Pages

YU rock očevi i deca: Postoji li veza između uticajnih roditelja i uspešnih muzičara? (1988)




Očekivano je da će generacija koja je stupila na scenu sedamdesetih biti zapravo prva koja će u znatnijem procentu ostati u muzici do kraja radnog veka, te će teren za ovakvu analizu svakako biti mnogo bogatiji za deceniju-dve 

Pokušavao sam svojevremeno da ubedim jednog starijeg kolegu kako je vrlo teško napraviti objektivan i sveobuhvatan tekst o domaćim rockerima, deci medijskih ličnosti. Istom prilikom sam se usudio da nabacim kako je mnogo lakše uraditi takvu analizu za stranu scenu, bez obzira što je svet veći od Jugoslavije i ima mnogo više medijski eksponiranih ljudi.

Diskusija se završila nerešeno (nismo pucali penale posle produžetaka), a ja se sada nalazim u situaciji da i pismeno obrazložim gore iznete tvrdnje, s tim što ću pokušati i da napravim jednu kraću analizu na temu "Ko je čije dete u jugoslavenskoj rock muzici?"

Pre svega, ovu analizu je teško uraditi tako da bude sveobuhvatna iz dva osnovna razloga od kojih nijedan nije taj da se trećina Jugoslovena preziva Petrović i Jovanović pa se metodom pogađanja ne može stići nigde u razrešavanju ove misterije. 

Dakle, osnovni razlog je, mislim taj što novinari koji se bave mas-medijskim fenomenima i njihovim protagonistima sami nisu skloni mas-medijskoj estradizaciji svoje profesije (tj. tuđih biografija) i kopanju po privatnosti ljudi o kojima pišu, što se sa etičke strane može smatrati ispravnim, ali istovremeno svedoči i o niskom stupnju razvoja naših sredstava masovnih komunikacija, što ih sve od reda čini ekonomski zavisnim i nesposobnim da se uključe u globalne svetske procese u ovoj oblasti.

Drugi osnovni razlog je poreklom takođe iz sfere moralnog, ali sa potpuno drugog pola. 

Blagodareći sveopštoj (ili bar uglavnom opštoj) moralnoj eroziji našeg društva i zavidljivosti kao jednom od njenih proizvoda, danas i ovde je sveprisutna sumnja u poštenje u postizanju bilo čega, a pri tom su naročito pod lupom svi oni koji bi mogli imati bilo kakav popust, ili bolje rečeno protekciju, zahvaljujući vezama bilo koga svog, a naročito roditelja. 

Zbog ove "Da komšiji crkne slava" logike, domaći rockeri, kao i svi ostali javnosti izloženi likovi kriju svoje roditelje kao zmija noge (osim kada treba da dokažu moralno-političku podobnost: "Potičem iz porodice koja je dala toliko i toliko boraca NOB-a, otac mi je učesnik, a stric narodni heroj..."), pri tom svi oni koji se tako ponašaju, pokazuju da i sami boluju, bar u priličnom procentu, od iste boljke od koje se čuvaju.

Biti umetnik i imati umetnike u užoj porodici, za njih ne znači naslediti talenat, sklonost, znanje, nego biti proguran na silu i afirmisan nečasnim sredstvima - inače ne bi od toga bežali.

Elem, dok se na Zapadu od porekla (kao i od svega ostalog iole zanimljivog u biografiji) nastoji napraviti posao, kod nas se ono čuva u strogoj tajnosti, ako je cehovsko pogotovu, što onemogućava i objektivnu analizu, jer čak i oni koji o tome govore nisu skloni da odu dalje od najuopštenijih konstatacija i konkretno analiziraju doprinos i uticaj roditelja na svoju karijeru.

No, da se manemo teorije, bar privremeno i pokušamo da napravimo kakvu-takvu podelu i da vidimo šta se iz nje može izvući kao zaključak:


Deca medijskih ličnosti koje se ne bave muzikom



Saša Zalepugin junior - sin Saše Zalepugina seniora jednog od urednika TV Zagreb. Gitarista i u vreme novog talasa član vrlo perspektivnog sastava La Fortunjeros, kasnije kandidat za članstvo u obnovljenoj postavi Filma, danas član pratećeg sastava Borisa Novkovića.

Saša Lošić - lider Plavog orkestra je sin jednog od najznačajnijih komentatora TV Sarajevo Dobrote Lošića.

Dino Dvornik - sin glumca Borisa, pevač splitske grupe Kineski zid koja je gajila i na jednom više lošem nego dobrom albumu odgajila funky zvuk, da bi nedugo potom nestala bez traga.

Igor Popović - pevač grupe Jakarta ima dvostruko medijsko pokriće - oca Momčila - jednog od urednika Dnevnika TV Beograd i majku press menadžera filmske kuće. Posle propale serije od tri koncerta u beogradskom Domu omladine (prodato oko stopedeset karata za prvi, druga dva su naravno otkazana) grupu su napustili gitarista Jane Parđoski i basista Rade Bulatović. Klavijaturista Darko Grujić (u društvu s bratom Dejanom s kojim je bratski podelio i karijeru u većini grupa) odnedavno svira u Čuturinom Laki Bendu. a bubnjar Miroslav Karlović je u stalnom angažmanu u Pozorištu na Terazijama, tako da Jakarta praktično ne postoji.

Margita Stefanović - klavijaturistkinja Ekatarine Velike i arhitekta po diplomi, kćerka je reditelja Slavoljuba Stefanovića-Ravasija.

Žika Todorović  - poslednji u nizu bubnjara koji su prošli kroz Ekatarinu (i prvi koji se ne zove Ivan posle Vdovića, Fecea i Rankovića), sin je (očigledno) glumca Bore Todorovića. I sam se bavi glumom i to vrlo uspešno.

Igor Pervić - nekadašnji pevač nekadašnje grupe Duh Nibor (i jedan od aktera kratkodašnog projekta Fantazija) sin je Lidije Pilipenko balerine i Muharema Pervića književnog kritičara i kulturnog radnika zaposlenog na TV Beograd. Već duže vreme je van rock’n’rolla, studira glumljenje na beogradskom FDU.




Anton Marti junior - trenutno na angažmanu u pratećem bendu Massima Savića, sin reditelja koji žari i pali zabavnim programima na zagrebačkoj televiziji (a po potrebi i drugde).

Deana Pataković - ova višestruko talentovana devojka se do sada oprobala kao rock kritičar u ITD-u i "Radio TV reviji", pijanistkinja je u oblasti klasičnog melosa i članica ženskog vokalnog trija Šarmerke. Otac Dejan je cenjeni humorista, saradnik više listova, časopisa i radio-programa, stalno zaposlen kao jedan od urednika u "Politici ekspres".

Ovaj spisak nije kompletan, ali jeste nekakav presek. 

Pada u oči da su svi navedeni deca ljudi vezanih prevashodno za vizuelne medije (sa izuzetkom poslednje navedene) iz čega bi se mogao izvući zaključak da ovoj listi fali bar još desetak imena (ali sigurno ne iz redova najeminentnijih) rockera čiji se roditelji bave nekim drugim umetnostima ili su pak ljudi iz medija koji nisu toliko eksplicitno prisutni u našim životima. 

Pojedinačna analiza na temu koliko su kome od njih očevi pomogli nije moguća jer bi se zasnivala samo na nagađanjima, ali ni previše potrebna pošto sem Saše Lošića i Margite Stefanović u ovom delu spiska i nema imena koja bi bila na prioritetnoj listi po značaju za rad grupa u kojima deluju, a da su pri tom te grupe još velike na jugoslovenskom nivou. 

U svakom slučaju, nijedna grupa ne beži od toga da u svoje redove uzme muzičara koji ima pretke zaposlene na televiziji jer to uvek može biti prednost, ali nema mnogo mesta za pretpostavku da je bilo ko primljen u bilo koji afirmisan bend samo zbog roditeljske veze.





Deca muzičara



Boris Novković - svakako najveće ime celog teksta (po trenutnoj popularnosti). Otac Đorđe je već godinama jedan od najtiražnijih kompozitora naše zabavne muzike (i uopšte), ali Boris koji komponuje svoje pesme a (najvećim delom) ne piše za njih tekstove negira bita kakvu pomoć u karijeri osim čisto savetodavne. 

Od sve slavne dece slavnih roditelja, izložen je najsnažnijoj prećutnoj sumnji iz nekoliko razloga:

1. počeo je da se pojavljuje kao kompozitor za druge još pre svoje prve ploče, dakle dosta pre punoletstva što je najčešće tumačeno kao finta kojom njegov otac izbegava da stane kao autor iza nekih pesama, poturajući samoj prezime; 

2. po jugoslovenskim kriterijumima, Boris je previše uspešan za svoje godine, što podozrivce uvek navodi da pomisle da tu "nisu čista posla".

3. snažne medijske kompanje i vidljivo visoka ulaganja disko-kuće u Borisove ploče pre se dovode u vezu sa ulizivanjem starijem Novkoviću nego sa komercijalnim potencijalima mlađeg, koji se, dozvolite, u ovoj varijanti ipak neopravdano prenebregavaju, mada verovatno ima neke istine u prvom delu ove rečenice, ali za to Boris svakako nije kriv.

Dubravka Jusić - otac Đelo, nekadašnji član Dubrovačkih trubadura i godinama jedan od traženijih kompozitora morske zabavne muzike. Kćerka je čist zabavnjak i po tom kriterijumu zapravo ni ne spada u ovaj tekst, osim kao dokaz da prezime ne vredi ako ti nešto ne vrediš. Ona je na margini.

Suzana i Vlada Petričević - njihov otac je jazz muzičar, trombonista i sam je učestvovao na ploči "Bel Tempo" kao svirač. Moguć uticaj na omladinu jedino u pogledu formiranja ljubavi prema džezu koji se kod Bel Tempa ipak javlja u popiziranoj varijanti.




Marko Milivojević (Mazut) - derivat (odnosno sin) Radeta Milivojevića (Nafte) jednog od cenjenijih beogradskih jazz bubnjara Kao vrlo talentovan svirač, tj. udarač po istom istrumentu u poslednje vreme je dosta zaposlen, svira sa grupom U škripcu, te u bendu Vlade Divljana na čijoj se ploči "Tajni život A. P Šandorova" takođe pojavljuje. Po svemu sudeći isti slučaj kao Petričevići.

Zlatan Stipišić Džibo - pevač, kompozitor i tekstopisac Osmog putnika ima oca kompozitora, producenta i "instruktora" za klapsko pevanje. Bez ikakvih dodirnih tačaka.

Oleg Kolnago - basista Srebrnih krila je sin basiste Novih Fosila Marinka Kolnaga. Činjenicu da je Dujmić dao Krilima pesmu za ovogodišnje takmičenje za pesmu Evrovizije, s kojom su pobedili na našem izboru, neki objašnjavaju upravo vezom, odnosno Dujmićevim lobijem, što može a ne mora da bude tačno pošto on godinama unazad osim Fosila radi i za mnoge druge tiražne izvođače. Inače, ni ovaj primer ne spada ni po jednom aspektu pod rock, ali je zanimljiv jer je jedini slučaj da su i otac i sin aktivni izvođači iste vrste muzike.

Nevena i Natalija Marjanović - kćerke legendarnog Đorđa i to je jedino što ih razlikuje (uz činjenicu da su one dve a on sam) od prethodnog slučaja. Natalija je ove godine pobedila u jednoj konkurenciji na Beogradskom proleću.

Aleksandra Toković - Otac Dragan je ime kalibra možda i većeg od Đorđa Novkovića. Svojevremeno je bio vrlo uspešan pevač i kompozitor zabavne muzike da bi se kasnije prebacio na narodnu i napisao veliki broj pesama za koje se misli da su izvorne, odnosno starogradske; "U Novom Sadu", "Nema te više Alija", "Dunave", "Zorice, Zorule", "Volela me jedna Vranjanka", "Safete, Sajo, Sarajlijo"... Pred najezdom južnih vetrova dostojanstveno se povukao u ilegalu ne želeći da učestvuje u takvoj muzici i samo povremeno se pojavljuje kao autor. Ćerka je od oca nasledila kompozitorsko tekstopisački dar (verovatno najznačajniji rock autor ženskog pola kod nas, sa jedva dvadeset godina) i sklonost ka potpuno samostalnom probijanju kroz život i karijeru.




Peđa Jovanović (D’Boy) - nekada pevač grupe Lutalice (u šezdesetim), zatim vlasnik butika u Španiji, mlađim generacijama poznat po duetu D'Boys sa Miškom Mihajlovskim, grupi Peđa D'Boy Band i kao solista. Posle neuspešnog albuma "Laku noć ti mala" nestao je bez traga. Njegova majka Mila Matić, bila je svojevremeno jedna od popularnijih pevačica narodne muzike. Već duži niz godina živi u Parizu gde ima ugostiteljski objekat (kafanu).

Najzad, kao neka vrsta dodatka, ima i medijskih lica tj. glasova koji se bave rock'n’rollom, a poseduju roditelje medijske ličnosti.

Dva najpoznatija primera su svakako:

Dubravka Marković - nekada voditelj i autor mnogih muzičkih emisija na Studiju B i Televiziji Beograd, i sada često sarađuje sa drugonavedenom firmom, ali je Studio B u međuvremenu zamenila Beogradom 202, gde je zamenila Modlija i njegovu emisiju "Ventilator" svojim "Petstokecom". Roditelji - Ljiljana Marković doajen spikerskog posla na TV Beograd i Saša novinar i publicista.

Tanja Petrović - Ducina naslednica na Studiju B, delom i na televiziji (jedna od sada već bivših voditelja "Kluba 10" koji je nasledio "Rock Odeon" koji je nasledio "Hit meseca" koji je Duca dugo vodila). Otac Krsta Petrović je jedan od uvaženih izvođača starogradske muzike, a Tanja student Fakulteta muzičkih umetnosti.


*****


Ovo je zaključak: 

Činjenica da na ovom spisku nema nekih etabliranijih autora i izvođača iz domena rock'n'rolla posledica je, i to dvostruka, njihovih godina. S jedne strane, oni stariji imaju taman dovoljno godina da imaju roditelje rođene u predmedijsko vreme (kod nas trajalo mnogo duže nego na Zapadu) ili bar medijske penzionere mada je taj procenat svakako zanemarljivo mali. 

S druge strane, a iz istih razloga, i najstariji rockeri su još uvek nedovoljno stari da bi imali decu "medijskog" uzrasta.

Takođe, neutvrđeni broj ljudi koji su se bavili rockom početkom šezdesetih i uživali određenu (neki čak i veliku) popularnost prestao je da se bavi muzikom, tako da je moguće da se iza očeva direktora, predsednika opština, hranilaca lavova u zoološkom vrtu i sl. kriju bivši rockeri, što je posledica činjenice da rock muzika kod nas još nije etablirana kao zanimanje za ceo život već se pre tretira kao prolazni hir mladosti. 

Za očekivati je da će generacija koja je stupila na scenu sedamdesetih biti zapravo prva koja će u znatnijem procentu ostati u muzici do kraja radnog veka, te će teren za ovakvu analizu svakako biti mnogo bogatiji za deceniju-dve 

Najzad, ako ste očekivali više veze između uticajnih roditelja i uspešnih muzičara, niste najbolje pretpostavili. Naravno da ih ima, ali najveće manipulacije i mahinacije, što legalne, što poluilegalne kriju se u izboru menadžera, producenata, zastupnika, press agenata i slično.

Razlog je jednostavan - to je mnogo neprovidnije i plodonosnije, a na prvi pogled manje sporno. Dodao bih, samo na prvi pogled.

Napisao: Vladimir Stakić, obrada: Yugopapir (Rock, jul 1988.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)