Očekivano je da će generacija koja je stupila na scenu sedamdesetih biti zapravo prva koja će u znatnijem procentu ostati u muzici do kraja radnog veka, te će teren za ovakvu analizu svakako biti mnogo bogatiji za deceniju-dve
Pokušavao sam
svojevremeno da ubedim jednog starijeg kolegu kako je vrlo teško
napraviti objektivan i sveobuhvatan tekst o domaćim rockerima, deci
medijskih ličnosti. Istom prilikom sam se usudio da nabacim
kako je mnogo lakše uraditi takvu analizu za stranu scenu, bez
obzira što je svet veći od Jugoslavije i ima mnogo više medijski
eksponiranih ljudi.
Diskusija se završila nerešeno (nismo pucali
penale posle produžetaka), a ja se sada nalazim u situaciji da i
pismeno obrazložim gore iznete tvrdnje, s tim što ću pokušati i
da napravim jednu kraću analizu na temu "Ko je čije dete u
jugoslavenskoj rock muzici?"
Pre svega, ovu analizu je
teško uraditi tako da bude sveobuhvatna iz dva osnovna razloga od
kojih nijedan nije taj da se trećina Jugoslovena preziva Petrović i
Jovanović pa se metodom pogađanja ne može stići nigde u
razrešavanju ove misterije.
Dakle, osnovni razlog je, mislim taj što
novinari koji se bave mas-medijskim
fenomenima i njihovim protagonistima sami nisu skloni mas-medijskoj
estradizaciji svoje profesije (tj. tuđih biografija) i kopanju po
privatnosti ljudi o kojima pišu, što se sa etičke strane može
smatrati ispravnim, ali istovremeno svedoči i o niskom stupnju
razvoja naših sredstava masovnih komunikacija, što ih sve od reda
čini ekonomski zavisnim i nesposobnim da se uključe u globalne
svetske procese u ovoj oblasti.
Drugi osnovni razlog je
poreklom takođe iz sfere moralnog, ali sa potpuno drugog pola.
Blagodareći sveopštoj (ili bar uglavnom opštoj) moralnoj eroziji
našeg društva i zavidljivosti kao jednom od njenih proizvoda, danas
i ovde je sveprisutna sumnja u poštenje u postizanju bilo čega, a
pri tom su naročito pod lupom svi oni koji bi mogli imati bilo
kakav popust, ili bolje rečeno protekciju, zahvaljujući vezama bilo
koga svog, a naročito roditelja.
Zbog ove "Da komšiji crkne
slava" logike, domaći rockeri, kao i svi ostali javnosti
izloženi likovi kriju svoje roditelje kao zmija noge (osim kada
treba da dokažu moralno-političku podobnost: "Potičem iz
porodice koja je dala toliko i toliko boraca NOB-a, otac mi je
učesnik, a stric narodni heroj..."), pri tom svi oni koji se
tako ponašaju, pokazuju da i sami boluju, bar u priličnom procentu,
od iste boljke od koje se čuvaju.
Biti umetnik i imati umetnike u
užoj porodici, za njih ne znači naslediti talenat, sklonost,
znanje, nego biti proguran na silu i afirmisan nečasnim sredstvima - inače ne bi od toga bežali.
Elem, dok se na Zapadu od porekla (kao i
od svega ostalog iole zanimljivog u biografiji) nastoji napraviti
posao, kod nas se ono čuva u strogoj tajnosti, ako je cehovsko
pogotovu, što onemogućava i objektivnu analizu, jer čak i oni koji
o tome govore nisu skloni da odu dalje od najuopštenijih
konstatacija i konkretno analiziraju doprinos i uticaj roditelja na
svoju karijeru.
No, da se manemo teorije,
bar privremeno i pokušamo da napravimo kakvu-takvu podelu i da vidimo
šta se iz nje može izvući kao zaključak:
Deca medijskih ličnosti koje se ne bave muzikom
Saša Zalepugin junior - sin Saše Zalepugina seniora jednog od urednika TV Zagreb. Gitarista
i u vreme novog talasa član vrlo
perspektivnog sastava La Fortunjeros, kasnije kandidat za članstvo u
obnovljenoj postavi Filma, danas član pratećeg sastava Borisa
Novkovića.
Saša Lošić - lider
Plavog orkestra je sin jednog od najznačajnijih komentatora TV
Sarajevo Dobrote Lošića.
Dino Dvornik - sin glumca
Borisa, pevač splitske grupe Kineski zid koja je gajila i na jednom
više lošem nego dobrom albumu odgajila funky zvuk, da bi nedugo
potom nestala bez traga.
Igor Popović - pevač
grupe Jakarta ima dvostruko medijsko pokriće - oca Momčila - jednog od urednika Dnevnika TV Beograd i majku press menadžera
filmske kuće. Posle propale serije od tri koncerta u beogradskom
Domu omladine (prodato oko stopedeset karata za prvi, druga dva su
naravno otkazana) grupu su napustili gitarista Jane Parđoski i
basista Rade Bulatović. Klavijaturista Darko Grujić (u društvu s
bratom Dejanom s kojim je bratski podelio i karijeru u većini grupa)
odnedavno svira u Čuturinom Laki Bendu. a bubnjar Miroslav Karlović
je u stalnom angažmanu u Pozorištu na Terazijama, tako da Jakarta
praktično ne postoji.
Margita Stefanović - klavijaturistkinja Ekatarine Velike i arhitekta po diplomi, kćerka
je reditelja Slavoljuba Stefanovića-Ravasija.
Žika Todorović - poslednji u nizu bubnjara koji su prošli kroz Ekatarinu (i prvi
koji se ne zove Ivan posle Vdovića, Fecea i Rankovića), sin je
(očigledno) glumca Bore Todorovića. I sam se bavi glumom i to vrlo
uspešno.
Igor Pervić - nekadašnji
pevač nekadašnje grupe Duh Nibor (i jedan od aktera kratkodašnog
projekta Fantazija) sin je Lidije Pilipenko balerine i Muharema
Pervića književnog kritičara i kulturnog radnika zaposlenog na TV
Beograd. Već duže vreme je van rock’n’rolla, studira glumljenje
na beogradskom FDU.
Anton Marti junior - trenutno na angažmanu u pratećem bendu Massima Savića, sin
reditelja koji žari i pali zabavnim programima na zagrebačkoj
televiziji (a po potrebi i drugde).
Deana Pataković - ova
višestruko talentovana devojka se do sada oprobala kao rock kritičar
u ITD-u i "Radio TV reviji", pijanistkinja je u oblasti
klasičnog melosa i članica ženskog vokalnog trija Šarmerke. Otac
Dejan je cenjeni humorista, saradnik više listova, časopisa i
radio-programa, stalno zaposlen kao jedan od urednika u "Politici
ekspres".
Ovaj spisak nije
kompletan, ali jeste nekakav presek.
Pada u oči da su svi navedeni deca ljudi vezanih prevashodno za vizuelne medije (sa izuzetkom
poslednje navedene) iz čega bi se mogao izvući zaključak da ovoj
listi fali bar još desetak imena (ali sigurno ne iz redova
najeminentnijih) rockera čiji se roditelji bave nekim drugim
umetnostima ili su pak ljudi iz medija koji nisu toliko eksplicitno
prisutni u našim životima.
Pojedinačna analiza na temu koliko su
kome od njih očevi pomogli nije moguća jer bi se zasnivala samo na
nagađanjima, ali ni previše potrebna pošto sem Saše Lošića i
Margite Stefanović u ovom delu spiska i nema imena koja bi bila na
prioritetnoj listi po značaju za rad grupa u kojima deluju, a da su
pri tom te grupe još velike na jugoslovenskom nivou.
U svakom
slučaju, nijedna grupa ne beži od toga da u svoje redove uzme
muzičara koji ima pretke zaposlene na televiziji jer to uvek može
biti prednost, ali nema mnogo mesta za pretpostavku da je bilo ko
primljen u bilo koji afirmisan bend samo zbog roditeljske veze.
Deca muzičara
Boris Novković - svakako
najveće ime celog teksta (po trenutnoj popularnosti). Otac Đorđe
je već godinama jedan od najtiražnijih kompozitora naše zabavne
muzike (i uopšte), ali Boris koji komponuje svoje pesme a
(najvećim delom) ne piše za njih tekstove negira bita kakvu pomoć
u karijeri osim čisto savetodavne.
Od sve slavne dece slavnih
roditelja, izložen je najsnažnijoj prećutnoj sumnji iz nekoliko
razloga:
1. počeo je da se pojavljuje kao kompozitor za druge još
pre svoje prve ploče, dakle dosta pre punoletstva što je
najčešće tumačeno kao finta kojom njegov otac izbegava da stane
kao autor iza nekih pesama, poturajući samoj prezime;
2. po
jugoslovenskim kriterijumima, Boris je previše uspešan za
svoje godine, što podozrivce uvek navodi da pomisle da tu "nisu
čista posla".
3. snažne medijske
kompanje i vidljivo visoka ulaganja disko-kuće u Borisove ploče
pre se dovode u vezu sa ulizivanjem starijem Novkoviću nego sa
komercijalnim potencijalima mlađeg, koji se, dozvolite, u ovoj
varijanti ipak neopravdano prenebregavaju, mada verovatno ima neke
istine u prvom delu ove rečenice, ali za to Boris svakako nije kriv.
Dubravka Jusić - otac Đelo, nekadašnji član Dubrovačkih trubadura i godinama jedan od
traženijih kompozitora morske
zabavne muzike. Kćerka je čist zabavnjak i po tom kriterijumu
zapravo ni ne spada u ovaj tekst, osim kao dokaz da prezime ne vredi
ako ti nešto ne vrediš. Ona je na margini.
Suzana i Vlada Petričević - njihov otac je jazz muzičar, trombonista i sam je učestvovao na
ploči "Bel Tempo" kao svirač. Moguć uticaj na omladinu jedino u
pogledu formiranja ljubavi prema džezu koji se kod Bel Tempa ipak
javlja u popiziranoj varijanti.
Marko Milivojević (Mazut) - derivat (odnosno sin) Radeta Milivojevića (Nafte) jednog od
cenjenijih beogradskih jazz bubnjara Kao vrlo talentovan svirač, tj.
udarač po istom istrumentu u poslednje vreme je dosta zaposlen, svira sa grupom U škripcu, te u bendu Vlade Divljana na čijoj se
ploči "Tajni život A. P Šandorova" takođe pojavljuje. Po svemu
sudeći isti slučaj kao Petričevići.
Zlatan Stipišić Džibo - pevač, kompozitor i tekstopisac Osmog putnika ima oca kompozitora,
producenta i "instruktora" za klapsko pevanje. Bez ikakvih
dodirnih tačaka.
Oleg Kolnago - basista Srebrnih krila je sin basiste Novih Fosila Marinka Kolnaga.
Činjenicu da je Dujmić dao Krilima pesmu za ovogodišnje
takmičenje za pesmu Evrovizije, s kojom su pobedili na našem
izboru, neki objašnjavaju upravo vezom, odnosno Dujmićevim lobijem, što može a ne mora da bude tačno pošto on godinama unazad osim
Fosila radi i za mnoge druge tiražne izvođače. Inače, ni ovaj
primer ne spada ni po jednom aspektu pod rock, ali je zanimljiv jer
je jedini slučaj da su i otac i sin aktivni izvođači iste vrste
muzike.
Nevena i Natalija
Marjanović - kćerke legendarnog Đorđa i to je jedino što ih
razlikuje (uz činjenicu da su one dve a on sam) od prethodnog
slučaja. Natalija je ove godine pobedila u jednoj konkurenciji na
Beogradskom proleću.
Aleksandra Toković - Otac
Dragan je ime kalibra možda i većeg od Đorđa Novkovića.
Svojevremeno je bio vrlo uspešan pevač i kompozitor zabavne muzike
da bi se kasnije prebacio na narodnu i napisao veliki broj pesama za
koje se misli da su izvorne, odnosno starogradske; "U Novom
Sadu", "Nema te više Alija", "Dunave",
"Zorice, Zorule", "Volela me jedna Vranjanka",
"Safete, Sajo, Sarajlijo"... Pred najezdom južnih vetrova
dostojanstveno se povukao u ilegalu ne želeći da učestvuje u
takvoj muzici i samo povremeno se pojavljuje kao autor. Ćerka je od
oca nasledila kompozitorsko tekstopisački dar (verovatno
najznačajniji rock autor ženskog pola kod nas, sa jedva dvadeset
godina) i sklonost ka potpuno samostalnom probijanju kroz život i
karijeru.
Peđa Jovanović (D’Boy) - nekada pevač grupe Lutalice (u šezdesetim), zatim vlasnik butika u
Španiji, mlađim generacijama poznat po duetu D'Boys sa Miškom
Mihajlovskim, grupi Peđa D'Boy Band i kao solista. Posle neuspešnog
albuma "Laku noć ti mala" nestao je bez traga. Njegova
majka Mila Matić, bila je svojevremeno
jedna od popularnijih pevačica narodne muzike. Već duži niz godina
živi u Parizu gde ima ugostiteljski objekat (kafanu).
Najzad, kao neka vrsta
dodatka, ima i medijskih lica tj. glasova koji se bave rock'n’rollom,
a poseduju roditelje medijske ličnosti.
Dva najpoznatija primera su
svakako:
Dubravka Marković - nekada voditelj i autor mnogih muzičkih emisija na Studiju B i
Televiziji Beograd, i sada često sarađuje sa drugonavedenom firmom,
ali je Studio B u međuvremenu zamenila Beogradom 202, gde je
zamenila Modlija i njegovu emisiju "Ventilator" svojim
"Petstokecom". Roditelji - Ljiljana Marković doajen
spikerskog posla na TV Beograd i Saša novinar i publicista.
Tanja Petrović - Ducina
naslednica na Studiju B, delom i na televiziji (jedna od sada već
bivših voditelja "Kluba 10" koji je nasledio "Rock Odeon"
koji je nasledio "Hit meseca" koji je Duca dugo vodila).
Otac Krsta Petrović je jedan od uvaženih izvođača starogradske
muzike, a Tanja student Fakulteta muzičkih umetnosti.
*****
Ovo je zaključak:
Činjenica da na ovom spisku nema nekih etabliranijih autora i
izvođača iz domena rock'n'rolla posledica je, i to dvostruka,
njihovih godina. S jedne strane, oni stariji imaju taman dovoljno
godina da imaju roditelje rođene u predmedijsko vreme (kod nas
trajalo mnogo duže nego na Zapadu) ili bar medijske penzionere mada
je taj procenat svakako zanemarljivo mali.
S druge strane, a iz istih
razloga, i najstariji rockeri su još uvek nedovoljno stari da bi
imali decu "medijskog" uzrasta.
Takođe, neutvrđeni broj
ljudi koji su se bavili rockom početkom šezdesetih i uživali
određenu (neki čak i veliku) popularnost prestao je da se bavi
muzikom, tako da je moguće da se iza očeva direktora, predsednika
opština, hranilaca lavova u zoološkom vrtu i sl. kriju bivši
rockeri, što je posledica činjenice da rock muzika kod nas još
nije etablirana kao zanimanje za ceo život već se pre tretira kao
prolazni hir mladosti.
Za očekivati je da će generacija koja je
stupila na scenu sedamdesetih biti zapravo prva koja će u znatnijem
procentu ostati u muzici do kraja radnog veka, te će teren za ovakvu
analizu svakako biti mnogo bogatiji za deceniju-dve
Najzad, ako ste
očekivali više veze između uticajnih roditelja i uspešnih
muzičara, niste najbolje pretpostavili. Naravno da ih ima, ali
najveće manipulacije i mahinacije, što legalne, što poluilegalne
kriju se u izboru menadžera, producenata, zastupnika, press agenata i
slično.
Razlog je jednostavan - to je mnogo neprovidnije i
plodonosnije, a na prvi pogled manje sporno. Dodao bih, samo na prvi
pogled.
Napisao: Vladimir Stakić, obrada: Yugopapir (Rock, jul 1988.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)