Pages

Uporedni intervju trenera Zvezde i Partizana '86, Gojko Zec: Slabom igraču ni čvrsta ruka ne pomaže




Čvrsta ruka - da, ali nekad mora i lepo. Zavisi od čoveka, i situacije. Ni svi prsti na ruci nisu isti. Zato ljudi posle pričaju da trener određene igrače voli a određene ne voli. Ko tera odličnog đaka da uči? Niko! Slabi igrači ostaju slabi, te slabi. Tu ni čvrsta ruka ne pomaže


- Kako objašnjavate fenomen opstanka i uspeha dva trenera, različitih životnih doba i iskustava: jedan zašao u godine i umoran od ponavljanja, dok je drugi mlad i pun entuzijazma, ali i neiskusan. Pa ipak, postižu identično vrhunske rezultate?

- Znate šta! (?) O ovom "stariji" možda još da se govori? Jer, on je bivao, jeste, i biće! Za njega se zna šta je postigao i kakve je uspehe nizao. Dok, onaj koji počinje, može da bljesne, ali ne zna se kakav će biti njegov razvojni put! 

Mnogi su fudbaleri, na početku svoje karijere, bili izviždani, međutim kasnije doživljavali neviđene ovacije. Normalno, ima i onih koji su igrali samo jedno leto... 

Prema tome; bljesak nije garancija da će neko opstati i uspeti! U svakom slučaju, dobro je kad neko dobro počne. Međutim, i kad se loše startuje, kasnije iz toga tinja neka želja za dokazivanjem... 

Postići uspeh odjedanput vrlo je riskantno, jer dolazi momenat neke prepotencije, a i kasnije, ako dođe do pada onda je taj pad, verujte, neopisivo bolan!

Tako da je zaista teško upoređivati na taj način, dva trenera. 

Ja jesam da se prave vrednosti veličaju, ali talenat bez rada nije ništa. Spoj talenta i predanog rada rezultira se pozitivno. Recimo: "fakultet ne završava glava već stolica"...

- Da li ste vi umorni od ponavljanja?

- Znate kako: ono što se voli, od toga glava ne boli! Prema tome: idem dalje!

- Da li smatrate da ste postali baš veliki trener?

- Ne želim da budem lažno skroman; kako da kažem nisam - kad jesam... Ali, u svakom slučaju, neka drugi daju sud o tome... Ja se, uglavnom, brinem o nekoj svojoj svakodnevici...

- Da li je ovo vaš maksimum?

- A, to se nikad ne zna! Kad se najviše nadate rezultat je, po pravilu slab i obrnuto. Splet nekih nepovoljnih okolnosti doveo je da "Crvena zvezda" nije postigla maksimum: Kup, pa Zjajo, itd... Hoću da kažem uvek nešto iskrsne što remeti... E, sad, te situacije dovedu do inata... Dolazi do neizbežnog dokazivanja... Onda te mnogo njih pljuje, zvižde... ali, na kraju, uvek bude prisutan i aplauz. To je ono najlepše.



Kažnjavanje: "Pranje pred javnošću"



- Kolika je stvarna krivica trenera za neuspeh ekipe? Evidentno je da se fudbaleri materijalno kažnjavaju ako izgube utakmicu: da li se i vi nekako kažnjavate?

- Trener je i deo uspeha i deo neuspeha. Uspeh ekipe vezan je za sve strukture koje egzistiraju u okviru našeg kluba Tako da ne mogu baš ja biti jedini krivac! Što se tiče pomenutog kažnjavanja, mislim da je to čisto "pranje pred javnošću".

Ekipa je izgubila i njoj je najteže, jer je poražena. To joj je dovoljno, šta imaju još da je kažnjavaju. Kao, recimo: učenik ponavlja razred a oni ga ponovo kazne. Zašto? Nema potrebe! 

Izgubljenu utakmicu treba posmatrati isključivo u tom smislu - kako su se igrači odnosili i zalagali u igri. Konsekvence mogu da snose i pojedinci za svoju neažurnost, normalno, ako je evidentna. 

Prema tome: ne mora biti cela ekipa kažnjena zbog nezalaganja par igrača. Međutim, trener je uvek u specifičnoj situaciji: ne kažnjava se, a ni nagrađuje! 

Dobro, trener može - na neki način - i sebe da kazni, ali će retko sebe i da nagradi (valjda iz skromnosti - p. aut.) Inače, mogu odgovorno da kažem - više puta sam sebe kažnjavao. Jednostavno, na neki način sam smatrao da sam ja najviše kriv...

- Ko, i na koji način sankcioniše greške Gojka Zeca?

- Novčano me ne može kazniti ni sam direktor, Dragan Džajić. Može jedino ovako....

- A ko je kriv što je obmanut milionski auditorijum da će superstar američkog malog fudbala Slaviša Žungul - Stiv pristupiti "Crvenoj zvezdi"?

- Ne znam ništa o tome! Bavim se sadašnjošću, i ne interesuje me prošlost! Nema smisla o tome da pričamo; bolje da preskočimo tu temu!


Javne obmane



- Manipulacija navijačima i, uopšte, stvaranje veštačke atmosfere pred svaku utakmicu, bez obzira na njenu važnost, postalo ja deo politike kluba. Svakako u okviru toga uklapaju se i treneri svojim hamletovskim izjavama (biti ili ne biti) sve u cilju privući što više navijača na stadion: Koliko je to sve slučajno, a koliko... ?

- Na taj način je počelo komuniciranje, preko novina, s ljubiteljima fudbala i to je, sad, teško menjati. Jer, to je postala navika. Tačno je da nastaje neviđena euforija! Uzvikuju se parole "bod zlata vredan", "bod kao kuća"... itd. 

Ta euforija nama nikako ne odgovara! (Pobeda kao pobeda!) Mi, Jugosloveni, nismo ni preterano ležerni ni "zategnuti kao strune", mi smo više inadžije. Tačno je da se svaka utakmica populariše na svoj način, ali, ipak, mislim da ništa nije smišljeno ni tendenciozno. 

Svaka utakmica nosi nešto novo, neku novu draž koje ni mi, direktni akteri, pred njen početak nismo svesni.

- Da li su čvrsta ruka, i autoritet trenera, jedini način da se sprovedu sve ideje i radni zadaci postavljeni pred igračima?

- Stalno pričamo o nekoj čvrstoj ruci i o nekom kažnjavanju, sve se misli - ono, što ne može da se postigne normalnim putem, postići će se na silu. 

Ne može, uvek, čvrsta ruka - nekad mora i lepo. Zavisi od čoveka, i situacije. Ni svi prsti na ruci nisu isti. Zato ljudi posle pričaju da trener određene igrače voli a određene ne voli. 

Ko tera odličnog đaka da uči? Niko! Slabi igrači ostaju slabi, te slabi. Tu ni čvrsta ruka ne pomaže!

- Koliko trener može da utiče na fudbalere da ne bojkotuju pojedine igrače (posebno novajlije) u toku igre?

- Kod nas se uvek prerano donose zaključci! Pogrešno se tumače pojedini gestovi. Lopta, ako je dodata pogrešno, to je čisti nesporazum! Dobro; može da se desi i to da se stariji igrač, još uvek, nije navikao na novajliju - a mi to odmah protumačimo "ne da mu loptu"... 

Koji je to hohštapler koji, u igri, ne da drugom igraču loptu. To neko namerno da uradi! Pa, to bi bio skandal! 

A to što kažete da se dešavalo Mrkeli, koji je sad sjajan igrač, i da se to sad dešava Musemiću - mislim da su to čiste izmišljotine! Naš narod ne može a da ne priča. Znam ja te priče. To su naše naravi!

- Mnogi fudbaleri se žale da treneri ne ostvaruju pravi kontakt s njima tako da im se dešava da, iz novina, saznaju o svom statusu u ekipi?

- Moguće. Samo, i učenici - u školi - ne znaju kad će odgovarati! Ali, zato, uvek moraju da budu spremni! Fudbal nije pozorišna predstava niti se tu čitaju referati... Od mnogih okolnosti zavisi ko će igrati... Taj poslednji momenat, u fudbalu, mnogo je bitan. To je, u krajnjem slučaju, igra. Uostalom, znaju oni koji trebaju da igraju. Znaju! Znaju!

- Šta mislite o izjavama nekih naših fudbalera da treneri, od naših najboljih igrača, zahtevaju na terenu ošru igru - kako bi sačuvali bodove?

- Niko to ne može da zahteva od fudbalera ako on to neće. Ko, od mene, može da zahteva da skočim sa savskog mosta? Niko! Ne mogu ja, ni korbačem, nekog na nešto da teram. Mislim da niko nije mogao, recimo, Džajića, Pižona ili sad Mrkelu da natera da igra oštro. 

Prema tome, na ono što neće niko da pristane to se i ne zahteva.

- Mogu li trener i igrač da budu prijatelji, i kako se to odražava na terenu?

- Prijatelji? Pa, mogu da budu. Ali, igra je igra! Ako to prijateljstvo treba da se koristi u takve svrhe, da se oseća privilegovanim, onda od prijateljstva nema ništa! Ja odvajam prijateljstvo od poslova i od terena.

- Trener mora da bude: psiholog, pedagog, majka, maćeha - i šta još?

- Šta još? Ma, treba da poznaje u dušu fudbalera - da mu pomogne kad mu je najteže... Ja se, lično, trudim da svima pomognem ali, neki put, i ne uspem, pa se sve protumači kao da nisam hteo...


Igrač mora da zna da igra



- Koliko ima istine u tome da samo "dobar igrač" može da postane i "dobar trener"?

- Pa, isto toliko koliko ima istine da odličan student može da postane i dobar stručnjak...

- Koliko se, zaista, teorijom može naučiti da neko bude "trener na glasu"?

- Neko može da bude dobar teoretičar a loš praktičar, i obrnuto.

- Kako, po vama, izgleda moderna koncepcija igre?

- Mi to često govorimo: moderna koncepcija igre je odraz modernih igrača.

- Kakve predispozicije treba da ima jedan igrač modernog fudbala?

- On, pod jedan, mora da zna da igra. Da upotrebi udarac i u primanju i dodavanju lopte. Da zna fenomenalno da igra glavom i kondiciono da bude spreman za dve utakmice.

Osećaj da zna da se pravilno i blagovremeno otkrije i da brzo trči.

Naše igrače često kritikuju da ne mogu da izdrže celu utakmicu već pokleknu oko 80-og minuta. Upoređuju nas s Nemcima. Kad je tako, što ne upoređuju i njihovu i našu industriju. 

Hoću da kažem da naš narod uvek nađe neku zamerku. 

- Čiju školu fudbala cenite?

- Pomenuo bih samo italijansku i argentinsku školu, kao izuzetne.

- Ukratko: o našim posleratnim trenerima? 

- To je toliko golem spisak, izvanrednih trenera, da ih je teško navesti. Ali, u svakom slučaju, treba pomenuti: Baneta Sekulića, Milovana Ćirića, Božovića, Žarka Mihajlovića, Bobeka, Miljanića, Miloševića, Jerkovića itd... a danas bih pomenuo Bjekovića i Antića

A da ne budem lažno skroman, i sebe bih ubacio u ovaj spisak.

- Ko vam je trenerski uzor?

- Pomenuo bih Žarka Mihajlovića pokojnog, Filipovića i Acu Pavlovića, itd. To su ljudi koje sam godinama gledao, jer sam stanovao tu preko puta "Marakane". Učio sam od njih. 

Trenerski poziv je užasno težak. Trener tačno treba da zna da postavi igru prema određenoj ekipi. To je posao za koji se nikad ne zna koliko će da traje.

Inače, o svim našim trenerima zaista mislim sve najbolje: a to kažem što znam kojom se mukom muče...

- Ambicije?

- Ambicija mi je "Zvezda"! Valjda se podrazumeva da je veća stvar biti trener "Zvezde" nego selektor...

- Ne bih se složio s vama! Biti selektor Jugoslovenske fudbalske reprezentacije je, za svakog trenera, više nego čast? 

- Izvinite, ali i ovo je čast! Kao trener "Crvene zvezde" svakodnevno sam počastvovan, međutim, kao selektor bio bih samo povremeno...

- S kim bi se rado menjali?

- Ni sa kim se ne bih menjao! Ovo je moj teren i meni je ovde dobro! Neka ide gde god ko hoće, ja ostajem ovde. Neka ostane kako jeste!

- Kako bi vi sastavili naš, trenutno, najbolji tim?

- Ljukovčan, Radovanović, Krivokapić, Miletović, Ranković, Elzner, Mrkela, B. Đurovski... ha, ha, ha... to je "Crvena zvezda" bez razmišljanja!

- Najigrač?

- M. Đurovski, Mrkela, Slišković ili Gračan - ne mogu da odredim, jer fudbalsku ekipu sačinjavaju jedanaestorica a ne jedan igrač. 

- Predlog za ozdravljenje našeg fudbala?

- Mislim da je to jednostavno! Oni gore da ne prave zbrku u ovim propisima! To, što oni rade, su čiste gluposti! Rešavaju probleme po sopstvenim interesima. Treba istaći kvalitetne ljude, u prvom planu one koji nisu podložni uticaju, grupašenja, bilo klupskog, pokrajinskog ili republičkog.

Onda bi, sigurno, fudbal došao na svoje... 

- Na kraju, da li bi imali još nešto da dodate a što smatrate da je nedorečeno!

- Rekao bih još i ovo! Mnogo bi lepše bilo kad bi tu loptu voleli, a ne toliko da je sapliću. I molio bih sve ljude koji su u kontaktu s fudbalom da se posvete njemu na terenu -  a ne oko terena. A mislim da većina nas upravo to i želi! To bi bio i najveći doprinos ozdravljenju poljuljanih odnosa u našem fudbalu.

Razgovarao: Dragan Popović, obrada: Yugopapir (Blitz, maj 1986.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)