Postoji, dakle, jedno stanje nepokretnosti, ali i rastućeg nezadovoljstva, pa je teško znati šta se zbiva, a još manje šta se može dogoditi. Stvar je utoliko teža, a namerno izbegavam da otvorim problem koji zahteva veliku priču, što je kriza u kojoj se nalazi jugoslovensko društvo veoma duboka kako čitamo na raznim stranama, najavljuju nam se još teži dani
Nebojša Popov je sociolog koji se bavi društvenim pokretima, posebno onim omladinskim. Napisao je o tome i nepostojeću knjigu "Društveni sukobi - izazov sociologiji". Dok smo se "zagrevali" za razgovor pomenusmo, uzgred, i primer jednog poznatog filmskog autora koji je autorizujući priču sa jednog okruglog stola održanog nedavno u našoj redakciji, tri puta merio i jednom sekao doslovno svaku reč.
Magija reči, kaže Popov...
- To je ritual koji zamenjuje radnje, bilo da se ljudi plaše reči u kojima vide radnju, bilo - to je daleko interesantnije jer ima kobne posledice za kulturu jednog naroda - da poveruju da kad su nešto izrekli, da su to i uradili.
Dakle, nezavisno od osetljivosti onih koji imaju monopol vlasti i koji su onda razumljivo osetljivi na svaku reč koja je van konteksta monopola (pogotovu ako mu se suprotstavlja) u našoj tradiciji (epske, usmene književnosti) postoji to verovanje ljudi da kada su nešto izgovorili što bi inače želeli da urade, ulažući veliku strast u govorenje samo zasićuju tu strast, pa više i nemaju energije da nešto i praktično urade.
- Šta ste očekivali kad ste počeli
da se bavite društvenim pokretima u Jugoslaviji?
- Ono što me najviše zanima jeste
kako sociologija - disciplina kojom se bavim - u kontekstu kulture može doprinositi njenom bogaćenju
otkrivanjem nekih manje poznatih komponenata: ideja, oblika života, događaja itd.
Pri tome mislim da takvoj svrsi naročito služi ispitivanje onih događaja koji su vezani za suprotnosti i sukobe u društvu i državi. Jer nijedan sukob se ne rasplete do kraja, tako da uvek ostanu neki momenti, neki slojevi tog zbivanja koji izazivaju određene traume, nezavisno od toga da li je neko pobednik ili pobeđeni.
Taj ostatak (u sukobe investirane) energije blokira razvoj, kulture stvarajući tabue.
Pri tome mislim da takvoj svrsi naročito služi ispitivanje onih događaja koji su vezani za suprotnosti i sukobe u društvu i državi. Jer nijedan sukob se ne rasplete do kraja, tako da uvek ostanu neki momenti, neki slojevi tog zbivanja koji izazivaju određene traume, nezavisno od toga da li je neko pobednik ili pobeđeni.
Taj ostatak (u sukobe investirane) energije blokira razvoj, kulture stvarajući tabue.
U nastojanju da se otkrivaju neke
stvari koje su od značaja za kulturno bogatstvo jednog naroda,
ispituju se istovremeno i intelektualne mogućnosti discipline kojom
se čovek bavi.
Ta samosvest ljudi koji se bave određenom disciplinom bitna je komponenta moderne nauke.
Ta samosvest ljudi koji se bave određenom disciplinom bitna je komponenta moderne nauke.
- Kakve su tragove ostavili ti
društveni pokreti?
- Tragova je mnogo i dostupni su svakome ko hoće pokretima da se bavi. To su novine, časopisi, razni
dokumenti (objavljene su i neke knjige dokumenata), sećanja... U
knjizi "Društveni sukobi - izazov sociologiji" pokušao
sam da preko jednog složenog društvenog sukoba ispitam latentne
dimenzije društvene strukture koje nisu toliko vidljive u "mirnim
vremenima".
Zato sam, slično postupku u filmu "Blow Up", kroz uveličavanje (u tehničkom smislu) jednog događaja - junskog sukoba 1968 - nastojao da u njemu vidim što više detalja. To je prvi deo knjige.
U narednom delu ispitivao sam ono čime je taj sukob uslovljen, od oslobođenja naovamo, posmatrao sam, dakle, ekonomske, političke i duhovne procese u društvu i državi, da bih u završnom delu ispitivao ono što je proisteklo iz junskih sukoba.
Ta knjiga će se, verovatno, jednog dana čitati, a meni je najvažnije da sam taj posao završio.
Zato sam, slično postupku u filmu "Blow Up", kroz uveličavanje (u tehničkom smislu) jednog događaja - junskog sukoba 1968 - nastojao da u njemu vidim što više detalja. To je prvi deo knjige.
U narednom delu ispitivao sam ono čime je taj sukob uslovljen, od oslobođenja naovamo, posmatrao sam, dakle, ekonomske, političke i duhovne procese u društvu i državi, da bih u završnom delu ispitivao ono što je proisteklo iz junskih sukoba.
Ta knjiga će se, verovatno, jednog dana čitati, a meni je najvažnije da sam taj posao završio.
Ovo sam ispričao da bi se bolje
razumelo zašto se sada bavim novom temom: društvenim pokretima. Oni, naime, drugačije od sukoba pomažu razumevanju strukture
društva, naročito njegove razvojne mogućnosti.
U tom novom poslu, manje nego u ranijem, ispituju se barijere (i protivpokreti) na koje nailaze razvojne tendencije društva; glavna pažnja usmerena je na ono što sobom nose društveni pokreti.
U tom novom poslu, manje nego u ranijem, ispituju se barijere (i protivpokreti) na koje nailaze razvojne tendencije društva; glavna pažnja usmerena je na ono što sobom nose društveni pokreti.
Univerzalna emancipacija
- A šta to oni sobom nose?
- Polazim od jedne pretpostavke za
koju, verujem, ima valjanih argumenata. Ona, po prilici, glasi ovako:
od 1848. u evropskoj istoriji pokazuje se ograničenost političkih
i ekonomskih dometa građanske revolucije i teži se prevladavanju
tih ograničenosti socijalnom revolucijom.
Od 1848. pa do danas, ti oslobodilački potencijali sadržani u revolucionarnom pokretu tadašnje Evrope nisu realizovani, a težnjama ka socijalnoj i političkoj emancipaciji studentski pokreti ’68, kao planetarni fenomen, potenciraju ono što je univerzalno u svakoj revoluciji.
Dakle, nije reč samo o političkoj i socijalnoj emancipaciji, nego o čovekovoj univerzalnoj emancipaciji od svih oblika zavisnosti: od tehnologije, ekonomije, vlasti, ideologije itd.
Iz ove hipoteze sledi konsekvenca koju valja pažljivo ispitati: naime, mi živimo ovih sto i nešto godina, u jednoj epohi koja u osnovi ima iste probleme i koja pred društvene pokrete ispostavlja slične izazove.
Na te izazove reaguju različiti pokreti: omladine, radnika, žena itd. I studentski pokret '68. godine u Jugoslaviji reagovao je na pomenute izazove, a ne samo na probleme ovoga "tla" i "trenutka".
Od 1848. pa do danas, ti oslobodilački potencijali sadržani u revolucionarnom pokretu tadašnje Evrope nisu realizovani, a težnjama ka socijalnoj i političkoj emancipaciji studentski pokreti ’68, kao planetarni fenomen, potenciraju ono što je univerzalno u svakoj revoluciji.
Dakle, nije reč samo o političkoj i socijalnoj emancipaciji, nego o čovekovoj univerzalnoj emancipaciji od svih oblika zavisnosti: od tehnologije, ekonomije, vlasti, ideologije itd.
Iz ove hipoteze sledi konsekvenca koju valja pažljivo ispitati: naime, mi živimo ovih sto i nešto godina, u jednoj epohi koja u osnovi ima iste probleme i koja pred društvene pokrete ispostavlja slične izazove.
Na te izazove reaguju različiti pokreti: omladine, radnika, žena itd. I studentski pokret '68. godine u Jugoslaviji reagovao je na pomenute izazove, a ne samo na probleme ovoga "tla" i "trenutka".
Taj pokret je proistekao iz najboljih
uverenja da je na "dnevnom redu" socijalna i univerzalna
emancipacija, a ne "samo" politička emancipacija.
Međutim, pokazao se neophodnim jedan uslov da bi se o tome uopšte ozbiljno mislilo, govorilo i na tome radilo.
Taj uslov jeste politička emancipacija, dakle sve ono što spada u ljudska prava i slobode građana. A pokazalo se i to da se ta prava i slobode mogu ostvariti samo ukoliko je društvo sposobno da civilizuje sukobe koji nužno izbijaju u svakom društvu.
Jer, tek civilizovanje sukoba je stvorilo ono što se smatra progresivnom tekovinom savremenog sveta, kao što je, recimo, politička demokratija.
To civilizovanje je počivalo na sazrevanju različitih učesnika u sukobima koji su shvatali da ne mogu ostvariti svoje interese i htenja time što će uništiti suparnika, već da u jednoj slobodnoj utakmici, i samo tako, mogu postići nešto što je civilizacijski istinski superiorno.
Međutim, pokazao se neophodnim jedan uslov da bi se o tome uopšte ozbiljno mislilo, govorilo i na tome radilo.
Taj uslov jeste politička emancipacija, dakle sve ono što spada u ljudska prava i slobode građana. A pokazalo se i to da se ta prava i slobode mogu ostvariti samo ukoliko je društvo sposobno da civilizuje sukobe koji nužno izbijaju u svakom društvu.
Jer, tek civilizovanje sukoba je stvorilo ono što se smatra progresivnom tekovinom savremenog sveta, kao što je, recimo, politička demokratija.
To civilizovanje je počivalo na sazrevanju različitih učesnika u sukobima koji su shvatali da ne mogu ostvariti svoje interese i htenja time što će uništiti suparnika, već da u jednoj slobodnoj utakmici, i samo tako, mogu postići nešto što je civilizacijski istinski superiorno.
- Jedna od osnovnih i najznačajnijih
ideja studentskog pokreta '68. u Jugoslaviji, o razvoju integralnog
samoupravljanja kao alternative državi i tada i kasnije bila je
prilično zatomljena...
- To je inače jedna stara ideja koja
se javljala u revolucionarnim pokretima modernog doba, a ono što je
bilo novo u zahtevima iz '68, a za naše prilike jeste široko
rasprostranjeno uverenje kako je to, u nas, jedan legitiman i legalan
zahtev protiv kojeg niko ne može imati javno upotrebljive razloge.
Čitave generacije su prošle kroz obrazovanje u kojem je opšte mesto bilo odumiranje države, afirmacija samoupravljanja itd.
Pokazalo se, međutim, da je to vrlo plemenita i u najboljem smislu reči utopijska vizija, a da svakodnevni život zahteva nešto diferenciraniji odnos prema samoupravljanju i državi, jer je previše komotno (intelektualno, socijalno, politički, kulturno) odbaciti jednu ustanovu, kao što je država, i smatrati da će njenim odumiranjem ili nestajanjem svi problemi biti rešeni.
A u tom diferenciranom pristupu državi i samoupravljanju pokazalo se kao bitno za razvoj - pa čak i za opstanak jednog naroda - kakav je oblik te države.
Očigledno je da nije svejedno da li je jedna država ustrojena autoritarno, totalitarno ili demokratski. Naime, jedino demokratska država može biti ta povoljna okolnost koja bi išla u prilog afirmaciji ideje integralnog samoupravljanja.
Čitave generacije su prošle kroz obrazovanje u kojem je opšte mesto bilo odumiranje države, afirmacija samoupravljanja itd.
Pokazalo se, međutim, da je to vrlo plemenita i u najboljem smislu reči utopijska vizija, a da svakodnevni život zahteva nešto diferenciraniji odnos prema samoupravljanju i državi, jer je previše komotno (intelektualno, socijalno, politički, kulturno) odbaciti jednu ustanovu, kao što je država, i smatrati da će njenim odumiranjem ili nestajanjem svi problemi biti rešeni.
A u tom diferenciranom pristupu državi i samoupravljanju pokazalo se kao bitno za razvoj - pa čak i za opstanak jednog naroda - kakav je oblik te države.
Očigledno je da nije svejedno da li je jedna država ustrojena autoritarno, totalitarno ili demokratski. Naime, jedino demokratska država može biti ta povoljna okolnost koja bi išla u prilog afirmaciji ideje integralnog samoupravljanja.
Tek tu su iskrsli složeni problemi
tekućeg kulturnog, socijalnog i političkog života. Jer naporedo je
tekao jedan proces koji nije bio uvek
dovoljno vidljiv (kasnije će neke konsekvence biti mnogo jasnije), a
to je nastajanje novih nacija u okviru Jugoslavije.
U osnovi, zahtev za vlastitom državom često ima snažan emotivni naboj, pri čemu se zapostavlja važnost oblika države, tako da se često nailazi na stanovište: kakva je da je, važno je da je to država moje nacije.
A ako se pri tome pokazuje i indiferentnost prema obliku države, pa se onda, recimo, pristaje i na njen autoritarni i totalitarni oblik ignoriše mogućnost njenih demokratskih oblika, onda se javlja jedna veoma agresivna ideologija, koja rastvorno deluje na zajednički život u okviru državne zajednice kao što je Jugoslavija.
To se pokazalo i ’71. i ’81. godine, ali se ovom prilikom ne bih time bavio.
U osnovi, zahtev za vlastitom državom često ima snažan emotivni naboj, pri čemu se zapostavlja važnost oblika države, tako da se često nailazi na stanovište: kakva je da je, važno je da je to država moje nacije.
A ako se pri tome pokazuje i indiferentnost prema obliku države, pa se onda, recimo, pristaje i na njen autoritarni i totalitarni oblik ignoriše mogućnost njenih demokratskih oblika, onda se javlja jedna veoma agresivna ideologija, koja rastvorno deluje na zajednički život u okviru državne zajednice kao što je Jugoslavija.
To se pokazalo i ’71. i ’81. godine, ali se ovom prilikom ne bih time bavio.
Prevladati politički monopol
- Šta sve smeta formulisanju
demokratskog oblika države?
- Da bi se uspostavio demokratski oblik
države neophodno je, to je takođe jedan od najvažnijih problema,
prevladati politički monopol, nezavisno od toga u čijim je rukama.
Jer, dokle god neko ima politički monopol drugi su isključeni iz
političkog života, a ako su isključeni iz političkog života onda
nemaju nikakvih mogućnosti za razvijanje svojih ideja i ostvarivanje
svojih interesa, pa ni onih najprogresivnijih kakvi su
samoupravljanje, socijalizam, humanizam itd.
Dakle, ponovo dolazimo do argumentacije
za hipotezu da se od 1848. godine pokazuju ograničenost političke
emancipacije kao tekovine građanske revolucije i civilizovanja
sukoba.
Ali se istovremeno pokazuje i to da je nemoguće prevladati horizont političke emancipacije ukoliko rezultati takve emancipacije nisu postali stabilna tekovina.
I tu se ponovo vraćamo na probleme našeg društva.
Mi nemamo stabilizovane demokratske tekovine, ali to ne znači da smo lišeni svakog oblika demokratskih tradicija.
Ako ništa drugo, postoji kontinuitet borbe za slobodu i demokratiju, što predstavlja značajnu tradiciju koja, ne u smislu posvećenih ustanova, predstavlja polaznu osnovu za civilizovan i slobodan život građana.
Ali se istovremeno pokazuje i to da je nemoguće prevladati horizont političke emancipacije ukoliko rezultati takve emancipacije nisu postali stabilna tekovina.
I tu se ponovo vraćamo na probleme našeg društva.
Mi nemamo stabilizovane demokratske tekovine, ali to ne znači da smo lišeni svakog oblika demokratskih tradicija.
Ako ništa drugo, postoji kontinuitet borbe za slobodu i demokratiju, što predstavlja značajnu tradiciju koja, ne u smislu posvećenih ustanova, predstavlja polaznu osnovu za civilizovan i slobodan život građana.
- Koliko su značajni, u tom smislu
civilizovanosti i slobode omladinski pokreti?
- Baš kad je reč o civilizovanosti i
slobodi omladinski pokreti su neobično značajni. I to iz više
razloga.
Da pomenem samo dva: omladina je u načelu najviše upućena u kulturu; time što traga za vlastitim identitetom ona dovodi u pitanje svet vrednosti koji zatiče, pokušavajući da nađe nešto novo, vlastito.
Drugi razlog je konkretan, specifičan za naše i slična društva: naime, razvijeno građansko društvo nije postojalo, prema tome niti građanstva niti radništva - kao značajnih društvenih aktera - nije bilo, a preovlađujuće seljaštvo, kao jedna vrlo heterogena grupacija, takođe nije moglo biti snažan, kompaktan društveni subjekt.
Zbog svega toga su omladinski pokreti obavljali posao koji su drugde, u razvijenijim zemljama, obavljali pokreti građanstva i radništva.
Već od pojave prvih (sredina prošlog veka) omladinskih kružoka, družina i pokreta pa do danas, stoji jedan otvoren problem: odnos unutarnje i spoljne slobode.
Na taj problem reaguje se sa dva stanovišta: jedno stavlja težište na spoljnu slobodu - oslobođenje od dominacije neke spoljne sile, a drugo, iako ne poriče važnost oslobođenja od spoljne sile, potencira značaj unutarnje slobode, oslobođenje građanina u okviru konkretne nacije, ali i prema vlastitoj državi.
Sve dotle dok se isključiva pažnja i energija usmerava samo na oslobođenje od spoljašnjeg ograničenja slobode, ljudi ostaju indiferentni prema unutarnjoj slobodi, prema demokratiji.
Da pomenem samo dva: omladina je u načelu najviše upućena u kulturu; time što traga za vlastitim identitetom ona dovodi u pitanje svet vrednosti koji zatiče, pokušavajući da nađe nešto novo, vlastito.
Drugi razlog je konkretan, specifičan za naše i slična društva: naime, razvijeno građansko društvo nije postojalo, prema tome niti građanstva niti radništva - kao značajnih društvenih aktera - nije bilo, a preovlađujuće seljaštvo, kao jedna vrlo heterogena grupacija, takođe nije moglo biti snažan, kompaktan društveni subjekt.
Zbog svega toga su omladinski pokreti obavljali posao koji su drugde, u razvijenijim zemljama, obavljali pokreti građanstva i radništva.
Već od pojave prvih (sredina prošlog veka) omladinskih kružoka, družina i pokreta pa do danas, stoji jedan otvoren problem: odnos unutarnje i spoljne slobode.
Na taj problem reaguje se sa dva stanovišta: jedno stavlja težište na spoljnu slobodu - oslobođenje od dominacije neke spoljne sile, a drugo, iako ne poriče važnost oslobođenja od spoljne sile, potencira značaj unutarnje slobode, oslobođenje građanina u okviru konkretne nacije, ali i prema vlastitoj državi.
Sve dotle dok se isključiva pažnja i energija usmerava samo na oslobođenje od spoljašnjeg ograničenja slobode, ljudi ostaju indiferentni prema unutarnjoj slobodi, prema demokratiji.
Gledišta o zavisnosti spoljne od
unutarnje slobode bila su naročito razvijana kroz omladinske
pokrete, počev od njihovih zametaka (đački i studentski kružoci i
družine), preko Ujedinjene omladine srpske i "jugoslovenskih
revolucionara", do pokreta u međuratnoj Jugoslaviji.
- Kakva je sudbina društvenih pokreta,
omladinskih posebno, u našem novom društvu?
- Odgovor na ovo pitanje nailazi na
jednu teškoću načelne prirode. Svi pokreti koji su duže trajali
sadrže u sebi različite, često i suprotne ideje. Tu analitičar
uvek rizikuje zanemarivanje neke od prisutnih duhovnih komponenti
društvenih pokreta.
Recimo, postoji ogromna literatura o socijalističkoj misli u Srbiji 19. veka, naročito o misli Svetozara Markovića. Druga komponenta - Ujedinjena omladina srpska - dakako liberalna, koja je bila razvijenija, daleko je manje proučena, a uopšte nije proučen uzajamni uticaj te dve ideje u okviru istog pokreta.
A i jedna i druga su se razvijale i artikulisale upravo kroz sukob i dijaloge ta dva stanovišta. Dakle, bez proučavanja oba stanovišta ne može se razumeti nijedno, još manje se može razumeti šta ta globalna stanovišta u sebi sadrže, jer to nije bio jedinstven ni liberalizam ni socijalizam.
Recimo, postoji ogromna literatura o socijalističkoj misli u Srbiji 19. veka, naročito o misli Svetozara Markovića. Druga komponenta - Ujedinjena omladina srpska - dakako liberalna, koja je bila razvijenija, daleko je manje proučena, a uopšte nije proučen uzajamni uticaj te dve ideje u okviru istog pokreta.
A i jedna i druga su se razvijale i artikulisale upravo kroz sukob i dijaloge ta dva stanovišta. Dakle, bez proučavanja oba stanovišta ne može se razumeti nijedno, još manje se može razumeti šta ta globalna stanovišta u sebi sadrže, jer to nije bio jedinstven ni liberalizam ni socijalizam.
Da se sada vratimo na sam početak
odgovora na ovo pitanje.
Postoji još jedna načelna teškoća u bavljenju ovim temama; naime, omladina je jedan od glavnih protagonista kulturnih i socijalnih inovacija, dakle diskontinuiteta, jer ona svoj identitet traži baš u diskontinuitetu sa zatečenim vrednostima, ideologijama, ustanovama itd.
S druge strane, naročito kod zrelijih pripadnika omladinskog pokreta, postoji prilično razvijena svest o neophodnosti postojanja izvesnih ustanova, kao tekovina ranijih emancipatorskih pokreta (osoben diskontinuitet, dakle), bez kojih su nezamislivi novi zamasi slobode.
Da pomenem ustanovu koja mi se čini veoma značajnom: to je autonomija univerziteta, kao tekovina viševekovnih borbi inteligencije i građanstva.
Postoji još jedna načelna teškoća u bavljenju ovim temama; naime, omladina je jedan od glavnih protagonista kulturnih i socijalnih inovacija, dakle diskontinuiteta, jer ona svoj identitet traži baš u diskontinuitetu sa zatečenim vrednostima, ideologijama, ustanovama itd.
S druge strane, naročito kod zrelijih pripadnika omladinskog pokreta, postoji prilično razvijena svest o neophodnosti postojanja izvesnih ustanova, kao tekovina ranijih emancipatorskih pokreta (osoben diskontinuitet, dakle), bez kojih su nezamislivi novi zamasi slobode.
Da pomenem ustanovu koja mi se čini veoma značajnom: to je autonomija univerziteta, kao tekovina viševekovnih borbi inteligencije i građanstva.
Pored tog, da kažemo spontanog
kontinuiteta i diskontinuiteta društvenih pokreta, postoji i jedan,
opet uslovno rečeno, mehanički (prinudni) diskontinuitet i
kontinuitet.
Moglo bi se, tako, govoriti i o ideološkim i političkim reagovanjima na studentski pokret iz perioda 1963-1974, naročito o onim reagovanjima koja su išla za obnovom ideološkog i političkog monopola, koja reagovanja su ponovo stvorila jednu vrstu diskontinuiteta, vakuuma, vrlo prepoznatljivog u upadljivoj atomizaciji individua, grupa, slojeva, kada nestaju elementarne pretpostavke za formiranje javnosti, za artikulaciju ideja, interesa, koncepcija.
U takvim prilikama povremeno iskrsava ono što se u kolokvijalnom govoru naziva "incidentnim pojavama", koje iznenada i nastaju i nestaju, što ukida mogućnost uspostavljanja kontinuiteta određenih emancipatorskih tendencija, a one same su prikrivene jednom "regulom ćutanja".
Te "pojave" su sve manje predmet nauke, a sve više predmet nekih drugih službi i spekulacija.
Moglo bi se, tako, govoriti i o ideološkim i političkim reagovanjima na studentski pokret iz perioda 1963-1974, naročito o onim reagovanjima koja su išla za obnovom ideološkog i političkog monopola, koja reagovanja su ponovo stvorila jednu vrstu diskontinuiteta, vakuuma, vrlo prepoznatljivog u upadljivoj atomizaciji individua, grupa, slojeva, kada nestaju elementarne pretpostavke za formiranje javnosti, za artikulaciju ideja, interesa, koncepcija.
U takvim prilikama povremeno iskrsava ono što se u kolokvijalnom govoru naziva "incidentnim pojavama", koje iznenada i nastaju i nestaju, što ukida mogućnost uspostavljanja kontinuiteta određenih emancipatorskih tendencija, a one same su prikrivene jednom "regulom ćutanja".
Te "pojave" su sve manje predmet nauke, a sve više predmet nekih drugih službi i spekulacija.
Iscrpljene mogućnosti atomizacije
Ono pak što je primetno svakome koji
se nekada bavio ovom temom, jeste da su izgleda iscrpljene mogućnosti
takve atomizacije, da su iscrpljene i mogućnosti prinudne
pasivizacije građanstva (građanstvo bez javnosti i demokratije i
nije građanstvo, nego mehanički zbir stanovnika), da su čak
iscrpljene i mogućnosti koje je pružala subkulturizacija i
marginalizacija omladine.
Uočljivo je, naime, i to već nekoliko godina, nastojanje kreativnih autora omladinske potkulture da artikulišu svoja shvatanja o svetu u kome žive.
Za mene je jedan detalj, u tom smislu, vrlo indikativan: tim autorima je sve više stalo do toga da se čuje to što pevaju. Muzička zavesa koja je nekada svojom snagom gotovo sasvim prigušivala verbalnu artikulaciju, sada je daleko manje agresivna, reči su raspoznatljivije, pa izgleda kao da je i samim autorima stalo do verbalne komunikacije.
Da li će iz toga proisteći nešto novo, i u širim društvenim relacijama, otvoreno je pitanje, ali da se tu nešto zbiva o čemu se nedovoljno zna, čini mi se sasvim izvesnim.
Uočljivo je, naime, i to već nekoliko godina, nastojanje kreativnih autora omladinske potkulture da artikulišu svoja shvatanja o svetu u kome žive.
Za mene je jedan detalj, u tom smislu, vrlo indikativan: tim autorima je sve više stalo do toga da se čuje to što pevaju. Muzička zavesa koja je nekada svojom snagom gotovo sasvim prigušivala verbalnu artikulaciju, sada je daleko manje agresivna, reči su raspoznatljivije, pa izgleda kao da je i samim autorima stalo do verbalne komunikacije.
Da li će iz toga proisteći nešto novo, i u širim društvenim relacijama, otvoreno je pitanje, ali da se tu nešto zbiva o čemu se nedovoljno zna, čini mi se sasvim izvesnim.
- Zašto nema valjanih analiza
društvenih (omladinsko-studentskih) pokreta u posleratnom periodu?
Zašto su iz javnog pamćenja nestale 1954. i 1959. godina, kada su
se takođe desile studentske demonstracije?
- Kod Nadežde Mandeljštam možete naći jedno lucidno zapažanje,
vrlo jasno artikulisano u krugu ljudi u kojem je ona živela. Naime,
ideologija pod kojom su živeli i koja ih je pritiskivala i
ugrožavala, između ostalih svojih ambicija imala je i jednu, reklo
bi se, nevidljivu: da ukine vreme.
Nadežda pominje jedan zanimljiv
događaj; jedna kućepaziteljka došla je uplakana pošto je čula za
20. kongres kompartije SSSR-a i kritiku "kulta ličnosti",
rekavši kako nikada ne bi potkazivala da je znala da će je neko
bilo kada upitati šta je i zašto činila.
Dakle, pod pritiskom ideologije - koja suspenduje vreme, istoriju, promene - dovedena je u pitanje i sama potreba za kolektivnom memorijom o različitom ponašanju ljudi i o različitim oblicima života. Nameće se nužnost samo jednog cilja, jednog puta...
A tada je pamćenje drugačijeg - zastrašujuća subverzija.
Ali ovde nije reč samo o protagonistima nekontrolisane vlasti, koji imaju jake razloge da se plaše odgovornosti, nego i o sklonosti podanika takve vlasti da "čekaju povoljan trenutak" za ispravljanje ("uzdizanje glave"), koji trenutak često odlažu.
Dakle, pod pritiskom ideologije - koja suspenduje vreme, istoriju, promene - dovedena je u pitanje i sama potreba za kolektivnom memorijom o različitom ponašanju ljudi i o različitim oblicima života. Nameće se nužnost samo jednog cilja, jednog puta...
A tada je pamćenje drugačijeg - zastrašujuća subverzija.
Ali ovde nije reč samo o protagonistima nekontrolisane vlasti, koji imaju jake razloge da se plaše odgovornosti, nego i o sklonosti podanika takve vlasti da "čekaju povoljan trenutak" za ispravljanje ("uzdizanje glave"), koji trenutak često odlažu.
U takvim kulturnim, političkim i
ideološkim okolnostima jedino čemu se jedni nadaju, a drugi se
plaše, jesu povremeni izlivi nezadovoljstva, bunta, rebelije koji su
karakteristični za nerazvijena nediferencirana društva i za
totalitarne i autoritarne sisteme.
A potom slede manje ili više dugi periodi apatije, onda opet iz početka, bez komunikacije iskustva koja je karakteristična za civilizovane "sredine".
A potom slede manje ili više dugi periodi apatije, onda opet iz početka, bez komunikacije iskustva koja je karakteristična za civilizovane "sredine".
- Može biti da baš iz rečenog
proizilazi odgovor na prethodno pitanje, ali, ipak, možda bi moglo
da se drugačije na njega odgovori...
- Književnost je dala veliki doprinos
katarzi od trauma verskog i građanskog rata, prinudne
"monolitizacije" i kolektivizacije, montiranih suđenja i
robijanja. Nauka, međutim, ima mnogo teže zadatke jer mora razumeti
i socijalna zbivanja, ne samo individualne sudbine.
Posebno je interesantno zbog čega su
neke ustanove demokratije, koje su postojale kratko vreme nakon
oslobođenja, faktički nestale i to bez administrativnih zabrana,
ali pod različitim pritiscima.
Recimo, kako razumeti sudbinu Dragoljuba Jovanovića, jednog od prvaka levičarskog socijalističkog seljačkog pokreta, dakle, on nije bio ni antisocijalistički ni antidemokratski zagovornik, uostalom, i pre rata je bio progonjen.
Zašto je on bio osuđen i utamničen, zašto se sve to događalo njemu i sličnima?
To su očigledno događaji koji još uvek duboko traumatizuju ljude, i tek prvi proplamsaji katarze nagovešteni su onim što čine izvesni intelektualni i politički "krajevi" u Sloveniji (preispitivanje "dahauskih procesa", recimo).
Dodatni razlog za traumatizaciju nad zbivanjima tog vremena jeste jedna snažna indoktrinacija kojoj su čitave generacije (i moja) bile podvrgnute, a koja nameće uverenje kako su upravo tih godina postavljeni takvi temelji budućeg razvoja jugoslovenske države i društva, da tu ništa ne treba menjati.
A događaji o kojima govorite, upravo su otvarali pitanje da li je nešto ipak moglo drugačije da se odvija, i to tako da ide u prilog i socijalizmu i demokratiji.
Ako su ljudi toliko uvereni, naročito pod pritiskom indoktrinacije, da je sve što je tada postavljeno kao temelj, toliko neprikosnoveno da se ne može preispitivati, onda je vrlo teško prema takvom čemu racionalno se odnositi.
Koliko je to teško pokazuje nam jedan, u ovom smislu, vrlo rečit primer: naime, Spomenka Hribar ponavlja u više svojih tekstova i izlaganja da se ona ne zalaže, niti to proizilazi iz njenog neobjavljenog a ipak osporavanog i napadanog teksta, za rehabilitaciju poražene snage u toku poslednjeg rata, već se zalaže za elementarnu civilizacijsku stvar: da se okonča građanski rat i da se isti ne produžava na potomstvo.
Jer to da li je nečiji otac, ded ili praded, tetka ili stric bio na strani pobednika ili pobeđenih, u civilizovanom svetu ne može da definiše poziciju unuka, čukununuka, sina i tako dalje.
Ali se i dalje uporno napadani tekst drži "u bunkeru", autor napada za ono što ne tvrdi, a zaobilazi se bitno pitanje.
Recimo, kako razumeti sudbinu Dragoljuba Jovanovića, jednog od prvaka levičarskog socijalističkog seljačkog pokreta, dakle, on nije bio ni antisocijalistički ni antidemokratski zagovornik, uostalom, i pre rata je bio progonjen.
Zašto je on bio osuđen i utamničen, zašto se sve to događalo njemu i sličnima?
To su očigledno događaji koji još uvek duboko traumatizuju ljude, i tek prvi proplamsaji katarze nagovešteni su onim što čine izvesni intelektualni i politički "krajevi" u Sloveniji (preispitivanje "dahauskih procesa", recimo).
Dodatni razlog za traumatizaciju nad zbivanjima tog vremena jeste jedna snažna indoktrinacija kojoj su čitave generacije (i moja) bile podvrgnute, a koja nameće uverenje kako su upravo tih godina postavljeni takvi temelji budućeg razvoja jugoslovenske države i društva, da tu ništa ne treba menjati.
A događaji o kojima govorite, upravo su otvarali pitanje da li je nešto ipak moglo drugačije da se odvija, i to tako da ide u prilog i socijalizmu i demokratiji.
Ako su ljudi toliko uvereni, naročito pod pritiskom indoktrinacije, da je sve što je tada postavljeno kao temelj, toliko neprikosnoveno da se ne može preispitivati, onda je vrlo teško prema takvom čemu racionalno se odnositi.
Koliko je to teško pokazuje nam jedan, u ovom smislu, vrlo rečit primer: naime, Spomenka Hribar ponavlja u više svojih tekstova i izlaganja da se ona ne zalaže, niti to proizilazi iz njenog neobjavljenog a ipak osporavanog i napadanog teksta, za rehabilitaciju poražene snage u toku poslednjeg rata, već se zalaže za elementarnu civilizacijsku stvar: da se okonča građanski rat i da se isti ne produžava na potomstvo.
Jer to da li je nečiji otac, ded ili praded, tetka ili stric bio na strani pobednika ili pobeđenih, u civilizovanom svetu ne može da definiše poziciju unuka, čukununuka, sina i tako dalje.
Ali se i dalje uporno napadani tekst drži "u bunkeru", autor napada za ono što ne tvrdi, a zaobilazi se bitno pitanje.
Dakle, razmatranje nekih bitnih tema
civilizovanja života i stvaranje elementarnih civilizacijskih
pretpostavki za socijalizam i demokratiju - stoji kao krupan zadatak
nauke i celokupne kulture.
Prekobrojna i prekobrojnija generacija
- Šezdesetih su sociolozi na temelju
nekih važnih pokazatelja (broj nezaposlenih među mladima, njihova
zastupljenost u političkim, kulturnim... institucijama itd.) skovali
sintagmu "prekobrojna generacija"; danas bi se, na temelju
istih pokazatelja, moglo reći da se radi o još prekobrojnijoj
generaciji. Slažete li se?
- Iako ne raspolažem ažurnim
podacima, složio bih se sa vašom tezom. Ali bih potom nastojao
da razlučim ono što je tu deo manipulacije, od onoga što je
stvarni problem. Rekao bih da u manipulaciju spada insistiranje na
proporcionalnom učešću svih socijalnih grupacija, po osnovi pola,
starosti, obrazovanja, nacionalnosti... u privredi, pitanja kakva je ta privreda, kakva je
ta kultura itd, i šta proizilazi na socijalnom i svakom drugom
planu, iz učešća u takvoj privredi, politici, kulturi,
otklanjajući pitanje o tome šta se u svemu tome može promeniti.
Nemanipulativno postavljanje tog
problema upravo otvara ova pitanja.
Nisam primetio dovoljno obrazložena gledišta o otvaranju ovih pitanja, a još manje sam mogao uočiti spremnost da se uloži jedan deo komoditeta, kada je reč o boljestojećim slojevima, ili da se prevlada očajnička psihologija, kad je reč o sirotinji - i poradi na stvarnim društvenim promenama.
Postoji, dakle, jedno stanje nepokretnosti, ali i rastućeg nezadovoljstva, pa je teško znati šta se zbiva, a još manje šta se može dogoditi. Stvar je utoliko teža, a namerno izbegavam da otvorim problem koji zahteva veliku priču, što je kriza u kojoj se nalazi jugoslovensko društvo veoma duboka kako čitamo na raznim stranama, najavljuju nam se još teži dani.
Nisam primetio dovoljno obrazložena gledišta o otvaranju ovih pitanja, a još manje sam mogao uočiti spremnost da se uloži jedan deo komoditeta, kada je reč o boljestojećim slojevima, ili da se prevlada očajnička psihologija, kad je reč o sirotinji - i poradi na stvarnim društvenim promenama.
Postoji, dakle, jedno stanje nepokretnosti, ali i rastućeg nezadovoljstva, pa je teško znati šta se zbiva, a još manje šta se može dogoditi. Stvar je utoliko teža, a namerno izbegavam da otvorim problem koji zahteva veliku priču, što je kriza u kojoj se nalazi jugoslovensko društvo veoma duboka kako čitamo na raznim stranama, najavljuju nam se još teži dani.
Budući da se sa ovakvom krizom nije
suočila nijedna generacija nakon ovog rata, valja biti oprezan u
dijagnozama i prognozama, jer je teško praviti poređenja u pogledu
položaja ove ili one generacije.
Inače, sigurno je da ima dovoljno podataka da je među omladinom daleko više nezaposlenih nego šezdesetih, da ona još manje učestvuje u politici, kulturi, a bez postavljanja je u postojećim institucijama, da je više marginalizovana nego šezdesetih, ali bih rekao da je valjano razumevanje današnjih problema omladine teško zamislivo bez temeljitog proučavanja uzroka sadašnje krize, a potom i mogućnosti njenog rešavanja.
Međutim, primetna je nesposobnost, intelektualna i politička, za istinsko suočavanje sa svim aspektima krize.
Inače, sigurno je da ima dovoljno podataka da je među omladinom daleko više nezaposlenih nego šezdesetih, da ona još manje učestvuje u politici, kulturi, a bez postavljanja je u postojećim institucijama, da je više marginalizovana nego šezdesetih, ali bih rekao da je valjano razumevanje današnjih problema omladine teško zamislivo bez temeljitog proučavanja uzroka sadašnje krize, a potom i mogućnosti njenog rešavanja.
Međutim, primetna je nesposobnost, intelektualna i politička, za istinsko suočavanje sa svim aspektima krize.
- Da li je u pitanju samo nesposobnost?
- Kad kažem nesposobnost ne mislim samo na znanje ili neznanje, nego imam u vidu jednu vrstu
trajnijeg nepunoletstva građanstva bez obzira na starost, pol,
obrazovanje, zanimanje, nacionalnost...
Verovatno je to posledica okolnosti što iz one tradicije borbi za demokratiju i socijalizam nisu nastajale neke ustanove i stabilizovane civilizacijske pretpostavke za slobodu i demokratiju.
I očekivalo se da će ova ili ona preka potreba ili aspiracija biti ostvarena u nekim vanrednim okolnostima, naglim "zaokretima", kao što su, recimo, ratovi, da će u njima da se namire neki raniji računi, da se postignu neki ciljevi koji u mirna vremena nisu mogli da se ostvare.
Produženju nepunoletstva doprinela je i jedna komponenta političkog režima koja ima naglašen paternalistički sadržaj. Sve to odlagalo je ono što se u literaturi naziva sticanje punoletstva građanina koji je sposoban, i spreman, da brine i o privatniku i o javnim poslovima.
U tom smislu upotrebio sam reč (ne)sposobnost. Prvo sposobnost za suočavanje sa problemima života i, drugo, spremnost da se preuzmu izvesni rizici za postizanje lične i socijalne slobode, za unutarnju i spoljašnju slobodu.
Verovatno je to posledica okolnosti što iz one tradicije borbi za demokratiju i socijalizam nisu nastajale neke ustanove i stabilizovane civilizacijske pretpostavke za slobodu i demokratiju.
I očekivalo se da će ova ili ona preka potreba ili aspiracija biti ostvarena u nekim vanrednim okolnostima, naglim "zaokretima", kao što su, recimo, ratovi, da će u njima da se namire neki raniji računi, da se postignu neki ciljevi koji u mirna vremena nisu mogli da se ostvare.
Produženju nepunoletstva doprinela je i jedna komponenta političkog režima koja ima naglašen paternalistički sadržaj. Sve to odlagalo je ono što se u literaturi naziva sticanje punoletstva građanina koji je sposoban, i spreman, da brine i o privatniku i o javnim poslovima.
U tom smislu upotrebio sam reč (ne)sposobnost. Prvo sposobnost za suočavanje sa problemima života i, drugo, spremnost da se preuzmu izvesni rizici za postizanje lične i socijalne slobode, za unutarnju i spoljašnju slobodu.
Ne pada mi na pamet da sumnjičim
omladinu za hedonizam, neodgovornost, kukavičluk itd., što su inače
opšta mesta konzervativnih i reakcionarnih reagovanja na omladinske
pokrete još od vremena kada su se ovi prvi put javili.
Pominjao sam nepunoletstvo građana uopšte, a ne samo omladine.
Pominjao sam nepunoletstvo građana uopšte, a ne samo omladine.
Utisak o odlaganju sticanja građanskog
punoletstva donekle relativizuje postojanje neke vrste "kapilarnog"
pokreta za ljudska prava i građanske slobode, koji nastaje kao reagovanje, zapravo niz različitih
reagovanja, na represalije prema studentskim pokretima 1963-1974.
godine, kao i na druge oblike ograničavanja ljudskih prava i
građanskih sloboda.
Mada je teško govoriti o pokretu dovršene fizionomije i celovito artikulisanih ideja i načela, primetan je već njegov doprinos nastajanju demokratske javnosti oko vitalnih pretpostavki civilizovanog života, pa i demokratije i socijalizma.
Sve odlučniji zahtevi za ukidanje ideološke i političke diskriminacije u zapošljavanju (famozne "moralno-političke podobnosti"), kao i za preispitivanje i ukidanje "verbalnog delikta" postaju opšta mesta upravo pomenutog nastojanja javnosti, od nezavisne štampe i autonomnih udruženja (književnika, filozofa, sociologa, pravnika, novinara), preko javnih skupova (poslednji Kongres književnika, na primer), do najavljene debate o "verbalnom deliktu" u Saveznoj skupštini.
Mada je teško govoriti o pokretu dovršene fizionomije i celovito artikulisanih ideja i načela, primetan je već njegov doprinos nastajanju demokratske javnosti oko vitalnih pretpostavki civilizovanog života, pa i demokratije i socijalizma.
Sve odlučniji zahtevi za ukidanje ideološke i političke diskriminacije u zapošljavanju (famozne "moralno-političke podobnosti"), kao i za preispitivanje i ukidanje "verbalnog delikta" postaju opšta mesta upravo pomenutog nastojanja javnosti, od nezavisne štampe i autonomnih udruženja (književnika, filozofa, sociologa, pravnika, novinara), preko javnih skupova (poslednji Kongres književnika, na primer), do najavljene debate o "verbalnom deliktu" u Saveznoj skupštini.
- Malo bih vas zadržao na, čini se,
sistematskom raslojavanju omladine na, recimo, studentsku i radničku.
Slažete li se?
- Slažem se da se radi o sistemskom
raslojavanju i atomiziranju. Ali ako je to i rezultat neformiranosti
društva; jer naše društvo nije formirano kao civilno društvo. Ne
treba zaboraviti kapitalnu činjenicu da je jugoslovensko društvo u
proteklim decenijama prošlo kroz velike strukturne promene, ali da
se ono i dalje nalazi "u previranju" (kao neprevrelo
vino), te ishodi još nisu stabilizovani.
- Pretpostavljam da se onda nije lako
baviti prognozama o daljem događanju u Jugoslaviji?
- Predviđanje šta se može događati
sa omladinom i čitavim društvom, državom i samoupravljanjem,
zavisi od toga šta i koliko znamo o tome dokle je stigao proces
formiranja civilnog društva, države i samoupravljanja.
Tek ako se o tome dovoljno zna, mogu se steći neophodne pretpostavke za pouzdanije razmišljanje o tome šta se može zbivati.
Svemu tome, dabome, valja dodati i znanje o uzrocima i razmerama sadašnje krize.
Uz sve pomenuto, a to je uvek bilo značajno za sve moderne narode - naročito za "male" narode - neophodna je i razvijena svest o široj okolini naše zemlje, Evropi i savremenom svetu.
Sve te okolnosti valja imati na umu kao i jednu nepredvidljivu - ljudski spontanitet.
Šta će ljudi sami od sebe napraviti, to je uvek velika zagonetka koju bi da reše najčešće oni koji o ljudima najmanje znaju.
Tek ako se o tome dovoljno zna, mogu se steći neophodne pretpostavke za pouzdanije razmišljanje o tome šta se može zbivati.
Svemu tome, dabome, valja dodati i znanje o uzrocima i razmerama sadašnje krize.
Uz sve pomenuto, a to je uvek bilo značajno za sve moderne narode - naročito za "male" narode - neophodna je i razvijena svest o široj okolini naše zemlje, Evropi i savremenom svetu.
Sve te okolnosti valja imati na umu kao i jednu nepredvidljivu - ljudski spontanitet.
Šta će ljudi sami od sebe napraviti, to je uvek velika zagonetka koju bi da reše najčešće oni koji o ljudima najmanje znaju.
Mogu vam reći i lično iskustvo.
Uoči 1968. nisam znao nijednog čoveka koji je očekivao da će se dogoditi to što se dogodilo, tj. da će hiljade mladih ljudi širom Jugoslavije pokazati izuzetnu punoletnost, makar i za kratko vreme.
Da li se nešto slično može dogoditi niko ne zna, ali sigurno je da se stvari ne ponavljaju u istom obliku, mada su neke ideje i oblici delovanja bivali slični.
Uostalom, pred omladinskim pokretima i dalje stoji glavni izazov epohe: politička, socijalna i univerzalna ljudska emancipacija.
Uoči 1968. nisam znao nijednog čoveka koji je očekivao da će se dogoditi to što se dogodilo, tj. da će hiljade mladih ljudi širom Jugoslavije pokazati izuzetnu punoletnost, makar i za kratko vreme.
Da li se nešto slično može dogoditi niko ne zna, ali sigurno je da se stvari ne ponavljaju u istom obliku, mada su neke ideje i oblici delovanja bivali slični.
Uostalom, pred omladinskim pokretima i dalje stoji glavni izazov epohe: politička, socijalna i univerzalna ljudska emancipacija.
Razgovarao: Raško Kovačević, snimio: Milan Simić, obrada: Yugopapir (Mladost, oktobar 1985.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
