Pages

▼

Antun Nalis seli se sa velikog na mali ekran: Zašto se televizija nije pojavila ranije? (1971)



Nisam gnevan na filmsku umetnost, na sve režisere, nego samo na neke ljude koji su se posvetili filmu, a mesto im je u nekom drugom zvanju. Suviše dugo sam radio na filmu, pa sam imao prilike da dobro upoznam taj svet i sve njihove "finte". Mogli su završiti studije, biti činovnici u nekoj ustanovi, pa neka tamo režiraju

Doajena jugoslovenskog filma Antuna Nalisa često gledamo na našim TV-ekranima. Popularnog Tončija smo sreli u kafani "Studio 13" u ulici Dežmanovoj, u istoj onoj ulici gde je smeštena redakcija "TV magazina", dramska redakcija i niz ostalih redakcija Zagrebačke televizije. Nalisa tu možete sresti svakog dana u podne, kada užurbano nosi svoju torbu, prepunu TV-scenarija. On u "Studio 13" svrati na čašicu vinjaka, pa uz put ispriča neki novi vic svojim kolegama.

Antun Nalis na karikaturi Veselog sveta
Tonči je uvek spreman za šalu.

Ali, kažu, kada sprema neku ulogu na televiziji, jako je ozbiljan, pa ga ne možete prepoznati.

Široki krug televizijskih gledalaca ga zna iz serije "Naše malo misto", te iz niz TV-magazina.

Nalis nije pao u zaborav, kao što su mnogi njegovi "prijatelji" očekivali. Naprotiv, njega je televizija preporodila. On se promenio, i sa velikim zadovoljstvom govori o svom radu na televiziji.

Uvek predusretljiv i ljubazan, sa šarmom kakav on samo može da ima, pristao je na jedan ovakav nekonvencionalan razgovor.

- Vi ste, Tonči, uvek veseli i spremni za šalu!

- Uvek. Vidite, ja sam nasledio od svog oca one osobine koje su pozitivne. I on je uvek bio spreman za šalu. Život mi je uvek izgledao kao pozornica, na kojoj mi svi igramo neku operetu. A dobro je da tako mislim, jer bih, inače, uvek bio tmuran i potišten.

- U koliko ste sati danas ustali?

- Dosta rano, probudila me je moja papiga Džin, koja ima dar govora i uvek govori ono što čuje od nas u kući. Kako je danas vreme skupoće, vreme žurbe, ja umesto magnetofona koristim svoju papigu. To je vrlo jednostavno. Napamet učim glasno tekstove svojih uloga, a papiga sve to zapamti pre mene, pa mi sve nanovo ponavlja.

- Tonči, vratimo se ipak vašem prvom filmu, vašoj prvoj ljubavi, prema velikom ekranu. Kada ste postali glumac?

- Bilo je to pre 22 godine, kada sam zaigrao u filmu Branka Marjanovića "Zastava". Vidite, gluma na filmu je nestalna, nesigurna profesija, jedno zanimanje u kojem se ne zna šta će se desiti sutra, u svetu reflektora.

Ja sam uvek bio protiv slobodne profesije. A znate li zašto? Malo se vodi briga o čoveku u tom našem filmskom svetu.

Samo jedan primer: u svojih 22 godine igrao sam u 106 filmova, to je 106 uloga. Ipak mi one nisu pružile šansu da postanem dovoljno popularan. 

A sa televizijom vi za veče možete osvojiti milionski auditorijum, veliki broj simpatija, jasno ako je uloga koju tumačite dobro napisana.


Loše eksperimentisanje na račun zajednice



- Ne pamtite imena filmova u kojima ste igrali. Zašto?

- To je zato što većina režisera improvizuje tekstove na licu mesta snimanja.

- Zašto ste toliko gnevni na film?

- Pa, krivo ste me shvatili. Ja nisam gnevan na filmsku umetnost, na sve režisere, nego samo na neke ljude koji su se posvetili filmu, a mesto im je u nekom drugom zvanju. Suviše dugo sam radio na filmu, pa sam imao prilike da dobro upoznam taj svet i sve njihove "finte".

Mogli su završiti studije, biti činovnici u nekoj ustanovi, pa neka tamo režiraju.

- Znači, vi ste sada definitivno postali samo TV-glumac?

- Da. Kamo sreće da se još u ono vreme prvih mojih uloga na filmu pojavila televizija. Eto, već dosta glumim na malom ekranu i jako sam zadovoljan tim svojim poslom.

- Šta ste želeli da postanete kada ste bili mlađi?

- Ja sam diplomirani pravnik, ali nisam u svojoj struci, pa šta se tu sada može. Možda bih danas bio sudija ili advokat, ko zna? Da sam sudija, najverovatnije bih kaznio režisere koji loše eksperimentišu na račun zajednice.

Oni dobri režiseri, koje ja cenim, retko dobijaju finansijska sredstva za svoje projekte.

- Smatrate li da kod nas ima dosta filmskih zvezda?

- Ja nikada nisam bio "zvezda". Kod nas još niko nije ostvario takvu ulogu koja bi privukla publiku u bioskopske dvorane. Mi zato imamo naše pevačke zvezde, a u poslednje vreme i TV-zvezde.

- Videli smo vas nedavno na fotografiji jednog časopisa u donjem vešu. Da niste počeli da reklamirate donji veš, kao svojevremeno u EPP programu cipele?

- Ne, zaboga! Ta fotografija je objavljena u "Startu", ali nije nikakva reklama. Kada sam se preoblačio u garderobi za jednu TV-emisiju, dojurio je foto-reporter i snimio me. Tada me je uveravao da će to biti samo mala šala, kad, eto, oni objaviše. Moja supruga Verica nije baš bila oduševljena, uveravajući sebe i mene da mi takva reklama i ne treba.

- Šta mislite o poplavi golih devojaka, pa i muškaraca?

- Tolikoj poplavi golotinje nikad se nisam nadao. Previše je toga otkriveno. Vidite, ja sam uvek za golotinju ako je ona u četiri oka, u zatvorenoj sobi, između onih koji se vole iz ljubavi. Nisam neki konzervativac, puritanac, jer sam u životu video i previše golotinje, ali samo u četiri oka.

Strah me je da će muškarci u ovoj poplavi golih devojaka izgubiti smisao za lepim.

- Verujte, Tonči, da ste možda u pravu. Ali i sami vidite da se to danas traži i da to ide...

- Eh, ide, ide...

Antun Nalis je iz kafane izleteo, uz kratak pozdrav, da bi sustigao urednika "TV magazina" Paju Kanižaja. Sigurno je da će Tonči predložiti Paji neki dobar geg za novi "TV magazin".

Razgovarao: Đ. Mišković, obrada: Yugopapir (Veseli svet, oktobar 1971.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)