Jednom sam išla stopom u Trst, i negde blizu grada me primi jedan kamiondžija koji tu blizu stanuje i kad je čuo da idem u San Đovani, bivšu bolnicu, pita me kako stoje stvari u Jugoslaviji. Ja mu kažem da kod nas ima 17 psihijatrijskih bolnica i da je situacija prilično klasična. On je bio jako mlad, negde oko 25 godina, i gleda me onako čudno i kaže: "Pa zar kod vas još ima psihijatrijskih bolnica!?""Istorija ludila je istorija razuma", maxima je koju je često koristio Franko Bazalja. I kada psihijatar želi da ostvari susret sa drugim čovekom on treba da izađe pred njega prazan i spreman da bude do vrška pun. Ne treba nikada da zaboravi: taj čovek, ma kakav da je, predstavlja samo jednu od njegovih mogućnosti koja se nije razvila.
Baš zato
institucionalizacija ludila i dalje ostaje ključni problem
psihijatrije. Moguća deinstitualizacija i neka italijanska iskustva
sve više uveravaju da je terapeutski rad mogućnost.
Velika.
Nezadovoljstvo je političko pitanje
GLAS: Kada je
počela borba za transformaciju psihijatrije u Italiji?
MLAĐENOVIĆ: Još
šezdesetih godina u Italiji se diskutovalo o dramatičnoj situaciji u psihijatriji. Kada je Franko Bazalja 63. došao za šefa psihijatrijske
bolnice u Gorici niko nije bio zadovoljan njenim stanjem. Još se nije
znalo kako i šta treba uraditi za njeno poboljšanje.
Ali je nezadovoljstvo administracije, psihijatara, pacijenata i građana postavljeno kao političko pitanje. Znači, ovo nezadovoljstvo je bila osnovna polazna tačka daljih promena.
Tako su prvo nastali
zajednički sastanci u kojima su pacijenti i radnici otvoreno
govorili o užasnoj svakodnevnici, o svojim željama, potrebama i novim idejama.
Tada još niko nije mogao da zamisli da će kroz deset godina ludnice biti zatvorene.
Međutim, prvo su postepeno pronađeni načini da izvestan broj pacijenata ide kući i da se oforme spoljne ekipe koje će se o njima brinuti. Onda je bolnica postala jedna velika terapijska zajednica, otvorena za radikalne inicijative i volontere iz celog sveta.
Tada još niko nije mogao da zamisli da će kroz deset godina ludnice biti zatvorene.
Međutim, prvo su postepeno pronađeni načini da izvestan broj pacijenata ide kući i da se oforme spoljne ekipe koje će se o njima brinuti. Onda je bolnica postala jedna velika terapijska zajednica, otvorena za radikalne inicijative i volontere iz celog sveta.
GLAS: Nakon prvih
godina italijanskog iskustva kako je viđena klasična psihijatrija?
MLAĐENOVIĆ:
Jednom kada su počeli da raskrinkavaju klasičnu psihijatriju,
njihova iskustva i uvidi su bili poražavajući. Prvo, videlo se da je
funkcija psihijatrijske bolnice da u 90% svog rada zadovoljava
potrebe same institucije, a samo u 10% potrebe pacijenata.
Drugo, da osobi koja je izdvojena iz svog životnog konteksta, dakle u instituciji, ne može biti bolje i da prema tome lečenje treba da bude proces u zajednici.
Treće, da sama psihijatrijska institucija proizvodi krug nasilja, tj. da ona otpočinje nasilje na koje ljudi, koji su njoj privedeni odgovaraju nasiljem.
Drugo, da osobi koja je izdvojena iz svog životnog konteksta, dakle u instituciji, ne može biti bolje i da prema tome lečenje treba da bude proces u zajednici.
Treće, da sama psihijatrijska institucija proizvodi krug nasilja, tj. da ona otpočinje nasilje na koje ljudi, koji su njoj privedeni odgovaraju nasiljem.
Znači, pre svega, osoba
je već izložena nasilju samim činom izdvajanja iz svog živontog
konteksta, a onda u bolnici biva podvrgnuta čitavoj
seriji nasilnih tehnika, elektrošoku, ćelijama, kaiševima,
injekcijama, jakim lekovima.
Zatim, čemu služe beli mantili u psihijatriji ako ne obeležavanju ko ima moć, a ko naspram nje treba da se sagne.
Zatim, čemu služe beli mantili u psihijatriji ako ne obeležavanju ko ima moć, a ko naspram nje treba da se sagne.
GLAS: Šta su ovim
povodom uradili u italijanskoj psihijatriji?
MLAĐENOVIĆ: Pre
svega je trebalo decentralizovati hijerarhiju moći i odgovornost. I
tako ukinuti kontekst u kome psihijatrija ugnjetava slabe. Skinuli su
bele mantile i pre svega počeli da razgovaraju sa ljudima koju su tu
bili zatvoreni, sa pacijentima.
To je bila atmosfera posebnog emotivnog naboja i entuzijazma kojeg su svi preživljavali, tako da su mogli uskoro da otključaju sve samice i brave, naravno odmah da ukinu elektrošok i da počnu da izlaze napolje u grad sa pacijentima.
Ovaj proces menjanja odnosa prema ljudima koji pate, i to menjanja na institucionalnom i na ličnom nivou, to je suština otvaranja psihijatrije i transformacije institucije.
To je suočavanje sa ljudskom različitošću i sa patnjom koje zahteva otvaranje naših sopstvenih mnogostrukosti kako bi prihvatili drugu i drugog.
Nekima je bilo teško da počnu da prihvataju pacijenta kao ravnopravnu osobu, ljudsko biće čije potrebe i želje treba poštovati isto kao što poštuju sopstvene.
To je bila atmosfera posebnog emotivnog naboja i entuzijazma kojeg su svi preživljavali, tako da su mogli uskoro da otključaju sve samice i brave, naravno odmah da ukinu elektrošok i da počnu da izlaze napolje u grad sa pacijentima.
Ovaj proces menjanja odnosa prema ljudima koji pate, i to menjanja na institucionalnom i na ličnom nivou, to je suština otvaranja psihijatrije i transformacije institucije.
To je suočavanje sa ljudskom različitošću i sa patnjom koje zahteva otvaranje naših sopstvenih mnogostrukosti kako bi prihvatili drugu i drugog.
Nekima je bilo teško da počnu da prihvataju pacijenta kao ravnopravnu osobu, ljudsko biće čije potrebe i želje treba poštovati isto kao što poštuju sopstvene.
Svakodnevna utopija
GLAS: U isto vreme
radilo se na donošenju novog Zakona 180?
MLAĐENOVIĆ: Da.
To je istorijski događaj u psihijatriji, zakon 180 koji je donet
1978. Ovaj zakon potpuno eliminiše, isključuje pojam društvene
opasnosti. Znači psihijatrija više nije institucija kontrole koja
treba da izoluje "opasne" već institucija koja služi
zadovoljavanju potreba.
Pošto je društvena opasnost iščezla, "prinudno lečenje" je postalo tehnička procedura.
Zakon predviđa da "obavezni tretman" može da se odredi samo za 7 dana, a posle toga nalog mora da se obnovi za sledećih 7 dana i to potpisuje jedna osoba iz sindikata grada i jedna iz sudstva.
Drugo, ovaj tretman se može obavljati u opštoj bolnici, u centru za mentalno zdravlje ili u kući, ako je tu moguće obezbediti stalni nadzor.
Ovaj zakon, dalje nalaže otvaranje centara za mentalno zdravlje. Tako danas u Trstu na primer, ima sedam centara koji su odgovorni za sve ljude sa psihijatrijskim problemima na teritoriji od oko 280.000.
Isto tako određeno je da u opštoj bolnici bude oko deset kreveta za krizne slučajeve psihijatrijskog karaktera.
I na kraju, zakon nalaže postepeno pražnjenje psihijatrijskih bolnica tako što zabranjuje nove prijeme.
Ovaj zakon još uvek nisu primenile sve psihijatrijske organizacije u Italiji, jer je u samom startu za sprovodenje deinstitucionalizacije potrebno mnogo entuzijazma i verovanja u nemoguće.
Verovanja u ljude.
Verovanja u svoje revoluconarne potencijale, u realizaciju utopije u svakodnevnici.
Pošto je društvena opasnost iščezla, "prinudno lečenje" je postalo tehnička procedura.
Zakon predviđa da "obavezni tretman" može da se odredi samo za 7 dana, a posle toga nalog mora da se obnovi za sledećih 7 dana i to potpisuje jedna osoba iz sindikata grada i jedna iz sudstva.
Drugo, ovaj tretman se može obavljati u opštoj bolnici, u centru za mentalno zdravlje ili u kući, ako je tu moguće obezbediti stalni nadzor.
Ovaj zakon, dalje nalaže otvaranje centara za mentalno zdravlje. Tako danas u Trstu na primer, ima sedam centara koji su odgovorni za sve ljude sa psihijatrijskim problemima na teritoriji od oko 280.000.
Isto tako određeno je da u opštoj bolnici bude oko deset kreveta za krizne slučajeve psihijatrijskog karaktera.
I na kraju, zakon nalaže postepeno pražnjenje psihijatrijskih bolnica tako što zabranjuje nove prijeme.
Ovaj zakon još uvek nisu primenile sve psihijatrijske organizacije u Italiji, jer je u samom startu za sprovodenje deinstitucionalizacije potrebno mnogo entuzijazma i verovanja u nemoguće.
Verovanja u ljude.
Verovanja u svoje revoluconarne potencijale, u realizaciju utopije u svakodnevnici.
GLAS: Šta je bilo
sa bolnicom u Gorici?
MLAĐENOVIĆ:
Period od '63 - 79. bio je vrlo buran i produktivan i mnogi italijanski
psihijatri su dolazili da makar privremeno tu rade. Posle ovih sedam
godina koje su oni nazvali negacija institucije svi vodeći
psihijatri su otišli u druge gradove da bi tamo započeli procese
deinstitucionalizacije: u Napulj, Parmu, Peruđu, Torino, itd.
U Gorici ji je od 1200 pacijenata ostalo još dvesta koji su tu živeli u otvorenim preuređenim odeljenjima, i to su uglavnom bili stari ljudi.
U Gorici ji je od 1200 pacijenata ostalo još dvesta koji su tu živeli u otvorenim preuređenim odeljenjima, i to su uglavnom bili stari ljudi.
GLAS: Šta
podrazumeva deinstitucionalizacija?
MLAĐENOVIĆ:
Deinstitucionalizacija pre svega znači osmišljavanje svake
institucije i svih odnosa novim mogućnostima za sve subjekte. Znači,
pošto je skoro svaki odnos institucije već skoro skroz "mrtav"
i ništa se van njihovih pravila ne može uraditi,
deinstitucionalizacija upravo podriva osnovu institucije: znači
stvarati institucije koje su zasnovane na ljudskim potrebama i
razmenama, a ne na zadovoljavanju amdinistrativnih pravila
institucije, tj. društva.
U Trstu kad uđeš u jedan centar ti u njemu osećaš i vidiš ljude koji razmenjuju infromacije - nema belih mantila i spodoba koje šetaju hodnicima.
U Trstu kad uđeš u jedan centar ti u njemu osećaš i vidiš ljude koji razmenjuju infromacije - nema belih mantila i spodoba koje šetaju hodnicima.
U takvoj novoj strukturi
odnosa mnogo je teže živeti i readaptirati se, jer pre svega više
te tradicionalna institucija ne štiti - kancelarija, beli mantil,
titula, to te više ne štiti jer to više ne koristiš da bi se
razdvojila od drugih koji nemaju te znake moći.
Zombi u radnjama
MLAĐENOVIĆ: Oni
polaze od činjenice da se čovek ne može posmatrati u okviru
pozitivističke racionalističke hipoteze posledica. To znači da oni
odbacuju da gledaju čoveka u nizu dijagnoza-prognoza-terapija, znači
svako tipično biologoističko i medicinsko sagledavanje ljudske
patnje više ne dolazi u obzir.
Da bi shvatili čoveka treba da čujemo njenu / njegovu priču i treba da je sagledavamo prvenstveno sa društvenog i psihološkog stanovišta.
Znači oni više ne traže simptome u čoveku već razgovaraju o životnim uslovima, o porodici. Sagledavaju osobu u odnosu na pol, klasu kojoj pripada, nacionalnu pripadnost, socijalne uslove.
U okvirima nove psihijatrije osoba se više ne posmatra u okvirima izmišljenog identiteta "šizofrenije" ili "psihoze" već se u njoj sagledavaju svi mogući identiteti koje je ona tokom svog života živela. I koje bi mogla da živi.
Da bi shvatili čoveka treba da čujemo njenu / njegovu priču i treba da je sagledavamo prvenstveno sa društvenog i psihološkog stanovišta.
Znači oni više ne traže simptome u čoveku već razgovaraju o životnim uslovima, o porodici. Sagledavaju osobu u odnosu na pol, klasu kojoj pripada, nacionalnu pripadnost, socijalne uslove.
U okvirima nove psihijatrije osoba se više ne posmatra u okvirima izmišljenog identiteta "šizofrenije" ili "psihoze" već se u njoj sagledavaju svi mogući identiteti koje je ona tokom svog života živela. I koje bi mogla da živi.
U svakom slučaju nova
nauka psihijatrije nije više prirodna, medicinska nauka, već
društvena nauka u kojoj je biologija samo jedna dimenzija od mnogih
drugih. Ovo gledanje čoveka isključuje bilo kakav determinizam, i
naprotiv ono treba da podstiče ljudske
potencijale i mogućnosti.
Fantastično je da kada odete u Trst vidite neke ljude koji bi do sada bili skoro živi mrtvaci da su i dalje ostali u psihijatrijskoj bolnici, a vi vidite da oni žive, i rade po nešto, da odlaze u grad i vladaju mnogim radnjama za koje nikad ne biste ni sanjali da bi mogli da rade da ste ih videli zaključane u samicama.
Fantastično je da kada odete u Trst vidite neke ljude koji bi do sada bili skoro živi mrtvaci da su i dalje ostali u psihijatrijskoj bolnici, a vi vidite da oni žive, i rade po nešto, da odlaze u grad i vladaju mnogim radnjama za koje nikad ne biste ni sanjali da bi mogli da rade da ste ih videli zaključane u samicama.
Prošlog meseca kad sam
bila u jednom centru, Fani, koja sad ima oko pedeset godina pričala
mi je za stolom u menzi, kako je to bilo sa njom pre dvadeset godina.
Kako je bila 'strašna', kako je u bolnici razbijala frižidere, stakla, kako je krala sve živo sa odeljenja i u nekim trenucima skoro demolirala trpezariju, i kako su je onda tehničari tukli, stavljali joj luđačku košulju i davali injekcije, a ona im se onda svetila.
Ona sa fantastičnom ljubavlju priča o tome kako je došao Bazalja i još neki i kako su oni prvi počeli s njom da razgovaraju i nešto da je pitaju - ali da je pitaju tako da hoće da čuju šta ona ima da im kaže.
Ona ne samo da je bila ohrabrena promenama u bolnici nego je i sama učestvovala u predstavama, u emisijama, spevala je i tri pesme o oslobođenju ludaka.
Kako je bila 'strašna', kako je u bolnici razbijala frižidere, stakla, kako je krala sve živo sa odeljenja i u nekim trenucima skoro demolirala trpezariju, i kako su je onda tehničari tukli, stavljali joj luđačku košulju i davali injekcije, a ona im se onda svetila.
Ona sa fantastičnom ljubavlju priča o tome kako je došao Bazalja i još neki i kako su oni prvi počeli s njom da razgovaraju i nešto da je pitaju - ali da je pitaju tako da hoće da čuju šta ona ima da im kaže.
Ona ne samo da je bila ohrabrena promenama u bolnici nego je i sama učestvovala u predstavama, u emisijama, spevala je i tri pesme o oslobođenju ludaka.
GLAS: Kako su
stanovnici primili ovo otvaranje "ludnica"?
MLAĐENOVIĆ: U
Trstu i u Italiji uopšte mnogo se radilo na javnosti. Od početka je
bilo jasno da zajednica treba da učestvuje u procesu otvaranja
bolnica i da bez nje ništa neće moći da se uradi. Zato su
neprestano pisali članke, učestvovali na radiju, na TV, onda su
oni sa pacijentima organizovali slavlja na ulicama koje
su polazile iz bivše bolnice.
Organizovani su koncerti za javnost, najobičniji rok koncerti, ništa posebno psihijatrijski. Za ovih petnaest godina u Trstu već svi građani vrlo dobro znaju da psihijatrijska bolnica više ne postoji. Naravno strah je umanjen ali sigurno ga još ima tu i tamo u raznim oblicima.
Organizovani su koncerti za javnost, najobičniji rok koncerti, ništa posebno psihijatrijski. Za ovih petnaest godina u Trstu već svi građani vrlo dobro znaju da psihijatrijska bolnica više ne postoji. Naravno strah je umanjen ali sigurno ga još ima tu i tamo u raznim oblicima.
Jednom sam išla stopom u
Trst, i negde blizu grada me primi jedan kamiondžija koji tu blizu
stanuje i kad je čuo da idem u San Đovani, bivšu bolnicu, pita me
kako stoje stvari u Jugoslaviji. Ja mu kažem da kod nas ima 17
psihijatrijskih bolnica i da je situacija prilično klasična.
On je bio jako mlad, negde oko 25 godina, i gleda me onako čudno i kaže:
"Pa zar kod vas još ima psihijatrijskih bolnica!?"
To je bilo fantastično, on je to izgovorio tako lako kao da u celom svetu više nema bolnica. Očigledno je njegova stvarnost u kraju u kojem živi potpuno drugačija. Kakva je to sreća, od kad zna za sebe u njegovoj životnoj mapi psihijatrijske bolnice ne postoje.
On je bio jako mlad, negde oko 25 godina, i gleda me onako čudno i kaže:
"Pa zar kod vas još ima psihijatrijskih bolnica!?"
To je bilo fantastično, on je to izgovorio tako lako kao da u celom svetu više nema bolnica. Očigledno je njegova stvarnost u kraju u kojem živi potpuno drugačija. Kakva je to sreća, od kad zna za sebe u njegovoj životnoj mapi psihijatrijske bolnice ne postoje.
Pričanje po kućama
GLAS: Kako sad
izgleda psihijatrijska organizacija u Trstu?
MLAĐENOVIĆ: Sada
u Trstu ima sedam centara za mentalno zdravlje koji su otvoreni 24
časa. Svaki centar ima i svoju menzu, zatim po desetak kreveta, a
zaposleno je oko 25 radnika. To su uglavnom medicinske sestre i
tehničari, zatim socijalni radnici, psihijatri, i po jedan psiholog.
Oni koriste neke lekove ali u vrlo ograničenim dozama.
Centar je odgovoran da da pomoć svakome ko se obrati sa bilo kakvim problemom, znači da ovi centri pokrivaju sve funkcije bivše bolnice i niko nije isključen.
Ponekad je potrebno celu noć sedeti pored osobe koja je u krizi. Često je potrebno pričati i sa porodicom i sa komšijama. Najčešće se ide po kućama onih koji nisu u stanju da dođu sami u centar.
Što se tiče bivše bolnice San Đovani tamo su se u međuvremenu razvile mnoge radionice i radne grupe.
U ispražnjenim kućama (bivše bolnice) sada ima: jedno zabavište, automehaničarska radionica, frizerski salon, pozorište, kafić, disko, servis za pranje kola, servis za pranje veša, radna grupa za krečenje stanova, druga za čišćenje stanova, onda slikarska radionica, sportska sala, poljoprivredna zadruga - u svima njima prvenstveno rade bivši pacijenti ili novi korisnici službe, zajedno sa ostalima.
Centar je odgovoran da da pomoć svakome ko se obrati sa bilo kakvim problemom, znači da ovi centri pokrivaju sve funkcije bivše bolnice i niko nije isključen.
Ponekad je potrebno celu noć sedeti pored osobe koja je u krizi. Često je potrebno pričati i sa porodicom i sa komšijama. Najčešće se ide po kućama onih koji nisu u stanju da dođu sami u centar.
Što se tiče bivše bolnice San Đovani tamo su se u međuvremenu razvile mnoge radionice i radne grupe.
U ispražnjenim kućama (bivše bolnice) sada ima: jedno zabavište, automehaničarska radionica, frizerski salon, pozorište, kafić, disko, servis za pranje kola, servis za pranje veša, radna grupa za krečenje stanova, druga za čišćenje stanova, onda slikarska radionica, sportska sala, poljoprivredna zadruga - u svima njima prvenstveno rade bivši pacijenti ili novi korisnici službe, zajedno sa ostalima.
Psihijatrija u Trstu pre
svega hoće da obezbedi mogućnosti za zadobijanje društvene moći
njihovih korisnika.
Dok se kod nas pacijenti penzionišu i tako zauvek gube šansu da ikada nešto rade, u Trstu im nude mogućnosti za posao.
Dok je ranije psihijatrija oduzimala i ono malo moći koje su ljudi imali pre ulaska u bolnicu, ona sada ne samo da ne oduzima građanska prava, već proširuje mogućnosti ostvarivanja tih prava.
Omogućiti najslabijima da zadobiju određenu društvenu moć - to je sada jedna od najvažnijih politika nove psihijatrije.
Dok se kod nas pacijenti penzionišu i tako zauvek gube šansu da ikada nešto rade, u Trstu im nude mogućnosti za posao.
Dok je ranije psihijatrija oduzimala i ono malo moći koje su ljudi imali pre ulaska u bolnicu, ona sada ne samo da ne oduzima građanska prava, već proširuje mogućnosti ostvarivanja tih prava.
Omogućiti najslabijima da zadobiju određenu društvenu moć - to je sada jedna od najvažnijih politika nove psihijatrije.
GLAS: Kako je na
tebe uticalo italijansko iskustvo?
MLAĐENOVIĆ:
Fantastično. Tamo sam prvi put videla moje želje na delu. Osetila
šta je politika svakodnevnog života. Prvi put kada sam otišla u
Trst, u početku mi nije bilo jasno u čemu je stvar. Pričala sam sa
ljudima, pričala sam sa svakim koga sam srela i za nedelju dana sam
shvatila da je u svim pričama otvaranje bolnice bila najsnažnija
životna prekretnica.
Nemoguće je postajalo moguće. I šoferi i lekari i čistačice i bivši pacijenti i roditelji korisnika - svi su najviše želeli da pričaju o entuzijazmu i ljubavi sa kojom se sprovodila "revolucija u psihijatriji".
Nemoguće je postajalo moguće. I šoferi i lekari i čistačice i bivši pacijenti i roditelji korisnika - svi su najviše želeli da pričaju o entuzijazmu i ljubavi sa kojom se sprovodila "revolucija u psihijatriji".
Da je moguće razmenjivati se sa najraznovrsnijim ljudima, da je moguće razmeniti svoju životnu snagu sa odbačenima i onima koji žive u teškim strahovima i patnji.
Sve sumnje koje naši psihijatri u belim mantilima iznose: "ali, ipak je elektrošok neophodan", "ali šta raditi sa opasnima", "ali moraš je nekad zatvoriti" - sve to pada, sve nestaje kao da ga nikad nije bilo i otvara ti se hiljadu mogućnosti, i za tebe i za druge koji će zajedno sa tobom da oživljavaju novu psihijatriju.
Novu psihijatriju koja nam daje nadu da možemo da izumimo, preuredimo, korigujemo, društvenu, državnu instituciju koja nas neće ukopavati već na samom ulazu, već naprotiv, koja će stvarati društvene strukture kojima možemo da ostvarujemo svoje potrebe i želje.
Društvene strukture koje su otvorene za životne protivrečnosti, životne rizike, nesigurnosti, slabosti, želje i nade.
Za sve nas.
Razgovarala: Milka Obradović, obrada: Yugopapir (Glas omladine, maj 1987.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)