Filmovi moraju da se prave na način koji će da ih održi na tržištu. Publici je to savršeno jasno, a velikom delu kritike nije, i oni sebi zadaju misionarsku, revolverašku, profesiju, pucajući u leđa svemu onome što neće da bude umetnost. U pitanju je nerazumevanje, hipokrizija i prevaziđenost. Oni se boje da se ne profanišu i u ime tog straha pljuju na sve što jeste profano, uključujući i moje filmove
Autor je nekoliko značajnih jugoslavenskih dokumentarnih filmova ("Concerto gimnastico" o Miroslavu Ceraru, "Hokej", "De Jongovi", "Krov nad glavom") i sedam igranih filmova, među kojima i najuspješnijeg domaćeg fiima u posljednjem deceniju, "Tesne kože".
Premijera filma "Nema problema" održat će se 26. listopada u Domu Sindikata u Beogradu.
START: Zašto ste
prestali da radite dokumentarce s kojima ste imali toliko uspjeha?
MILOŠEVIĆ: Moj
prvi film, "Concerto gimnastico", dugo niko nije hteo da
snimi. Onda smo se Nikola Majdak i ja prihvatili tog posla i nakon
tog uspeha usledila je serija sportskih filmova i nekoliko
kritičkih, društveno angažovanih filmskih dokumenata.
Mogao sam to i dalje da radim, osvajao sam dotad nagrade, ali to niko ne gleda.
Dobijete nagradu na festivalu, neki ljudi se oduševe:
"Jao, jao, ti menjaš svet, ovo je istina i sama istina!"
... a to sve ostane u arhivima, i nikom ništa.
A ja sam, kao i svi voleo gledljive filmove i velike filmove. Moji dokumentarci su bili dobronamerni, ali opori, crni, strašni, pa sam se uželeo komedije.
Onda je "Nije nego" uspeo, i tako je krenulo.
Evo, to i do danas traje i ja sad ne mogu da kažem kad će da prestane.
Mogao sam to i dalje da radim, osvajao sam dotad nagrade, ali to niko ne gleda.
Dobijete nagradu na festivalu, neki ljudi se oduševe:
"Jao, jao, ti menjaš svet, ovo je istina i sama istina!"
... a to sve ostane u arhivima, i nikom ništa.
A ja sam, kao i svi voleo gledljive filmove i velike filmove. Moji dokumentarci su bili dobronamerni, ali opori, crni, strašni, pa sam se uželeo komedije.
Onda je "Nije nego" uspeo, i tako je krenulo.
Evo, to i do danas traje i ja sad ne mogu da kažem kad će da prestane.
START: Kakav ste
odziv publike očekivali?
MILOŠEVIĆ: Sada
kad praviš komunikativan film, očekuješ da ga vidi do 150.000
gledalaca, ali kad "Tesna koža" provali sa 505.000 samo u
Beogradu, koji čini 30 posto jugoslovenskog filmskog tržišta, to
je već izvan racionalnih parametara.
"Laf u srcu" bio je sličan film, ali je u Beogradu imao oko 300.000.
"Laf u srcu" bio je sličan film, ali je u Beogradu imao oko 300.000.
Film koji je sam sebe lansirao
START: Kako
tumačite toliki uspjeh "Tesne kože"?
MILOŠEVIĆ: Iza
njenog uspeha nisu stajali njeni filmski kvaliteti To je jedan mali,
jeftin film, jedna vrsta prljave umetnosti, ali vitalističke,
upotrebljive, svakodnevne, kao što je upotrebljiva jeans-odeća, kao
Coca-cola.
Nekakvi mentalni, psihološki i sociološki sklopovi stvorili su taj dodir s publikom koji se posle fantastično razvio u bioskopskim salama.
To nije slučaj samo s tim filmom, to se događa i sa estradom i sa sportom, sa svim tim masmedijskim fenomenima.
Odvijaju se mutacije koje nikako ne mogu da se objasne medijskim postulatima, već su to procesi s dubljim značenjem.
Kako drukčije objasniti da je to film koji je sam sebe lansirao, za koji niko nije ni znao da je dovršen, a već su prvih dana nastali redovi i gužve pred vratima bioskopa.
Nekakvi mentalni, psihološki i sociološki sklopovi stvorili su taj dodir s publikom koji se posle fantastično razvio u bioskopskim salama.
To nije slučaj samo s tim filmom, to se događa i sa estradom i sa sportom, sa svim tim masmedijskim fenomenima.
Odvijaju se mutacije koje nikako ne mogu da se objasne medijskim postulatima, već su to procesi s dubljim značenjem.
Kako drukčije objasniti da je to film koji je sam sebe lansirao, za koji niko nije ni znao da je dovršen, a već su prvih dana nastali redovi i gužve pred vratima bioskopa.
START: Imate li
podatke o ukupnom broju gledalaca tog filma?
MILOŠEVIĆ:
Nemam, jer takvi podaci ne postoje, niko ih ne pravi, što može da
izgleda kao dokaz da ne postoji jedinstveno jugoslovensko tržište.
Međutim, filmsko tržište ipak je jedinstveno, film savršeno funkcioniše i tamo gde druge robe ne probijaju barijere.
Sve naše priče o udruživanju, kooperacijama, film već deset- petnaest godina isprobava bez buke, bez transparentnih dokazivanja i to funkcioniše po prirodi stvari
Međutim, filmsko tržište ipak je jedinstveno, film savršeno funkcioniše i tamo gde druge robe ne probijaju barijere.
Sve naše priče o udruživanju, kooperacijama, film već deset- petnaest godina isprobava bez buke, bez transparentnih dokazivanja i to funkcioniše po prirodi stvari
START: Ta "priroda
stvari" zakonski se različito tretira od republike do
republike...
MILOŠEVIĆ: Tačno, Srbija pravi neku vrstu tržišne kinematografije, Hrvatska
programsko-fondovsku, Slovenija zapravo nema tržište, u makedonskom
filmu ozbiljna je kriza, u BiH nastaju prekidi u produkciji po dve-tri
godine...
Srbija snima gotovo dvadeset filmova godišnje, jer ako išta želiš da postigneš, moraš imati rast proizvodnje.
Naravno, ne teče ni tu samo med i mleko, to nosi i velike probleme, ima i promašaja, snimaju se i gluposti, ali to donosi i više nego opipljive rezultate.
To je lako objasniti: svaki film u Srbiji dobija iz fonda 400 miliona dinara po završetku snimanja, a preostale tri četvrtine koštanja zarađuje tek ukoliko ih zasluži pred publikom, na festivalima, među konkurencijom.
Zato Srbija snima više, iako u Hrvatskoj svaki film dobija u startu 2 milijarde, iako su ljudi bolje plaćeni, iako se sve radi profesionalnije.
U Beogradu se gotovo svi filmovi započinju sa sredstvima koja su ispod kalkulacionih standarda. "Tesna koža", svi ti filmovi, rađena je doslovce na osnovu poverenja, na reč: "Ti ćeš dobiti 25-30 miliona" (to je u to vreme bio uobičajeni ređiteljski honorar).
U pitanju je, znači, standard.
Šta ako sad taj film premaši rekorde gledanosti? On zaradi milijarde, ali te pare odu na druge strane, finansiraju se od toga netiražni pulski pobednici, a ekipi, u najboljem slučaju, od svega toga ostanu tek koskice.
A film je toliko kompleksan posao, organizaciono, ekonomski, umetnički, da je u ovim našim rasturenim ustavima najveći podvig uopšte ga završiti.
Još ako i dođe publika!
Za to se ne dodeljuju "oskari", ali jugoslovenski film, naročito beogradski, treba da dobije sve "Oskare" ovog sveta za način na koji uspeva da postoji.
A dobiti još pravog "Oskara", kao što mnogi sanjaju, bilo bi ravno iskrcavanju na Mars.
Mislim da će uskoro kultura platiti ceh uslovima, da će nam iduće godine biti još teže, kad cene repromaterijala porastu sa sadašnjih 50.000 dolara po filmu do nama nedostižnih suma.
Možda će to, nekim čudnim zaokretom, iz ove zahuktalosti: "uraditi film po svaku cenu", nametnuti način rada po kom ćemo dve godine pripremati film pre nego što počnemo da ga snimamo.
Srbija snima gotovo dvadeset filmova godišnje, jer ako išta želiš da postigneš, moraš imati rast proizvodnje.
Naravno, ne teče ni tu samo med i mleko, to nosi i velike probleme, ima i promašaja, snimaju se i gluposti, ali to donosi i više nego opipljive rezultate.
To je lako objasniti: svaki film u Srbiji dobija iz fonda 400 miliona dinara po završetku snimanja, a preostale tri četvrtine koštanja zarađuje tek ukoliko ih zasluži pred publikom, na festivalima, među konkurencijom.
Zato Srbija snima više, iako u Hrvatskoj svaki film dobija u startu 2 milijarde, iako su ljudi bolje plaćeni, iako se sve radi profesionalnije.
U Beogradu se gotovo svi filmovi započinju sa sredstvima koja su ispod kalkulacionih standarda. "Tesna koža", svi ti filmovi, rađena je doslovce na osnovu poverenja, na reč: "Ti ćeš dobiti 25-30 miliona" (to je u to vreme bio uobičajeni ređiteljski honorar).
U pitanju je, znači, standard.
Šta ako sad taj film premaši rekorde gledanosti? On zaradi milijarde, ali te pare odu na druge strane, finansiraju se od toga netiražni pulski pobednici, a ekipi, u najboljem slučaju, od svega toga ostanu tek koskice.
A film je toliko kompleksan posao, organizaciono, ekonomski, umetnički, da je u ovim našim rasturenim ustavima najveći podvig uopšte ga završiti.
Još ako i dođe publika!
Za to se ne dodeljuju "oskari", ali jugoslovenski film, naročito beogradski, treba da dobije sve "Oskare" ovog sveta za način na koji uspeva da postoji.
A dobiti još pravog "Oskara", kao što mnogi sanjaju, bilo bi ravno iskrcavanju na Mars.
Mislim da će uskoro kultura platiti ceh uslovima, da će nam iduće godine biti još teže, kad cene repromaterijala porastu sa sadašnjih 50.000 dolara po filmu do nama nedostižnih suma.
Možda će to, nekim čudnim zaokretom, iz ove zahuktalosti: "uraditi film po svaku cenu", nametnuti način rada po kom ćemo dve godine pripremati film pre nego što počnemo da ga snimamo.
To je prilično brz tempo
START: Zašto već
sada ne radimo filmove temeljnije i pažljivije?
MILOŠEVIĆ: Zato
što film nikome ne obezbeđuje ni minimum egzistencijalnih uslova.
Niko ne može da plati scenaristi i režiseru da dve godine brinu
samo o jednom projektu i da žive od toga.
A film je stvar timskog kontinuiranog rada u kom će svaki član ekipe da živi s tom materijom od početka, da je brusi i da traži što bolja rešenja.
A film je stvar timskog kontinuiranog rada u kom će svaki član ekipe da živi s tom materijom od početka, da je brusi i da traži što bolja rešenja.
START: Zar to nije
upravo funkcija filmskih radnih zajednica slobodnih filmskih radnika
i zar nije baš zbog toga osnovana i FRZ "Film i ton" čiji
ste vi član?
MILOŠEVIĆ: Bila
bi to njihova funkcija kad bi one imale materijalnu sigurnost i
financijsku nezavisnost, ali one su stalno dužne i uvek jure novac.
"FIT" je jedna od petnaestak FRZ u Beogradu, to je skup nas
desetak, šareno društvo koje je radilo zajedno na mnogim filmovima
i koje jedino može da se nada da će imati dovoljno invencije i
energije da zainteresuje buduće finansijere za svoje projekte.
Mi smo samo servis koji angažuju slobodne filmske radnike i zainteresovane finansijere na istom projektu.
Mi smo samo servis koji angažuju slobodne filmske radnike i zainteresovane finansijere na istom projektu.
START: Od ove
godine "FIT" surađuje s jednim od najjačih jugoslavenskih
financijera, s "Estradom-Kikindom". Iz tog susreta već su
proizašla dva filma, proljetos "Moljac" i evo sada, za
koji dan, "Nema problema." To je prilično brz tempo...
MILOŠEVIĆ:
Slučajnost je što je "FIT" došao u kontakt s "Estradom-Kikindom". I "Moljac" je bio slučajnost, projekat
koji je izgledao vrlo atraktivno, kao posao koji može vrlo brzo da
se uradi, ali bio je i naša i njihova zabluda.
Ne može film da se snimi za 15 dana, a da se scenario piše tokom snimanja. Bio je to instant-film, improvizacija, pokušaj da se metodom hepeninga snimi film, samo test film, da se ne bi sedelo skrštenih ruku dok traje rad na scenariju za Brenu.
Ne može film da se snimi za 15 dana, a da se scenario piše tokom snimanja. Bio je to instant-film, improvizacija, pokušaj da se metodom hepeninga snimi film, samo test film, da se ne bi sedelo skrštenih ruku dok traje rad na scenariju za Brenu.
START: Čija je
bila ideja da se snimi film "Nema problema"?
MILOŠEVIĆ: Rakina. U vreme dok sam ja snimao "Tesnu kožu", Lepa Brena
tek je započinjala svoj proboj. Ja sam odmah osetio da je ona
vanserijska ličnost, taj humor, ta sablažnjiva drskost a
istovremeno ta samoironija, davali su joj auru savršene gag-osobe.
Ubacio sam neplanirano malu pevačku numeru u jednu scenu u kafani i sećam se da se ona, koja je tada prvi put stala pred filmsku kameru, sjajno snašla.
Ona jednostavno ima neki višak medijskih čula.
Kasnije je ona postala velika zvezda, "Brena nazionale", i Raka me je pozvao sa željom da ja režiram taj film koji su planirali.
Na kraju, Brena nije mogla da posveti mesec dana samo snimanju filma. S mukom smo pronalazili termine, ali ona zaista ima svoje fluide, svoje magnetizme, ona se dočeka na noge kako god da je baciš.
U filmu ona igra sebe, ima nekoliko dramskih, filmskih akcija i radi to na svoj divni spontani, ležerni način.
Čini mi se da je ovo tek njen početak, da je ona kod nas doduše superzvezda, ali na jedan način koji ne koristi sve njene mogućnosti.
Ubacio sam neplanirano malu pevačku numeru u jednu scenu u kafani i sećam se da se ona, koja je tada prvi put stala pred filmsku kameru, sjajno snašla.
Ona jednostavno ima neki višak medijskih čula.
Kasnije je ona postala velika zvezda, "Brena nazionale", i Raka me je pozvao sa željom da ja režiram taj film koji su planirali.
Na kraju, Brena nije mogla da posveti mesec dana samo snimanju filma. S mukom smo pronalazili termine, ali ona zaista ima svoje fluide, svoje magnetizme, ona se dočeka na noge kako god da je baciš.
U filmu ona igra sebe, ima nekoliko dramskih, filmskih akcija i radi to na svoj divni spontani, ležerni način.
Čini mi se da je ovo tek njen početak, da je ona kod nas doduše superzvezda, ali na jedan način koji ne koristi sve njene mogućnosti.
"Nema problema" nije film bez problema
START: Koliko je
sniman film?
MILOŠEVIĆ:
Dvadeset pet dana, znači malo više od beogradske norme za express-filmove, mada čovek uvek priželjkuje 50 dana. Međutim, snimati 20
dana znači potrošiti do 15.000 m trake, a 50 dana čak 25.000 m.
Film bi sigurno bio bolji, ali to neko treba da plati.
Film bi sigurno bio bolji, ali to neko treba da plati.
START: Koliko je
koštao film?
MILOŠEVIĆ: To
još ne možemo da znamo. Mi smo sa "EK" potpisali ugovor
na milijardu i po, uz poštovanje stvarne cene koštanja, koja bi
trebalo da dostigne 2 milijarde i 200-300 miliona dinara, što je sada
prosek.
U projekat se uključio i "Union-film", i prikazivačka mreža se odmah zainteresovala, čim se pojavila vest, čim se pomenula Brena.
U projekat se uključio i "Union-film", i prikazivačka mreža se odmah zainteresovala, čim se pojavila vest, čim se pomenula Brena.
START: Koliko se u
izgled filma mešala "EK"?
MILOŠEVIĆ: Nisu
se uopste mešali ni na koji način. Pročitali su scenario, znali su
kako ja radim, znali su koji glumci treba da igraju.
Nema tu nikakvog altruizma, da se razumemo.
Oni su jednostavno izračunali da je to u ovom trenutku za Brenu korisno, a pretpostavljaju i da će povratiti uloženi novac, pa i da će nešto i zaraditi.
Nema tu nikakvog altruizma, da se razumemo.
Oni su jednostavno izračunali da je to u ovom trenutku za Brenu korisno, a pretpostavljaju i da će povratiti uloženi novac, pa i da će nešto i zaraditi.
START: Uz
nesumnjive koristi koje i Brena može imati od komercijalnosti vaših
filmova, gledanost može da bude diktirana i Breninim autoritetom.
Koliko ona pjeva u filmu i kakve su te scene?
MILOŠEVIĆ: Ona
peva tri nove pesme i jednu staru, "Bato, Bato". Peva ih na
koncertu, a pesme su u njenom poznatom stilu, ni narodne ni zabavne,
a iznad svega pevljive. Napisao ih je Bata Kovač i one se zasnivaju
na proverenim obrascima, kao što je i ovaj film prizašao iz istog
načina mišljenja na koji smo radili dosadašnje filmove, naše
komedije zbilje, uz malo "uvrnutosti".
Koncerti su rađeni autentično, kako bismo drukčije našli 10,000 ljudi?
Brenu smo snimali i na pravim koncertima, a dosta inserata, pasaža, radili smo specijalno za film, bez publike.
Koncerti su rađeni autentično, kako bismo drukčije našli 10,000 ljudi?
Brenu smo snimali i na pravim koncertima, a dosta inserata, pasaža, radili smo specijalno za film, bez publike.
START: Ukratko,
šta je siže filma "Nema problema"?
MILOŠEVIĆ: Takve
filmove nije lako prepričati, kao ni "Tesnu kožu". To je
kaleidoskop naših svakodnevnih slika i prizora koje nalazimo
čitajući novine.
To je svojevrsna hronika našeg društvenog života. "Nema problema" nije film bez problema.
Direktoru Pantiću, to jest Nikoli Simiću, upravo puca glava od problema. Radnici hoće da ga biju, a žena da mu izvadi oči što je zanemaruje. Spljiskao je milijarde na gluposti, a sada nema ni za plate. I šta drugo da se radi, nego da se Lepa Brena nagovori da postane kuma Brena.
Koga da krsti? E, to već spada u naše svakodnevno fudbalsko pozorište zbog koga će doktoru Ljubi Tadiću pasti plafon na glavu dok izmasakriranim fudbalerima vadi flašu iz glave i šrafciger iz noge.
A i to nije ništa kad se saberu i sve druge zdravstvene nevolje koje muče portira Nićifora, jer neće naočare već invalidsku penziju, što sve zajedno direktoru Pantiću ide na živce, a Janaćku Janićijeviću, koji igra Nićifora, u rok službe.
Stvari se tako zapetljavaju da ni Lepa Brena ne može lako da ih razmrsi, mada peva nove stvari u punoj formi, dovodeći gledaoce u delirijum, a direktora Pantića u očaj, jer će ga Bata Živojinović, kao Brenin menadžer, suočiti sa istinom da ne računa na svoje velike kombinacije, već na kišu i krompire, kako je to uobičajeno u sličnim prilikama ovakve jedne naše neizbežne komedije, koja nam, kao pred ogledalom, govori kako živimo i s kim živimo.
Gledaoci dobro znaju šta to znači jer se radi o njima samima.
To je svojevrsna hronika našeg društvenog života. "Nema problema" nije film bez problema.
Direktoru Pantiću, to jest Nikoli Simiću, upravo puca glava od problema. Radnici hoće da ga biju, a žena da mu izvadi oči što je zanemaruje. Spljiskao je milijarde na gluposti, a sada nema ni za plate. I šta drugo da se radi, nego da se Lepa Brena nagovori da postane kuma Brena.
Koga da krsti? E, to već spada u naše svakodnevno fudbalsko pozorište zbog koga će doktoru Ljubi Tadiću pasti plafon na glavu dok izmasakriranim fudbalerima vadi flašu iz glave i šrafciger iz noge.
A i to nije ništa kad se saberu i sve druge zdravstvene nevolje koje muče portira Nićifora, jer neće naočare već invalidsku penziju, što sve zajedno direktoru Pantiću ide na živce, a Janaćku Janićijeviću, koji igra Nićifora, u rok službe.
Stvari se tako zapetljavaju da ni Lepa Brena ne može lako da ih razmrsi, mada peva nove stvari u punoj formi, dovodeći gledaoce u delirijum, a direktora Pantića u očaj, jer će ga Bata Živojinović, kao Brenin menadžer, suočiti sa istinom da ne računa na svoje velike kombinacije, već na kišu i krompire, kako je to uobičajeno u sličnim prilikama ovakve jedne naše neizbežne komedije, koja nam, kao pred ogledalom, govori kako živimo i s kim živimo.
Gledaoci dobro znaju šta to znači jer se radi o njima samima.
Kako to samo Pavić zna i ume
START: Tko je
napisao scenarij?
MILOŠEVIĆ:
Siniša Pavić, a to znači da gledaoci mogu da računaju da će medu
junacima na filmu naići i na junake iz svog života, kako to samo
Pavić zna i ume, kao što je to sve pokazao i u "Lafu u srcu"
i u "Tesnoj koži".
Naići će i na Lepu Brenu onako kako je dobro znaju, a i još dosta preko toga.
Toga "dosta" možda nikad nije dosta kad se jedna takva medijska ličnost, kao što je to Lepa Brena, razmahne u punom sjaju, dajući nam još jednom do znanja da se zvezde rađaju, a ne stvaraju.
Naići će i na Lepu Brenu onako kako je dobro znaju, a i još dosta preko toga.
Toga "dosta" možda nikad nije dosta kad se jedna takva medijska ličnost, kao što je to Lepa Brena, razmahne u punom sjaju, dajući nam još jednom do znanja da se zvezde rađaju, a ne stvaraju.
START: Koliko će
trajati film?
MILOŠEVIĆ: 90
minuta. To je fiziološko vreme.
START: Za razliku
od publike, dobar dio kritike ne komunicira s vašim filmovima. Čime
to objašnjavate?
MILOŠEVIĆ:
Filmovi moraju da se prave na način koji će da ih održi na
tržištu. Publici je to savršeno jasno, a velikom delu kritike
nije, i oni sebi zadaju misionarsku, revolverašku, profesiju,
pucajući u leđa svemu onome što neće da bude umetnost.
U pitanju je nerazumevanje, hipokrizija i prevaziđenost. Oni se boje da se ne profanišu i u ime tog straha pljuju na sve što jeste profano, uključujući i moje filmove, a dižu u nebesa i ono što ne razumeju, samo prilepe etiketu: "ezoterija, metafizika, revolucija", još pogotovu "svetska".
Retki su ljudi kao Tirnanić i Tenžera, Tenžerina članke sam jedno vreme isecao i čuvao.
Tirke piše sjajno, ali nezavisno od činjenica, prepravlja stvarnost pa je ona kod njega stvarnija od stvarnosti, što samo znači da je on pisac.
U pitanju je nerazumevanje, hipokrizija i prevaziđenost. Oni se boje da se ne profanišu i u ime tog straha pljuju na sve što jeste profano, uključujući i moje filmove, a dižu u nebesa i ono što ne razumeju, samo prilepe etiketu: "ezoterija, metafizika, revolucija", još pogotovu "svetska".
Retki su ljudi kao Tirnanić i Tenžera, Tenžerina članke sam jedno vreme isecao i čuvao.
Tirke piše sjajno, ali nezavisno od činjenica, prepravlja stvarnost pa je ona kod njega stvarnija od stvarnosti, što samo znači da je on pisac.
Blagonaklon je prema ovoj
"lakoj" kinematografiji, prema modelima supkulture i shvata
da se tu zapravo, radi o nečem sasvim drugom.
Nije tu dilema "Šekspir ili kobasica"; narod zapravo voli i Šekspira i kobasice s pivom, a ni Šekspir ne bi bio to što jeste da nije jeo kobasice s pivom.
Nije tu dilema "Šekspir ili kobasica"; narod zapravo voli i Šekspira i kobasice s pivom, a ni Šekspir ne bi bio to što jeste da nije jeo kobasice s pivom.
START: Vi se decenijama bavite i filmskom kritikom. Vaše kolege istovremeno su i
kritičari vašeg rada na filmu. Kako se osjećate kad vas
osporavaju?
MILOŠEVIĆ: Ja ne
volim olake generalizacije ni kod sebe ni kod drugih; čas posla se
nađe formulacija, ali čim malo razmisliš, vidiš da postoji
dijalektika života koja ti ne dozvoljava da barataš jednostavnim
formulama.
Moje lake komedije su kao laka konjica, stižu masovno na sve strane.
Gledaoci su, naravno, zadovoljni, a preneraženi intelektualni evnusi, naravno, zbunjeni i razjareni.
Sleduje onda uobičajena gužva, prepuna tipično naših pljuvačkih i klevetničkih specijaliteta.
Zamislite, kritičari brane Umetnost od "Tesne kože", jedne tako bezazlene stvarčice, lišene bilo kakvih umetničarskih pretenzija i sličnih trica i kučina.
Leša nema nigde, niko nije tužan, a "Tesna koža" treba da visi samo zato što nije htela da izigrava festivalskog manekena na izanđalu muziku raznoraznih mislilaca u nedostatku dokaza.
Koješta.
Svi bi u umetnike i u tumače umetnosti.
Bez ikakvih drugih briga, koliko košta da košta, ne iz njihovog džepa naravno.
To što je film industrija, roba i bioskopska trgovina, to njih ne zanima.
Ignorisati taj kompleks stvari, anatemišući popularnu produkciju, nije ništa drugo nego zavođenje umetničarskog totalitarizma i ne rešava pitanja umetnosti, ali znači pretvaranje sopstvene sujete i oholosti u lagodnu privilegiju da živiš od svog statusa, a ne od rezultata svoga rada.
U vreme civilizacijskih mutacija i mas-medijske eksplozije, to deluje besmisleno i smešno, ali kad bi samo to bilo besmisleno i smešno.
Moje lake komedije su kao laka konjica, stižu masovno na sve strane.
Gledaoci su, naravno, zadovoljni, a preneraženi intelektualni evnusi, naravno, zbunjeni i razjareni.
Sleduje onda uobičajena gužva, prepuna tipično naših pljuvačkih i klevetničkih specijaliteta.
Zamislite, kritičari brane Umetnost od "Tesne kože", jedne tako bezazlene stvarčice, lišene bilo kakvih umetničarskih pretenzija i sličnih trica i kučina.
Leša nema nigde, niko nije tužan, a "Tesna koža" treba da visi samo zato što nije htela da izigrava festivalskog manekena na izanđalu muziku raznoraznih mislilaca u nedostatku dokaza.
Koješta.
Svi bi u umetnike i u tumače umetnosti.
Bez ikakvih drugih briga, koliko košta da košta, ne iz njihovog džepa naravno.
To što je film industrija, roba i bioskopska trgovina, to njih ne zanima.
Ignorisati taj kompleks stvari, anatemišući popularnu produkciju, nije ništa drugo nego zavođenje umetničarskog totalitarizma i ne rešava pitanja umetnosti, ali znači pretvaranje sopstvene sujete i oholosti u lagodnu privilegiju da živiš od svog statusa, a ne od rezultata svoga rada.
U vreme civilizacijskih mutacija i mas-medijske eksplozije, to deluje besmisleno i smešno, ali kad bi samo to bilo besmisleno i smešno.
Kad bih imao uslova da to radim!
START: Vaš
filmski ukus formiran je na svjetskim standardima kojima je naš
repertoar godinama obilovao, na djelima Forda, Hawksa, Wellesa,
Altmana. Kako mirite autorske ambicije s lošim uvjetima proizvodnje
filma kod nas?
MILOŠEVIĆ: To je
naše opšte pitanje. Kako naši železničari pristaju da se voze
našim vozovima kad znaju kakvi su evropski? Ako bih hteo da budem
sasvim dosledan, morao bih, verovatno, da se osamim, da pređem u
isposnike ili u klošare.
START: Koji je
motiv za rad u takvim uvjetima, ako već imate drugu profesiju?
MILOŠEVIĆ: To je
motiv inata, da uradiš nešto uprkos svemu. Ponešto od toga uspe...
Ja bar uspevam s gledaocima.
Bilo bi dobro kad bismo tome mogli da dodamo i elemente višeg kvaliteta.
Ja sanjam o tome, imam već deset godina jedan odličan scenario, po motivima ruskih modernih klasika, od Babelja na dalje.
To je priča o ljudskoj sudbini, o Oktobru, idejama Revolucije.
Kad bih imao uslova da to radim!
Mogao bih ovde nešto da sklepam, ali bi to bilo izneveravanje vrednosti koje nosi ta literatura.
Svi koji su čitali taj scenario, rekli su da je sjajan, ali to pripada mojim snovima. Stvarnost je: snimati male, jeftine komedije...
Bilo bi dobro kad bismo tome mogli da dodamo i elemente višeg kvaliteta.
Ja sanjam o tome, imam već deset godina jedan odličan scenario, po motivima ruskih modernih klasika, od Babelja na dalje.
To je priča o ljudskoj sudbini, o Oktobru, idejama Revolucije.
Kad bih imao uslova da to radim!
Mogao bih ovde nešto da sklepam, ali bi to bilo izneveravanje vrednosti koje nosi ta literatura.
Svi koji su čitali taj scenario, rekli su da je sjajan, ali to pripada mojim snovima. Stvarnost je: snimati male, jeftine komedije...
Razgovarali: Maja Vlahović i Alek Budimlić, obrada: Yugopapir (Start, novembar 1984.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
