Čvrsta ruka - da, ali nekad mora i lepo. Zavisi od čoveka, i situacije. Ni svi prsti na ruci nisu isti. Zato ljudi posle pričaju da trener određene igrače voli a određene ne voli. Ko tera odličnog đaka da uči? Niko! Slabi igrači ostaju slabi, te slabi. Tu ni čvrsta ruka ne pomaže
- Kako objašnjavate fenomen opstanka i
uspeha dva trenera, različitih životnih doba i
iskustava: jedan zašao u godine i umoran od ponavljanja, dok je drugi mlad i pun entuzijazma, ali i neiskusan. Pa ipak, postižu identično vrhunske rezultate?
- Znate šta! (?) O ovom "stariji" možda još da se govori? Jer, on je bivao, jeste, i biće! Za njega se
zna šta je postigao i kakve je uspehe nizao. Dok, onaj koji
počinje, može da bljesne, ali ne zna se kakav će biti njegov
razvojni put!
Mnogi su fudbaleri, na početku svoje karijere, bili
izviždani, međutim kasnije doživljavali neviđene ovacije.
Normalno, ima i onih koji su igrali samo jedno leto...
Prema tome;
bljesak nije garancija da će neko opstati i uspeti! U svakom
slučaju, dobro je kad neko dobro počne. Međutim, i kad se loše
startuje, kasnije iz toga tinja neka želja za dokazivanjem...
Postići uspeh odjedanput vrlo je riskantno, jer dolazi momenat neke prepotencije, a i kasnije, ako dođe do pada onda je taj pad, verujte, neopisivo bolan!
Tako da je zaista teško upoređivati na taj način, dva trenera.
Ja jesam da se prave vrednosti veličaju, ali talenat bez rada nije ništa. Spoj talenta i predanog rada rezultira se pozitivno. Recimo: "fakultet ne završava glava već
stolica"...
- Da li ste vi umorni od ponavljanja?
- Znate kako: ono što se voli, od toga
glava ne boli! Prema tome: idem dalje!
- Da li smatrate da ste postali baš
veliki trener?
- Ne želim da budem lažno skroman;
kako da kažem nisam - kad jesam... Ali, u svakom slučaju, neka
drugi daju sud o tome... Ja se, uglavnom, brinem
o nekoj svojoj svakodnevici...
- Da li je ovo vaš maksimum?
- A, to se nikad ne zna! Kad se
najviše nadate rezultat je, po pravilu slab i obrnuto. Splet nekih
nepovoljnih okolnosti doveo je da "Crvena zvezda" nije postigla
maksimum: Kup, pa Zjajo, itd... Hoću da kažem uvek nešto iskrsne
što remeti... E, sad, te situacije dovedu do inata... Dolazi do
neizbežnog dokazivanja... Onda te mnogo njih pljuje, zvižde... ali,
na kraju, uvek bude prisutan i aplauz. To je ono najlepše.
Kažnjavanje: "Pranje pred javnošću"
- Kolika je stvarna krivica trenera za
neuspeh ekipe? Evidentno je da se fudbaleri materijalno
kažnjavaju ako izgube utakmicu: da li se i vi nekako kažnjavate?
- Trener je i deo uspeha i deo neuspeha. Uspeh ekipe vezan je za sve strukture koje egzistiraju u okviru
našeg kluba Tako da ne mogu baš ja biti jedini krivac! Što se tiče
pomenutog kažnjavanja, mislim da je to čisto "pranje pred
javnošću".
Ekipa je izgubila i njoj je najteže, jer
je poražena. To joj je dovoljno, šta imaju još da je kažnjavaju.
Kao, recimo: učenik ponavlja razred a oni ga ponovo kazne. Zašto? Nema potrebe!
Izgubljenu utakmicu treba posmatrati isključivo u tom smislu - kako su se igrači odnosili i zalagali u igri. Konsekvence
mogu da snose i pojedinci za svoju neažurnost, normalno, ako je
evidentna.
Prema tome: ne mora biti cela ekipa kažnjena zbog
nezalaganja par igrača. Međutim, trener je uvek u specifičnoj
situaciji: ne kažnjava se, a ni nagrađuje!
Dobro, trener može - na
neki način - i sebe da kazni, ali će retko sebe i da nagradi
(valjda iz skromnosti - p. aut.) Inače, mogu odgovorno da kažem - više
puta sam sebe kažnjavao. Jednostavno, na neki način sam smatrao da
sam ja najviše kriv...
- Ko, i na koji način sankcioniše
greške Gojka Zeca?
- Novčano me ne može kazniti ni sam
direktor, Dragan Džajić. Može jedino ovako....
- A ko je kriv što je obmanut milionski
auditorijum da će superstar američkog malog fudbala Slaviša Žungul - Stiv pristupiti "Crvenoj zvezdi"?
- Ne znam ništa o tome! Bavim se sadašnjošću, i ne interesuje me prošlost! Nema smisla o tome da
pričamo; bolje da preskočimo tu temu!
Javne obmane
- Manipulacija navijačima i,
uopšte, stvaranje veštačke atmosfere pred svaku utakmicu, bez
obzira na njenu važnost, postalo ja deo politike kluba. Svakako u
okviru toga uklapaju se i treneri svojim hamletovskim izjavama (biti ili ne biti) sve u cilju privući što više navijača na stadion:
Koliko je to sve slučajno, a koliko... ?
- Na taj način je počelo
komuniciranje, preko novina, s ljubiteljima fudbala i to je, sad,
teško menjati. Jer, to je postala navika. Tačno je da nastaje
neviđena euforija! Uzvikuju se parole "bod zlata vredan", "bod
kao kuća"... itd.
Ta euforija nama nikako ne odgovara! (Pobeda kao
pobeda!) Mi, Jugosloveni, nismo ni preterano ležerni ni "zategnuti
kao strune", mi smo više inadžije. Tačno je da se svaka
utakmica populariše na svoj način, ali, ipak, mislim da ništa nije
smišljeno ni tendenciozno.
Svaka utakmica nosi nešto novo, neku
novu draž koje ni mi, direktni akteri, pred njen početak nismo
svesni.
- Da li su čvrsta ruka, i autoritet
trenera, jedini način da se sprovedu sve ideje i radni zadaci
postavljeni pred igračima?
- Stalno pričamo o nekoj čvrstoj ruci
i o nekom kažnjavanju, sve se misli - ono, što ne može da se
postigne normalnim putem, postići će se na silu.
Ne može, uvek,
čvrsta ruka - nekad mora i lepo. Zavisi od čoveka,
i situacije. Ni svi prsti na ruci nisu isti. Zato ljudi posle pričaju da trener određene igrače voli a određene ne voli.
Ko
tera odličnog đaka da uči? Niko! Slabi igrači ostaju slabi, te
slabi. Tu ni čvrsta ruka ne pomaže!
- Koliko trener može da utiče na
fudbalere da ne bojkotuju pojedine igrače (posebno novajlije) u
toku igre?
- Kod nas se uvek prerano donose
zaključci! Pogrešno se tumače pojedini gestovi. Lopta, ako je
dodata pogrešno, to je čisti nesporazum! Dobro; može da
se desi i to da se stariji igrač, još uvek, nije navikao na
novajliju - a mi to odmah protumačimo "ne da mu loptu"...
Koji je to hohštapler koji, u igri, ne da drugom igraču loptu. To
neko namerno da uradi! Pa, to bi bio skandal!
A to što kažete da se
dešavalo Mrkeli, koji je sad sjajan igrač, i da se to sad dešava
Musemiću - mislim da su to čiste izmišljotine! Naš narod ne može
a da ne priča. Znam ja te priče. To su naše naravi!
- Mnogi fudbaleri se žale da treneri ne ostvaruju pravi kontakt s njima tako da im se dešava da, iz
novina, saznaju o svom statusu u ekipi?
- Moguće. Samo, i učenici - u školi - ne znaju kad će odgovarati! Ali, zato, uvek moraju da budu spremni!
Fudbal nije pozorišna predstava niti se tu čitaju referati... Od
mnogih okolnosti zavisi ko će igrati... Taj poslednji momenat, u
fudbalu, mnogo je bitan. To je, u krajnjem slučaju, igra. Uostalom,
znaju oni koji trebaju da igraju. Znaju! Znaju!
- Šta mislite o izjavama nekih naših
fudbalera da treneri, od naših najboljih igrača, zahtevaju na
terenu ošru igru - kako bi sačuvali bodove?
- Niko to ne može da zahteva od
fudbalera ako on to neće. Ko, od mene, može da zahteva da skočim
sa savskog mosta? Niko! Ne mogu ja, ni korbačem, nekog na nešto da
teram. Mislim da niko nije mogao, recimo, Džajića, Pižona ili sad
Mrkelu da natera da igra oštro.
Prema tome, na ono što neće niko
da pristane to se i ne zahteva.
- Mogu li trener i igrač da budu
prijatelji, i kako se to odražava na terenu?
- Prijatelji? Pa, mogu da budu. Ali,
igra je igra! Ako to prijateljstvo treba da se koristi u takve svrhe,
da se oseća privilegovanim, onda od prijateljstva nema ništa! Ja
odvajam prijateljstvo od poslova i od terena.
- Trener mora da bude: psiholog,
pedagog, majka, maćeha - i šta još?
- Šta još? Ma, treba da poznaje u dušu
fudbalera - da mu pomogne kad mu je najteže... Ja se, lično, trudim
da svima pomognem ali, neki put, i ne uspem, pa se sve protumači kao
da nisam hteo...
Igrač mora da zna da igra
- Koliko ima istine u tome da samo "dobar igrač" može da postane i "dobar trener"?
- Pa, isto toliko koliko ima istine da
odličan student može da postane i dobar stručnjak...
- Koliko se, zaista, teorijom može
naučiti da neko bude "trener na glasu"?
- Neko može da bude dobar teoretičar a
loš praktičar, i obrnuto.
- Kako, po vama, izgleda moderna
koncepcija igre?
- Mi to često govorimo: moderna
koncepcija igre je odraz modernih igrača.
- Kakve predispozicije treba da ima jedan igrač modernog fudbala?
- On, pod jedan, mora da zna da igra. Da
upotrebi udarac i u primanju i dodavanju lopte. Da zna fenomenalno da
igra glavom i kondiciono da bude spreman za dve utakmice.
Osećaj da
zna da se pravilno i blagovremeno otkrije i da brzo trči.
Naše igrače često kritikuju da ne
mogu da izdrže celu utakmicu već pokleknu oko 80-og minuta.
Upoređuju nas s Nemcima. Kad je tako, što ne upoređuju i njihovu
i našu industriju.
Hoću da kažem da naš narod uvek nađe neku
zamerku.
- Čiju školu fudbala cenite?
- Pomenuo bih samo italijansku i
argentinsku školu, kao izuzetne.
- Ukratko: o našim posleratnim
trenerima?
- To je toliko golem spisak, izvanrednih
trenera, da ih je teško navesti. Ali, u svakom slučaju, treba
pomenuti: Baneta Sekulića, Milovana Ćirića, Božovića, Žarka
Mihajlovića, Bobeka, Miljanića, Miloševića, Jerkovića itd... a
danas bih pomenuo Bjekovića i Antića.
A da ne budem lažno
skroman, i sebe bih ubacio u ovaj spisak.
- Ko vam je trenerski uzor?
- Pomenuo bih Žarka Mihajlovića
pokojnog, Filipovića i Acu Pavlovića, itd. To su ljudi koje sam
godinama gledao, jer sam stanovao tu preko puta "Marakane".
Učio sam od njih.
Trenerski poziv je užasno težak. Trener tačno
treba da zna da postavi igru prema određenoj ekipi. To je posao za
koji se nikad ne zna koliko će da traje.
Inače, o svim našim
trenerima zaista mislim sve najbolje: a to kažem što znam kojom se
mukom muče...
- Ambicije?
- Ambicija mi je "Zvezda"! Valjda
se podrazumeva da je veća stvar biti trener "Zvezde" nego
selektor...
- Ne bih se složio s vama! Biti
selektor Jugoslovenske fudbalske reprezentacije je, za svakog
trenera, više nego čast?
- Izvinite, ali i ovo je čast! Kao trener "Crvene zvezde" svakodnevno sam počastvovan, međutim, kao
selektor bio bih samo povremeno...
- S kim bi se rado menjali?
- Ni sa kim se ne bih menjao! Ovo je
moj teren i meni je ovde dobro! Neka ide gde god ko hoće, ja ostajem
ovde. Neka ostane kako jeste!
- Kako bi vi sastavili naš, trenutno,
najbolji tim?
- Ljukovčan, Radovanović,
Krivokapić, Miletović, Ranković, Elzner, Mrkela, B. Đurovski... ha,
ha, ha... to je "Crvena zvezda" bez razmišljanja!
- Najigrač?
- M. Đurovski, Mrkela, Slišković ili
Gračan - ne mogu da odredim, jer fudbalsku ekipu sačinjavaju
jedanaestorica a ne jedan igrač.
- Predlog za ozdravljenje našeg
fudbala?
- Mislim da je to jednostavno! Oni gore
da ne prave zbrku u ovim propisima! To, što oni rade, su
čiste gluposti! Rešavaju probleme po sopstvenim interesima. Treba
istaći kvalitetne ljude, u prvom planu one koji nisu podložni
uticaju, grupašenja, bilo klupskog, pokrajinskog ili republičkog.
Onda bi, sigurno, fudbal došao na svoje...
- Na kraju, da li bi imali još nešto
da dodate a što smatrate da je nedorečeno!
- Rekao bih još i ovo! Mnogo bi lepše
bilo kad bi tu loptu voleli, a ne toliko da je sapliću. I molio bih
sve ljude koji su u kontaktu s fudbalom da se posvete njemu na terenu - a ne oko terena. A mislim da većina nas upravo to i želi! To bi
bio i najveći doprinos ozdravljenju poljuljanih odnosa u našem
fudbalu.
Razgovarao: Dragan Popović, obrada: Yugopapir (Blitz, maj 1986.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)