OI 1984, 18 medalja za Jugoslaviju: Zašto su naši zlatni košarkaši iz Moskve osvojili samo - bronzu?

U završnom delu treninga, naime, oni su spavali, tako reći, danju, a trenirali noću, kako bi se privikli na onu devetočasovnu razliku između evropskog i američkog vremena. I kao što se iz svega izvlači zaključak: njih dvojica su i tu uspeli da pobede neke zakone prirode i da se i na jezeru Kasitas osećaju kao kod svoje kuće

Jugoslovenski sportisti su na 23. olimpijskim igrama u Los Anđelesu nadvisili sva očekivanja - osvojili su čak 18 olimpijskih medalja (sedam zlatnih, četiri srebrne, sedam bronzanih). To je uspeh za ushićenje - bez obzira što su i ove Igre bile "krnje".

"Plavi" su po broju medalja nadvisili sebe. Pojedinačno, međutim, kad se analizira, veliki uspeh je mogao biti još veći. Jer, bar desetini naših sportista olimpijska odličja su bila nadohvat. Hteli su i mogli, ali...

Osamnaest olimpijskih medalja među kojima je čak sedam zlatnih, razlog su za istinsko slavlje. U sunčanoj Kaliforniji konačno nas je ogrejalo sunce velikog sportskog uspeha - svrstali smo se među najuspešnije sportske nacije svete. O tom uspehu naših atleta dugo će se pričati i pisati.

Zato, neka se niko od "plavih" olimpijskih odličnika ne ljuti ako mu se učini da na stranicama ovog broja našeg lista njegov uspeh nije dovoljno istaknut. Tempo će prema svima odužiti dug... baš kao što su olimpijski laureati odužili svoj dug prema našem sportu i našoj zemlji.

Bokseri na krilima zadovoljstva, presrećni što su osvojili četiri medalje, a uz to ostavili odličan utisak. Jer, zapaženi su u svakom pogledu, i na sportskom, i na društvenom, i na zabavljačkom. Bili su u centru pažnje jer su nekom čudnom svojom sposobnošću brzo i lako uspostavljali kontakte, ne samo u olimpijskom selu, već i na svim ostalim mestima gde se okupljaju navijači i sportisti.

- Kako naš bokserski selektor Mate Parlov ocenjuje onaj takmičarski bilans?

- Ne treba kriti zadovoljstvo zbog tih medalja. Slobodno treba reći da smo prezadovoljni. Mogli smo možda i bolje proći, imali smo čak i poneku šansu više, a kad se sve sabere smatram da smo prevazišli sva predviđanja i očekivanja.

- Ko je, na primer, mogao bolje proći?

- Smatram da je Škaro oštećen, smatram da je boksovao vrlo dobro, da je njegov protivnik, Amerikanac Hil, morao biti bar jednom javno kažnjen, ako ne i više puta. Zaista, šteta za Škaru jer je bio vanredno fizički pripremljen, psihološki spreman, a i taktički.

Velika šteta za njega ako ga ovo obeshrabri.

- Šta bi se ovde događalo prema vašem mišljenju, da su došli i Sovjeti i Kubanci, mislimo na bokserskom planu?

- To ne treba pitati mene, već Amerikance, Ali, siguran sam da bi i tad bilo medalja za nas!

Bokserski trener Slobodan Lazić, veseo, osmehnut, vedar, razgovara o medaljama sa mnogo ponosa a sa još više oduševljenja govori o svojim bokserima, onima koji su medalje osvojili, ali i o onim koji nisu dospeli u zonu medalja, kao na primer Škaro.

- Moje prognoze su se obistinile - kaže Lazić, kad govori o medaljama. - Bokserska porodica nikad nije razočarala, pa, evo, nije ni sada. A neće ni ubuduće!

- Da čujemo šta kaže taj neutešni Damir Škaro, jedan izuzetno simpatičan momak koga su zaista oštetili nepravednom odlukom. Kako je on to primio?

- Presrećan sam što su moje kolege osvojile četiri medalje, osećam se kao da sam ih i ja osvojio. Međutim, priznajem da sam prilično razočaran zbog onog što mi se dogodilo. Mislim da je to velika sportska nepravda, pa sam to u prvom trenutku shvatio kao ličnu tragediju.

U tom razočaranju, prvog dana posle poraza, izjavio sam da ostavljam boks. Teško sam sve to podneo. Posle toliko truda koji sam uložio u pripreme, toliko žrtava koje sam podneo, toliko odricanja kojima sam se izložio.

Zašto sam uvek ja na tapetu nekog sportskog peha?

I u Moskvi 1980. sam doživeo nesreću, bio sam tad ostavljen od svih, izneveren, izdan, zaboravljen. Vratio sam se, ali, eto, nemam sreće. Neće me valjda opet sad svi izdati?

- Ipak, sve što govorite, Damire, iznosite uz osmeh, na šarmantan način, pa mi se čini da ste se sad malo smirili. Da li je tako?

- Boks me naučio da se treba boriti do kraja. Nastaviću svoju borbu, nastaviću da boksujem, hoću da isteram pravdu, da pokažem da sam bokser za medalju.

Nije on baš mačji kašalj

- Stiže Aziz Salihu. Da li je razočaran što je osvojio samo bronzu?

- Nisam. Da sam se bilo gde sastao sa ovim svojim protivnikom, Amerikancem, na nekom drugom mestu a ne u Americi, pobedio bih ga. Ovde se nije moglo. Napravljen je "zid" preko kojeg se nije moglo preskočiti. Dobro sam i ovako prošao.

- Evo i Mirka Puzovića. Šta on kaže?

- Koliko sam trenirao, tako sam i prošao. Za dvadeset dana treninga, s obzirom da sam na odsluženju vojnog roka, sasvim je dovoljna bronza.

- Ali, vi ste obećali čitaocima Tempa da ćete osvojiti zlatnu, zar ne?

- Obećao sam da ću se za nju boriti, a i borio sam se. Obećanje sam ispunio, što se tiče borbe, a i što se tiče medalje. Boja je sad malo važna.

- Planovi?

- Čim se demobilišem, odlazim u Rijeku, u moj novi klub, da mu pomognem u prvenstvu. Dogodine, odoh u svet profesionalizma!

Redžep Redžepovski, taj malo lajavi, simpatični dečak, koji je svojom borbom u finalu, u trećoj rundi, oduševio Ameriku i Amerikance, a i ceo svet, pa i naš bokserski auditorijum, razočaran je što nije osvojio zlato, ali nije nezadovoljan ni srebrom.

Na konferenciji za štampu koja je organizovana odmah posle meča, stigla je velika grupa novinara, naročito američkih i jugoslovenskih, koji su bili vrlo ljubopitljivi zašto on nije boksovao u prvoj rundi onako kako je to radio u trećoj.

- Zato što i Mek Krori zna to isto što znam i ja. Nije on baš "mačji kašalj".

- Kakvu biste taktiku upotrebili protiv njega da je, recimo, sutra na istom mestu u isto vreme revanš meč?

- Odmah bih krenuo na sve ili ništa. I siguran sam da bih ga pobedio. "Rasturio" bih ga.

I, najzad, evo kraćeg razgovora sa zlatnim momkom, Antonom Josipovićem, desetak minuta pre nego što su mu okačili zlatnu medalju oko vrata, obasuli ga cvećem, pozdravili ga klicanjem (uz neke zvižduke), pa počastili jugoslovenskom himnom.

- Koliko ste zadovoljni, Josipoviću?

- Prezadovoljan sam, u prvom redu, zbog svih onih koji su imali poverenja u mene.

- Znači li to da je bilo onih koji nisu imali poverenja u vas?

- Da, bila je velika polemika treba li da idem na igre ili da me izostave.

- Sreća da vas nisu izostavili. Šta sad kažete kao nosilac zlatne olimpijske medalje?

- Najpre da se zahvalim onima koji su verovali u mene, a da kažem onima koji mi nisu verovali da su mi i oni pomogli jer sam se tukao iz inata. I iz inata bih pobedio i svoga protivnika u finalu da nije prethodno diskvalifikovan.

A toga protivnika (Amerikanac Evander Holifild), koji je i pored diskvalifikacije ipak dobio bronzu, Josipović je na dodeli medalja, posle proglašenja i svih ostalih ceremonija, džentlmenski, u stilu velikog šarmera, povukao na postolje sa brojem 1, što je publika propratila frenetičnim aplauzom Antonu Josipoviću.

Uz zlato, Josipoviću su "Ameri", eto, ipak uputili aplauze.

Josipović povlači Holifilda na postolje (02:00)

*****

Izgleda da treba probdeti noć u razmišljanju (dobar recept) pa da budu obezbeđene dve olimpijske medalje.

Tako je ako je suditi po izjavama naša dva zlatna, odnosno srebrna momka, Matije Ljubeka i Mirka Nišovića, nosilaca dve medalje u kanuu-dvokleku.

I to jedne zlatne na 500 m, i jedne srebrne na 1000 m.

Matija Ljubek kaže da nije spavao čitavu noć uoči ovih takmičenja, Mirko Nišović dodaje da nije spavao dve noći.

- O čemu su to razmišljali?

- Šta ako bude i dalje duvao na jezeru Kasitas onako snažan vetar kakav je bio za sve vreme treninga, dok još takmičenja nisu ni počela!

A šta ako bude vetar još jači?

A šta ako se dogodi i još jedna neprijatna mogućnost: ako vetar promeni pravac?

Jedina stvar koja im nije zadavala brige jeste ona mogućnost prema kojoj vetar može da se smiri, čak i da se sasvim umiri.

I vetar se to jutro, uoči trke na 500 m. baš smirio. 

Na našu veliku sreću i radost. 

Kad su naši kanuisti ustanovili da je vetar slab, odmah su se odlučili za onu najjednostavniju taktiku. 

A to je da se odmah mora odgovoriti na startnu agresivnost Rumuna. 

Naime, zna se da je snaga ona prednost koju Rumuni koriste na startu pošto su oni svesni svoje slabosti u finišu.

Treba, znači, onemogućiti Rumune da postignu prednost u početku, kako bi im oslabio taj njihov najvažniji elemenat u borbi za pobedu.

Dakle, na njihovu agresivnost, treba odmah odgovoriti agresivnošću.

Oko za oko, zub za zub.

- Pobedili smo zahvaljujući isključivo taktici - kaže Ljubek. - Ali, naravno, i našoj spremnosti, fizičkoj i psihološkoj, da se suprotstavimo snazi jedne dobro pripremljene ekipe. Na 1000 m, njihova agresivnost je došla više do izražaja i - pobedili su. Međutim mi smo zadovoljni sa onim što smo ovde u Kasitasu postigli.

- I Nišović se sprema da nešto kaže:

- Spremali smo se vrlo savesno, vrlo dugo, vrlo uporno, pa je to svakako najbitniji razlog za osvajanje naših medalja.

Međutim, ima još jedan razlog što su naši kanuisti uspeli tako sigurno da ostvare svoj cilj, da u jednoj trci osvoje zlatnu medalju, a u drugoj srebrnu. 

To je zato što su se na vreme navikli na američko vreme.

U završnom delu treninga, naime, oni su spavali, tako reći, danju, a trenirali noću, kako bi se privikli na onu devetočasovnu razliku između evropskog i američkog vremena.

I kao što se iz svega izvlači zaključak: njih dvojica su i tu uspeli da pobede neke zakone prirode i da se i na jezeru Kasitas osećaju kao kod svoje kuće.

I treća medalja je stigla sa jezera Kasitas, gde je Milan Janić u kajaku jednosedu u trci na 1000 m uspeo da se uvrsti među olimpijsku elitu i osvoji srebrnu medalju. Na žalost, zapeo je prevoz tog jutra do Kasitasa, pa slavlju našeg kajakaša nije prisustvovao ni jedan naš novinar. No, u olimpijskom selu je i ta medalja svečano proslavljena.

*****

Košarkaška reprezentacija na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine

Naša košarkaška bronza kao da više vuče ka zemlji nego što diže u (sportske) visine. Mnogi su razočarani. Srebro je, po oceni većine, izgubljeno nepotrebno, neoprezno. Bronza je osvojena u poslednji čas. 

Zar naši zlatni košarkaši iz Moskve ne mogu čak ni srebro da osvoje u Los Anđelesu? Šta se to događa sa košarkašima?

Za one koji su razočarani u košarkaške domete na Igrama, evo izjave Mirka Novosela koji, videćete, nije razočaran. On je, štaviše, vrlo zadovoljan, prezadovoljan.

- Kako, zašto? Neka sam objasni.

- Da su me uoči početka Igara pitali šta mislim o našem plasmanu, kazao bih da nam je pravo mesto na ovim igrama tačno na četvrtoj poziciji. Štaviše, potpisao bih unapred da sam zadovoljan ako na igramaosvojimo to mesto.

Da je neko pominjao bronzu, rekao bih da je to daleko od nas.

- Sećam se da ste govorili da se ne plašite Italijana?

- Italijane smo pobedili. Nismo Špance.

- Znači li to da ste nezadovoljni kadrom igrača koje imate (nemate) na raspolaganju?

- Sa ovim igračima koje imam vrlo sam zadovoljan, ali nisam bio zadovoljan situacijom koju sam zatekao kad sam prihvatio ekipu uoči igara. Ništa se ne može urediti preko noći, naročito ne u košarci.

Ovo je mlada ekipa, sa dva nova beka, sa Draženom Petrovićem i Zorkićem, koji će biti nosioci igre u sledeća dva olimpijska ciklusa.

Sve se sad izmenilo iz temelja u ovoj našoj ekipi, sve se stvaralo novo, pa kako onda da ne budem prezadovoljan sa bronzom.

Napisao: Darko Šarenac, obrada: Yugopapir (Tempo, avgust 1984.)

Vojvođanska bronzana kombinacija: Milorad Stanulov i Zoran Pančić

Uskoro: Doček naših sportista na surčinskom aerodromu

Specijalni izveštači Tempa iz Los Anđelesa:
Darko Šarenac i Ratomir Knežević

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir