u obzir istorijske okolnosti razvoja tzv. realnog
socijalizma u kome živimo, razuman čovek, ne žrtvujući načela,
mora demonstrirati izvesno strpljenje.
Ideološke zablude u pogledu umetnosti, koje je marksizam nasledio od racionalizma veka prosvećenosti, a odgajio ih na staljinskoj varijanti boljševičke prakse, teško se napuštaju, kao i ma koje druge.
Setimo se samo da se i danas jedan Krležin govor, slobodouman jedino u kontekstu još neslobodnije stvarnosti, a u suštini konzervativan i u svojim idejama duboko ispod nivoa umetničke slobode već postignute u građanskom društvu, da se takav jedan govor, koji je bio čak ispod onoga što je Krleža, pravi i autentični, o biću umetnosti mislio, proglašava nekom liberalnom prekretnicom.
A valjda je i bio.
I ako potpune slobode, kao što vidimo, još nema, ono što je Krleža onda nudio izgleda danas smešno.
Ideološke zablude u pogledu umetnosti, koje je marksizam nasledio od racionalizma veka prosvećenosti, a odgajio ih na staljinskoj varijanti boljševičke prakse, teško se napuštaju, kao i ma koje druge.
Setimo se samo da se i danas jedan Krležin govor, slobodouman jedino u kontekstu još neslobodnije stvarnosti, a u suštini konzervativan i u svojim idejama duboko ispod nivoa umetničke slobode već postignute u građanskom društvu, da se takav jedan govor, koji je bio čak ispod onoga što je Krleža, pravi i autentični, o biću umetnosti mislio, proglašava nekom liberalnom prekretnicom.
A valjda je i bio.
I ako potpune slobode, kao što vidimo, još nema, ono što je Krleža onda nudio izgleda danas smešno.
I još nešto.
Sve te opstrukcije neće onu pravu umetnost zaustaviti, i ako joj, na kratak rok, mogu otežati život.
I njoj, i odnosnom umetniku.
Ali to je već pomalo drevna priča i spada u rizik poziva. Ko nije spreman da plati cenu, neka se njime ne bavi.
Sve te opstrukcije neće onu pravu umetnost zaustaviti, i ako joj, na kratak rok, mogu otežati život.
I njoj, i odnosnom umetniku.
Ali to je već pomalo drevna priča i spada u rizik poziva. Ko nije spreman da plati cenu, neka se njime ne bavi.
- Što Vas je nekada
najviše razočaravalo, a što danas?
- Pa, to se ne menja.
Pošto se ništa ne popravlja, razočarenja ostaju ista. Samo nekako
manja, slabija, podnošljivija. Čovek se, najzad, na neko trajno
stanje stvari navikne. Mora se navići. Drugo mu ne preostaje. Ili
izvući konzekvence, na koje ja lično nisam pripravan. Ne barem - za
sada.
Nešto se, međutim, u
tim stalno prisutnim pesimističkim motivima moga odnosa prema svetu
ipak izmenilo.
Nekad su me po pravilu razočaravali - drugi.
Danas sam najčešće ja sam predmet svojih razočarenja.
Možda sam, kako rekoh, na ona prava razočarenja već svikao, a na ova što ih sam sebi priređujem, duševnoj aroganciji blagodareći, još nisam.
Još od sebe zahtevam ponešto što od drugih već odavno ne očekujem.
Nekad su me po pravilu razočaravali - drugi.
Danas sam najčešće ja sam predmet svojih razočarenja.
Možda sam, kako rekoh, na ona prava razočarenja već svikao, a na ova što ih sam sebi priređujem, duševnoj aroganciji blagodareći, još nisam.
Još od sebe zahtevam ponešto što od drugih već odavno ne očekujem.
Pesimizam je idealistički
koncept poimanja realnosti.
Idealistički i pomalo dogmatski.
Za jednog liberala, za kakvog važim, to je protivrečnost koju nije uvek lako razrešiti.
Između trezvenog pesimiste, dosadnog moraliste i opasnog puritanca samo je jedan korak.
Ako se on napravi, bez obzira s kojim i ma kako "nužnim" ili "dobrim" razlogom, od pesimiste se postaje uzrokom tuđeg pesimizma.
Od onoga koga s pravom razočarava rđavo stanje stvari onaj koji bez prava svojim fanatičnim mešanjem u te stvari razočarava druge.
Idealistički i pomalo dogmatski.
Za jednog liberala, za kakvog važim, to je protivrečnost koju nije uvek lako razrešiti.
Između trezvenog pesimiste, dosadnog moraliste i opasnog puritanca samo je jedan korak.
Ako se on napravi, bez obzira s kojim i ma kako "nužnim" ili "dobrim" razlogom, od pesimiste se postaje uzrokom tuđeg pesimizma.
Od onoga koga s pravom razočarava rđavo stanje stvari onaj koji bez prava svojim fanatičnim mešanjem u te stvari razočarava druge.
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)