Sada, kao trener, nisam ni s jednim igračem prijatelj. Doduše, dok sam bio igrač, bio sam veliki prijatelj s mojim trenerom Vlatkom Markovićem, u Nici, ali to prijateljstvo nikad se nije odrazilo na terenu. Nikad to nisam zloupotrebio! Ovde cenim sve svoje igrače i poštujem njihove ličnosti, ali se nisam sprijateljio ni s jednim
- Kako objašnjavate fenomen opstanka i uspeha dva trenera, različitih životnih doba i iskustava: jedan zašao u godine i umoran od ponavljanja, dok je drugi mlad i pun entuzijazma, ali i neiskusan. Pa ipak, postižu identično vrhunske rezultate?
- Ako pravite neku komparaciju između
Gojka Zeca i mene, onda bih bio neskroman ako ne bih rekao da je Zec
zaista iskusan, istaknut, proveren i potvrđen. Normalno, on je u
svojoj karijeri imao i loših perioda, tj. neuspešnih perioda, što
ne znači da se i meni to neće desiti...
Ja sam startovao uspešno,
ali šta će dalje biti - e, to zaista ne znam.
Sećam se da su, kad
je trebalo da preuzmem mesto trenera, govorili kako nisam za tako
odgovorno mesto: da sam mlad i neiskusan, što sam smatrao (i
smatram) vrlo nebitnom primedbom.
Sad ne mogu da kažem kako sam neki
izuzetni talenat, ali, u svakom slučaju, imam tih trenerskih
predispozicija i dobro obavljam svoj posao. Jednostavno, spojio sam
talenat, toliko koliko ga imam, i rad i - eto uspeha.
Neko može da se
bavi ovim poslom godinama, a da ipak ne postigne nikakve rezultate.
Svakako, ima i takvih - kao što vi kažete - koji rezultate postižu
dok se ne umore, a tada, jasno je, dolazi do ponavljanja i,
najverovatnije, stagnacije rezultata.
- Da li ste već umorni (od ponavljanja)?
- Još se nisam umorio!
- Da li smatrate da ste postali baš
veliki trener?
- A ne, to bi bilo suviše prepotentno! Evidentno je, čim sam na ovom mestu i u ovom klubu - onda vredim,
tj. posedujem neke kvalitete, koji su me i doveli u ovaj vrhunski
klub. Rano je da kažem kako sam već postao veliki trener iako sam
postigao, dosad, ove rezultate...
- Da li je ovo vaš maksimum?
- Ne! Čovek sam koji se nikad ne
zadovoljava postignutim uspehom, i težim da uvek idem napred...
- Kolika je stvarna krivica trenera za
neuspeh ekipe? Evidentno je da se fudbaleri materijalno kažnjavaju ako
izgube utakmicu: da li se i vi kažnjavate?
- Da se razumemo: kažnjavam igrače
samo u izuzetnim slučajevima. A to je ako se igrač nedovoljno
angažuje i neprofesionalno odnosi prema igri... Ali, gledajući
uopšteno: ne postoji igrač koji bi želeo da izgubi utakmicu, prema
tome, ne možeš ga ni kazniti.
Kad se izgubi utakmica, ne dobija se premija, a to je kazna koju i ja snosim - a ona baš nije mala...
Sebe nikad nisam kaznio, jer nije ni bila
takva situacija. Na kraju svake sezona podnosim izveštaj izvršnom
odboru koji ocenjuje moj rad.
Što se tiče krivice - pa, verovatno, i
ja snosim deo odgovornosti...
- Ko i na koji način sankcioniše greške
Nenada Bjekovića?
- Mene sankcioniše javnost... Osim javnosti za svoj rad jedino sam odgovoran - sam sebi. Prema tome: ni
Moca me ne može kazniti.
Kako naći krivca?
- Ko je kriv što se pojavljuju svi ti
slučajevi, afere... ?
- Da vam kažem i ujedno da vas pitam:
gde se to ne pojavljuju afere? Fudbal je najveća predstava,
pozorište s najviše gledalaca. Tako da je i najviše na udaru
javnosti. U svim društvenim oblastima pojavljuju se neke
negativnosti, pa samim tim i u fudbalu.
I, svi potenciraju na
fudbalske slučajeve.
- A ko je kriv što je obmanut milonski auditorijum da će Nikola Borota, golman evropskog ranga,
opet pristupiti "Partizanu"?
- Da vam kažem: to je čista
dezinformacija! Ni u jednoj kombinaciji nije se postavljalo pitanje
dolaska Borote u "Partizan". Što se mene tiče, ja i ne znam kako
Borota brani, jer nikad nisam s njim igrao...
I, uopšte, s celim
događanjem nemam pojma. Uostalom, on se i ne uklapa u koncepciju
igre "Partizana"...
- Manipulacija navijačima i, uopšte, stvaranje veštačke atmosfere pred svaku utakmicu, bez obzira na njenu važnost, postalo ja deo politike kluba. Svakako u okviru toga uklapaju se i treneri svojim hamletovskim izjavama (biti ili ne biti) sve u cilju privući što više navijača na stadion: Koliko je to sve slučajno, a koliko namerno ?
- Reč atmosfera je, još uvek,
najvažnija u bilo kom klubu ili nekom treneru. Mada, lično, smatram
da to nije u redu! Zašto? Zato što još nismo dostigli taj nivo
profesionalizma da je eliminišemo.
Pet godina sam igrao po
inostranim klubovima i shvatio da, kod njih, reč atmosfera apsolutno
ne postoji.
Mi nikako ne možemo da shvatimo - moramo da radimo
krajnje angažovano, profesionalno. Kad budemo shvatili da s istim
elanom, i profesionalnom angažovanošću, treba da igramo i protiv
Crvene zvezde i protiv 14. oktobra, onda će i kod nas reč atmosfera
biti totalno eliminisana.
Igrači moraju da shvate: kad navijač
plati ulaznicu, on hoće da gleda fudbal bez obzira na protivnika.
Mi još nismo dostigli taj profesionalni nivo i zato smo prinuđeni
da stvaramo veštačku atmosferu, kako bi igrače stimulisali na igru.
Kad igrači u Jugoslaviji budu prihvatili totalni
profesionalizam, tek onda neće biti potrebno da se po novinama daju - kako ste rekli - hamletovska izjave.
Normalno, mi tim parolama
kao što su: "utakmica odluke" pa to famozno "biti ili ne biti",
"tradicionalno jak protivnik"... itd svesno bombardujemo...
Kad
na taj način budemo prestali psihološki da utičemo na igrače,
verovatno ćemo biti pravi profesionalci.
Jedan od osnovnih razloga,
što nam fudbal stagnira, jeste taj što nam stalno "mač visi nad
glavom".
Hoću da kažem: stalno, iz utakmice u utakmicu, moramo da
se dokazujemo, da "pravimo" neku haotičnu atmosferu da,
bukvalno, guramo igrače na igru...
A svi smo svesni; ono što se
mora to je i teško...
Znači, kad budemo zašli u jedan potpuno
profesionalni odnos prema fudbalu, verovatno, nestaće i te veštačke
atmosfere...
Nisam ja diktator
- Da li su čvrsta ruka, i autoritet
trenera, jedini način da se sprovedu sve ideje i radni zadaci
postavljeni igračima?
- Sebe ne smatram nekim posebnim
ditaktorom, a ni mekušcem. Svoje igrače, ako kažnjavam, to nikad - kao neki - ne objavljujem na sva zvona.
Posle svake utakmice imamo sastanak s njima gde sve analiziramo...
Tad tek saopštavam igraču
šta je pogrešio na protekloj utakmici, i na šta treba da obrati
pažnju. Hoću da kažem: imam jedan korektan profesionalni odnos s
igračima.
Međutim, ako ocenim da se igrač trudi onda to vrlo
poštujem, a ako uvidim da se neko lagodno ponaša onda sam vrlo,
vrlo rigorozan. Jer, normalno je držati konce u svojim rukama - da ne
bi došlo do javašluka.
Mora da se zna ko preseca, ko je za šta
plaćen, ko je za šta... i ovako, iskreno mislim, da sam autoritet
svojim igračima. Onog trena kad osetim da to više nisam, odmah
odlazim!
- Koliko trener može da utiče na
fudbalere da ne bojkotuju pojedine igrače (posebno novajlije) u
toku igre?
- Mislim da mogu mnogo da utičem. Mada
Partizan tu nema problema. Verujem da je Partizan klub gde svaki
novajlija može najpre da se uklopi...
Hoću da kažem: takva je
atmosfera u klubu da bi je poželeo svaki fudbaler - atmosfera velikog
drugarstva, iskrenosti, kolegijalnosti i - svega ostalog što krasi
mladiće sa zdravim pogledima na svet.
- Mnogi fudbaleri se žale da treneri
ne ostvaruju pravi kontakt s njima: tako da im se dešava da iz
novina saznaju o svom statusu u ekipi?
- Igrač, koji ne zna da li će igrati
na utakmici, onda nije ni malo inteligentan. Ko to ne ukapira preko
nedeljnih treninga onda neka slobodno čita novine...
Dobro, može
da dođe do iznenadnih promena... mada to izbegavam, i trudim se da
moji igrači uvek budu obavešteni o svom statusu u ekipi.
Desi se,
ponekad, i takva situacija da moram da napravim neku promenu u ekipi,
iz razloga što je i protivnik napravio neku izmenu...
Ali, mojih
osamnaest igrača uvek moraju da budu spremni na sve - što se od
njih, uostalom, i traži...
- Šta mislite o izjavama nekih naših fudbalera da treneri, od naših najboljih igrača, zahtevaju oštru igru kako bi sačuvali bodove?
- Taman posla! Ja od igrača tako
nešto da zahtevam? Nikako! Meni igrači moraju da odigraju
devedeset profesionalnih minuta korektne igre i ništa više.
Takve
zahteve nikad od igrača nisam tražio. Uostalom, ni dok sam bio
igrač to od mene niko nije tražio.
- Mogu li trener i fudbaler da budu
prijatelji i - kako se to odražava na terenu?
- Teško je da trener i igrač budu
iskreni prijatelji. Sada, kao trener nisam ni s jednim igračem
prijatelj. Doduše, dok sam bio igrač, bio sam veliki prijatelj s
mojim trenerom Vlatkom Markovićem, u Nici (Francuska), ali to
prijateljstvo nikad se nije odrazilo na terenu.
Nikad to
nisam zloupotrebio!
Ovde cenim sve svoje igrače i poštujem njihove
ličnosti, ali se nisam sprijateljio ni s jednim!
- Trener mora da bude: psiholog,
pedagog, majka, maćeha - i šta još?
- Ovde, u Jugoslaviji, mora da bude ama
baš sve... Na Zapadu se zna; trener dođe s kravatom, odradi svojih
sat vremena, i ode... Njega ne interesuju igrači i njihovi lični
problemi.
Tamo igrač mora da zaradi svoje, recimo, mesečno
primanje i - trenera ništa drugo ne interesuje osim rada.
Ovde nije
tako. Trener mora da razmišlja čak i o tome da li je fudbaler legao da spava...
Maltene moraš da se uključiš u njegov intimni
život. Naravno, ja to izbegavam.
Portret modernog trenera
- Koliko ima istine u tome da samo
"dobar igrač" može da postane i "dobar trener"?
- Nema tu neke istine. Ne mora da
znači. Mada, lično mislim, dobar igrač je u maloj prednosti.
- Koliko se, zaista, teorijom može
naučiti da neko bude "trener na glasu"?
- Pa, može. Što ne bi moglo. Još ako
ima i dobre ideje...
- Kako po vama, izgleda moderna
koncepcija igre?
- Koncepciju igre moraš da gradiš na
osnovu igrača koje imaš... Kako to izgleda: hmm, hm...
- Kakve predispozicije treba da ima igrač modernog fudbala?
- Kakve predispozicije? Mora da je
totalni profesionalac. Zatim da: hmm, hm...
Ajaks je, svojevremeno,
igrao totalni fudbal; svi u napad i svi u odbranu i koliko su
izdržali? Izdržali su dve godine i propali.
To je, jedno vreme,
bila holandska moderna koncepcija igre.
Prema tome; nema te moderne
koncepcije!
Ja donosim, možda, nešto novo, ali ne tako korenito i
na brzinu, već polako i temeljito - ono što će da traje.
Mi ovde, u
Jugoslaviji, igramo sistem 4-4-2 s dva špica.
Sad, problem je tu što mi
nemamo igrače po sredini koji će da prate taj sistem igre.
Ja sam
otišao malo dalje. Partizan igra 4-3-3, jer ima takve igrače koji
mogu da sprovedu taj sistem.
Naravno, svaki tim ima svoj sistem.
Partizan je i pre dvadeset godina igrao, otprilike,
sistem koji se sad kod nas igra... Mi se držimo našeg sistema igre i to ne možemo tako brzo menjati.
- Čiju školu fudbala naročito
cenite?
- Najbolje su one škole koje postižu
najbolje rezultate. Mi smo se smejali Italijanskoj školi fudbala, a
oni su je do te mere usavršili da njihovu odbranu niko ne može
probiti...
Pomenuo bih i Francusku školu, koja je toliko superiorna
da je to prosto neviđeno...
- Ukratko, o našim posleratnim
trenerima?
- Naši treneri su, u svetu, svuda
izuzetno cenjeni. Jedino nisu cenjeni kod nas...
A to kažem zato što
su naša tri vrhunska trenera bili na čelu Dinama i sva trojica su
bukvano, išutirani.
Niko me ne može ubediti da ne vredi jedan
Vlatko Marković, Branko Zebec i Tomislav Ivić, koji su evropske
klase. I, garantovano bi predvodili svaki evropski tim.
Razgovarao: Dragan Popović, obrada: Yugopapir (Blitz, maj 1986.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
