Jedan Branko Bauer, jedan Puriša Đorđević, jedan Igor Pretnar ili Miša Radivojević moraju, uz neke filmove koji znače velika dostignuća, da prave duge pauze, da opslužuju televiziju - za koju i ja pomalo radim - jer moraju krpiti krajeve, a svaki od njih - a ima i drugih - mogao bi u svakoj drugoj kinematografiji da radi pod boljim uslovima. Takav odnos prema njima nije štetan samo za njih lično, nego i za kulturu ove zemlje
Nemam pojma koliko je žandarma i husara čuvalo lepu vojvotkinju Sofiju i njenog prilično besnog muža Ferdinanda onog dana kada su, uprkos upozorenju, posetili Sarajevo, godine 1914, a na sam Vidovdan, ali pouzdano znam da je mene prilično mnogo milicionera sprečavalo, ovih dana, da dođem do Veljka Bulajića i njegove ekipe koja baš na istom mestu snima film "Sarajevski atentat".
Zatekao sam se upravo onda kad je Čabrinović (Radoš Bajić) skočio u Miljacku, i kad su agenti i
žandarmi navalili na njega.
Devetnaest puta su ponavljali scenu, i na kraju je Bajić tako odmereno dobio po glavi od Miloša Kandića, da je posle išao da mu stave kopče na glavu.
Devetnaest puta su ponavljali scenu, i na kraju je Bajić tako odmereno dobio po glavi od Miloša Kandića, da je posle išao da mu stave kopče na glavu.
- Boli? - pitao sam ga saučesnički.
- Ako! - takav je hleb, kaže ovaj
mladi glumac.
Sudbina "Vlaka bez voznog reda"
Tako sam u stvari počeo intervju sa
Veljkom Bulajićem. Nismo mnogo razgovarali o lepoj Floridi Bolkan
ili Kristoferu Plameru; oni su ovde došli da odu, a pošto Veljko
ostaje, onda je mene zanimalo - šta njega boli.
- Pa da znaš, da i mene koješta boli
- upravo smo tako krenuli u razgovor.
Od "Slavice" pa naovamo slušaju se priče o krizi jugoslovenske kinematografije. O tome pričaju
i režiseri čiji su filmovi obigrali dobar deo sveta, a i oni koji
se tu muvaju, jer i takvih podosta ima.
Bulajić je čovek koji je napravio, uz ostalo, tri naša najgledanija filma u svetu, i to neosporno: "Vlak bez voznog reda", "Kozara" i "Neretva".
Po onome što smo od njega navikli, a i što sam sve čuo, desiće se to verovatno i "Atentatu".
On je, i čitavo njegovo delovanje, živi demanti neke krize, bar tako sam ja mislio. Postoje kreativna, finansijska i "klimatska" kriza, a ja sam mislio, iako Bulajića znam godinama, da ih je on prevazišao.
Fizički se odlično drži, znam da ima para i da ne živi od pozajmica, pravi filmove o kojima priča pola sveta - gde je tu onda kriza?
Bulajić je čovek koji je napravio, uz ostalo, tri naša najgledanija filma u svetu, i to neosporno: "Vlak bez voznog reda", "Kozara" i "Neretva".
Po onome što smo od njega navikli, a i što sam sve čuo, desiće se to verovatno i "Atentatu".
On je, i čitavo njegovo delovanje, živi demanti neke krize, bar tako sam ja mislio. Postoje kreativna, finansijska i "klimatska" kriza, a ja sam mislio, iako Bulajića znam godinama, da ih je on prevazišao.
Fizički se odlično drži, znam da ima para i da ne živi od pozajmica, pravi filmove o kojima priča pola sveta - gde je tu onda kriza?
- Kriza postoji - kaže on - dok ispija
kafu i nadgleda levim okom scenu izlaska Ferdinanda i Sofije iz
konačišta na Ilidži, na put do onog mesta gde ih čeka njihova
sudbina - Gavrilo Princip (Irfan Mensur)! - Ne radi se samo o parama,
mada su one u kinematografiji, za razliku od drugih delatnosti,
izuzetno važne.
Evo, da počnem od prvog primera, od "Vlaka".
Kada sam se vratio iz Ćinećite, gde sam otišao da kod dobrih majstora do kraja izučim zanat, a to je bilo negde krajem pedesetih godina (brzo teče vreme, a?) ja sam scenario ponudio najpre producentu u Sarajevu.
Odbili su me.
Ponudio sam tada (bivšem) "Lovćen-filmu", i tamo su me odbili.
Iako su u "Jadran-filmu" znali da su me već dva producenta odbila - a to sigurno nije neka preporuka - dali su mi mogućnost da napravim "Vlak bez voznog reda", a svi koji će ovo pročitati, ili neće, znaju kakav je to film bio.
Evo, da počnem od prvog primera, od "Vlaka".
Kada sam se vratio iz Ćinećite, gde sam otišao da kod dobrih majstora do kraja izučim zanat, a to je bilo negde krajem pedesetih godina (brzo teče vreme, a?) ja sam scenario ponudio najpre producentu u Sarajevu.
Odbili su me.
Ponudio sam tada (bivšem) "Lovćen-filmu", i tamo su me odbili.
Iako su u "Jadran-filmu" znali da su me već dva producenta odbila - a to sigurno nije neka preporuka - dali su mi mogućnost da napravim "Vlak bez voznog reda", a svi koji će ovo pročitati, ili neće, znaju kakav je to film bio.
Priče ne stoje na obe noge
- Već su otrcane priče o klanovima, a i stara je priča kako ti imaš "svoje"
ljude, i kako oni imaju tebe. Lepo se i jasno kaže za nekog
glumca: on je Veljkin čovek.
Sve priče o tome znam, i sve su
odista već otrcane.
Zar "Atentat" nije živi demanti, kao i svaki drugi moj film, da te priče ne stoje na obe noge?
Sem Florinde Bolkan i Kristofera Plamera, s kojima nikad nisam ranije snimao, u mom novom filmu igraju i Irfan Mensur, Radoš Bajić, Branko Đurić, Duško Valentić, Dančo Čevreski, i mnogi drugi, koje sam i ja prvi put video u životu.
Zar "Atentat" nije živi demanti, kao i svaki drugi moj film, da te priče ne stoje na obe noge?
Sem Florinde Bolkan i Kristofera Plamera, s kojima nikad nisam ranije snimao, u mom novom filmu igraju i Irfan Mensur, Radoš Bajić, Branko Đurić, Duško Valentić, Dančo Čevreski, i mnogi drugi, koje sam i ja prvi put video u životu.
- Čaršija priča ...
- Znam šta priča. Svi tzv. "moji"
glumci su i dalje to, a i ja sam dalje njihov. Boris
(Dvornik), Ljubiša (Samardžić), Bata (Zivojinović), i drugi su i
dalje to, i mene profesionalci razumeju, kao i ja njih. U istom smo
poslu, ali...
- Ovo "ali" me zanima.
Razumem jad, i jal, nekog mladog, neafirmisanog, ili nekog "tanjeg"
režisera, kad kaže: "Ovo društvo nema razumevanja", a to
društveno nerazumevanje se svodi na to što on nikako da uhvati
priliku da po skupe pare nešto napravi, ili ne napravi, to mi je
jasno. Ali, ti si - bez obzira
na tvoje lične napore - oduvek golem posao iznosio na leđima i imao
si uspeha. Svet, ovaj tvoj, filmadžijski, kaže: ma, Veljko može
uvek da snima šta voli, pa otkud se tebi malo-malo u razgovoru omakne
to simptomatično "ali"?
- Jeste simptomatično, ali mi se
uopšte ne omiče. Četiri godine sam ja pripremao ovaj film, a to
baš ne liči na ono "Veljko može da uvek snima šta voli".
Znaš, stari, da ti samo znaš kakvih tu sve poslova ima koji nemaju
nikakve veze sa filmom.
- Pare?
- Ma, dobro, i pare, nego šta, treba i njih naći, ali i sva ona podmetanja. Svi ti otpori, zavijeni u
neke oblande, i neke principe, sva ta čaršijska pričanja, koja
nisu tako naivna.
Jer, šta da radiš kada ti u Zagrebu i Sarajevu neki, čak i neki odgovorni rukovodioci, komunisti, kažu, da ja pravim "srpski film", a u Beogradu kažu obratno, ili koješta drugo.
A ja kažem sledeće: mi ne znamo sa mnogim svojim temama manipulisati, pa ni sa atentatom u Sarajevu.
Mi, danas, i to u jednom jugoslovenskom smislu.
Neću preterati ako kažem da je čak pametnije koristio, baš ovu temu, čak i Aleksandar I.
Ovo je i nacionalna, ali i duboko socijalna tema.
Sve je to, uz ostalo, trebalo svladati, ali moram, i želim, da kažem da je bilo i podrške.
Ja se spremam da neke svoje beleške, i neka svoja opažanja, objavim posle premijere, a za dobro jugoslovenske kinematografije, za dobre odnose u kulturi; želim da to učinim kao pomoć pri osvetljavanju nekih istina.
Jer, šta da radiš kada ti u Zagrebu i Sarajevu neki, čak i neki odgovorni rukovodioci, komunisti, kažu, da ja pravim "srpski film", a u Beogradu kažu obratno, ili koješta drugo.
A ja kažem sledeće: mi ne znamo sa mnogim svojim temama manipulisati, pa ni sa atentatom u Sarajevu.
Mi, danas, i to u jednom jugoslovenskom smislu.
Neću preterati ako kažem da je čak pametnije koristio, baš ovu temu, čak i Aleksandar I.
Ovo je i nacionalna, ali i duboko socijalna tema.
Sve je to, uz ostalo, trebalo svladati, ali moram, i želim, da kažem da je bilo i podrške.
Ja se spremam da neke svoje beleške, i neka svoja opažanja, objavim posle premijere, a za dobro jugoslovenske kinematografije, za dobre odnose u kulturi; želim da to učinim kao pomoć pri osvetljavanju nekih istina.
I neistina!
Kako žive mediokriteti
- Znači, kriza ipak postoji, osećam
iz ovih reči.
- Postoje i ovakve, a postoje i one
koje su inspirisane drugim motivima. Jedan Branko Bauer, jedan Puriša
Đorđević, jedan Igor Pretnar ili Miša Radivojević moraju, uz
neke filmove koji znače velika dostignuća, da prave duge pauze, da
opslužuju televiziju - za koju i ja pomalo radim - jer moraju krpiti
krajeve, a svaki od njih - a ima i drugih - mogao bi u svakoj
drugoj kinematografiji da radi pod boljim uslovima.
Takav odnos prema njima nije štetan samo za njih lično, nego i za kulturu ove zemlje.
U međuvremenu, neki odistinski mediokriteti, čiji su svi filmovi neizostavno odvratni i grozni, žive - žive u ovoj našoj samoupravnoj otadžbini, tatkovini, domovini.
Ona je, za njih, stvarno, nežna majka.
Najnežnija.
Takav odnos prema njima nije štetan samo za njih lično, nego i za kulturu ove zemlje.
U međuvremenu, neki odistinski mediokriteti, čiji su svi filmovi neizostavno odvratni i grozni, žive - žive u ovoj našoj samoupravnoj otadžbini, tatkovini, domovini.
Ona je, za njih, stvarno, nežna majka.
Najnežnija.
- Pošto su pare velika inspiracija, i
intriga, tada jednu reč: koliko si dobio za ovaj film.
- Svi su dobili svoje rate, sem
direktora filma Zdravka Mihalića, scenografa Vlade Brankovića i
mene. Mi ulažemo svoj trud i znanje u film, ali nimalo ne sumnjamo
da će se on isplatiti. I mi ćemo biti isplaćeni. Svi su se moji
filmovi isplatili!
- Ti nikad nisi pravio jeftine filmove,
jeftine u smislu para, bar za naše prilike. Kakav je ovaj?
- Prvo, ja nikad nisam pravio skupe
filmove, ni za naše prilike. Jer, svi su se oni isplatili, pa po
čemu su onda skupi!
Drugo, ovaj film je takođe jeftin. Radim ga zajedno sa Česima, uz naše učešće, ali tu je i Oliver Unger, inače distributer "Neretve". Ovaj 62-godišnji čovek poverovao je scenariju, ekipi i meni, iako se pola godine kuvao da potpiše ugovor.
On daje pare iz svog džepa, i za njega bi, kao producenta, ukoliko bi ovaj film propao, sve ovo bila konačna propast, jer on nema one godine kada se opet može da počinje.
Verovao mi je!
U ovom trenutku u 29 zemalja odlaze fotosi i materijali sa snimanja, i distributeri su o svemu obavešteni.
Za divno čudo, bar za neke, Unger voli da radi sa Jugoslovenima, jer tvrdi - čega mi ni sami nismo svesni - da daleko bolje i konkretnije radimo nego drugi.
Drugo, ovaj film je takođe jeftin. Radim ga zajedno sa Česima, uz naše učešće, ali tu je i Oliver Unger, inače distributer "Neretve". Ovaj 62-godišnji čovek poverovao je scenariju, ekipi i meni, iako se pola godine kuvao da potpiše ugovor.
On daje pare iz svog džepa, i za njega bi, kao producenta, ukoliko bi ovaj film propao, sve ovo bila konačna propast, jer on nema one godine kada se opet može da počinje.
Verovao mi je!
U ovom trenutku u 29 zemalja odlaze fotosi i materijali sa snimanja, i distributeri su o svemu obavešteni.
Za divno čudo, bar za neke, Unger voli da radi sa Jugoslovenima, jer tvrdi - čega mi ni sami nismo svesni - da daleko bolje i konkretnije radimo nego drugi.
Na redu je Šćepan Mali
- Pitao sam mlade glumce: kako im je.
Rekli su mi da je u početku bilo loše, ali sada je dobro.
- Dugo im je trebalo da shvate da je
radno vreme 16 časova, ali im je to sada "tak normaljno".
Naučili su se.
- Još nešto, Veljko Bulajiću. Ako
se ne varam, a čini mi se da mi se to sada nije desilo, postoje
filmovi, u nas, koji su snimljeni za bližu i nešto dalju familiju.
Razumemo se?
- Kako da ne! Upravo: postoje dobri i
loši filmovi. Moje kćerke, Maša i Nana, kažu da im se moji
filmovi dopadaju. Pošto znam da si i ti jedan od onih koji tako
misle, ja već imam svoju publiku.
- Hvala na pozivu, nego: šta ćemo posle. Za mene je
"Atentat" već gotova stvar, treba još jedino da ga ti
okončaš, i da probudiš neke koji i ne sanjaju da ćeš ih
prozvati. Šta ćeš posle? Koliko mi je poznato, tebe ni sam đavo
neće zaustaviti!
- Šćepan Mali, to mi je sada
najbliže. To ću da radim posle "Atentata".
- Da ne ispadne, sada, neki "crnogorski
film"?
- Zovi kako hoćeš, ali biće
jugoslovenski, socijalni, i moj!
Dok smo razgovarali, na Ilidži, i
drugde po Sarajevu, nailazili su Kristofer Plamer i Florinda Bolkan.
Kristofer je pitao: da li treba da svoju "suprugu" pozdravi vojnički, ili skidanjem šapke.
- Mislim da je to lepše - rekao je Bulajić - jer i onaj obesni, i besni, Ferdinand voleo je svoju damu. - Skinite šapku - rekao je Plameru, a ovaj je poslušno otrčao u scenu.
Kristofer je pitao: da li treba da svoju "suprugu" pozdravi vojnički, ili skidanjem šapke.
- Mislim da je to lepše - rekao je Bulajić - jer i onaj obesni, i besni, Ferdinand voleo je svoju damu. - Skinite šapku - rekao je Plameru, a ovaj je poslušno otrčao u scenu.
Kada sam dolazio na razgovor sa
Bulajićem, spremio sam mu samo jedno sugestivno pitanje: jel’de,
da nema krize, ti si svedok da je nema!
- Ima - rekao mi je, i nije me oduševio.
Mislio sam da je bar on sve to prevazišao, a celo vreme smo upravo o
krizi razgovarali. O raznim krizama, ali koje su tu, i koje su,
izgleda, neizbežne.
Čak i čoveku za kojeg tvrde - gotovo
svi - da može da radi šta hoće.
- Čuj, stari, kaže on, pričaju
koješta. Kriza je tu, a i ja sam u njoj.
Razgovarao: Tihomir Lešić, obrada: Yugopapir (Duga, 1975.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)