Dok komponujem, ne razmišljam o tome ko će pjevati moju pjesmu. Ako shvatim da će to neko drugi učiniti bolje od mene, onda mu je ponudim. Isto tako, ako mi "legne" tuđa kompozicija, rado je prihvatam. Ja iznad svega poštujem svoje kolege i radujem se njihovom uspjehu
Sreli su se pre jedanaest
godina, zavoleli, a već sedam su u braku. Imaju dvoje dece, Adrijanu
i Đanija, i žive u poštovanju i ljubavi. Bez obzira na svu
popularnost, Kemal se nije promenio; druži se sa prijateljima iz
ranog detinjstva, poštuje svoje kolege, a porodici posvećuje puno
pažnje i nežnosti. U njegovim pesmama ima puno ženskih imena, ali
iza svakog je njegova Branka.
Upoznati Kemala Montena
zaista je pravo zadovoljstvo. Obično se od ljudi iz šou biznisa
očekuje određena poza koja ih prati i posle napuštanja scene.
Kad
je reč, međutim, o ovom popularnom pevaču koga bez razlike vole
stari, mladi i najmlađi, o pomenutoj pozi nema ni govora.
Za
prijatelje, poznanike i prolaznike on je jednostavno - Kemo.
- Šta bih imao od toga da se nešto pravim važan - kaže iskreno Kemal. - Ima, to je dobro
poznato, pevača koji su "zvijezde" i na sceni i van nje.
To je smiješno. Ja nisam zvijezda, već čovjek koji čvrsto stoji
na zemlji i prirodno se ponaša.
Fudbal je moja prva ljubav
Porodica Kemala Montena
broji četiri člana: supruga Branka, krupnooka simpatična mlada
žena, kćerka Adrijana, sedmogodišnja učenica prvog razreda osnovne škole
i vižljasti četvorogodišnji Đani koji neobično voli fudbal, a
pokazuje i vidne znake muzikalnosti.
- Najveće mi je
zadovoljstvo kad smo svi na okupu - veli Kemo. - Mi rijetko izlazimo,
često nam dođu prijatelji, sednemo uz vino i gitaru, pa to potraje
do kasno u noć. Neobično mi je drago kad dođe "raja" pa
zapjevamo za svoju dušu.
To je ona dobra muzika, intimna, prava.
Možda me baš zato i publika voli i prihvata, jer kad iziđem na
scenu, sam sa svojom gitarom, pjevam kao da je u sali samo jedan
čovjek i kao da je baš njemu namijenjena moja pjesma.
Kemalu nikad nije teško da uzme gitaru i zapeva.
Nije od onih pevača koji "čuvaju
glas samo za scenu", a prisutnima iz "običnog"
društva u kojem se nađu, dele samo gomilu beskrajno lažnih osmeha i
"lepih" reči.
S njim je neobično prijatno ćaskati:
neposredan je, nenametljivo duhovit...
Često je spreman da pravi
viceve na račun svoje visine. A, baš ta "visina" bila je
jedan od presudnih razloga što se nije posvetio fudbalu, već se
opredelio za muzičke staze.
- Fudbal je moja prva
ljubav. Odrastao sam na koševskom stadionu i lopta mi je bila
najdraža igračka. Još kao dijete počeo sam i da pjevam, pa su me
fudbaleri često dovodili u svlačionicu da im nešto otpjevam.
Pevao je tako Kemo za
svoju dušu i za dušu fudbalera, dok mu jednog dana, kad je definitivno mislio da se posveti fudbalu, ne rekoše da je bolje da
se prihvati mikrofona i okani lopte.
Tako se 1964. godine obreo na
jednom takmičenju za amatere pevače, dobio gitaru kao najuspešniji
učesnik i za kratko vreme naučio
nekoliko najosnovnijih akorda.
Pošto nije hteo da se zadovolji time
da samo peva tuđe kompozicije, pokušao je i sam da stvara.
Tada, zahvaljujući dobijenoj gitari, nastala je njegova prva pesma -
"Lidija" (ko je ne pamti?). S njom je 1967. godine na prvom
"Šlageru sezone" i pobedio. Od tog dana za njega više
nije bilo "zime".
Neki Monteno koji lijepo pjeva
I tako, dok je Kemo živeo
na Koševu, periferiji Sarajeva i počinjao svoju pevačku karijeru,
u samom centru grada pored FISA (fiskulturni dom) živela je Branka.
Danas je ona supruga poznatog pevača, njegov najveći prijatelj i
kritičar.
A u vreme kad su se upoznali, nije je muzika baš puno ni
zanimala.
- Nisam ni znala ko je
Kemo - veli Branka. - Baš te godine on je pobijedio na "Šlageru" s pjesmom "Lidija". Pričale su mi prijateljice o nekom
Montenu koji lijepo pjeva, a pošto sam ja tada više "ganjala"
sport (rukomet i košarka) nisam bila baš previše ni zainteresovana
za muziku.
- Sjećam se da sam je
prvi put vidio na bazenu, na Ilidži. Igrala je karte s nekom svojom
rodicom. Prijatelj, s kojim sam bio, i ja počeli smo polako da im
se "privaljujeimo", kao, želimo da pozajmimo karte da i mi
igramo.
I tako, riječ po riječ, zakazasmo i sastanak.
Uz vragolast osmeh i
duhovite komentare seća se Kemo prvog sastanka.
Bilo je to pre 11
godiina, kad je Branku vodio u kino "Tesla", a posle u
šetnju po parku.
Potom je došlo vreme da on ide u vojsku, a ona
je ostala da ga čeka i da izuči frizerski zanat. Kad se Kemo
vratio s odsluženja vojnog roka, Branka je već radila kao
frizerka.
Ubrzo su se venčali, a nakon godinu dana dobili i kćerku.
- U početku smo se
snalazili kako smo znali i umijeli - smeška se Kemal. - Nije bilo
para kao danas. Oženili smo se s pet stotina hiljada starih dinara
koje sam uzeo kao avans od "Jugotona". Četiri stotine je
koštala svadba, a za ostatak para otišli smo na bračno putovanje
na Pale, tu nadomak Sarajevu.
Četiri godine braka bili smo
podstanari, pa kad je već sve to dosadilo, počeo sam da "ganjam"
neki stan, a imao sam, ni manje ni više, pet stoja u džepu.
Snalazio sam se kako sam umeo, uzimao neke kredite i tek nedavno smo sve
otplatili.
- Nije bilo baš lako -
dodaje Branka. - Tada Kemo nije bio popularan kao danas. To vrijeme
mi je bilo i najteže, jer je često bio odsutan od kuće. Trebalo je
zaraditi što više, ne odbiti nijedan koncert, turneju.
Kad bi nekad otišao na pijacu
Danas je sve
drukčije.
Često je tu, mada ga ponekad, bez obzira
što je u Sarajevu, ne vidim po cijeli dan.
Uvijek ima nekih obaveza u gradu, a pošto mi stanujemo na periferiji, nije mu baš zgodno da se vraća na ručak.
Uvijek ima nekih obaveza u gradu, a pošto mi stanujemo na periferiji, nije mu baš zgodno da se vraća na ručak.
Međutim, nije mi teško i kad ga
nema, jer ono vrijeme koje provodimo zajedno, ispunjeno je njegovom
nežnošću i brigom o djeci i meni.
- Trudim se da budem
dobar muž i otac - kaže Kemo. - Što se tiče neke velike pomoći u
kući - ne mogu se baš pohvaliti. Ne vidim zašto bih ja, naprimer,
uzeo usisivač da čistim stan, kad to nije teško. Naravno, ako
treba, neki orman ili regal pomeriti, to hoću vrlo rado - kad sam
ovako "jak i snažan".
- Ma, ne treba on meni da
pomaže, sve ja stignem sama, a eto, voljela bih kad bi nekad otišao
na pijacu ili me bar odvezao do nje - veli Branka. - Daleko
stanujemo, ja ne vozim auto, pa mi je onda to nekako teško.
Inače,
što se svega drugog tiče, nemam baš nikakvih zamerki.
Bez obzira na njihove
reči obostrane hvale, to se može i osetiti kad se nađete u
njihovom domu u novom naselju blizu aerodroma.
Branka je glavna
Kemina sekretarica, ona zna bolje nego sam Kemo gde je kad, koju
turneju ima, u kojem mestu drži koncert, u kojem studiju snima.
Jednom rečju, ona je stub porodice.
Kemo retko odlazi na put ili
koncert sa svojom suprugom.
- Dok Adrijana nije
pošla u školu, išli smo i mi s Kemom, ali je sad mnogo teže -
kaže Branka. - Doduše, sad ja krenem sama s njim na neki festival,
jer imam dobru svekrvu i svekra koji su uvek spremni da pričuvaju
djecu.
Kad "legne" tuđa kompozicija
Danas je Kemal Monteno
bez sumnje, jedan od naših najuspešnijih kantautora. Gotovo da
nema festivala na kojem se ne predstavi publici s bar jednom svojom pesmom,
bila u vlastitoj interpretaciji ili u tuđoj.
- Dok komponujem, ne
razmišljam o tome ko će pjevati moju pjesmu. Ako shvatim da će to
neko drugi učiniti bolje od mene, onda mu je ponudim. Isto tako,
ako mi "legne" tuđa kompozicija, rado je prihvatam.
Ja
iznad svega poštujem svoje kolege i radujem se njihovom uspjehu.
Sve što nam je Kemo
rekao o kolegama istina je.
Jer, gotovo da nema onih koji o njemu
nemaju visoko mišljenje i kao o umetniku i čoveku.
Za nekoliko
dana Kemal Monteno nastupiće na Splitskom festivalu, a po onome što
od njega slušamo već petnaestak godina, verujemo da nas neće
izneveriti.
Napisala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, jun 1979.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)