U malim mestima obično počnu da gađaju predgrupu raznim stvarima več posle treće pesme. Ovde je bilo obrnuto - Balkan je često prolazio bolje od zvezda večeri, a ispred Divljih jagoda toliko je publika skandirala Balkanu, da me je Lipovača zamolio da moju grupu vratim kući, da više ne sviraju do kraja turneje
Čak je i u zemlji sa (opadajućim)
standardom čudno kad nijedan od četiri člana rock'n'roll banda, pa
ni njihov menadžer, nema telefon. Zato sam bio prinuđen da pošaljem
telegram na jedva iskopanu adresu, i onda u zakazano vreme čekam u
novosadskom muzičarskom okupljalištu, hotelu "Putnik",
gde razvodnjavaju čak i vočne sokove, a čaše tako retko peru da
lako možete razlikovati muške i ženske - ove druge imaju upadljive
tragove karmina po rubovima.
Na žalost, prvi čovek Balkana tih
dana bio je u obilasku lokalnih radio-stanica po Vojvodini (veoma
pametan propagandni potez), i kada je završio niz gostovanja i
ispričao u etar sve što je trebalo, sastali smo se nizvodno, negde kod
mesta gde se Dunav spremao da očeše Beogradski pašaluk, ne bi li i
meni rekao ponešto.
Aleksandar Leki Cvetković sitan je, skoro
sparušen momak od dvadeset osam godina, s oštrom i dugom crnom
kosom, obučen u crno - jednom rečju, deluje kao tvrd i gorak orah.
Neko ga je opisao kao mešavinu Maradone i Hendrixa (što se izgleda
tiče), i ne bi me čudilo da o našem fudbalu zna koliko i Jimi
(sudeći i po veštini s kojom su kafanske priče o tom sportu
uklopljene u neke pesme Balkana), a da se pritom u r'n'r razume
koliko i Diego.
- Pa znaš šta, mene fudbal u
suštini interesuje, ja to volim, i da se bavim tim sportom, ali ne
toliko aktivno kao muzikom. Ne navijam za nikog, odmah da kažem,
nego jednostavno posmatram ta naša prvenstva. Volim sve da gledam. I
onda, po kafanama koji se razgovori vode, to je opevano. "Moji
drugari", to je malo novija pesma.
Prisutan je i Dragan Veljkovski-Đango, menadžer Balkana i čovek koji je u ovom poslu od ranije poznat po
organizovanju vojvođanskih delova turneja skoro svih naših većih
sastava. Nema nikakvog preterivanja kad kaže:
- I ja sam tu neki šef Balkana - organizatorski, a Leki muzički i tekstualno.
... jer je za uspeh
grupe zaslužan isto kao i čovek koji je napisao sve pesme i vodi
band.
Đango je doslovno iskopao Lekija iz beznadežne anonimnosti,
vodio ga u "predporođajnom" razdoblju Balkana i spretno ga
uvalio javnosti.
Tako gledano, menadžer je koga bi mnogi mogli samo
poželeti. Jedan od njegovih značajnih poteza je da je više od dve
godine unazad uporno stavljao Balkan za zagrevanje svim krupnim
imenima s kojima je radio po Vojvodini: Čorba, Jagode, Drugi način, Galija, Sklonište, Valjak ...
Đango:
- To smo u stvari
testirali narod: u malim mestima obično počnu da gađaju predgrupu
raznim stvarima več posle treće pesme.
Ovde je bilo obrnuto - Balkan
je često prolazio bolje od zvezda večeri, a ispred Divljih jagoda toliko je publika skandirala
Balkanu, da me je Lipovača zamolio da moju grupu vratim kući, da
više ne sviraju do kraja turneje!
Na omotu prvog albuma Balkan zahvaljuje
Bori Đorđeviću i Husu "na moralnoj podršci i iskrenim
savetima", što verovatno potiče iz tog razdoblja.
- Da, isključivo moralna podrška.
Znaš šta, kogod je slušao te pesme, svima se dopalo. To mi je
stvarno dalo snagu da još više istrajem u tome.
Balkan i danas dosta nastupa,
prvenstveno zahvaljujući Đangovim sposobnostima, i mada je njegovo
polje delovanja skoro isključivo severna Autonomna pokrajina, nije
me začudilo kad sam čuo neke druge muzičare kako poluzavidljivo
pričaju da taj menadžer drži Balkance na fiksnim mesečnim
platama, a zauzvrat obezbeđuje im dogovoren broj svirki.
Voleo sam devojku iz grada
S obzirom da se poslednje dve godine
smatram ozbiljnijim poznavaocem zbivanja na novosadskoj, pa i
vojvođanskoj rock-sceni, svojevremeno sam bio prilično iznenađen kada su do mene
doprli zli glasovi o grupi Balkan koja je, eto, već napravila LP.
No
čim sam ploču uzeo u ruke, postalo mi je jasno (a za njih je
postalo kasno): možete ovo što ću reći proglasiti i fašistoidnim, ali face me obično ne varaju, i na prvi pogled shvatio sam kako su u
pitanju hard-rockeri koji su silom prilika preokrenuli ćurak, pa se
sad dobro furaju i pokušavaju da nam zamažu oči.
Duga kosa, kožna
jakna i poza središnjeg lika na omotu nisu ostavljali mesta sumnji;
s druge strane, moram ovde priznati da verovatno i ja izgledam glupo,
ali sam - za razliku - po prirodi pametan.
Pojednostavljeno, prepoznao
sam ih - Balkan je dugogodišnji nemaštoviti hard-sastav Leki, sveže
presaldumljen u sindikalni novi talas, a ja vas, drugovi, podsećam
da se nismo za to borili. Balkane moj, nije uspelo zamazivanje ni
očiju, niti ušiju.
Leki, to je nadimak gitariste, pevača, kompozitora, tekstopisca, aranžera i čupavca Aleksandra Cvetkovića i jasno je kako samo njega možete smatrati krivim za sve - ostali su
puki izvršitelji.
Balkan alias Leki provalio sam i po omotnom
zahvaljivanju Đangu i OOSSO Veternik (došlo vreme da se bandovi
zahvaljuju Savezu omladine!) Danas Cvetković tumači to razdoblje
od "skoro tri godine" kao "pripremni period",
"radnu verziju" Balkana.
- U toj grupi Leki je mog'o svirati
ko 'oće ja sam, eto, takav čovek da sam stalno uzim'o prijatelje u
grupu. Kogod je znao nešto da svira - 'ajde! Dosta sam muzičara izmenjao, ali uglavnom smo svirali te moje pesme, namerno, da vidim kako će to
ljudi da prime.
Na kraju, Cvetković je našao
"najbolje muzičare u gradu, u tom fazonu sviranja, ali
prvenstveno najbolje ljude - po mom mišljenju"; momci su se
ranije vukli po lokalnim hard-rock bandovima (Porta, Legija, itd), a
Đango se vajka da tu još uvek pomalo rade rođačko-prijateljske
veze.
Balkan je, u stvari, iz Veternika, sela
na obodu Novog Sada, i u samom gradu skoro da je u nekakvoj
neprijateljskoj sredini - prvenstveno zato što je van svih tokova, a
sad verovatno i zato što je mnogo pre ostalih objavio album.
I kao
Leki i sada, s pločom, prilično slabo prolaze u "srpskoj
Atini".
Đango i Cvetković žale se da ih čak i ne puštaju na
Radio-Novom Sadu, uprkos uspesima sa strane, "ali nema veze".
Smatraju da je to "zato što su ti ljudi tamo, kompletna ekipa
koja odlučuje, new wave orijentisani ... opsednuti su nekim drugim
idejama, i nekom drugom muzikom, forsiraju nešto sto je
provaljeno."
Naravno, obojica oštro podvajaju "rock"
i "novi talas" - mediji su, prirodno, na strani ovog drugog,
ali on je, eto, "provaljen".
Ipak, Leki ne može poreći kako mu je celokupna promena stanja stvari, vezana za novi talas kod nas, išla u prilog, ali ubrzo sve svodi na to da je on još pre tri
godine snimio "Slepe snage", pesmu u kojoj ima "rock
sa ska-ritmom, i tog malo ..."
Đango navrće priču na "iskrene
jugoslovenske rockere, koji su jedini i napravili nešto", jer
se "tačno zna u Jugi koji su ono e, sad ćemo da
napravimo da klinci kupe, ne mogu da im spomenem ni ime."
Ipak, izleteće mu malo kasnije Generacija 5 i Srebrna krila, kao
"dokazi velikog uspona i još većeg pada", mada smatram
sramotom da bilo koji domaći r'n'r sastav pokazuje svoju nadmoćnost
nad takvim grupama.
Sudbinom prokleti?
Od početka me muči jedno pitanje: što
band iz Vojvodine ima da se zove kao prvi Azrin singl, osim ako Leki
kao i neki naši "sineasti" ne smatra da pod "Balkanom"
obavezno valja prikazivati pijančenja, tučnjave, silovanja,
kurvanje, krvnu osvetu i prostakluke?
Nisam primetio da se Cvetković
na omotu "Gole istine" zahvaljuje i Štuliću, no izvesna
sličnost i uticaj ne mogu se odreći, je li stvar samo u tome što
se Azra pojavila pre Balkana?
- Odmah da ti kažem, nemam nikakve
veze s Azrom (oštrije), niti me to interesuje ... Svako ima neki svoj
sistem pevanja, to je taj šansonjerski stil, tu se možda nalazi
neka sličnost. Pazi, teksta ima dosta, treba ga ispevati, a neka
sličnost u muzici ... tu stvarno ne vidim ništa.
Ja pevam nešto što se događa
kod nas u Jugoslaviji, i uopšte na tom Balkanu. Ima ih većina koji
vode takav život. To sam primetio kad je izašao album i kad se
javilo mnogo istomišljenika koji su isto radili, mučili se.
propatili... Otuda ime Balkan.
Đango:
- Tekstualna tematika, eto
to ti je; sam način života koji je opevan u tim tekstovima, a i sam
način svirke koja stvarno ne liči ni na šta sa Zapada doneto
(sic!) ... To ime, mislim, ima i šire
značenje, i mnogo govori uopšte o životu na Balkanu.
- Te stvari ja imam od pre deset
godina, pošto to niko nije hteo da sluša. Imam ja to od ranije, i
pre Bore, i pre Johnnyja ... Svi su mi rekli "Ćuti, nemoj o
tome da pevaš" ...
Đango:
- Uu, to da je izašlo na
vreme, pre pet godina, recimo ... Mi smo nudili to, ali nisu hteli.
Ceo trend tzv. angažovanih tekstova
Đango svodi na isterivanje mode "kad je krenuo punk i novi
talas", s tim što je Leki - a šta ste mislili? - to imao od
ranije.
S izdavanjem ploče, Balkan je naišao
na nečuveno dobar prijem kod medija, prijem koji je svoj vrhunac
imao na TV: u vrlo kratkom vremenu gostovali su u bukvalno svim
emisijama u kojima ima nekoliko minuta za muziku, čak je i visoko
cenjena i potpuno drugačije osmišljena "Petkom u 22"
prikazivala Balkan.
Leki to smatra prostim dokazom da svuda ima
"Istomišljenika, mnogo ljudi koji su živeli tim životom, koji
se ne stide da kažu da su postali od seljaka... Svi smo mi postali
od nekih koji su tako proživeli to i shvataju to."
Đango:
- Po meni, ljudima se sviđa
ta gola istina koju je opevao, bez foliranja, bez nečega...
Mislio sam da je s priznavanjem duga
seljačkom poreklu u našem rock'n'rollu završilo još Dugme iz
"pastirskog razdoblja".
Svejedno, očigledno je da Leki
proživljenost smatra neophodnim uslovom i sastojkom vrednosti pesme
("Tačno tako, to je u stvari jedna autobiografija"), te
da ne veruje mnogo u druge mogućnosti stvaranja istih.
- Može da se napravi pesma koja
nije iz ličnog iskustva, samo koliko će to da zvuči iskreno i
koliko će da bude dobro, to ne znam. stvarno. Kod drugog ne znam, ali kod mene je to tako. Kako ja mogu da pevam sad o nekoj lepoj
sreći, ako je nisam proživeo? ...
Ja ne pravim, kako se kaže, namensku pesmu, da bi neko kupio, ne pravim takvu pesmu da bi prošla
kao fazon. To me ne interesuje ...
Znaš šta, ja se petnaest godina bavim tom muzikom, i proživeo sam i prošao sve i svašta; nisam
neki balavac, znaš, pa da misli čovek da nešto izmišljam. (Dramatično
produžava) Kod mene je sve istinito; glavni kvalitet, to je
istinitost!
Ja ne znam, kad bi' napravio neku pesmu da nije istinita - stvarno ne znam šta bi' rekao u njoj. Ne pravim pesme za
muzičare, za neke tamo kritičare, ja to pravim za narod. I video
sam da se ljudima stvarno dopada.
Beton neće da se meša
A vidiš, ja sam stvarno radio po
firmama sve i svašta, i pevam samo ono što sam proživeo. Sedam
godina sam ja radio u firmi kojekakve poslove, za male pare (Đango dodaje:
"I veliku zajebanciju!"), i nisam smeo to da napustim.
Mislim, stvarno ne bih imao od čega da živim.
Đango:
- Ja sam njega stvarno
davno čuo, šta ja znam, pre sedam-osam godina, jednom prilikom na
jednom rođendanu, čuo sam ove iste pesme, "Tridesetpetu-šestu", ove "Koloniste"...
... I onda sam popizdio kako tako
jedan kvalitet od čoveka, razumeš, uz odgovarajuće muzičare nije
uradio nešto. On je bio zaluđen sa tom firmom i tamo se borio, šta
ja znam, da uđe i u radnički savet, u partiju i sve živo, i da ne
zakasni pet minuta na posao ...
Ja sam njega stvarno tri godine
nagovarao da ostavi to i sad je on već dve godine profesionalac.
Ništa nije radio, nije im'o kintu, znači samo je terao.
Ja sam
rekao "To mora da izađe, doći će vreme kada će ljudi
ukapirati da je to istina, prava."
Ti isti radnici koji i
dan-danas rade po firmama, znaš, oni dolaze na koncerte i oni njega
nose sad na ramenima.
- Konkretno, evo recimo slučaj,
neki dan smo bili u Beočinu, onako - bio je koncert neke anonimne
grupe i ja sam bio prisutan tu, i ljudi su neki čuli da sam ja tu.
Baš iz fabrike cementa, ljudi koji su radili treću smenu, a znaju
tu pesmu "Tridesetpeta-šesta" - oni su došli da popričamo.
Šta, o
čemu? - da li sam i ja to proživeo, i tako, o nekim svojim
problemima.
To je meni stvarno bilo nešto najdraže u životu, jer
stvarno ljudi su našli deo sebe u tim pesmama. Odveli su nas tamo di
rade: cement do kolena, prašina ona, sparno, užasno nešto. Ne vidi
se onaj čovek do tebe.
Đango se hvali da je Balkan, ako ne
najpopularniji naš rock-sastav, ono bar jedini o kome su i to ne
retko pisali fabrički listovi i radničke novine po Vojvodini
(pretpostavljam, zahvaljujući Đangovom trudu oko toga - prim. a. )
Isto tako, tvrdi da je u Balkanovoj publici znatan udeo radnika.
- Pravo da ti kažem, drago mi je
što je to tako, što ljudi koji uopšte ne vole zabavnu muziku, koji
totalno su narodnjaci neki, strašno im se dopada "Tridesetpeta-šesta"
i "Kolonisti" ...
Pazi, ovo u suštini što ja radim, o
čemu pevam, to još niko nije otpevao. Ja ne znam koliko je to
angažovano, znaš, nego onda nije moglo da prođe - ko zna, možda to
ni sada ne može - al' ja jedino o tome mogu da pevam, ne mogu o
drugom.
Složimo se da radnici ove zemlje u
ostatku pop-produkcije ne mogu da nađu svoje životne teme obrađene
na odgovarajući način (štaviše, takoreći uopšte nisu ni
obrađivane), i pominjem jedino Pankrte kao izuzetak.
Leki "nije
upoznat s njihovim radom, ali baš će sad, prvom prilikom, da vidi
šta je, o čemu pevaju."
Zato prihvata da je na neki način
predstavnik radničke klase u ovoj oblasti stvaralaštva, i oseća
potrebu da nešto o njima (radnicima) i za njih kaže.
- Da, ja se tačno tako i osećam,
i to ću na drugom albumu da kažem, o njima.
Kako se stvari odvijaju, nećemo dugo
čekati na to.
Dotle, još samo jedno opravdanje, povodom groznog
pevanja na "Goloj istini":
- To je sve otpevano u
jednom danu, imali smo dvadeset sati da ja napevam devet pesama ...
Mislim, mogli smo mi i da produžimo, ali nije mi svejedno, kad je
čovek već platio (Đango - prim. a.) da tu neko plaća zbog mojeg
zezanja i izmotavanja, kad mogu da otpevam. Sad, da li je to otpevano
neka pesma bolje ili neka lošije, to je već druga stvar.
Tako, dakle - u jednoj rečenici,
slobodno bih rekao sledeće: Balkan je grozan, ali Cvetković nije
kriv za to. Kako nije? Pa, kao ni maloletni kriminalci koje su
društvene okolnosti naterale na onu stranu zakona.
To smo i
zaslužili, jer šta drugo možete očekivati posle dugog i
euforičnog hvaljenja Bore Đorđevića i Johnny Štulića, i posle
svih njihovih uspeha, nego da još poneki momak sa margina pomisli
kako i on može isto to da napravi?
I ako svedemo balkansko tumačenje
rock'n'rolla kao isključivo predstavljačke i opisivačke delatnosti
u dobro poznate okvire, uočićemo da se svojim negativnim predznakom
i tamnim bojama raspoloženja divno uklapa sa obrnutim
soc-realističkim načelima umetničkog stvaranja, te čini sliku
potpunom.
Ono što je u početku izgledalo kao sušta suprotnost,
zapravo je savršeno komplementarna pojava.
A ako vam se to ipak
sviđa, daću vam i pismeno opravdanje pred ostacima savesti: bolje
slušati Lekija Cvetkovića, nego Boru ili Johnnyja, jer Leki je
"natural", gubitnik bez šarma i onolike veštine, i još uvek
nije postao bogat i slavan. On je prava stvar! Kupujte ploče ljudi
čije su gitare ukrašene trobojnim nalepnicama sa zvezdom.
Napisao: Dragan Kremer, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1983.)
*****
Izgleda da ni stara Austro-Ugarska nije bila ono što smo mislili da je bila. Uvukla nam se u ravnice na gornjoj strani Save, pod parolom civilizacije i prosvetiteljstva kvarila nam jezik germanizmima, šlifovala nas i terala s širokih sokaka praveći svoje otmene gradove, uvodila modu Franc Jozef zulufa i bele kate za fruštuk, furala Getea i Štrausa, mir i prefinjenost "fin de siecle" i - ništa.
Opet smo je vratili nazad, tamo gde je i pripadala. Te podvojene stare dame setimo se tek ponekad šetajući pored odavno demodiranih zdanja iz njenog doba, zezajući se na temu "bečka škola", poručujući šniclu koja još jedina nedirnuto čuva jedinu nedirnutu tradiciju stare Viene, strast za dobrom klopom.
Nikad ništa od nas.
Možda su u pravu one belosvetske individue koje uporno pričaju da nikada nećemo imati "nivo", da smo još uvek zatucani i primitivni, da svesno nećemo da prihvatimo civilizaciju.
Da smo, ko zna zbog čega, čak i ponosni što smo, bar po njima, još na stupnju tamo nekog, ko zna kog, plemena sa ivice džungle.
Kažu oni, takvi su Balkanci.
I dotični Balkanci se ne bune, strogo šljakamo po svom, šta nam fali, kome se ne sviđamo može slobodno da nas poljubi i ostavi na miru.
Naše geslo je "sve po svom".
I u rock’n'rollu.
I mi ćemo da ga sviramo, i nama se sviđa, i sebe tu nalazimo - ali nekako na svoj način. Mi smo još uvek "seljačka djeca", još uvek imamo neke svoje životne filmove koji su dosta različiti od onih "tamo", jedan je Balkan, ipak.
Pardon, izvinite, ovo je bila nenamerna greška.
Od pre izvesnog vremena nema samo jedan Balkan. Dobro sad, nikad ni nismo suviše ozbiljno uzimali u obzir bioskope, eksport-import firme i slične drangulije pod tim imenom.
Bio je Balkan, skraćeno od Balkansko poluostrvo, gde je pomenuti možda i malo neudobno smešten, no tu se već ništa ne može učiniti, a sad postoji i Balkan iz Novog Sada, grupa, bend, vis ili šta god hoćete, četiri momka koji sviraju rock’n’roll, prave zgodne pesmice i - ovih dana im je izašla prva, isto tako zgodna LP pločica.
Hoćemo još malo o tom muzikalnom Balkanu? Hajde, zašto da ne. Evo ovako.
Već smo gore rekli da momci dolaze iz Novog Sada (ili Ujvideka, to je na mađarskom, a morate priznati da ni na engleskom uopšte ne zvuči loše Novi Sad - New Now!), starosti su između devetnaest i dvadeset osam godina (trojica su rođeni pre prvobitne količine vremena, četvrti je u svoj životopis zabeležio ovu poslednju cifru), ne izgledaju preterano atraktivno (mada neki kažu da gitarista liči na Maradonu, onog fudbalera), dosta dugo već svi sviraju.
Našli su se pre nekih godinu dana, dosta se usvirali (ne u onom alkoholnom smislu na koji ste, ako imate pokvarenu maštu, odmah pomislili) nastupima ispred mnogih poznatih grupa (Riblja čorba, Parni valjak), sada su, posle godinu dana zajedničkog muzičkog bitisanja snimili prvi album pod nazivom "Gola istina".
S te ploče dosta često možete čuti dve stvari, uglavnom se one i vrte kao "udarne", "Moji drugari" "Tridesetpeta-šesta", ako ste ih čuli onda verovatno znate o čemu se radi.
Inače je teško definisati šta je to što Balkan svira.
Oni kažu da su rock bend, u to nema sumnje, međutim tu još ima toliko toga, i regea, i bluza, čak i ska i šansone (neko me zbog ovoga može ismejavati koliko hoće ali ostajem pri tome, čak hrabro tvrdim da, ako se može uzeti termin "rock šansona" onda bi Balkan prvi trebalo svrstati u taj pravac), uopšte vrlo je nezahvalno objašnjavati njihovu muziku.
A na kraju muzika je, verovali ili ne, ipak prvenstveno namenjena slušanju, je l' tako? Zato ostavimo bla-bla mudrovanja na tu temu.
Ima nešto u tom Balkanu
Ima nešto što je kod Balkana vrlo interesantno: tekstovi.
I mada je u poslednje vreme vrlo moderno raspravljati o tekstovima naših pesmica, pljuvati na njih i unapred ih proglašavati za glupost (koja je, na žalost, evidentna, ali je ipak nema baš u tolikoj meri koliko se priča), o Balkanovim tekstovima ne bi trebalo diskutovati.
Tu nečega ima.
Naravno, od savršenstva su daleko, ima tu ponekad i neveštih sklopova reči, patetike, rogobatnih rima ali - sve to zvuči strašno iskreno!
Jednostavno proživljeno, bez šminke, foliranja i sebe i drugih, cinizma i "bunim se, ali ne znam zbog čega" folova.
Zna se zbog čega, ali isforsiranog bunta nema: rezignacije, da, i želje da se to promeni, da sve bude lepše, bolje.
Ali bez prozivanja i razapinjanja na krst.
Jedan moj drug je, posle slušanja "Gole istine" rekao da mu Balkan liči na najbolji mogući spoj Balaševićeve tihe rezignacije, Džonijeve grube poetičnosti, Borinog gorkog jezika - da, normalno da nije u pravu, kad bi bilo tako Balkan, i njegov tekstopisac Leki bi bili prvi u Jugi, naši lokalni geniji - ali ipak ima nečega u tome.
Pričao sam s Lekijem - tekstopiscem, kompozitorom, aranžerom i šefom benda - i, šta pričati s čovekom koji ono što ima da kaže govori kroz svoje pesme.
Mogao sam saznati samo jedno: u Lekiju ima nečega, neke iskrenosti zbog koje su veliki veliki, umetnici smeju da se predstavljaju tim imenom, pozitivnih vibracija koje uspostavljaju kontakt s onima s kojima se to želi.
Preduslovi su dobri - kako će sve na kraju ispasti, videćemo.
Nemojte pomisliti da je ovo sad mali besplatni EPP za grupu Balkan. Ni najmanje. Pred Balkanom je još dosta dug put, ima još toliko toga da se uradi, dovede na svoje mesto, sredi, ali - Balkan je prvo prijatno diskografsko iznenađenje ove godine.
"Golu istinu" zaista treba čuti, i istina ponekad može sasvim fino da zvuči, a ukoliko ne pronađete ni delić sebe u nekoj pesmi s ploče onda o toj istoj istini, ali ovog puta sopstvenoj - da li ste iskreni prema sebi samima - treba ozbiljnije da razmislite.
Ima nešto u tom Balkanu...
I to nešto zvuči sasvim iskreno.
Napisao: Bane Obrenović, obrada: Yugopapir (Rock 83, januar 1983.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)