Eklektik sam, dosledan i vatren. Originalnost prezirem: zašto bih zadivljavao svet svojom ličnom glupošću, kada mogu da koristim ono što je već prošlo određene prepreke i probe, a kada se uzme nešto što je oprobano i stavi u svoj kontekst, onda to zaista postaje tvoje, jer je stavljeno u nove korelacije
Praizvedbom drame "Metastabilni
Graal" u Ateljeu 212, njen autor, Nenad Prokić (1954), ne bez
razloga, postao je predmet interesovanja pozorišnih poslenika, koji
su "Graala" dočekali pohvalama. "Metastabilni Graal"
je, takođe, tekst zbog koga smo mogli i da odahnemo: konačno se
pojavio jedan mladi dramski pisac koji nije debitovao na sceni
pošavši skraćenim putem do uspeha.
Nije napisao dramu o
raslojavanju seoske porodice, "mentalitetsku" komediju sa
novokomponovanim prizvukom, a ni dramu sa instant-političkim
pikanterijama.
Prokić afirmiše obrazovanog individualca, eruditu sa
svim u ovom podneblju toliko retkim i toliko potrebnim,
kategorijama koje idu uz to.
Za somborsko Narodno pozorište, napisao
je dramu o Lazi Kostiću, "Homo volans". Predstavu je
režirao Dejan Mijač i njome ovaj teatar obeležava četrdeset
godina svoga rada.
Ovaj razgovor je vođen u Somboru, gde je Prokić
pratio probe predstave.
GLAS OMLADINE: Posle "Metastabilnog Graala",
gde su u središtu prvog dela drame pisci Danuncio, Pirandelo, Đentile,
Marineti, Kroče, Malaparte, u drami "Homo volans" ponovo se
bavite sudbinom jednog pesnika, Laze Kostića?
PROKIĆ: Pa, izgleda da je to pitanje koje,
nevoljno, predstavlja moju opsesiju, mada ne volim nikakve opsesivne
stvari. Nevoljne, jer čovek nikada voljno ne može da prizna da mu
je nešto opsesija, a ako je svestan toga, onda to verovatno više
nije opsesija.
U "Graalu", središnja tema
je umetnik, u "Strahu za granicu", to je imaginarni
veliki nemački pesnik. Zato je, kada sam dobio ponudu od pozorišta u Somboru, od upravnice
Mirjane Markovinović i reditelja Dejana Mijača, da napišem dramu o
Lazi Kostiću, najveći problem bio upravo taj, što sam nekoliko meseci pre toga završio dramu "Strah za granicu" koja je
napisana po generalnim opštim motivima dela Tomasa Mana, čiji je
središnji lik Tonio Kreger, imaginarni veliki nemački pesnik.
Rad na tom komadu me je strahovito iscrpeo i nisam imao ni volje ni snage da se ponovo bavim pesnikom kao centralnom figurom nekog mog spisateljskog pokušaja.
Međutim, ja sam u Somboru odslužio vojsku, ovo pozorište me je za to vreme mazilo i pazilo, tu imam puno prijatelja, smatram da je pozorište odlično, jedino što ima malo glumaca, tanki su sa glumačkim ansamblima, trebalo bi da ih ima mnogo više, a i Dejan Mijač je to želeo.
On vrlo retko režira van Beograda i kada me je zamolio da malo bolje razmislim o tom predlogu, ja sam razmislio i napisao.
Rad na tom komadu me je strahovito iscrpeo i nisam imao ni volje ni snage da se ponovo bavim pesnikom kao centralnom figurom nekog mog spisateljskog pokušaja.
Međutim, ja sam u Somboru odslužio vojsku, ovo pozorište me je za to vreme mazilo i pazilo, tu imam puno prijatelja, smatram da je pozorište odlično, jedino što ima malo glumaca, tanki su sa glumačkim ansamblima, trebalo bi da ih ima mnogo više, a i Dejan Mijač je to želeo.
On vrlo retko režira van Beograda i kada me je zamolio da malo bolje razmislim o tom predlogu, ja sam razmislio i napisao.
Zašto je umetnik centralna figura
mojih drama, ja ne znam.
Ljudi govore da svaki pisac ima tri, četiri motiva koja stalno variraju.
Ja mislim da ima samo jedan i, ako dobro prepoznajem, onda je to kod mene taj.
Znate, umetnost je, što kaže jedan moj prijatelj, sjajna stvar: radiš šta voliš i još ti plate za to. Umetnici su ljudi koji su sigurno oslobođeni većim delom nego ostali ljudi, ali im zato nije lakše. Njihove dileme su mnogo bolnije, baš zbog toga što su slobodniji.
Ljudi govore da svaki pisac ima tri, četiri motiva koja stalno variraju.
Ja mislim da ima samo jedan i, ako dobro prepoznajem, onda je to kod mene taj.
Znate, umetnost je, što kaže jedan moj prijatelj, sjajna stvar: radiš šta voliš i još ti plate za to. Umetnici su ljudi koji su sigurno oslobođeni većim delom nego ostali ljudi, ali im zato nije lakše. Njihove dileme su mnogo bolnije, baš zbog toga što su slobodniji.
GLAS OMLADINE: Sudbina umetnika, pa tako i pisca, sve
je češće tema novih dramskih tekstova. Šta mislite, zašto?
PROKIĆ: Kod nas, u ovim našim geografskim
širinama, kada se kaže umetnik ili intelektualac, on automatski, uvek biva osumnjičen za nešto.
Ja znam da bi najbezbolnije i najprimerenije bilo da inteligencija u
nekakvom svom rezervatu prežvakava nekakve svoje formule i
ideje, da ne pravi gužvu, jer ti ljudi postavljaju pitanja o
svrsishodnosti ovoga ili onoga, o životu...
Jednostavno, smatram da spadaju među hrabriji i svesniji deo, možda luđi, možda neuračunljiviji, ali neko mora da bude lud da bi ostali bili zdravi, i onda se ti zdravi hrane tom ludošću i u njima postaju zdravi, uzdižući se do vrhunskog zdravlja.
Mislim da oni na sebe preuzimaju ulogu onoga čoveka koji nosi krst i da su u tom smislu avangarda; da uvek ranije nešto dožive, prežive i prebole. Zato su oni verovatno zanimljiviji za obradu, jer su im životi takvi.
Jednostavno, smatram da spadaju među hrabriji i svesniji deo, možda luđi, možda neuračunljiviji, ali neko mora da bude lud da bi ostali bili zdravi, i onda se ti zdravi hrane tom ludošću i u njima postaju zdravi, uzdižući se do vrhunskog zdravlja.
Mislim da oni na sebe preuzimaju ulogu onoga čoveka koji nosi krst i da su u tom smislu avangarda; da uvek ranije nešto dožive, prežive i prebole. Zato su oni verovatno zanimljiviji za obradu, jer su im životi takvi.
GLAS OMLADINE: Dramu "Homo volans" ste
pisali po narudžbini. Kakvo je vaše iskustvo vezano za taj način
rada?
PROKIĆ: Ja sam taman došao do toga da pišem
do narudžbini i da unapred uzmem novac, a onda sam morao da
odustanem od toga, jer sam shvatio da je to način rada koji nije
uopšte zdrav. U principu je najbolje kada neko naruči delo, jer to
donosi određenu sigurnost, pošto ne verujem uopšte u inspiraciju - verujem u rad, a smatram da je pisanje jedan od najtežih poslova
kojim se čovek može baviti.
Mislim da bi idealno bilo, kada neko naruči dramu da ne postavlja rok i da nikada ne treba unapred potpisati ugovor, jer, ma koliko ne verovao u inspiraciju, to je ipak stvar nekog sazrevanja koje ne može unapred da bude predviđeno koliko će da traje za određeni dijapazon tema i ideja.
Mislim da bi idealno bilo, kada neko naruči dramu da ne postavlja rok i da nikada ne treba unapred potpisati ugovor, jer, ma koliko ne verovao u inspiraciju, to je ipak stvar nekog sazrevanja koje ne može unapred da bude predviđeno koliko će da traje za određeni dijapazon tema i ideja.
Raditi bez narudžbine, napisati tekst i nuditi ga okolnim pozorištima, čak i u situaciji kada ste
afirmisani pisac, znači biti dosta blizu očajanja, jer to vrlo malo
ko i čita i to vrlo malo šanse ima da dođe na scenu, tako da je
narudžbina dobra sa te strane, jer daje sigurnost da to neće biti
uzalud rađeno. Međutim, ne prija mi i ne verujem da ikome prija
takav rad.
Lenka se istrošila
GLAS OMLADINE: Da li je i koliko je prilikom
pisanja drame "Homo volans" na vas uticalo saznanje da će
predstavu režirati Dejan Mijač?
PROKIĆ: U ovom slučaju, srećna okolnost je
bila što sam otpočetka znao ko će režirati. Dejan Mijač je profesor na Akademiji,
gde sam studirao i završio školu, a kod njega sam polagao pozorišnu
režiju, dakle, on je moj profesor, a mogu da kažem, neskromno, i
prijatelj, bar se nadam i trudim se da bude.
Ja volim kako on režira; on je čovek velikog obrazovanja, širokog duha, bogatog iskustva i vidim da je već potkrpio neke slabe strane moje drame.
Ja volim kako on režira; on je čovek velikog obrazovanja, širokog duha, bogatog iskustva i vidim da je već potkrpio neke slabe strane moje drame.
GLAS OMLADINE: U drami nema Julke, nema Lenke.
Neočekivano. ..
PROKIĆ: Nema Julke, nema Lenke, a nema ni
"Santa Maria della Salute", Mislim da su to toliko puta
korišćeni motivi da su se malo istrošili, izlizali. Na neki
način, mislim da je Julka mogla da bude tu, jer ona je zahvalan lik
za jednu dramsku strukturu, ali nisam mogao da ubacim nju, a da
izostavim ostale, da ne dam sve tri žene Lazinog života zajedno.
Mislim da su žene koje je Laza izabrao u svom životu i one koje je u svojoj literaturi obrađivao, da su zapravo jedan isti ženski princip i taj princip je prisutan ovde. Julka i Lenka i sve ostale žene Lazinog života su prisutne u ovoj drami, u liku Baletete i Novinarke koje je reditelj spojio u jedan lik.
Mislim da su žene koje je Laza izabrao u svom životu i one koje je u svojoj literaturi obrađivao, da su zapravo jedan isti ženski princip i taj princip je prisutan ovde. Julka i Lenka i sve ostale žene Lazinog života su prisutne u ovoj drami, u liku Baletete i Novinarke koje je reditelj spojio u jedan lik.
Taj večni princip, večno žensko, to
je ono što sam pokušao da prezentiram, jer taj princip podrazumeva
da žena treba da bude sve: i ljubavnica, i majka i još puno, puno
područja života ona pokriva i ona mora da bude to Sve, zato je
večna.
Ja sam se trudio da to ovde bude prisutno, jer su korišćeni motivi iz Lazinog života, a i iz literature kojom neobično volim da se koristim - eklektik sam, dosledan i vatren.
Originalnost prezirem: zašto bih zadivljavao svet svojom ličnom glupošću, kada mogu da koristim ono što je već prošlo određene prepreke i probe, a kada se uzme nešto što je oprobano i stavi u svoj kontekst, onda to zaista postaje tvoje, jer je stavljeno u nove korelacije.
Ja sam se trudio da to ovde bude prisutno, jer su korišćeni motivi iz Lazinog života, a i iz literature kojom neobično volim da se koristim - eklektik sam, dosledan i vatren.
Originalnost prezirem: zašto bih zadivljavao svet svojom ličnom glupošću, kada mogu da koristim ono što je već prošlo određene prepreke i probe, a kada se uzme nešto što je oprobano i stavi u svoj kontekst, onda to zaista postaje tvoje, jer je stavljeno u nove korelacije.
Na taj način sam iskoristio i motiv
"Lote iz Vajmara", u trenutku kada se Novinarka oprašta od
Laze Kostića. Mislim da se u tom trenutku vidi šta je žena, da ona
predstavlja i seksualni simbol, i prijateljicu, i majku...
GLAS OMLADINE: TV Novi Sad priprema snimanje Vaše
drame "Dom Bergmanovih", koja je napisana 1981. godine,
dakle pre "Metastabilnog Graala". Koliko je uspeh "Graala"
pomogao realizaciji "Bergmanovih"?
PROKIĆ: Da, "Bergmanovi" će sada biti izvedeni i u Osijeku, i u Beogradu. Sigurno da je "Graal" pomogao, on je prodornija drama, a mislim da svaka stvar koja je napisana ima šanse da bude dobra, ako je spoj nekog univerzalnog i onoga odakle si.
"Bergmanovi" su, ako može tako da se kaže, možda najiskrenija drama koju sam napisao i ta drama je na neki način već ranije bila poznata, tako da je svako relevantnije pozorište već imalo taj tekst. Nije igrana zato što su se ljudi možda bojali, što nisu navikli na takve teme.
Za njih je nezgodno da eksperimentišu sa nekim tamo delom nekog mladog pisca koje ne pruža dovoljno garancije, osim nekih literarnih, teatarski neproverenih.
PROKIĆ: Da, "Bergmanovi" će sada biti izvedeni i u Osijeku, i u Beogradu. Sigurno da je "Graal" pomogao, on je prodornija drama, a mislim da svaka stvar koja je napisana ima šanse da bude dobra, ako je spoj nekog univerzalnog i onoga odakle si.
"Bergmanovi" su, ako može tako da se kaže, možda najiskrenija drama koju sam napisao i ta drama je na neki način već ranije bila poznata, tako da je svako relevantnije pozorište već imalo taj tekst. Nije igrana zato što su se ljudi možda bojali, što nisu navikli na takve teme.
Za njih je nezgodno da eksperimentišu sa nekim tamo delom nekog mladog pisca koje ne pruža dovoljno garancije, osim nekih literarnih, teatarski neproverenih.
Možda je jedan od razloga i to što je
tema malo neuobičajena - jevrejska, a naši odnosi sa arapskim svetom
verovatno sprečavaju vredne samoupravljače da se bave jeverejskom
problematikom.
GLAS OMLADINE: A film?
PROKIĆ: Imao sam sreću da na filmu radim sa dva čoveka i mislim, dva najbolja što se filma tiče, u ovoj zemlji. To su Živojin Pavlović i Dušan Makavejev.
PROKIĆ: Imao sam sreću da na filmu radim sa dva čoveka i mislim, dva najbolja što se filma tiče, u ovoj zemlji. To su Živojin Pavlović i Dušan Makavejev.
Sa Makom sam radio sada, bio sam
saradnik na scenariju za jedan američki film. To je Makov scenario,
pisan prema motivima jedne Zoline pripovetke. To je vrlo daleko od
Zole, pošto je prošlo kroz Makove ruke, a ja sam tu bio pozvan da
budem neka vrsta finalnog korektora, tako da sam sa Makom radio sa velikim zadovoljstvom i
sa njim bih radio pod bilo kakvim okolnostima, jer se radi o jednoj sjajnoj ličnosti.
Pozorje mora da se menja
GLAS OMLADINE: Hoćemo li o
Pozorju?
PROKIĆ: Da, zašto da ne. Pa, ne znam da li je to što "Graal" nije otišao na Pozorje, na žalost ili na sreću, jer i ako odete, i ako ne odete - izmanipulisani ste.
PROKIĆ: Da, zašto da ne. Pa, ne znam da li je to što "Graal" nije otišao na Pozorje, na žalost ili na sreću, jer i ako odete, i ako ne odete - izmanipulisani ste.
Mene su u Ateljeu pitali da li hoću da
idem, znači, direktno je od mene zavisilo da li će se "Graal"
pojaviti na Pozorju ili ne. Međutim, ja nisam hteo da se protivim
njihovim željama i da rušim koncepciju pozorišta koje mi je prvo
ustupilo scenu.
Ne smatram se oštećenim, ne verujem da bi mi Sterijina nagrada donela nešto više, nego što sada imam.
Znate, oko Sterijinog pozorja postoji ta disciplina pljuvanja, a kada nekog od tih pljuvača pozovu, oni bez daha trče da stignu tamo. Ja ne. Ne kažem da neću ići na Pozorje; ono je odigralo veliku ulogu u istoriji jugoslovenskog pozorišta, ali mislim da Pozorje mora da se menja, jer ovakav način rada selekcije i čitava atmosfera koja tamo vlada, nisu dobri.
Ne smatram se oštećenim, ne verujem da bi mi Sterijina nagrada donela nešto više, nego što sada imam.
Znate, oko Sterijinog pozorja postoji ta disciplina pljuvanja, a kada nekog od tih pljuvača pozovu, oni bez daha trče da stignu tamo. Ja ne. Ne kažem da neću ići na Pozorje; ono je odigralo veliku ulogu u istoriji jugoslovenskog pozorišta, ali mislim da Pozorje mora da se menja, jer ovakav način rada selekcije i čitava atmosfera koja tamo vlada, nisu dobri.
Mi smo bili na MES-u u Sarajevu, mada ne
vidim neke veće razlike između ta dva festivala, ali ja sam
poštovao odluku Ateljea 212 i bio sam u Sarajevu.
I naravno da smo bili izmanipulisani, i
naravno da takva igra i takav tekst nisu mogli da budu nagrađeni od
TAKVIH ljudi, i bilo bi ludo to očekivati.
Ne mogu da očekujem da mi aplaudiraju i da me nagrađuju ljudi protiv kojih ja žučno pišem. Kada bi me nagradili, odmah bih posumnjao da tu nešto nije u redu i verovatno nešto ni ne bi bilo u redu.
Međutim, žao mi je glumaca i njihove sjajne večeri, kao što kaže moj prijatelj, Svetozar Cvetković, a i ja zaista tako mislim, da su oni te večeri svojom igrom menjali svet.
Ali, nisu ni mogli da očekuju da budu nagrađeni za to što menjaju svet od onih koji smatraju da su taj svet već promenili i da se on više ne može menjati.
Razgovarala: Lidija Čerfelj, snimio: Srđan Čičovački, obrada: Yugopapir (Glas omladine, oktobar 1986.)
Ne mogu da očekujem da mi aplaudiraju i da me nagrađuju ljudi protiv kojih ja žučno pišem. Kada bi me nagradili, odmah bih posumnjao da tu nešto nije u redu i verovatno nešto ni ne bi bilo u redu.
Međutim, žao mi je glumaca i njihove sjajne večeri, kao što kaže moj prijatelj, Svetozar Cvetković, a i ja zaista tako mislim, da su oni te večeri svojom igrom menjali svet.
Ali, nisu ni mogli da očekuju da budu nagrađeni za to što menjaju svet od onih koji smatraju da su taj svet već promenili i da se on više ne može menjati.
Razgovarala: Lidija Čerfelj, snimio: Srđan Čičovački, obrada: Yugopapir (Glas omladine, oktobar 1986.)
 |
| (ilustracija: Branko Đukić) |
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
