Ploča je stvarno, ono, u nekim okvirima fascinantna, u drugim je tehnički nedovoljno doterana, snimana je u Beogradu u osmokanalnom studiju, u kome nisu tri kanala radila, pa smo snimili na pet kanala, u prostoriji gde je bila nas petorica i sedamnaest hiljada buba-švaba. U neverovatnim uslovima, mislim... Sve vreme smo ih skidali sa trakaša, da ne bi upale u trake. Znaš ono: "Beži, molim te, sačekaj da snimimo... "
... Koja je bio prvi čovek od medijski atraktivnih ljudi koji je uvideo pravu vrednost novosadske scene...
... A zvuk "Obojenog programa" ostaje u glavi i kad molite mozak da malo stane...
... Pop grupa sa bogatim unutrašnjim životom koji mora da izađe napolje...
... Oni su u mnogočemu na pola puta između "Šarla akrobate" i "Boya", sa jasnim identitetom...
..."Najvažnije je biti zdrav", prvi i jedini album "Obojenog programa" koji vredi kao nečijih pet...
Tako pišu o "Obojenom programu".
Mi smo ih sreli u KST-u, posle tonske probe, a pre koncerta.
Imali smo
malo vremena za priču, ali i ovo će biti dovoljno da ih - spoznate.
Razgovarali su samo u jednom ambijentu, kao da su ga oni sami
aranžirali. Oko nas desetine praznih, izvrnutih konzervi boja,
televizor na jednoj polici, okolo četke i polikolori...
Na televizor
smo stavili nekoliko konzervi različitih boja, i "Obojeni
program" mogao je da počne:
KEBRA - pevač i stvoritelj "Obojenog
programa": Grupa "Obojeni program" - počeću od onih najglupljih stvari - radi recimo deset godina, a
možda i više. To je sad relativno. Za grupu je bitno, u stvari,
ono što danas radi. Poslednje dve godine su bitne, jer pre toga
grupa je bila totalno u nekim alternativnim usmerenjima.
To je bilo određeno društvo prijatelja koje se družilo sa ljudima iz cele Jugoslavije i izvan nje, tako da smo sve vreme bili apsolutno u svim tokovima.
Ne u trendu, jer trend je trenutno stanje.
Tok života, i svega onoga čemu
mi pridajemo značaj, bio je na našoj strani.
Mi smo bili totalno u
tome, uživali smo radeći, uživali smo
družeći se međusobno.
Mi smo sve te oblike druženja, bavljenja
muzikom, koncertima, uradili onako kako smo zamišljali, bez
kompromisa, bez bilo kakvog vida saradnje sa diskografskim kućama,
sa medijima, jer mi smo jednostavno sve to odbacivali,
a ni oni nisu bili za nas zainteresovani.
Ono malo novinara koji su
još sve to i pratili, u to vreme, mi smo bojkotovali, jer nas to
uopšte nije interesovalo. I, mi smo jedno vreme živeli tako...
ĆAO: U svom svetu...
KEBRA: Da! Apsolutno smo bili
srećni i zadovoljni time što radimo, i došli smo do jednog
savršenstva da smo tim našim zadovoljstvom imali već publiku koja
je isto tako doživljavala to neko zadovoljstvo slušajući nas.
Mi
smo grupa iz Novog Sada koja je svirala u Zagrebu i Ljubljani bez
ploče, bez ikakvog medijskog praćenja, i doživljavala ovacije,
bila priznata i imala svoju publiku.
Sećam se jednog članka u nekim
slovenačkim novinama, kad je došao jedan novinar i rekao:
"Mislim
da je vreme da izdate ploču, jer šta više možete da uradite!"
Jer jednim bojkotom stvorio se taj neki kult-status benda. Mi smo
svoje koncerte vrlo brižljivo pripremali, radili scenografije.
Scenski nastup bio je jako bitan.
ĆAO: Kakav je bio vaš scenski
nastup?
KEBRA: Pa, mi smo prve četiri
godine nastupali u belom. Bili smo u tom belom fazonu.
ĆAO: Bela faza.
KEBRA: Da. Bela faza u kojoj je
jako bitna bila ta iskrenost i čednost, da razbije tu neku
standardnu rokenrol šemu, pogotovo što je za taj sav underground
bila vezana crna boja i što su svi bili u crnom. Sav punk, sav
produkt rokenrola sa ulice zasnivao se na crnom, pa i književnost i
slikarstvo išlo je iz crnog.
Mi smo krenuli, totalno belo. Bio je
to underground na underground! Mi smo totalno odbacivali to crno.
I,
bilo je sve jako lepo jer smo se družili sa dobrim ljudima.
Sve
vreme je, pa i sad, to izuzetno usko društvo, i izuzetno specifičan
broj ljudi je u tome. Bilja, moja sestra, i ja baš smo se skoro
pitali koga smo upoznali u poslednjih pet godina. Jako malo ljudi.
To se zna ko oseća i ko je u tom nekom filingu.
Bilo je tu stvarno
ljudi koji se ne bave muzikom, koji se bave desetim stvarima, ali imaju neki fluid, vrlo specifičan.
Bilo je pravo zadovoljstvo družiti se s njima. To su pravi
prijatelji. Spoznali smo neke vrednosti i stvarno uživali.
Kad smo
došli dotle da smo bili svesni da smo sve uradili po pitanju muzike,
usledili su neki, nazovimo kompromisi u rokenrolu, jer stvarno više
ništa po tom pitanju nismo mogli da radimo.
Sve smo uradili i sad
možemo da se izlažemo.
I počeli smo.
Prijavili smo se na Yu rock
momenat, gde smo odmah i pobedili. To je jedna fina manifestacija
koju su organizovali u Zagrebu. Bilo je predstavljanje Zagreba,
Ljubljane, Beograda... Skoplja...
Samo smo dve rcči progovorili
KEBRA: Mi smo trake predali za
Beograd, i kao Beograd je nas predložio. Mi smo tu svirali i
upoznali opet neke nove ljude, iskoristili to neko prijateljstvo za
kasnije.
U rokenrolu prijateljstvo je osnovno.
Osim toga što mi
imamo tu moć, što smo se mi prethodnih silnih godina bavili isključivo prijateljstvom, i
ljudi shvate da, ako ja radim nešto osam godina, a da nikad u tih
osam godina nisam ljude vukao, molio, nego sam jednostavno radio i bio
iskren, i ako je neko iskren a ljudi oko njega OK, brzo ukapiraju
da je to stvarno to, i to cene i poštuju.
Vrlo brzo smo belu fazu
izbacili, jer su mnogi na to gledali kao da smo mi sad to smislili, a
mi nismo. Mi smo osećali da je to tako. Kasnije smo sve oblike
imidža izbacili, jer je krajnje nefunkcionalno.
I, kasnije smo se
prijavili na Suboticu, gde nismo pobedili, bogu hvala, ali smo
pobrali neke fine poene, i upoznali neke ljude koji će nam kasnije u
životu mnogo pomoći.
Posle toga su "Boye" već radile sa Kojom,
već im je izašla ploča, i to je za naše društvo uopšte, bilo
jako lepo. Svi su se jako obradovali. Uživali smo u tom njihovom
uspehu jer to je bilo ravno našem. Jer, pobeda naših prijatelja, i
nama je bila lepa stvar. Tu smo se mi upoznali sa Kojom. Koja je
ono, mislim...
ĆAO: Skroz vaš tip...
KEBRA: Samo smo dve rcči
progovorili i sve smo ukapirali, ono, pobratili se... Pa smo tako
upoznali i ljude iz Zagreba, koji su kasnije osnovali svoju
diskografsku kuću i ponudili nam da snimimo ploču za njih.
Iz
Beograda se pojavio Fleka, Koja je u to vreme radio na Akademiji,
Akademija je bila vrlo aktuelna, pa su nam oni ustupili besplatno
studio da snimimo tu ploču.
Pojavio se recimo i Branislav Rašić,
koji nam je radio fotografiju, i došao čak iz Londona da nas slika,
pa otišao u London da razvije trista slajdova, poslao nam, poklonio
nam... Što je ono, stvarno, jako lepo.
Prijatelji su prijatelji i to
su neke stvari koje će nadvladati verovatno sve ove situacije.
Na
sve to je uleteo Koja sa svojom produkcijom, sa totalnim razumevanjem
situacije.
Mi smo se, naravno, svi i dalje oduševljavali svojim
radom, i našim prijateljima, i druženjem. Snimili smo materijal za
ploču, a onda su nam ti ljudi iz Zagreba to objavili.
ĆAO: Koji je to bio tiraž?
KEBRA: Negde oko 1.300
primeraka.
ĆAO: Sigurno vam je to bilo
slatko?
KEBRA: Ne da je bilo slatko
nego je bilo lepo što je to prodato za dva meseca. Izašla je u julu
a prodala se krajem avgusta, za dva letnja meseca - prodata!?
U nekim
analima rokenrola, to je nezabeleženo.
Osim toga, tu počinje zvanično nezavisna produkcija u Jugoslaviji, našom pločom.
Ploča
je rasprodata uz veliko interesovanje po svim većim gradovima. Mi
smo grupa koja stvara takvu muziku koja u nekim manjim sredinama
teško prolazi, ali u većim centrima jako lepo prolazi.
ĆAO: Reci nešto o toj ploči.
KEBRA: "Važno je biti
zdrav", tako se zvala i izdata je za nezavisnu diskografsku kuću
"Search and Enjoy", štampana je u Jugotonu. Fleka koji sad
radi na Devedeset dvojci, radio je dizajn ploče, Koja bio producent,
a Rašić je bio fotograf.
Koja - super heroj produkcije!
Ploča je
stvarno, ono, u nekim okvirima fascinantna, u drugim je tehnički
nedovoljno doterana, snimana je u Beogradu u osmokanalnom studiju, u
kome nisu tri kanala radila, pa smo snimili na pet kanala, u
prostoriji gde je bila nas petorica i sedamnaest hiljada buba-švaba.
U neverovatnim uslovima, mislim... Sve vreme smo ih skidali sa
trakaša, da ne bi upale u trake. Znaš ono:
"Beži, molim te,
sačekaj da snimimo... "
Stvarno je bio totalni underground.
Pošto Koja uvek ima neke super ideje, smislio je da u velikoj sali
Akademije snimimo bubnjeve. I čovek sedi za bubnjevima a na ulazu
puštaju narod unutra...
Bubnjar lupa, a neko se nakašlje... sve se
čuje naravno na mikrofonima, onda Koja ide i moli: "Molim vas,
ćutite samo pet minuta", i krene snimanje, onda se opet neko iz
mase nakašlje, i onda prekidaj... i tako. Uslovi nemogući.
Mi svi
nešto kao zaposleni, svi radimo, snimamo do dva ujutru pa idemo u
Novi Sad. Pa odeš na posao, radiš, pa se vraćaš...
Druga ploča
će biti drugačija. Mislim, nismo se mi promenili, nego se sve
preokrenulo, pa drugačije ljudi gledaju na to.
Ova zemlja ima skroz
pogrešan stav o rokenrolu. Moraš da snimiš ploču da bi došao do
nekih ljudi. Nama sad nude raznorazna studija, a mi se prosto plašimo
da uđemo u jedan šesnaestokanalni studio, posle ovog iz Akademije.
Sad će valjda biti jedno sedamdeset posto bolji uslovi. Da nije bilo
Koje ja ne znam kako bi bilo. Prvo, on je čovek, najbolji, i čovek
koji zna to da radi.
Obično ljudi koji znaju to da rade vrlo se neljudski odnose prema ostalim
ljudima, jer su svesni svoje dominacije, svojih kvaliteta.
Međutim,
Koja poseduje tu ljudskost i suptilnost da nam pomaže.
A to je ono što mi stalno doživljavamo i drugima pružamo. To je ta neka
vrednost.
Devojka koju sam upamtio
ĆAO: To se ne može ni kupiti,
ni platiti, ni prodati...
KEBRA: Ne, ne.
ĆAO: Ko je glavni u grupi? Ko
piše tekstove, a ko muziku?
KEBRA: U grupi svi rade sve.
Iza tekstova stoji grupa, iza muzike stoji "Obojeni program".
ĆAO: Moraš nešto da nam kažeš
i o sebi.
KEBRA: Nemam šta!
ĆAO: Imaš, imaš. Valjda si
negde i nekad rođen... Kad si počeo da sviraš, da pevaš, kad si
osetio da je to tvoj svet. Zašto nisi slikar, ili apotekar...
KEBRA: Najtužnije je to što
ja radim, što sam zaposlen.
ĆAO: Ti si neka dvostruka
ličnost?
KEBRA: Dvolična... (Smeje se)
ĆAO: Pre podne radiš,
ukalupljen u sistem koji ti u suštini ne odgovara. Pa kako to čovek "od undergrounda" trpi takve stvari?
KEBRA: Pa, trpi, zato je i
underground. U ovom sistemu od muzike se ne može živeti, to je
činjenica. Može ako ćeš se stiskati. A ja ne mogu da se stiskam.
Ne da ne mogu, nego - neću! To je prvo. A drugo i ne mogu pošto
živim s majkom koju hranim, plaćam kiriju, struju, telefon.
ĆAO: Gde radiš?
KEBRA: U Institutu za ratarstvo
i povrtarstvo. Radim na suncokretu kao fotopatolog. Još uvek primamo
platu, što je dobro.
ĆAO: Bilo bi sigurno zanimljivo
da nam ti kažeš nešto o članovima grupe.
KEBRA: Da krenemo od Edija, Edi je bubnjar. Počeo je otprilike
istovremeno kad i ja, pa jedno vreme nije svirao. Nije svirao na
ploči. On je moj stari dobri prijatelj koji se sad bavi i nekom
malom privredom, ima neku kafanu u Žutoj Kući.
To je neko Udruženje
za kreativno angažovanje mladih u Novom Sadu.
On je sjajan tip.
Jedini u grupi ima dete, i ženu. Vrlo se kompletirao.
Jako je
kreativan čovek, dobro svira bubnjeve, zna da svira bas-gitaru,
stvarno - univerzalni Edi.
Leki je gitarista. Pre je svirao u
grupi "La strada".
Jedan izuzetno suptilan čovek i čovek
zbog koga devojčice u Zagrebu i Ljubljani luduju. Luduju zbog
njegovog pogleda. On je čovek koga bi svako poželeo za druga.
Vredan je, izuzetno pošten.
Micke je basista. Oženjen je. Nema još
decu. U mom životu jako retko sam imao priliku da sretnem takve
ljude. Perfektan je do savršenstva. Vrhunski profesionalac. Isto
izuzetno suptilan čovek.
Micke je završio fakultet, isto se bavi
nekom poljoprivredom. Čak smo jedno vreme i radili zajedno. Nemam
reči da opišem koliko je on dobar čovek.
Možda mu je najveća
mana što je previše dobar čovek. Jako je iskren, a pri tom i čovek
koji se bavi rokenrolom.
Brigita je čovek zvani - žena Brigita.
Ona je poslednja došla u grupu. Radi. Vredna je. Mislim da si
poštena (Obraća se Brigiti). Poštena je sto-posto, nema frke (smeje
se).
Jako je retko, i jako teško naći u Novom Sadu devojke koje su
spremne na takav, da kažemo, izazov. Ovo što su se formirale "Boye"
i što se veliki broj žena uključio u to, mislim da je stvarno bio
apsolutni fenomen. To se inače ne dešava.
Mi smo imali veliki
problem da nađemo pevačicu, onakvu kakva nama treba. S obzirom da
smo mi vrlo izoštrenog ukusa, i vrlo kritični po tom pitanju, jer
mi ne tražimo sada devojku da nešto sjajno izgleda...
ĆAO: Izgleda da ste imali
sreću. Brigita je baš lepa devojka. Kao nema veze...
KEBRA: Da, jako je lepo što
ona dobro izgleda, ali to je stvarno slučajno. Ima neki fluid koji
je stvarno jako lep. Ona je devojka koju sam viđao na našim
koncertima i koju sam upamtio.
ĆAO: A kako ste je čuli da
lepo peva?
KEBRA: Pa, pozvali smo je da
proba.
ĆAO: Otkud ste znali da uopšte
zna da peva?
KEBRA: Nismo znali. A zapazili
smo je jer poseduje interesovanje za ovakvu muziku, čim redovno
dolazi na naše koncerte.
ĆAO: Što niste zapazili neku
malu, debelu?
KEBRA: Ne znam. (smeje se)
Posle jedne svirke smo rekli: "E, vidi onu devojku!
Neverovatno je kako dobro peva!"
Naravno, Kebra se smeje. Brigita je
vrlo lepa devojka, neobična, moderna, zanimljiva, posebna... A to
što su oni zapazili da lepo peva, to neka pričaju nekom drugom.
Prvu su videli da devojka sjajno izgleda, pa molili boga da zna i da
peva.
ĆAO: Nisi samo o sebi ništa
rekao? Kakav si ti čovek?
KEBRA: Mislim da sam sasvim
normalan čovek (smeje se). A, nisam bitan ja, bitna je grupa.
Kebra je rekao svoje, a čućemo i
ostale članove grupe, u sledećem broju. (ako ikada pronađem taj primerak časopisa - op. Y.)
Razgovarala: Biljana Šačić, obrada: Yugopapir (Ćao, septembar 1991.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
