A onda su došli Beatlesi, i svet je eksplodirao. Ponovo smo se suočili s prinudom izbora; harmoničan sjaj Beatlesa ili zastrašujuća tama Stonesa. Ne bih voleo da me neko pogrešno razume, da pomisli kako stvari predstavljam kao samo crne ili samo bele, ali ovaj izbor je svako od nas, svesno ili nesvesno, morao da napravi
Početak kao u pismenom zadatku
Moji učitelji su braća Miša i Biša, komšije iz susednog ulaza, i pod njihovim strogim nadzorom ponavljam imena: Pet Bun, Vanda Džekson, Brenda Li, Drifters, Kosters, Fets Domino, Litl Ričard...
Vraćam se kući, ošamućen od sunca i zamišljenog zvuka rocka, odlazim u neku udaljenu sobu i prislanjam lice uz okno.
Osećam kako se rock širi telom.
Bekstvo o kojem u tim godinama svi maštamo, to bekstvo je rock. Ljubav još nije rock. (Ljubav, za moju generaciju, to su Bitlsi, ali tada ćemo već biti "pravi muškarci").
Kasnije, vremenom, sve postaje rock, tako da danas, kad se osvrnem, svoj život mogu da prepričam kao niz hitova, i lagao bih ako bih rekao da su na mene u životu više uticali Fokner i Borhes nego Džon Lenon i Van Morison.
Ali, pođimo redom...
Ulaženje u svet rocka
shvatio sam, tada na početku šezdesetih, kao neku vrstu tajnog
posvećenja.
Ni danas mi nije jasno otkud su Miša i Biša doznali ono što su znali o rocku, ali njihovo znanje je tada, za mene, bilo zastrašujuće.
U letnjem sumraku, u parkiću koji se kočoperio nasred Karađorđevog trga (a koji je kasnije žrtvovan zbog jednog ogromnog kolektora), pričali su mi o zlatnom satu u obliku zvezde na ruci Fets Domina, o tome kako Liti Ričard dubi na glavi dok peva "Tuti-fruti", kako Džeri Li Luis lomi klavire...
A onda je došao trenutak odluke, trenutak izbora: Fets Domino ili Liti Ričard, sjaj i tama, dobro ili zlo.
Ni danas mi nije jasno otkud su Miša i Biša doznali ono što su znali o rocku, ali njihovo znanje je tada, za mene, bilo zastrašujuće.
U letnjem sumraku, u parkiću koji se kočoperio nasred Karađorđevog trga (a koji je kasnije žrtvovan zbog jednog ogromnog kolektora), pričali su mi o zlatnom satu u obliku zvezde na ruci Fets Domina, o tome kako Liti Ričard dubi na glavi dok peva "Tuti-fruti", kako Džeri Li Luis lomi klavire...
A onda je došao trenutak odluke, trenutak izbora: Fets Domino ili Liti Ričard, sjaj i tama, dobro ili zlo.
Rat sinova svetla protiv sinova tame
Ta ista dilema postaviće
se ponovo pred sve nas, samo u znatno izoštrenijem vidu, nekoliko
godina kasnije: tada ćemo birati između Beatlesa i Rolling Stonesa,
odlučujući se ne samo za ukus i spoljašnja odličja, već i za
samu osnovu naših budućih života.
U stvari, sada mi se čini da su veliki usponi rock muzike uvek povezani s postojanjem takve mogućnosti (tačnije rečeno: prinude!) izbora.
Kada takva mogućnost ne postoji, rock mora neminovno da se deformiše, da ode u preteranost, u kič. Dobar primer je period koji je prethodio punku, pa i sam punk, kada su svetla (u prvom slučaju) i tamna (u drugom) strana ostajale bez prave ravnoteže.
Pa i u sadašnjem trenutku rocka, usudio bih se da kažem, nedostaje veća mera tame. Koketiranje mnogih grupa s nasiljem i zlom (koje je jedno vreme dominiralo video-spotovima) jeste samo koreografija, dobar reklamni potez, i tamo gde bi trebalo da vreba mrak prepoznajemo odraz dobrog života i raskoši.
U stvari, sada mi se čini da su veliki usponi rock muzike uvek povezani s postojanjem takve mogućnosti (tačnije rečeno: prinude!) izbora.
Kada takva mogućnost ne postoji, rock mora neminovno da se deformiše, da ode u preteranost, u kič. Dobar primer je period koji je prethodio punku, pa i sam punk, kada su svetla (u prvom slučaju) i tamna (u drugom) strana ostajale bez prave ravnoteže.
Pa i u sadašnjem trenutku rocka, usudio bih se da kažem, nedostaje veća mera tame. Koketiranje mnogih grupa s nasiljem i zlom (koje je jedno vreme dominiralo video-spotovima) jeste samo koreografija, dobar reklamni potez, i tamo gde bi trebalo da vreba mrak prepoznajemo odraz dobrog života i raskoši.
Kad se vratim u prošlost,
vidim da je moj prvi junak nesumnjivo bio Litl Ričard, nabijen
tamom, razuzdanom erotikom, krikom koji je dolazio iz samog središta
crnačkog iskustva. Identifikacija, koja neminovno prati pojam "junaka", ipak nije bila moguća, dobrim delom zbog nesavladivih
vanjskih razlika.
Međutim, slično Litl Ričardu, i ja sam svirao jedan instrument s klavijaturom, ali na njemu se - iako sam marljivo odrađivao program za muzičku školu - nije moglo podražavati njegovo sviranje.
Zamislite, naime, kako bi "Štrkljasta Seli" i "Lusil" izgledale odsvirane na harmonici!
Međutim, slično Litl Ričardu, i ja sam svirao jedan instrument s klavijaturom, ali na njemu se - iako sam marljivo odrađivao program za muzičku školu - nije moglo podražavati njegovo sviranje.
Zamislite, naime, kako bi "Štrkljasta Seli" i "Lusil" izgledale odsvirane na harmonici!
Ne, ta "sličnost" nikako nije bila dovoljna za potpuno izjednačavanje s junakom moje rock
mladosti.
Doduše, bliža je istini
izjava da, i pored opredeljenja za Litl Ričarda, nikada nisam
napustio Fets Domina. Ako je prvi u mojoj uznemirenoj klinačkoj duši
nalazio put ka tamnim vilajetima, onda je drugi činio da se uvek
iznova vraćam u sklad sa svetom koji me je okruživao.
Fets je posedovao mudrost i jednostavnost koji zapanjuju, ali koji se mogu objasniti kao proizvod dugotrajnog mešanja najraznovrsnijih kulturnih uticaja na području Nju Orleansa.
Litl Ričard je razbijao jezik, rušio tabue, stvarao višesmislene igre, a Fets je u jeziku pronalazio tačnost i smirenost kazivanja. Litl Ričard je, kao kasnije Džems Braun i Slaj Stoun, u doslovnom smislu kidao svoje biće da bi se izrazio, dok je Fets naprosto pripovedao, dajući običnim, svakodnevnim događajima toplinu i značenje.
Fets je posedovao mudrost i jednostavnost koji zapanjuju, ali koji se mogu objasniti kao proizvod dugotrajnog mešanja najraznovrsnijih kulturnih uticaja na području Nju Orleansa.
Litl Ričard je razbijao jezik, rušio tabue, stvarao višesmislene igre, a Fets je u jeziku pronalazio tačnost i smirenost kazivanja. Litl Ričard je, kao kasnije Džems Braun i Slaj Stoun, u doslovnom smislu kidao svoje biće da bi se izrazio, dok je Fets naprosto pripovedao, dajući običnim, svakodnevnim događajima toplinu i značenje.
Upravo to umeće čini Fetsa Domina jednim od malobrojnih rock umetnika koje niko ne može
da oponaša. Mnogo godina kasnije, to umeće jednostavnosti
prepoznaću u Bobu Marliju. Uostalom, put do regea vodio je preko Nju Ortlansa.
Celu ovu priču treba,
naravno, čitati u svetlu tadašnje situacije rocka u Jugoslaviji. U
to vreme, ako me sećanje ne vara, postojala je samo jedna emisija na
radiju u kojoj se moglo čuti nešto što
nalikuje rocku - nedeljom pre podne, od 9 do 10 sati (odnosno,
časova, kako se tada govorilo).
Sećam se da smo skupljali i
slali toj emisiji glasove za svoje ljubimce i da sam falsifikovao
stotinak listića kako bi Fets Domino i Litl Ričard zauzeli što
bolje mesto.
Tada Litl Ričarda gotovo da niste mogli da čujete na radiju, verovatno zbog preosetljivosti ondašnjeg soc. morala.
Stoga je rock i bio prava "podzemna" stvar, masonska tajna koja se prenosila ličnim kontaktom, bez prisustva svedoka.
Dugosvirajuće ploče su bile retkost. Naše kolekcije su se sastojale od singlova s pesmama od dva minuta. Stizali su iz inostranstva, od manje ili više darežljivih rođaka, ili smo ih kupovali u komisionima.
Tada Litl Ričarda gotovo da niste mogli da čujete na radiju, verovatno zbog preosetljivosti ondašnjeg soc. morala.
Stoga je rock i bio prava "podzemna" stvar, masonska tajna koja se prenosila ličnim kontaktom, bez prisustva svedoka.
Dugosvirajuće ploče su bile retkost. Naše kolekcije su se sastojale od singlova s pesmama od dva minuta. Stizali su iz inostranstva, od manje ili više darežljivih rođaka, ili smo ih kupovali u komisionima.
Sjaj Beatlesa ili tama Stonesa
A onda su došli Beatlesi,
i svet je eksplodirao.
Ponovo smo se suočili s
prinudom izbora; harmoničan sjaj Beatlesa ili zastrašujuća tama
Stonesa. Ne bih voleo da me neko pogrešno razume, da pomisli kako
stvari predstavljam kao samo crne ili samo bele, ali ovaj izbor je
svako od nas, svesno ili nesvesno, morao da napravi.
Od njega je zavisilo ko si, šta si, i kakav ćeš postati.
Opredeliti se za Beatlese značilo je razviti sklonost ka eksperimentisanju, biti spreman na najširu meru društvenog i političkog angažmana, pokušati da razumeš sebe iznutra, kršiti pravila građanskog morala ali uvek u razumnim granicama.
Opredeliti se za Stonese podrazumevalo je iscrpljivanje do krajnjih granica, naklonost ka anarhiji, voljno upuštanje u dekadenciju, prevlast mraka, prezir prema moralu.
U suštini, svi smo radili iste stvari, ali razlikovala su se polazna stanovišta i krajnji ishodi.
Od njega je zavisilo ko si, šta si, i kakav ćeš postati.
Opredeliti se za Beatlese značilo je razviti sklonost ka eksperimentisanju, biti spreman na najširu meru društvenog i političkog angažmana, pokušati da razumeš sebe iznutra, kršiti pravila građanskog morala ali uvek u razumnim granicama.
Opredeliti se za Stonese podrazumevalo je iscrpljivanje do krajnjih granica, naklonost ka anarhiji, voljno upuštanje u dekadenciju, prevlast mraka, prezir prema moralu.
U suštini, svi smo radili iste stvari, ali razlikovala su se polazna stanovišta i krajnji ishodi.
Moji junaci, dakle,
postali su Beatlesi.
Nisam se identifikovao ni sa jednim od njih, već sam ih upijao kao nekog Janusa s Četiri lica.
Ono što me je kod njih opčinjavalo, bila je njihova spremnost da eksperimentišu, da stalno tragaju za novim mogućnostima izražavanja, i da uvek budu spremni da na parodijski način upotrebe prevaziđene forme.
Dakle, sve ono što smatram za glavne odlike svakog dobrog stvaraoca.
Zbog toga sam godinama ostajao uz Beatlese, i zbog toga se nisam nikada priklonio Stonesima. Oni su, ne računajući nekoliko manjih izleta, sve ovo vreme proveli u preispitivanju jednog jedinog modela, sistema elementarnog rocka.
Dokazali su da su u tom modelu najbolji, ali iza njih, u stvaralačkom smislu, stoji samo jedan proveren put.
Nisam se identifikovao ni sa jednim od njih, već sam ih upijao kao nekog Janusa s Četiri lica.
Ono što me je kod njih opčinjavalo, bila je njihova spremnost da eksperimentišu, da stalno tragaju za novim mogućnostima izražavanja, i da uvek budu spremni da na parodijski način upotrebe prevaziđene forme.
Dakle, sve ono što smatram za glavne odlike svakog dobrog stvaraoca.
Zbog toga sam godinama ostajao uz Beatlese, i zbog toga se nisam nikada priklonio Stonesima. Oni su, ne računajući nekoliko manjih izleta, sve ovo vreme proveli u preispitivanju jednog jedinog modela, sistema elementarnog rocka.
Dokazali su da su u tom modelu najbolji, ali iza njih, u stvaralačkom smislu, stoji samo jedan proveren put.
Godine 1966. prvi put sam
otišao u London.
Hodao sam Ulicom Karnabi kao da gazim pločnikom Olimpa. Portobelo Roud je tada počinjao da ulazi u modu. Kinksi su preispitivali društvenu stabilnost. Beatles su izvukli Revolver i uperili ga u sve nas.
Kad sam se vratio u Zemun, jedan sitni lokalni mangup i ja bili smo dva jedina čoveka s dugim kosama.
Hodao sam Ulicom Karnabi kao da gazim pločnikom Olimpa. Portobelo Roud je tada počinjao da ulazi u modu. Kinksi su preispitivali društvenu stabilnost. Beatles su izvukli Revolver i uperili ga u sve nas.
Kad sam se vratio u Zemun, jedan sitni lokalni mangup i ja bili smo dva jedina čoveka s dugim kosama.
Svaki prolaznik na ulici,
svaki čuvar reda, ali apsolutno svaki, smatrao je da sme i mora
nešto da nam kaže, da nas pljune, da nam preti zatvorom, da traži
ličnu kartu.
Takvo je bilo vreme ...
Takvo je bilo vreme ...
Pronalaženje pravog prijatelja
Na rubu mladosti, kada
sam ušao u treću deceniju života, doživeo sam (ipak!) kratak
period potpune identifikacije s jednim rock stvaraocem.
Bio je to Džems Tejlor, koji u muzičkom smislu nije toliko značajan u povesti rocka, ali čija je muzika presudno uticala na razvoj moje (tada već razbuktale) pripovedačke mašte.
Naime, Džems Tejlor mi je razjasnio sledeće stvari:
Ko pažljivo presluša ploče Džemsa Tejlora razumeće o čemu govorim.
Bilo kako bilo, uz njega sam želeo da sviram gitaru, da sagradim (kao i on) vlastitim rukama kuću u nekom šumarku na obali jezera, da gajim svinje, da istražujem meskalin...
Bio je to Džems Tejlor, koji u muzičkom smislu nije toliko značajan u povesti rocka, ali čija je muzika presudno uticala na razvoj moje (tada već razbuktale) pripovedačke mašte.
Naime, Džems Tejlor mi je razjasnio sledeće stvari:
Ne možeš stvarati ništa novo ako prethodno nisi raščistio sa starim; sintezom starih elemenata otkriva se prazno mesto novog elementa, koje tada treba popuniti vlastitim potezom; u središtu svih stvari si ti sam, a ne neko imaginarno biće, neka veštačka tvorevina; minijatura i fragment su značajne umetničke tvorevine.
Ko pažljivo presluša ploče Džemsa Tejlora razumeće o čemu govorim.
Bilo kako bilo, uz njega sam želeo da sviram gitaru, da sagradim (kao i on) vlastitim rukama kuću u nekom šumarku na obali jezera, da gajim svinje, da istražujem meskalin...
Ništa od svega toga
nisam učinio.
Ali zadovoljan sam što je u meni ostalo nešto od onog velikog osećanja prijateljstva koje su Kerol King i Džems Tejlor opevali u njenoj pesmi "Imaš prijatelja".
To se, nema sumnje, može naučiti i preko nekih drugih stvari. Ja sam prijateljstvo učio posredstvom rocka.
Rock je moj prijatelj.
Napisao: David Albahari, obrada: Yugopapir (Rock, april 1985.)
Ali zadovoljan sam što je u meni ostalo nešto od onog velikog osećanja prijateljstva koje su Kerol King i Džems Tejlor opevali u njenoj pesmi "Imaš prijatelja".
To se, nema sumnje, može naučiti i preko nekih drugih stvari. Ja sam prijateljstvo učio posredstvom rocka.
Rock je moj prijatelj.
Napisao: David Albahari, obrada: Yugopapir (Rock, april 1985.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)