Scenario mi se nije odmah dopao, ali u toku snimanja kroz razgovor sa rediteljem Srđanom Dragojevićem snimanje je postalo super. Popularnost koju mi je donela Marina nije mi prijala. Nisam bila spremna na to. I dan-danas smatram da je mnogo važnije ono što čovek uradi nego način na koji će to da objasni. Tada sam imala samo 19 godina
Rođena sam 28. septembra 1972. u
Beogradu, od majke Snežane i oca Živojina. U roditeljskom stanu sam
provela 22 godine. Imam dva brata, starijeg Vuka i mlađeg Nenada. Iz
detinjstva sam upamtila raznorazne priče.
Noću sam znala da išetam
iz kreveca, pa me ujutru nađu u drugoj sobi kako se igram.
Često
sam se noću budila i pevala.
Bila sam veselo dete, veoma
komunikativna.
Volela sam da prilazim ljudima i pitam:
- A kako se ti
zoveš?
Danas nisam toliko komunikativna, više posmatram
stvari nego što postavljam pitanja.
Braća
Vuk je imao dve godine kada sam se
rodila i odmah je počeo rat između mlađe sestre i starijeg brata.
Stalno sam ga zadirkivala, ali je uvek dobijao bitku jer je bio jači.
Jedan od sistema kako da ga zbunim bio je da počnem da se smejem,
kada me on napadne.
Kao mala sam se više igrala sa pištoljima i
Vukovim drugovima nego s lutkama. Imala sam i svoje drugarice, ali
više sam se ponašala kao dečak.
A volela sam da nosim suknjice.
Rada, žena koja nas je čuvala, volela je da me obuče lepo kada
idemo u park, iako se u park ide u manje elegantnim stvarima.
Išla
sam u mnoga obdaništa, učila francuski i želela da idem u osnovnu
školu u kojoj se uči na francuskom. Pošto nije bila daleko od naše kuće, upisali su
me u "Drinku Pavlović".
I danas se sećam nekih pesmica na
francuskom, u tom obdaništu smo pravili priredbe, a
najinteresantnije su nam bile gumene lutke Mapet šou.
Tada još nisu
postojale barbike.
Imitirali smo i pevali, tu u odbaništu su začeci
mog bavljenja glumom.
Gluma je došla prirodno, roditelji
nisu uticali na moj izbor.
Majka je novinar, radi u Bazaru.
Završila
je svetsku književnost, pisala prikaze i recenzije knjiga, sada piše
pripovetke.
Igrala je u prvim tatinim filmovima, a onda shvatila da
gluma nije za nju.
A otac, scenarista, snimao je filmove, ali je više vremena provodio kod
kuće gde je pisao.
Kada sam imala sedam godina, pred
polazak u školu, rodio se Nenad.
S njim se nisam toliko svađala kao
sa Vukom.
Probala sam jednom da ga uplašim onako kako je mene Vuk
plašio, pa sam onda zajedno s njim plakala.
Bilo mi je žao jer sam
pamtila kako je to bilo strašno kada Vuk pogasi sva svetla u našem
velikom stanu punom hodnika u Ulici Majke Jevrosime, pa me natera da
pređem iz jednog u drugi deo stana.
Jednom sam mu se osvetila kada
me je zaključao u špajz. Pojela sam sve bombonjere!
Vuk je danas
dramaturg, a Nenad student filmske režije.
Razgovaramo često o
poslu.
Škozorište
U trećem osnovne sam krenula u
Škozorište. Funkcionisalo je kao dramska sekcija, ali smo i crtali,
pevali, radili na radiju. Jedne godine smo učestvovali i na
manifestaciji Radost Evrope.
Onda me je škola odvojila od
Škozorišta, morala sam više da učim.
Nisam je volela.
Imala sam
strogog učitelja, pa je strah bio prisutniji na časovima nego
koncentracija.
Ni danas ne volim kad mi se nešto objašnjava na grub
način, samo sada umem da kažem da mi to ne prija.
U petom razredu došla sam u grupu
Radio-televizije Beograd, ali mi se nije dopalo.
Ulaskom u pubertet
sam se promenila. U toj grupi nisam imala svoje mesto, gluma mi se
smučila, više sam crtala i mislila sam da ću jednog dana upisati
slikarstvo.
Obožavala sam da crtam, tada sam odsutna, u nekom svom
svetu.
Za Petu beogradsku gimnaziju ne vezuju me lepe uspomene, što
ima veze sa mnom a ne sa školom. Trebalo je da upišem dizajnersku,
iako se tada verovatno ne bih bavila glumom.
Nisam volela da učim,
to je bio problem!
Bila sam u drugom razredu gimnazije
kada sam sa prijateljima počela da pravim pozorište.
Bili su tu
Milica Mihajlović, Ivan Medenica, Anja Suša...
Skupili smo se i
počeli da pravimo predstave.
Prva je bila "Pogrešna
dijagnoza". Predstavu je gledao i Vlada Milić, direktor DADOV-a,
i pozvao nas da je od jeseni igramo u tom pozorištu.
Tako je počeo
fantastičan period mog života: predstave, druženja...
Toliko sam uživala da sam
potpuno zapostavila učenje. Bila sam loš dak. Jednostavno nisam
htela da učim.
Iluziju o meni kao glupom detetu razbio je test inteligencije na kome sam dobila
najviše poena. To je zbunilo profesore.
Na kraju prve godine
napravila sam izložbu slika u školskom hodniku.
Sećam se, profesor
istorije pozvao me je na razgovor i pitao kako mogu tako lepo da
crtam, a neću da učim?!
Devojka koja duva
U gimnaziji smo pravili predstavu na
času srpskog. Radila sam kostime, jer je to bilo najbliže
slikarstvu.
U jednom trenutku na sceni su policajac i pisar. Uloga
pisara nije imala tekst i devojka koja je imala tu ulogu nije mogla
da se snađe.
Iznervirala sam se i popela na scenu da joj pokažem
kako se to radi.
Svi su se smejali, najviše profesorka matematike.
Dobila sam tu ulogu i pretnju profesorke
da će me oboriti na popravni, iako imam trojku iz matematike. Samo
zato da bi mi dala četvorku!
Možda bi se njena pretnja i ostvarila
da ja tog leta, posle drugog razreda, nisam upisala glumu!
Tada smo
uveliko igrale u DADOV-u kada mi je jednog dana Milica Mihajlović saopštila
da hoće da upiše glumu.
Tu istu vest saopštila sam svojim
roditeljima kada smo za 1. maj otišli na Divčibare.
Klasu je primao
profesor Arsa Jovanović koji je već čuo da ja igram u DADOV-u.
Igrala sam Helenu iz "Sna letnje noći", ulogu iz "Pogrešne
dijagnoze", kao i Duvku, devojku koja duva, a koja nema tekst.
Sa 16 godina bila sam zrela u smislu hrabrosti da probam tako nešto.
S druge strane nisam bila zrela, jer su moje drugarice još išle u
školu.
Sad mi je žao što sam sebi oduzela ta dva razreda
gimnazije, jer kažu da su to dve najlepše godine.
Propušteno
obrazovanje naknadno sam sticala. U drugoj godini smo postali klasa
Goce Marić.
Ipak, gluma je moj posao i sviđa mi se izreka
"Najbolji posao nije onaj koji će te najviše namučiti, nego onaj koji najbolje može da se obavi".
"Anđeli"
Prva moja uloga je bila uloga Marine u
filmu "Mi nismo anđeli". Zvali su me na probno snimanje i
uloga je bila moja.
Sećam se, postojale su dve ključne scene, sa
početka i kraja filma. Odlučila sam da napravim razliku između te
dve Marine, na početku ona je nezrela, a na kraju, kad ostane
trudna, ima neku odgovornost.
Scenario mi se nije odmah dopao, ali u
toku snimanja kroz razgovor sa rediteljem Srđanom Dragojevićem
snimanje je postalo super.
Popularnost koju mi je donela Marina nije
mi prijala.
Nisam bila spremna na to.
I dan-danas smatram da je mnogo
važnije ono što čovek uradi nego način na koji će to da objasni.
Tada sam imala samo 19 godina.
Drago mi je kada mi kažu da se nisam
promenila posle deset godina. Odbijala sam ja i kasnije uloge, i na
filmu i u pozorištu, ali nisu bile tog ranga.
Paralelno sa prvom filmskom, dobila sam
i prvu pozorišnu ulogu u predstavi "Kao da je bilo nekad"
u režiji Irene Ristić, a po tekstu Nenada Milića. Zvala sam se Verica.
Odmah posle
"Anđela" dobila sam ulogu još jedne Marine, u filmu
"Dezerter". Ona je izbeglica i nije mi bila toliko bliska
kao Marina iz "Anđela" koja je gradska devojka.
Bilo mi je
teže da radim sa svojim ocem nego sa Srđanom, s kojim sam imala
otvoreniji odnos.
Sećam se kako sam dobila sledeću ulogu u filmu
"Underground".
Zvonio je telefon, saopštena mi je vest,
svi u mojoj kući su bili veseli i čestitali mi, jer nije mala stvar
igrati kod Kusturice. A ja, potpuno zbunjena! Jer, kad dobiješ ulogu
shvatiš svoju odgovornost.
Usledili su i filmovi "Paket
aranžman", "Lepa sela lepo gore", "Država
mrtvih" i "Tri palme za dve bitange i ribicu".
To je
poslednji film koji sam snimila još ’97. i željna sam filma!
Snimala sam i televizijske drame, jedna je "Devojka sa lampom"
o Mileni Pavlović-Barili.
Branka Katić i ja smo još jednom igrale u
tandemu dve šašave sestre. Režirao je Miša Radivojević.
Pored
dve veoma drage uloge u pozorištu, Tatjane iz "Malograđana"
i Dorine ("U poverenju") draga mi je uloga u predstavi
"Mocart i Salijeri" od Puškina, ispit na trećoj godini
glume.
"Briljantin"
To je pozorište kome i danas težim, dosta emocija i strasti,
ali i duhovitosti. Tu ulogu u režiji Kokana Mladenovića dobro sam
upamtila.
"Briljantin" mi je bio veliki izazov, jer mjuzikl
ipak nije moj žanr.
U predstavi "Čovek je čovek" uradila
sam božanstvenu ulogu, dragi su mi "Rodoljupci" Gorčina
Stojanovića.
Onda se u mom životu pojavila režija.
Želela bih sve da radim, ali je to nemoguće zato što se glumac
mnogo troši i ne ostane mu mnogo energije za druge poslove.
Reditelj
je slobodniji, mašta može mnogo šire da ide.
Reditelj kao da igra
igricu dok režira, može da bude i slikar i dirigent i glumac...
Imponuje mi što ljudi, s kojima sam do sada radila kao reditelj,
imaju poverenje u mene. Posle predstave "Prljave ruke", u
kojoj sam bila asistent reditelja Raleta Milenkovića, režirala sam
svoj prvenac, predstavu "Pijanista".
Ne znam da li će od
mene postati neki reditelj, ali znam da je glumcima potrebno da ih
razumeju, a ja ih razumem, jer sam i sama glumica.
Glumci su deca i
njima treba ljubav.
Trenutno sam više reditelj nego glumica i u
mojim rukama je predstava "Gospođica Julija".
Obožavam da radim i da nisam glumica
radila bih posao kome bih bila potpuno posvećena.
Trudim se da se
pored glume bavim i nekim drugim stvarima. Svoju privatnost čuvam od
javnosti koliko je to moguće. Svako živi onako kako misli da treba.
Osamostalila sam se u 22. godini, što nije bilo lako.
Zato sam tada
i više radila jer nisam volela da samo sedim kod kuće i čitam
knjige, što danas volim da radim.
Često ljudi kažu za mene da sam
previše ozbiljna.
To je verovatno zato što sam neke stvari morala
da naučim pre svojih vršnjaka.
Roditelji su me uvek podržavali.
Nisam realna, što je teško svakom ko se bavi glumom.
Više ne
pravim planove jer se retko koji ostvari, osim onih koji direktno
zavise od mene. Da li će mi neka predstava uspeti i da li ću
upoznati zanimljivog čoveka, to ne zavisi od mene!
Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, oktobar 2001.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
