Za jednog fudbalera, pun stadion je isto što i bojni brod za admirala ili puna katedrala za biskupa. Doduše, postoji mala razlika: admiral ili biskup mogu da pogreše samo jednom, a fudbaleri, zahvaljujući ugrađenom mazohizmu domaćih navijača, uvek iznova dobijaju šansu
Da su drugovi u plavim
uniformama (koristim priliku da im čestitam 13. maj, Dan
bezbednosti, i zaželim sve najbolje u
daljem radu) krenuli u akciju, bilo bi to najmasovnije hapšenje u
domaćoj istoriji.
Naime, na stadionu Crvene
zvezde grupica od oko devedeset hiljada neodgovornih građana, bez
dokaza je više puta skandirala "lopovi, lopovi"
profesionalnim fudbalskim radnicima koji nisu postigli ma kakve
rezultate rada (0:0).
Pretpostavlja se da je to ista grupica koja je
i jesenas uzvikivala te parole (znači, krivično delo klevete u
povratu) zbog nerešenog rezultata i time bacila ljagu na časne
ekipe "cigana" i "grobara".
Ove dve ekipe, inače,
poznate su u okolini pod pseudonimom "delije".
Ali, valja priznati, otkako je
cezarski Rim upropastio sebe trošeći ogroman novac na cirkuske
predstave, nijedna suma u istoriji nije gluplje potrošena od onih
1,8 milijardi dinara, koliko su prošle nedelje fudbaleri oteli
osirotelim navijačima.
Rulet, na žalost, nije
bio namešten!
Da jeste, bila bi to utešna vest.
U tom slučaju,
naime, znali bismo da impotentni derbi nije pravo lice crvenih i
crnih, već da je utakmica poslužila kao primer aktivne miroljubive
koegzistencije komšija koji su odluku o šampionu dogovorno odložili
za susrete sa "nesusedima".
Socijalna patologija na delu
Mistični su razlozi zbog
kojih se publika glavnog grada vraća na stadione u situaciji kad,
recimo, Zagreb, stari kulturni centar, diže ruke od ove primitivne
igre prepuštajući Dinamo i drugoligaša Zagreb čemernoj sudbini.
Rafiniranom ukusu očigledno je dovoljna šampionska titula u košarci,
ali ovdašnji ukusi traže preko hleba pogaču.
Od poklonjenja navijača
knezu Mihailu, preko ritualnih tuča maloletnih delikvenata, dima
roštilja oko stadiona, dolaska prepunog voza navijača iz Crne Gore,
koji su stajali čitavu noć i pevali borbene pesme, pa do tržišne
cene od stotinu hiljada dinara za "zapad" i uspaljenih
"tifoza" koji u obližnjim kafanama nude stanarsko pravo
kao zalog opkladama "da ćemo danas zgaziti grobare".
Ali, u čitavoj frci
izgubio se osnovni raison d’etre čitavog skupa - Igra.
Sve je to
ličilo na prećutni sporazum "vaš šesnaesterac je vaš
šesnaesterac, ali je zato naš šesnaesterac naš šesnaesterac".
Samo se na trenutke u susretima na sredini terena prepoznavala
različita filozofija igre.
Zec, koji je jedva
preživeo prošlu sezonu lova, komponovao je folk-sastav Zvezde od dva
košarkaša (Janković, Nikolić), tri boksera (Miletović, Jurišić,
Šugar), jednog Slovenca zaduženog za bezbednost (nije Dolanc nego
Elzner) i Šestića, kome saigrači pre utakmice pokažu gde je
protivnički gol - pa šta uradi.
Zvezdina igra je
policentrična, ne zavisi od jednog čoveka, a brojne kupovine
prošle godine, zatim eventualna rasprodaja u inostranstvu i
inflacija dinara unela je u ekipu krvožednost koja je nedostajala
"zečevima".
Čak i Milko Đurovski trči i daje golove,
prvi put otkad je saznao da mu uskoro ističe ugovor, i već sad
tvrdi da će razbiti Zvezdinu banku i izvući džekpot.
Sudeći
po svemu, ova utakmica se igrala za njega.
Doduše, sindikat
beogradskih tapkaroša nudi devizno učešće za kupovinu Stojkovića
Piksija iz Niša i Pančeva iz Skoplja, jer su za dobar posao
potrebne velike utakmice.
Partizan još zagovara
centralistički model igre u kojoj vlada gerontokratija oličena u
Vukotiću.
On ima ulogu centralnog kompjutera, ali, kao što znamo,
kompjuteri ne trče.
Tako je Smajić, koji je već dve godine
ubedljivo najbolji igrač Partizana, dobio privilegiju da trči i za
sebe i za budućeg direktora Vukotića.
Sve je to već viđeno,
već oprobano i već dokazano - provincijski slabo.
Jednostavno, naš
fudbal je toliko površan da ne može propasti jer još nije
pronađena tako porozna materija.
Za jednog fudbalera, pun
stadion je isto što i bojni brod za admirala ili puna katedrala za
biskupa. Doduše, postoji mala razlika: admiral ili biskup mogu da
pogreše samo jednom, a fudbaleri, zahvaljujući ugrađenom mazohizmu
domaćih navijača, uvek iznova dobijaju šansu.
Treneri, po običaju,
najkrupnijim rečima potkrepljuju svoje najsitnije teze, pa tako
tvrde da je derbi bio koješta, jer su "fudbaleri osećali
preveliku odgovornost pred punim
stadionom"!
Dobro, onda znamo gde je greška i šta će, uopšte,
toliko publike na jednom mestu.
Fudbalska katedrala
Istini za volju, niko i
ne govori o Igri. Pre same utakmice na licima predsednika Zvezde
Šakića i Cerovića lepo se videlo da su prodali 83.248 ulaznica.
Mirno su šetali ispred svlačionica i čekali igrače koji su tek
dolazili na posao.
Oni su, zapravo, autori projekta koji predviđa stvaranje naše prve prave evropske ekipe i dinosauruskog kluba čiji značaj prevazilazi okvire sporta.
Projekat treba da ima
tri osnovna prodora: kupovinu najboljih mladih igrača u državi,
stvaranje tima koji se uvek bori za titulu, zatim unutrašnju
organizaciju kluba koja se oslanja na istorijsko dijalektičko
jedinstvo sporta i biznisa i solidnu finansijsku osnovu koja će sve
to omogućiti.
Sva četvorica su već
bila u bunaru jesenas, ali sad dolaze na svoje.
Prema tome,
ekonomistički trust mozgova Zvezde, za sada, čini isto što i
planeri naše ekonomije: traže da se stvarnost prilagodi njihovim
planovima.
Jedni su uspeli!
Ipak, jedini igrač o
kome vredi govoriti posle derbija, uopšte nije igrao, pardon - nije
ulazio u igru, jer ni ostali nisu igrali. Naravno, reč je o
poznatom junaku sportskih bugarštica Mitru Mrkeli.
Taj
dvadesetogodišnjak bio je za sve vreme utakmice na ivici klupe i
ivici plača. Trebalo je videti njegovo lice, pa osuditi na dugogodišnju
robiju sa prisilnim radom sve one koji su ga u petnaestoj godini
proglasili Peleom, u šesnaestoj reprezentativcem, u osamnaestoj
najvećom zvezdom prelaznog roka i sada, u dvadesetoj bivšim
talentom.
Ojađen i mračan, taj momak je simbol nezdrave sprege
star-sistema, sportske štampe, klubaštva i naše neprirodne potrebe
da se u umerenoj klimi u svemu ponašamo neumereno.
Priklješten surovim
činjenicama, Zec je pre nekoliko meseci ukinuo klasne razlike u
timu i u toj preraspodeli Mrkela je izgubio status zvezde, a
Jagodinac Nikolić, koji je došao u Beograd drugim poslom, postao je
oslonac čitave igre.
Partizan se razlikuje.
Još u unutrašnjoj strukturi kluba preovladava "vojni element", lišen
samo jedne bitne vojne karakteristike - subordinacije!
Zapravo, u radu
kluba se oseća takozvana zdrava konzervativnost bez dalekometnih
planova i ambicija.
To samo pokazuje da
Gospodin Slučaj u našem fudbalu igra mnogo veću ulogu nego što to
profesionalci smeju da priznaju.
Mi slučajno idemo u Francusku na
prvenstvo Evrope, ali slučajno, uvek baš nama nedostaje jedan gol
do finala ili do evropske pobede; samo naše igrače mrze sve sudije
na kugli, a uprkos svemu, mi smo, ipak, najtalentovanija fudbalska
nacija na svetu - a da niko nije u stanju da objasni šta je to - talenat?
Tako se još jednom
pokazalo da naši fudbaleri mnogo zaostaju za pravim profijima.
Dva
sata nakon "derbija", televizija je prikazala spektakularnu
tuču Maradone protiv komandosa ETE, koju su posmatrali sa tribina
čak Kralj i Kraljica. To je bila prava profi-makljaža, komponenta
"sine qua non" gladijatorskog folklora.
Znam, reći će
sitničari, njima je, za razliku od naših profesionalaca, lako.
Mi,
naime, nemamo kralja i kraljicu.
Ukratko, derbi jasno
pokazuje da je došlo krajnje vreme da revidiramo naše stereotipove
o fudbalu, da se probudimo i uhvatimo u koštac s realnošću. Fuj!
Napisao: Aleksandar Tijanić, obrada: Yugopapir (Intervju, maj 1984.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)