U škripcu, između "Godina ljubavi" i albuma "O, je!": Koncert na kantama od "Ine" (1982)

Sećam se da smo u šestom osnovne napravili grupu koja se zvala ZMING u kojoj sam svirao harmoniku i bile su još one kante od "Ine". Jedan dečko je svirao prim sa dve žice, znaš šta je prim, i imali smo jedan koncert koji se završio posle polovine prve stvari, zato što je ćale jednog mog druga uleteo i rasturio sve, pošto je upravo legao da spava

Pre tačno godinu dana grupa U škripcu je u "Džuboksu" dala svoj prvi intervju. Tada smo dobili par pisama u kojima su nam zamerali što grupu anonimusa najavljujemo kao jednu od najzanimljivijih nadolazećih atrakcija. Posle njihovog prvog albuma jasno je da se nismo prevarili. Ko zna šta će biti iduće godine u ovo vreme?

- S moje strane sve je vrlo prosto - kaže Aleksandar Vasiljević, gitarista Škripca. - Ako uradiš tematsku ploču, od nje uvek možeš napraviti priču, dovoljno je da stvari budu koliko toliko homogene.

U krajnjoj liniji, mislim da su sve pesme neke grupe povezane i zato je svaki album u stvari konceptualni album.

Jednostavno, ljudi rade ploču za sebe, ako rade R&R ploču, i ne rade je s predumišljajem.

Prema tome, svako na ovom svetu može da napravi svoju priču od naše i bilo koje druge ploče i ta će priča biti u svakom trenutku tačna.

Tako je Škripac prilično elegantno izbegao da komentariše recenziju svog debi albuma (Dž. 147). 

Priča se može napraviti, to da, istina je da se interna, "škripačka" priča ne razlikuje puno od one iz recenzije, ali sve je to nastalo posle snimanja i tačka.

Svaki od mojih sagovornika je imao poseban razlog za takvu kategoričnost.

Zoran Vulović, klavijaturista i najplodniji kompozitor u grupi:

- Ja ne prihvatam ideju koja ubija sve ostalo. To je ideja radi ideje, a kod nas postoji nešto specifično.

Miloš Obrenović, bubnjar i nezvanični menadžer:

- Mislili smo da treba da bude i takve muzike u ovoj zemlji i radili smo, nismo puno pričali.

Aleksandar Vasiljević, čovek za koga se sve događa između "sticaja okolnosti" i "koincidencije":

- Mi smo imali grozne malere, non-stop od kad smo osnovani, ali to su bili naši privatni problemi. Jer kad imaš frku u grupi, to je strah tih pet ljudi i ništa više. Kad imaš frku na koncertu, onda to sluša pedeset ljudi ili šta ja znam, zavisi gde sviraš, a kad izdaš ploču, onda to ljudi slušaju na radiju, kupuju i mislim ... onda je to već ...

(Nacionalna frka?) 

Ne, ne, ali čovek se ipak oseća odgovornim prema onima koje je na bilo koji način naterao da to kupe. Treba poštovati ljude kojima je to namenjeno, drugim rečima treba poštovati neke esnafske kodekse.

E sad, Idoli su, recimo, imali zgodnu koincidenciju sa "Kenozoikom".

On je prvi na ploči, a sticajem okolnosti to je bio i najveći hit sa albuma, jel’ tako?

Mi smo bili svesni da će "Hamuamule" biti najveći hit sa ovog albuma i stavili smo ga za prvu stvar na A strani. Što "Hamuamule" ne daje logičan uvod u sve što će se desiti, to je već nešto drugo.

To su esnafska pravila ili predrasude, kako god hoćeš, i mi smo toj, recimo, predrasudi, podlegli.

Radi se o tome da smo mi ovu ploču videli prvenstveno kao ploču. Ako dođe do toga da se radi priča, ona će se raditi na TV ili pozorištu.

- U redu, ali Škripac ne pamtimo isključivo po muzici ili ljubavnoj tematici. Zar nije i ranije bilo programskih pokušaja?

A.V: Pamflex je bio takav pokušaj, ali nemoguće je tako nešto raditi neprofesionalno.

M.O: Mi smo bili prisiljeni da ga odbacimo, bar za izvesno vreme, dok ne nađemo bolji način da ga iskažemo. Jer su ljudi stalno shvatali Pamflex kao parodiju, a on uopšte nije bio to. Mi još nismo sposobni da tako nešto isteramo kako treba, Pamflex je bio previše naivan.

Z. V: To nam je bila neka prvobitna koncepcija. Navodno, neka raznolikost. Mislili smo da ćemo izmeniti svet na taj način da od stvari do stvari totalno menjamo pravac. To je ta stilska anarhija, međutim ta stvar ne može da prođe, jer to ne bi mogli da urade ni ljudi deset puta jači od nas. Kad se pravila ploča, sve je moralo da se radi od početka.

A ako stvarno pođemo od početka, Zoran Vulović je prvi čovek s kojim treba razgovarati.

Napisao je najveći broj stvari s albuma, pri čemu su "Ti si moj brod" i "Hamuamule" dve od tri ključne kompozicije ploče (treća je "Samuraj" Delčića i Vasiljevića).

Pre intervjua sam saznao da je Zoran dosta godina proživeo u nekom malom mestu u Bosni i činilo mi se da baš zbog toga "Godine ljubavi" uspevaju da spoje lokalno i univerzalno.

Čak kada prebira po svemiru, Vulović to radi kao neki narodni pripovedač i uzroci tome bi mogli biti u njegovom detinjstvu.

Pitanja sam postavljao prilično tendenciozno, ali je sticajem okolnosti (!!!) razgovor ignorisao strategiju i završio tamo gde mu se niko nije nadao.

Sve što ste oduvek hteli da znate o Zmingu

- Imaš li neku tehniku kako pišeš stvari?

ZV: Predosećao sam da ćeš to da pitaš.

MO: Ah, ta čuvena ženska intuicija!

ZV: Radim i jedno i drugo istovremeno. Ako pravim melodiju, a ne ide mi tekst, ne mogu da dovršim ni melodiju. Polazim od muzičke ili tekstualne fraze i razrađujem stvar tako što jedno povlači drugo. Trenutno, imam priču o čoveku koji ide kroz mrak i čuje ljubavni zov, posle idu neki razgovori sa ženom i sada sam u manjku za muzičku frazu.

Tako to ide kao lokomotiva sve dok stvar nije gotova. Ako imam spremnu samo muziku, onda to ostaje instrumental.

- Jesi li "krvav" radnik?

ZV: Ne volim previše da radim, ne volim previše da sedim i lupam glavom. Ako non-stop radim na jednoj stvari obično je upropastim. Pokušavam da uradim nešto pa da se smirim, udaljim, pa ako mi se i posle toga sviđa, onda sa tim izlazim pred ljude.

- Postoji neuobičajena pričljivost u vašim pesmama. Skoro uvek se zna ko je narator i kome se obraća. Je li to posledica neke tradicije, kao i muzike, recimo, ili Delčićevog poznavanja dramaturgije?

AV: Ima razlike u tome kako Delča i ja radimo i kako Vule radi. Mi više pažnje obraćamo na trenutak, na atmosferu. Recimo, imaš fotografiju i opisuješ je. Delčetova "Ljubav" je baš takva, to je nizanje slika, nema priče.

"Psi" su takvi, "Samuraj", "Šuma", iako je malo pomerenija od svega, dok Vule radi baš priče. To nisu epovi, naravno, ali tu ima dramaturgije u samom tekstu.

- Zorane, misliš li da to ima neke veze s tvojim detinjstvom?

ZV: Ne znam šta da ti kažem, moje detinjstvo je bilo fantastično. Prvih šesnaest godina sam proveo u Bosni, u Olovu, a to je mesto od 5000 ljudi. Otac mi je posle dobio bolji posao u Beogradu, a hteo je i da mu se deca školuju u gradu. Ne znam stvarno šta da ti pričam. Ja volim neku sredinu, ne odgovaraju mi frke, buke, buran život. Volim nešto smireno oko sebe, da je ujednačeno koliko-toliko.

- Čega se sećaš iz tih šesnaest godina?

ZV: Sećam se da smo u šestom osnovne napravili grupu koja se zvala ZMING u kojoj sam svirao harmoniku i bile su još one kante od "Ine". Jedan dečko je svirao prim sa dve žice, znaš šta je prim, i imali smo jedan koncert koji se završio posle polovine prve stvari, zato što je ćale jednog mog druga uleteo i rasturio sve, pošto je upravo legao da spava.

Koncert je počeo popodne. To je bila moja prva lova. Pet nas je bilo u grupi, ZMING su početna slova imena, i dobili smo lovu koja je bila ... Otkud znam koliko, uglavnom oni su otišli da kupe bombone, a ja nisam ni mogao s njima pošto me je upravo zvala keva, i kasnije sam dobio svoj deo.

Valjda dve bombone.

Onda se sećam da sam jednom tipu razbio glavu i posle toga sam se zaključao u kuću i frka mi je bila, nisam mogao da mrdnem nigde.

- Ne sećaš se knjiga, stvari koje si video ili čuo?

ZV: Ne naročito. Svestan sam da je moj način stvaranja uslovljen načinom života, ali to ne bih nužno povezivao s nekom idejom. Svaka moja stvar ima veze sa onim što mi se dešava, ali sa onim što mi se trenutno dešava.

"Hamuamule" sam jedino radio zbog tih prvih šesnaest godina u Olovu. Postoji nešto što te vuče nazad i zbog toga sam napravio tu stvar.

Hamuamule - to uopšte nije žensko ime, ja ga bar u početku nisam video kao takvo. Svako gleda na stvar različito, pa je na kraju Hamuamule postalo i neko žensko ime. Za mene je to bila neka reč, kao neki poklič koji me je opčinjavao. Ni sada mi nije jasno kako mi je moglo pasti na pamet tako nešto.

- Nije valjda sve podsvesno? (Vasiljević spominje nadrealističke tehnike automatizma i taman pomislim kako nam ni ovde ne gine psihotest, kad ...)

ZV: Možda je ono od čega ja polazim neka vrsta suludosti, neka vrsta apsurda u svemu ovome. Za mene je apsurdno da devojka stoji pod mojim prozorom i plače: "Možda gledaš u moj prozor, skrivena u ovoj tami, možda brišeš svoje suze".

U krajnjem slučaju, apsurdno je u odnosu na osnovnu stvar da ja volim ženu koja ima dosta godina. Sviđa mi se i ovo u "Psima" što ubijam psa koga volim, i to je apsurdno. Možda je to neka osnovna stvar.

Recimo, "Kauboji". Pošao sam od kauboja kao reči i onda sam došao do toga da "Kauboji" mogu biti i strogo politička stvar ("Ovde je moja zemlja, ovde su moji snovi, kauboji svugde oko nas"). Imao sam sve to u glavi i onda sam se igrao.

I "Moj brod", ima kao neku priču. Radi se o tome da je tip ispao iz broda. Lutao je po kosmosu i izbačen je a nada se da će brod ponovo da ga uzme. Tu sam pošao da napravim ljubavni tekst, nisam baš preterano zadovoljan, ali ako pogledaš početak "Samo još tebi se nadam / tebi se nadaju svi/ Sve dublje i dublje padam/ Doleti do mene ti", to može biti čisto ljubavni tekst.

- Nije valjda "Proleće" politička stvar, koja postaje ljubavna?

ZV: To je strogo ljubavni tekst koji sam pisao svojoj dragoj. Jednostavno, ponekad svesno, ponekad nesvesno, ubacujem neku notu koja će sve odvesti na drugu stranu. To mi je drago, to mi je cilj. Volim kad se stvar može tumačiti na pet načina.

Ako gledaš "Proleće" baš kao proleće, imaš čoveka koji je zaljubljen do besvesti. Zato je ovo ljubavna ploča koja može da bude i politička, može biti šta god hoćeš i ne mora biti ništa.

Smrt je najveća usamljenost

Nekako dolazimo na filmove. Zoran voli da ih gleda, ali brzo sve zaboravlja. Sviđaju mu se "Sledeća stanica Greenwich Village", "Žaoka" i slični.

- Šta kaže A. V?

AV: Ja sam gradsko dete, volim gradske filmove. "Taksista", "Tri dana kondora", "Maratonac", "Otimači izgubljenog kovčega"...

ZV: To je fantastičan film.

AV: To je najbolji film koji sam ja ikad video, najsavršeniji film. Malo mi je smešno što ljudi pljuju po njemu kao po filmu koji nema ideju nego je kao samo pirotehnika. Ti ljudi ne shvataju da je strašno teško uraditi dobru pirotehniku.

- Pa sad, neki su tu našli i ideju. Jedna ortodoksna Jevrejka je to videla kao slikovnicu uz Stari Zavet.

AV: Ja ne bih baš tako. Ima tu sitnih caka koje su se jedva videle. Prvi je znak Vermahta na kovčegu, koji se sam spaljuje. Nešto kasnije imaš onaj klasični američki znak na istom mestu, to je na kratko prikazano, dok voze sanduk među gomilu svih drugih.

- Kako reaguješ na tu ideju natprirodnog? Da li ti provokativno zvuči pitanje o bogu, u "Otimačima" na primer? 

AV: Ne, ja volim da pričam o tome. Svako treba da ima svoju ideju boga jer je to nešto sa čim se nužno susrećemo svaki dan, nešto čemu se svako na ovom svetu povinuje. Čovek mora imati nešto iznad sebe, jer ako nema nešto iznad sebe ka čemu ide, nikad neće nigde stići.

Nije bitno šta je moj bog, ja ga posmatram kao nešto amorfno, kao neku ideju. Da li neko posmatra boga kao muziku ili kao umetnost, to je sasvim svejedno. Svaki čovek mora imati nešto u šta veruje, a to je onda bog.

A u "Otimačima" ... ne znam, u "Otimačima" se pojavljuje više bogova po meni. Konačni je onaj koji pobeđuje na kraju, a to je onaj tip, to je u stvari anđeo tog boga, koji gura kolica i stavlja kovčeg među sve ostale.

To je najprisutniji od svih današnjih bogova i to ne samo u Americi.

- A to je?

AV: Nazovi to administracijom, birokratijom, kako god hoćeš.

(U razgovor se uključuje Miloš) 

MO: Ja nemam definisan stav oko boga, niti konkretno za taj film. Meni se dopada Karpenter i način na koji on tretira te neke natprirodne stvari u konkretnim ambijentima.

Od horror filmova samo su me tri uplašila. "Napad na policijsku stanicu" - to nije toliko pitanje straha, koliko neka grozomorna atmosfera u kojoj se nađeš.

Nije više da li se plašiš ili ne, imaš osećaj da si pod neverovatnom temperaturom.

Drugi je bio "Noć veštica" gde sam se stvarno usrao i, dobro, tada sam bio dosta mlađi, "Psiho".

Ta tri filma ne ulaze u one klasične baljezgarije, jer ono što je u njima može sutra svakome da se desi. Dobro, kod Karpentera imaš tog đavola, ali to može da se uzme kao metafora zla uopšte, a ne konkretno đavo.

AV: Tu ima jedna bitna stvar. Đavo je u startu zao, pa od njega sve očekuješ, tu nema iznenađenja, a najgori strah je povezan sa iznenađenjem i nema goreg iznenađenja nego kad neko na čiju savest apeluješ ne odgovori adekvatno tome.

Prema tome, ljudi se treba bojati.

Ja se bojim ljudi i ukoliko nadalje budem pisao stvari mislim da će sve biti o strahu.

MO: "Psi" će na kraju biti dečja pesmica i pevaće je hor "Kolibri"!

- Uzimaš li strah generalno ili...

AV: Strah od samoće konkretno, jer to je ono čega se čovek najviše plaši.

- Nije li svaki strah posledica straha od smrti?

AV: Dobro, uvek moraš imati krajnju instancu na koju svodiš sve. Za tebe je to smrt, za mene je to samoća. Ima i gore od toga, postoji najgori strah - strah od toga da ćeš biti sam kad se bojiš.

- MAMA!

Zašto je Habić važan čovek

- Mislite li da će druga ploča biti konciznija?

MO: Mi smo uvek na ivici da se rasplinemo i ova ploča je na neki način ogledalo koje nam je pomoglo da shvatimo gde smo i šta smo. A od sad ćemo biti određeniji već u startu samim tim što sve što sledi počinjemo da radimo na drugi način i to će verovatno proizvesti dobre rezultate.

Radimo sa još jednim čovekom više, to je Saša Habić, i najbitnije je da će on biti s nama od početka uvežbavanja novih stvari, tako da nećemo imati šanse da lutamo kao što smo dosad lutali.

(Svi se slažu da je Habić napravio odličan posao na prvom albumu i smatraju ga šestim članom grupe)

AV: Znaš... zašto mi da se trpamo u nešto što ne možemo? Treba potencirati ono što možeš i izbaciti to do kraja. Mi smo sposobni da idejno nešto osmislimo, Vule je, recimo, sposoban da uradi stvari, ali kada dođe do suve tehničke realizacije, oko toga koje dugme pritisnuti i koji kanal dići, tu je već potreban čovek koji je zaista teorijsko-muzički obrazovan, a Habić to jeste.

To je strašno bitan čovek.

- Postoji li neka okvirna tematika druge ploče?

MO: Mi se uvek vrtimo u tom krugu ljubavi, nešto širem naravno, ne ono "držimo se za ručice" i tako dalje, ali ljubav nas u principu, okupira. Koliko sam video nove Vuletove stvari, biće više govora o prijateljstvu, što je opet jedan vid ljubavi. Vasa ide dalje ka nekom strahu... 

AV: Sad radim neke stvari o vatri. Ideja je da je vatra hrabrija od mene. Vatra je jedino što je hrabrije od mene.

MO: Delčić će verovatno nastaviti sa tim nekim ritualnim stvarima. Niko od nas nije politički ni socijalno angažovan, to stvarno ne volim.

AV: Možemo biti socijalno i politički angažovani na taj način da pljujemo po RTB-u i snimateljima. Trenutno sam u situaciji da me ništa drugo ne ugrožava.

AV: To je to. Ja '68 nisam video, pa je glupo da pevam o njoj. Bio sam jednom ili dvaput u životu u fabrici. Ono što sam video tamo je bilo stvarno kriminalno, ali ja ne mogu da pevam o tome, jer nisam to osetio.

- Drugim rečima, ljudi vašeg socijalnog statusa su malo distancirani od nekog konkretnog života?

AV: Tačno. Mi ne znamo šta se događa u drugim porodicama koje nisu kao naše. Naše porodice su porodice srednjeg staleža, manje ili više situirane. Ima se love, ne toliko da bi imali mi dobre instrumente, ali to su marginalne stvari - ima se love za život. Nema se petoro dece!

Kad budem imao petoro dece i ne budem imao čime da ih hranim, u šta sumnjam da će se dogoditi, jer ako je društvo dozvolilo da moj otac ima pare, to je neka garancija da ću i ja imati isto, jer taj neki socijalni status ti garantuje dalje napredovanje, dok onaj koji je sasečen u startu mora da se bori više od mene.

Ja nisam kriv što je to tako i svako od nas koristi sve što može da ode dalje, ali radi se o tome da tek u trenutku kada budem ugrožen ću praviti takve stvari.

Trenutno govorimo o onome što nas dotiče.

Ljubav nas dotiče, o ljubavi smo pevali. 

- Izgleda kao da su vas Ljubav i strah održali sve ove godine.

AV: Postoji nešto što me najviše interesuje u muzici. Boja tona zavisi od osnovne frekvencije tonova koji su povišeni. Bitno je da ti čuješ taj osnovni ton, iako pored njega čuješ još gomilu stvari. Prema tome, u svemu ima i ljubavi i straha i svega, a bitan je osnovni ton. Sad je ljubav.

- Pomenuo si '68, imate li stav o tome?

MO: Ja nemam, bilo mi je dvanaest godina tada.

ZV: Ni ja, apsolutno na to ne gledam

AV: O '68 mogu da sudim jedino kao neko ko je posmatrao odavde, jer ne znam nikog ko je... odnosno svako od nas zna nekog ko je učestvovao u tome, ali ljudi su se od tada toliko promenili da to nema više veze s njima.

Ne mogu im verovati više, ne mogu verovati da su oni zaista mislili ono što su radili.

A postoji jedna druga stvar. Politika nije toliko bitna, moral je mnogo bitniji. Moral je ono najvažnije. Ustav nije zakonodavni akt. Ustav je odraz morala jedne nacije - ljudi sa određenom etikom morala grade određeni politički sistem.

Politika je samo odraz nečega što je već u svakom čoveku. Mi se obraćamo moralu, ne politici. Mislim da je to i Byrne rekao. To je mnogo bitnije. Sad, ne govorimo o moralnosti ili amoralnosti, već o vrlini kao o vrlini.

- I šta je za tebe vrlina? Povezuješ li nekako "iznad" o kome si govorio i vrlinu?

AV: Šta je za mene vrlina? To je povinovanje onome što je iznad tebe, ali potpuno povinovanje, s tim što si ti stvorio to "iznad".

- Čovek je vredan onoliko koliko vredi "iznad" koje je sam odredio?

AV: Upravo tako, i koliko je to iznad tebe, dotle možeš ići.

Razgovarao: Predrag Popović, obrada: Yugopapir (Džuboks, avgust 1982.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir