Nisam gnevan na filmsku umetnost, na sve režisere, nego samo na neke ljude koji su se posvetili filmu, a mesto im je u nekom drugom zvanju. Suviše dugo sam radio na filmu, pa sam imao prilike da dobro upoznam taj svet i sve njihove "finte". Mogli su završiti studije, biti činovnici u nekoj ustanovi, pa neka tamo režiraju
Doajena jugoslovenskog filma Antuna Nalisa često gledamo na našim TV-ekranima. Popularnog Tončija smo sreli u kafani "Studio 13" u ulici Dežmanovoj, u istoj onoj ulici gde je smeštena redakcija "TV magazina", dramska redakcija i niz ostalih redakcija Zagrebačke televizije. Nalisa tu možete sresti svakog dana u podne, kada užurbano nosi svoju torbu, prepunu TV-scenarija. On u "Studio 13" svrati na čašicu vinjaka, pa uz put ispriča neki novi vic svojim kolegama.
 |
| Antun Nalis na karikaturi Veselog sveta |
Ali, kažu, kada sprema neku ulogu na televiziji, jako je ozbiljan, pa ga ne možete prepoznati.
Široki krug televizijskih gledalaca ga zna iz serije "Naše malo misto", te iz niz TV-magazina.
Nalis nije pao u zaborav, kao što su mnogi njegovi "prijatelji" očekivali. Naprotiv, njega je televizija preporodila. On se promenio, i sa velikim zadovoljstvom govori o svom radu na televiziji.
Uvek predusretljiv i ljubazan, sa
šarmom kakav on samo može da ima, pristao je na jedan ovakav
nekonvencionalan razgovor.
- Vi ste, Tonči, uvek veseli i spremni
za šalu!
- Uvek. Vidite, ja sam nasledio od svog
oca one osobine koje su pozitivne. I on je uvek bio spreman za šalu.
Život mi je uvek izgledao kao pozornica, na kojoj mi svi igramo neku
operetu. A dobro je da tako mislim, jer bih, inače, uvek bio tmuran
i potišten.
- U koliko ste sati danas ustali?
- Dosta rano, probudila me je moja
papiga Džin, koja ima dar govora i uvek govori ono što čuje od nas
u kući. Kako je danas vreme skupoće, vreme žurbe, ja umesto
magnetofona koristim svoju papigu. To je vrlo jednostavno. Napamet
učim glasno tekstove svojih uloga, a papiga sve to zapamti pre mene, pa mi sve nanovo ponavlja.
- Tonči, vratimo se ipak vašem prvom
filmu, vašoj prvoj ljubavi, prema velikom ekranu. Kada ste postali
glumac?
- Bilo je to pre 22 godine, kada sam
zaigrao u filmu Branka Marjanovića "Zastava". Vidite, gluma
na filmu je nestalna, nesigurna profesija, jedno zanimanje u kojem se
ne zna šta će se desiti sutra, u svetu reflektora.
Ja sam uvek bio protiv slobodne profesije. A znate li zašto? Malo se vodi briga o čoveku u tom našem filmskom svetu.
Samo jedan primer: u svojih 22 godine igrao sam u 106 filmova, to je 106 uloga. Ipak mi one nisu pružile šansu da postanem dovoljno popularan.
A sa televizijom vi za veče možete osvojiti milionski auditorijum, veliki broj simpatija, jasno ako je uloga koju tumačite dobro napisana.
Ja sam uvek bio protiv slobodne profesije. A znate li zašto? Malo se vodi briga o čoveku u tom našem filmskom svetu.
Samo jedan primer: u svojih 22 godine igrao sam u 106 filmova, to je 106 uloga. Ipak mi one nisu pružile šansu da postanem dovoljno popularan.
A sa televizijom vi za veče možete osvojiti milionski auditorijum, veliki broj simpatija, jasno ako je uloga koju tumačite dobro napisana.
Loše eksperimentisanje na račun zajednice
- Ne pamtite imena filmova u kojima ste
igrali. Zašto?
- To je zato što većina režisera
improvizuje tekstove na licu mesta snimanja.
- Zašto ste toliko gnevni na film?
Mogli su završiti studije, biti činovnici u nekoj ustanovi, pa neka tamo režiraju.
- Znači, vi ste sada definitivno
postali samo TV-glumac?
- Da. Kamo sreće da se još u ono
vreme prvih mojih uloga na filmu pojavila televizija. Eto, već dosta
glumim na malom ekranu i jako sam zadovoljan tim svojim poslom.
- Šta ste želeli da postanete kada
ste bili mlađi?
- Ja sam diplomirani pravnik, ali nisam
u svojoj struci, pa šta se tu sada može. Možda bih danas bio
sudija ili advokat, ko zna? Da sam sudija, najverovatnije bih kaznio
režisere koji loše eksperimentišu na račun zajednice.
Oni dobri režiseri, koje ja cenim, retko dobijaju finansijska sredstva za svoje projekte.
Oni dobri režiseri, koje ja cenim, retko dobijaju finansijska sredstva za svoje projekte.
- Smatrate li da kod nas ima dosta
filmskih zvezda?
- Ja nikada nisam bio "zvezda".
Kod nas još niko nije ostvario takvu ulogu koja bi privukla publiku
u bioskopske dvorane. Mi zato imamo naše pevačke zvezde, a u poslednje vreme i TV-zvezde.
- Videli smo vas nedavno na
fotografiji jednog časopisa u donjem vešu. Da niste počeli da
reklamirate donji veš, kao svojevremeno u EPP programu cipele?
- Ne, zaboga! Ta fotografija je
objavljena u "Startu", ali nije nikakva reklama. Kada sam se
preoblačio u garderobi za jednu TV-emisiju, dojurio je foto-reporter i
snimio me. Tada me je uveravao da će to biti samo mala šala, kad,
eto, oni objaviše. Moja supruga Verica nije baš bila oduševljena,
uveravajući sebe i mene da mi takva reklama i ne treba.
- Šta mislite o poplavi golih
devojaka, pa i muškaraca?
- Tolikoj poplavi golotinje nikad se
nisam nadao. Previše je toga otkriveno. Vidite, ja sam uvek za
golotinju ako je ona u četiri oka, u zatvorenoj sobi, između onih
koji se vole iz ljubavi. Nisam neki konzervativac, puritanac, jer sam
u životu video i previše golotinje, ali samo u četiri oka.
Strah me je da će muškarci u ovoj poplavi golih devojaka izgubiti smisao za lepim.
Strah me je da će muškarci u ovoj poplavi golih devojaka izgubiti smisao za lepim.
- Verujte, Tonči, da ste možda u
pravu. Ali i sami vidite da se to danas traži i da to ide...
- Eh, ide, ide...
Antun Nalis je iz kafane izleteo, uz
kratak pozdrav, da bi sustigao urednika "TV magazina" Paju
Kanižaja. Sigurno je da će Tonči predložiti Paji neki dobar geg
za novi "TV magazin".
Razgovarao: Đ. Mišković, obrada: Yugopapir (Veseli svet, oktobar 1971.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
