Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija
- Vaši filmovi, a posebno "Prinošenje
žrtve" (kod nas preveden kao "Žrtvovanje" - prim. prev.)
nameću pitanje međusobnog delovanja različitih izvora nadahnuća -
s jedne strane hrišćanstvo, o čemu svedoči prisustvo molitve Oče
naš, s druge prisustvo arhaičnog, neznabožačkog (kroz lik dobre
veštice Marije). To zbunjuje... Jeste li Vi ili ne hrišćanski
reditelj?
- Mislim da nije tako važno znati da li
ja delim ove ili one koncepcije ili predrasude neznabožaca,
katolika, pravoslavaca ili prosto hrišćana.
Važni su filmovi.
Mislim da o delu treba suditi kao o celini a ne u njemu tražiti
neizbežne protivurečnosti.
Pojedinosti iz dela ne izražavaju uvek
unutarnji umetnikov svet.
Snimajući taj film bio sam ubeđen da on
treba da se obrati različitim gledaocima.
Bio sam sasvim mlad kada sam upitao
oca:
"Ima li Boga?"
Genijalno mi je odgovorio:
"Za onoga
koji veruje - postoji. Za onoga ko ne veruje - ne."
Time hoću da
kažem da film može da bude različito shvaćen. (I treba da bude.
Tako je zamišljen.) Na primer, oni koje zanimaju nadčulni aspekti
ljudskih mogućnosti tražiće smisao ovog filma u odnosu poštara i
veštice, ti likovi biće pokretači akcije.
Vernici će obratiti
pažnju na molitvu i zavet koji Aleksandar daje Bogu i za njih će se
ceo film graditi oko te scene.
Najzad, treća kategorija gledalaca -
oni koji ni u šta ne veruju, misliće da je Aleksandar prosto
bolestan, da je strah od rata poremetio njegovu psihu.
Svaka
kategorija gledalaca shvatiće film po svome.
Mislim da gledaocu
treba dati mogućnost da film tumači u skladu sa svojim unutarnjim
svetom, a ne sa onim što bih ja mogao da mu nametnem.
Jer moj cilj je pokazati život, njegovu tragičnu, dramatičnu sliku, dušu
savremenog čoveka.
Stanje produžene bezazlenosti
- Ipak, svi ne shvataju istinsku veru
vaših likova. Šta to oni u nju unose? Npr. šta je nedostajalo veri
Aleksandra da bi izbegao ludilo?
- A ko Vam je rekao da je Aleksandar
sišao s uma? Mislim da se on od samog početka nalazi u teškom
psihičkom stanju. On predstavlja po mom mišljenju određeni tip
čoveka. Njegov unutarnji svet - svet koji odavno nije bio u crkvi,
koji je možda vaspitavan u hrišćanskoj porodici (protestantskoj
prirodno) ali koji ne veruje ortodoksno ili možda više uopšte ne
veruje.
Mogao bih da zamislim da se on oduševljava npr. Štajnerom,
pitanjima antropozofskog karaktera...
Njega bih sebi mogao da
predstavim kao čoveka koji zna da se svet ne završava materijalnim
životom i da postoji transcendentalni svet čije mu otkriće tek
predstoji...
A kada dođe nesreća, kada se oglasi užas katastrofe, on se u punoj
saglasnosti s logikom svoga karaktera obraća Bogu, kao poslednjoj
nadi.
To je trenutak očajanja.
- Stiče se utisak da vaši likovi tako
uvek i ostaju na pragu istinskog duhovnog života, u stanju nekakve
produžene bezazlenosti...
- Istinskog duhovnog života nema. Čak i
izbavljenje svetaca može da potakne sumnju. Za mene je Aleksandar
srećan čovek jer uprkos tragediji koju preživljava nalazi veru.
Čudno mi je da kažete da se on posle svega što je preživeo nalazi
tek na pragu nečega...
Jedino važno i teško u religioznim
pitanjima je to... poverovati...
- Ali u izvesnom smislu ta vera se
graniči s apsurdom...
- To je prirodno! Setite se Tertuliana.
Mislim da je vernik pre svega onaj ko je spreman da žrtvuje sebe.
Onaj ko sebe ne smatra zemljinim pupkom.
Nesumnjivo je da je u očima
ostalih Aleksandar izgnan ali je savršeno jasno da je spasen.
- Mnogi su u "Prinošenju žrtve"
primetili nekakvu bergmanovsku atmosferu. Priznajete li uticaj
švedskog roditelja? Ili je to izazvano duhovnom klimom mesta na kome
je film sniman?
- Ako Bergman govori o Bogu to je samo da
bi rekao da je Bog zaćutao, da ga više nema. To jest, među nama
nema ničeg zajedničkog, naprotiv. To su površni kritičari, a ako
oni tako govore to je zato što je glumac koji je igrao glavnu ulogu
u mom filmu igrao i kod Bergmana ili što je u mom filmu švedski
pejsaž.
To znači da nisu razumeli ni Bergmana ni mene.
Bergman je
mnogo bliže Kirkegoru nego religiji. Kako je on sin protestantskog
pastora, njegova reakcija mora da bude istoznačna.
- Od svih vaših filmova čini se da je
"Prinošenje žrtve" najteatralniji. Da li bi se po Vašem
mišljenju neki delovi mogli igrati na sceni?
- Ne razumem pitanje. Meni se, budali,
čini da je "Prinošenje žrtve" moj najfilmičniji film.
Mogućnost da se filmski siže takav kakav je prenese na scenu ne
znači ništa.
- Šta možete da kažete o glumcima
koji igraju u Vašem filmu:
- Glavne uloge bile su specijalno
napisane za Erlanda Jozefsona i Alana Edvala. Ostali su došli
kasnije...
Film obično razara glumce. Koristi ih i ponižava. Vrlo
sam zadovoljan što je Valeri Meres mogla da odigra tu malu ulogu.
Sada profesionalci uviđaju da je ona mnogo bogatija od toga što je
do sada pokazala.
Praktično, sve je bilo jednostavno.
Kako je
Francuska filmu dala značajnu sumu novca jedna od klauzula ugovora o
zajedničkoj produkciji predviđala je učešće jednog francuskog glumca, što je sasvim normalno.
Predloženo mi je dvadesetak glumica, izabrao sam Meres. Ona je tačno
odgovarala tipu likova Majola, koji sam tražio: seljanka s jakim
karakterom, odlučna i vrlo čista.
Veoma sam joj zahvalan za učešće
u našem poslu.
- Na kraju, zajedno sa kućom izgorelo
je i drvo. Je li to za Vas bilo neočekivano?
- U mojim filmovima nikada ništa nije
neočekivano. Zašto drvo gori zajedno sa kućom... Ako bi izgorela
samo kuća to bi bio samo običan filmski požar kakvih smo videli
mnogo.
Povratak potencijalnog samoubice
- Vaš junak u "Nostalgiji"
kaže da bi ljudi sada trebalo da grade piramide. Recite na kakve
piramide ste mislili?
- Čovek treba da teži duhovnoj
veličini, dužan je da za sobom ostavi stvari koje će drugi
tumačiti hiljadama godina, a ne ruine koje će se spominjati samo
kada je reč o katastrofama... U svakom slučaju ne Černobil nego
nešto suprotno njemu.
- Rekli ste da Vas oduševljava Breson.
Zar on nije Vaša suprotnost? Breson seče kadar i samo se uzgred
dotiče nekih suštinskih pitanja...
- Ja zaista smatram Bresona najboljim
rediteljem na svetu. Duboko ga uvažavam. Istina, među nama ne
vidim opšte dodirne tačke. On može da reže kadar, što ja sebi ne
mogu da dozvolim. Za mene je to kao da ubijam živo biće.
- Ispričali su mi da je jedan od
Bresonovih prijatelja, sa samoubilačkim sklonostima, pošto je
pogledao "Prinošenje žrtve" i proveo dva sata u stanju
samoposmatranja, rekao Bresonu da je ponovo poželeo da živi.
- To je za mene važnije od mišljenja
kritike. Isto se to dogodilo posle "Ivanovog detinjstva".
Neki kriminalac iz Gulaga mi je napisao da je video moj film, da je
doživeo unutrašnji preobražaj i da se prestupničkom životu više
neće vratiti.
- Zašto su u Vašim filmovima česte
scene levitacije, tela koje isparava?
- Postoje stvari koje su filmičnije,
fotogeničnije od drugih. U tom smislu za mene ie veoma važna voda.
Voda živi, duboka je, kreće se, menja se, odražava kao ogledalo, u
njoj se može utopiti, ona se može piti, njom se može umivati.
Vi
ste sigurno čuli da je sva voda na Zemlji samo jedan molekul. Voda
monada.
Sviđa mi se da zamislim čoveka koji
levitira... Nalazim da je to ispunjenje smisla.
Ako me bilo ko pita
zašto se u mom poslednjem filmu Marija i Aleksandar dižu u vazduh
odgovoriću:
"Zato što je Marija veštica".
Ako me to isto
upita čovek sa poetskim senzibilitetom odgovoriću:
"Zato što
je ljubav za Aleksandra i Mariju nešto sasvim različito od toga što
je za onoga ko je napravio "37,2 ujutro".
Ljubav - viši izraz međusobnog
razumevanja - koju naravno samo prikazivanje polnog akta ne može da
izrazi.
Zašto ne bismo snimali parenje bikova i krava u polju. Danas
svi misle da je cenzura kriva za to što na ekranu nema "ljubavi".
A do sada je pokazivan polni čin a ne ljubav.
Za svakog čoveka,
svaki par - taj čin je jedinstven.
Kada ga pokazuje na filmu, to ne
može a da ne ponizi one koji vole.
- Da li postoji razlika između
Aleksandrovog kolebanja kada ide prema Marijinoj kući - kolebanju
vere i Marijinom kolebanju da spava s Aleksandrom - kolebanju
ljubavi.
- Jedini način da se pokaže iskrenost
tih likova bio je savladati nemogućnost a priori da među njima dođe
do odnosa. Zbog toga su oni morali da nadjačaju svoje razlike...
- Kako ste osećali razvoj Vašeg dela
dok ste snimali "Prinošenje žrtve"?
- Ako govorimo o dubini mog pronicanja u
svet savremenog čoveka mislim da mi je to bolje pošlo za rukom nego
u prethodnim filmovima. Ali mislim da je "Nostalgija" kao
umetničko, poetsko delo iznad "Prinošenja žrtve".
Jer se "Nostalgija" ni na šta
ne oslanja, ona postoji kao poetska slika, dok se "Prinošenje
žrtve" zasniva na klasičnoj dramaturgiji.
Zbog toga mi je
"Nostalgija" bliža.
Uvek sam se divio Bresonu zbog duha
doslednosti, međusobne povezanosti njegovih filmova. Nije slučajno
što se u "Prinošenju žrtve" pojavljuje ideja o
doslednosti: svakog jutra napuniti čašu vodom, diskusija o sistemu
itd.
To je za mene veoma važno. Mrzim da se predajem volji slučaja.
Ni poetski, bezazleni kadar nije tu slučajno.
- "Stalker" se čini
bliskijim "Prinošenju žrtve"...
- Da. Za mene je "Prinošenje žrtve"
moj najdosledniji film. Duh doslednosti zbog koga možete pomeriti
pameću. Zato se "Prinošenje žrtve" ne može porediti sa
drugim mojim filmovima.
Crkva traži miran život
- Zašto će junak jednog od Vaših
budućih filmova biti sveti Antonije?
- Sada je važno da proučim, da
proanaliziram konflikt koji je oduvek zanimao ljudski um: šta je to
svetost - a šta je to greh? Zar je tako dobro biti svetac?
S
pravoslavne tačke gledišta zajedništvo je veoma važan aspekt za
poimanje crkve. Za pravoslavne, crkva je zajedništvo ljudi koje
ujedinjuje ista vera, ista osećanja.
A kada svetac sve napušta za
pustinju - za čim on to ide? Radi spasenja. A gde su tu ostali? To
pitanje odnosa učešća u životu, sa ostalima i ličnog spasenja me
veoma zanima.
- Zašto ste izabrali Antonija?
- To je mogao da bude i neko drugi...
Najvažnije za mene je drama čoveka koji je dužan da plati troškove
ravnoteže između duhovnog i materijalnog života.
- A zašto Jevanđelje po Štajneru kao
drugi mogući siže?
- Štajnera nisam ja odabrao. Predlažu mi
da o njemu napravnim film. Ja još nisam
ni u šta uveren. Mene mnogo više interesuju ljudi koji traže
izlaz, rešenje.
Taj koji kaže da je našao, čini mi se negde laže.
- Zašto hoćete da snimate film o
E.T.A. Hofmanu?
- Vrlo rado bih govorio o romantizmu
uopšte. Ako se sećate priče o životu i smrti Klaista i njegove neveste onda razumete o čemu
govorim. Romantičari su ljudi koji su uvek pokušali da život vide
ne onakvim kakav je.
Najstrašnije za njih je rutina, bivstvovanje po
navici, odnos prema životu kao prema nečemu što je jednom za
svagda ustanovljeno.
Romantičari nisu borci. Njih ubijaju himere
koje su sami sazdali.
Vrlo je opasan romantizam kao pogled na život,
kada se individualni talenat smatra nečim najvažnijim. Ima važnijih
stvari...
- Kakvi su Vaši konkretni odnosi sa
Pravoslavnom crkvom?
- Konkretno, vrlo su teški! Ranije sam
živeo u SSSR-u. Potom sam došao u Italiju, a sada živim u
Francuskoj. Na žalost nisam imao mogućnosti da održavam normalne,
postojane odnose sa crkvom.
U Firenci u crkvi služi Grk ili
Italijan, nema ruskog sveštenika. To je pravoslavna crkva ali grčka
ili neka druga.
Važniji sastanak koji me duboko porazio bio je moj
susret u Londonu sa vladikom Antonijem Blumom. Odnosi s Crkvom
zahtevaju miran, stabilan život a ja se sada osećam kao pod
ruševinama posle bombardovanja.
Pre svega treba urediti život. Sada
je od mene to teško tražiti.
- Priča se da je Lunačarski, pisac,
član Partije, podvukao religiozni karakter revolucije od 1917. Šta
Vi na to kažete?
- Kada je on to rekao!? Kakve gluposti!
Možda da bi opravdao svoje ushićenje revolucijom! Ja ne mislim da
je on to rekao ali kada im je bila potrebna popularnost oni su
ustvrđivali i priznavali šta hoćete.
- Izgleda da ste toliko očarani
Apokalipsom da biste hteli da požurite njen dolazak...
- Apokalipsa se ne dešava iznenada. Ona
je odavno počela, možda je već na samom
kraju. Prosto gledam dokle smo stigli... A kako je Apokalipsa
Knjiga kraja, tužne misli dolaze same. Kao Černobil.
- Olivije Kleman objašnjava u svojoj
knjizi "Mistici" da je Fedorov hteo da, po tradiciji, lični
asketizam postane kolektivni, što bi u potpunosti promenilo kulturu.
Šta Vi o tome mislite?
- Askeza ne može da upravlja svetom. To
je apsurd. I uopšte problem razvitka. Čemu su poslužile 4000g.
civilizacije koje su dovele tako katastrofalnim rezultatima.
Pre 2000
godina bila je potrebna Golgota da bi vratila čoveka na pravi put.
Ali ljudi nisu na sebe uzeli tu odgovornost.
Razumem da je bolno
misliti da to nije dovelo nigde. Kada bi se rodila nada! Samo da li
je ostalo vremena.
- Čitate Berđajeva. Smatrate li sebe
njegovim nastavljačem?
- Nikako. Ne delim mnoga od njegovih
mišljenja. On ponekad postavlja sebe iznad problema kao da ih je već
rešio. Razumem da to nije bolje od poetske figure. A filozofi su
uvek pesnici. Sve znati nije moguće, nadam se.
- Jednako hrišćani govore da je u Hristu spas...
- Vera - to je jedino što zaista postoji u
čoveku. Volter je rekao:
"Da nema Boga - trebalo bi ga
izmisliti"
... ne zato što on nije verovao, on je u to verovao.
Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao.
Vera je
jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje.
Inače kako?
To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji.
Sve ostalo je fikcija.
- Kako tumačite rečenicu Dostojevskog "Lepota će spasiti svet"?
- Naravno, ne dosledno. Mnogo je bilo
ocena toga, često vulgarnih. Naravno, kada je Dostojevski govorio o
lepoti - pod tim je podrazumevao duhovnu celovitost. Govorio je o knezu
Miškinu ili Rogožinu, ali nikako o lepoti Nastasje Filipovne koja je
bila kako znamo dosta vulgarna.
- Rekli ste da je važno da čovek bude
tvorac kao Tvorac?
- To je i važno i nije. Za mene je to
kao disati.
- Razlikujete li Vi umetnika od monaha
i sveca?
- To su potpuno različiti putevi.
Svetac, monah odriče se stvaralaštva jer ne učestvuje u životu.
Barjak sveca i monaha je to neučestvovanje. To podseća na
istočnjački budistički prilaz.
Ali umetnik, jadni umetnik dospeva, nalazi se u zbrci događaja, odakle mu je teško da se izbavi.
Mada
takođe znamo za primer francuskog pesnika Remboa koji je odbio da
bude pesnik. Takvih nema mnogo.
Prema monahu osećam izvesnu samilost
jer on živi kroz sebe.
Kod umetnika postoji tendencija ka
dekoncentraciji, grešenju, brljanju, on reskira svoju dušu.
U tom smislu ostaje
jedino vera u Blagodet koja će vas se možda dotaći.
Herman Hese je
rekao da je celog života težio svetosti i da je samim tim bio
grešnik.
Tako ostaje da se može računati samo na Blagodet.
Ne mogu
biti dosledan, eto, to to znači.
Između sveca i umetnika postoji
paralela ali razlike su velike...
Najvažnije je živeti ispravno.
Pokušavati ići ka svetosti ili tražiti svoj spas.
Spašavati
samoga sebe ili težiti stvaranju bolje duhovne atmosfere za ceo
svet.
Ko zna koliko nam vremena još ostaje.
Treba živeti znajući
da ćemo možda već sutra Bogu predati dušu.
Treba da kažem da mi
postavljate pitanja kojima su mnogi geniji posvetili ceo život.
O
tome bih hteo da govorim u filmu o svetom Antoniju, razumeti i
objasniti taj čoveku neizdrživ problem. Na kraju umreti ili ne
umreti nije problem, svi ćemo umreti - zajedno ili jedan po jedan... Samo to ne znači da, znajući to, treba postati cinik.
Razgovarao: Charles de Brantes, obrada: Yugopapir (La France Catholique, jun 1986 / Duga, januar 1987.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)