Decembar 1984: Teško je reći ko se od nas dvoje više plašio. Ja nisam imala pojma kako treba da se ponašam, a Tifa, opet, nije znao kako bi trebalo da se drži.Dok smo išli prema stanu njegovog prijatelja, gdje smo mogli na miru da obavimo dužnost, jedva da smo izmijenili poneku riječ. Tifa je pozdravio svaku drugu osobu koju smo putem susreli. Sarajevska raja ga dobro poznaje.
Izgledalo mi je kao da su mu sve to prijatelji. U jednoj prodavnici je kupio vino i kafu, i ja sam imala čudan osjećaj da idem na žur.
Nelagodnosti je polako nestajalo, a zamijenila ju je znatiželja i
lagano uzbuđenje.
Tifa je postajao pričljiv.
Ipak, cvikali smo
oboje.
Dok smo, kasnije, sjedeli u sobi
Tifinog prijatelja, dvije stvari su me iznenadile.
Prva je kafa koju
Tifa izvrsno kuha. a druga je njegova izjava:
- Znaš, ja do sada nikada nisam... Ti si
mi prva.
Ja sam odgovorila isto tako iskreno:
- Znaš, i ti si meni prvi.
Tako smo Tifa i ja probili led. Dalje je
sve bilo lakše.
- Za početak, ko ti je dao taj čudni
nadimak, Tifa?
- Kad sam bio mali, nisam znao da kažem
slovo V. Umjesto volim te, govorio sam folim te. Kad je prolazio voz
govorio sam:
"Ide lokomo-tifa!"
I tako, tifa, tifa - ostade Tifa.
- Pričaj mi o svom školovanju.
- U osnovnoj školi bio sam odličan
đak. Kad sam došao u gimnaziju, odmah sam izgubio godinu. Do tada
su mi roditelji vjerovali. Tad sam ih dobro razočarao. Kasnije je
sve bilo u redu, završio sam gimnaziju i upisao se na mašinski
fakultet... Ej, obriši tu kafu s nosa.
- Zašto baš mašinski fakultet?
- Ma znaš, moji roditelji su željeli da studiram nešto aktuelno da mogu sa se zaposlim. Otac je
intelektualac, pa je htio da i ja budem intelektualac. Ništa od
toga. Ja sam rođen da budem muzičar. Meni je muzika dala pedigre.
Stariji brat je završio pravo. Nema posla.
- Kad su ti prvi put rekli da dobro
pjevaš?
- Ja sam muzikalan na mamu. Ona stvarno
strašno dobro pjeva. Od moje pete-šeste godine znao sam čitav
repertoar Indexa.
Jednom me tetka u Zagrebu pitala ko pjeva te
pjesme.
Ja kažem Davorin Popović Pimpek, a ona počne da se smije.
Tada nisam znao što se smije. Kasnije mi je mama rekla da je Pimpek
"ona stvar". A znaš li ti šta znači "pimpek"?
Prvi čin
- Znam, znam. Nego, kad si se ti
ozbiljnije počeo baviti muzikom?
- Krajem prve godine u gimnaziji. Prvo sam svirao bas-gitaru u jednoj grupi, više se ne sjećam kako se zvala.
Bio sam basista i sasvim slučajno sam propjevao. Poslije sam bio basista u grupi Prvi čin.
Mjesec-dva smo zajedno radili, oni su bili
prava heavy-metal grupa. Ja sam bio početnik, neiskusan, nisam mogao da ih prihvatim.
E, onda su me nogirali. Ja sam plakao, mnogo sam
plakao.
Nije prošlo možda mjesec dana, ja sam
prešao u grupu koja je svirala džez-rok. I tada je već krenulo.
Počelo se pričati pomalo da ja nešto pjevam, da dobro pjevam. U
toj grupi sam prvi put bio pjevač.
S njima sam prekinuo, jer mi se
ta njihova muzika nije sviđala. Tu su vokali bili malo zastupljeni.
Onda sam otišao u grupu Paradox. To mi je najmilija grupa prije
moga Topa.
Tada sam otišao u vojsku. U vojsci se nisam mnogo bavio
muzikom. Zato sam dosta pisao tekstove. Znaš, ja se inače bavim
pisanjem. Dosta sam tekstova napisao.
- Šta se desilo poslije vojske?
- Poslije vojske sam kontao da nastavim
sa Paradoxom. Od toga nije bilo ništa, a ja sam ubrzo otišao u grupu
Top, koja je tada već postojala.
Bio je tu još jedan pjevač. Htjeli smo da probamo sa dva vokala. To
je bilo nešto novo, ili se bar nama tako činilo.
Imali samo dosta
koncerata, kao predgrupa, normalno. Imali smo neke velike planove,
trebalo je da snimamo ploču. Pokušaću da budem realan, to je
uglavnom bila moja zasluga jer sam se pročuo kao pjevač.
Ljudi su
bili voljni da nam izađu u susret, ali mi smo još bili nezreli.
Jedan pjevač je otišao, došlo je do neke frke.
Usred te frke, ja
sam otišao na omladinski festival u Suboticu, kao vokalni solista.
Pjevao sam pjesme Davorina Popovića i Kemala Montena "Titovo
buduće doba". To nije bilo takmičarsko veče, nije bilo
nagrada.
Bijeli čin
- Na red je došlo Bijelo dugme?
- E, do Dugmeta ima još fore. U
međuvremenu sam radio malo sa Teškom industrijom. U to doba je bilo
forsirano da nam tekstove piše Duško Trifunović. Ja se s tim nisam
složio i otišao sam.
Tad je uslijedila jedna pauza od dva-tri
mjeseca.
- Kako si se osećao ne radeći ništa?
- Znaš to je jedan od ružnih perioda mog života. Bio sam nesretan, bilo mi je teško što ne radim. Pio sam mnogo. Odao sam se svim porocima.
Gledao sam oko sebe ljude koji znače nešto u muzici, a lošiji su
od mene.
A ja nisam poznavao prave ljude.
- Kako se došao u kontakt s Dugmetom?
Mene je Zoka još ranije poznavao. Sa
grupom Top sam snimao u studiju njegovog brata Fadila Redžića.
Njega je strašno zaintrigiralo kako ja pjevam i ponudio je Zoki da snimi neke numere za Nedjeljni zabavnik.
Meni je bilo veoma stalo, da
na tom planu nešto uradim, jer nam je svako pojavljivanje na TV
mnogo značilo.
Uradili smo jednu pjesmu. Zoki se to svidjelo, pa je
nabacio Goranu da postoji jedan momak koji strašno pjeva.
To je bilo
godinu dana prije Bebekovog odlaska iz Dugmeta. Zoki je predložio Ipetu, koji je priremio samostalni album, da mu ja
gostujem na projektu.
Do realizacije te ploče nije došlo iz nekih razloga.
Tad je došlo do one moje pauze.
I jednog dana dođem
ja kući, a majka mi kaže da me je tražio menadžer Bijelog dugmeta. Tada nisam znao o čemu se radi.
- Iznenadio si se?
- Ma, ima jedna sjajna stvar u svemu
tome. Dvadesetak dana prije tog poziva, ja sam sanjao da pjevam u
Dugmetu. Ozbiljno ti kažem. Ne znam otkud mi ta drskost, ali sam
sanjao da sam pjevač Bijelog dugmeta.
- Da li ti je godio taj poziv?
- Dugme je prva i jedina grupa u Jugi.
To je plafon. U našim okvirima sigurno jest. Zamisli jednog
dečaka koji je odlazio na njihove koncerte, oduševljavao se njima,
a sad odjednom, taj isti dečko je u situaciji da zamijeni Bebeka.
To
je velika čast.
- Da li su ti promene u fizičkom
izgledu teško pale?
- Ja sam dotad nosio dugu kosu i
drugačije se ponašao. Trebalo se privikavati. Nije mi teško palo što sam morao da se ošišam ili
da se drugačije oblačim. Ja bih za muziku sve uradio. Ako treba ići
bez ruke, ja ću ići bez ruke.
- Ajde, priznaj, jesi li se bar malo
uplašio?
- Nisam se plašio. Nisam imao čega da
se plašim. U početku nisam bio ni svjestan šta se sa mnom događa,
u šta sam se uvalio. To je velika odgovornost.
Što se tiče
pjevanja, tu nema problema, mada ima ljudi koji još sumnjaju da Tifa
odgovara Dugmetu. Nisam prepotentan, ali siguran sam u svoje
mogućnosti,
- Smetaju li ti poređenja sa Željkom?
- Ne smeta mi to. Željko je prvi pjevač
u Jugi, ali ja ću biti još bolji. Željko je veliki drugar, cijenim
ga, ali ja bolje pjevam.
Plišani čin
- Slušajući kako pričaš, čovjeku
uopšte nije teško da zaključi da je muzika stvar broj jedan u
tvom životu. Šta je broj dva?
- Moja djevojka i moji prijatelji. Ja sam
ostao isti. Družim se s istim ljudima, izlazim na ista mjesta. Ostao
sam onaj isti blenta koga svako može prevariti.
Ja vjerujem ljudima,
često sam se opekao, ali ne umijem da vraćam. Ne umijem da se
osvetim.
Takav sam po prirodi.
- Kažeš da ne umiješ da se svetiš,
umiješ li bar malo da se braniš?
- Sad ću ti nešto reć’. Ja sam
imao običaj da se tučem sa pankerima. Mrzim pank i sve pankere.
Zamrzio sam pankere onog ljeta kad sam bio u vojsci. Pljuvali su
mog prijatelja koji nije znao da se brani.
Ja sam bio dovoljno lud da
se bijem s njima. Pobio bih se sa svakim ko me dira. Ne dam nikome da
dira mene i moje prijatelje. Ja ne diram nikog, ali ne znam da se
branim.
- S kim spavaš?
- Pa, ja imam lutku sa kojom spavam. To
je, u stvari, jedan plišani miš. Jednom sam bio prehlađen, bolilo
me je grlo, pa sam oko vrata stavio neki šal. Kad sam ja odbolovao,
počeo sam da umotavam tog miša i tako sad spavam s njim.
Nosim ga
uvijek sa sobom kad idem van Sarajeva. To je kao dio moje kuće, mog
grada, moje djevojke.
Ja u svemu uživam. Volim da se mazim. Ne samo u
krevetu, u svakom pogledu. (činilo mi se da je Tifa ocijenio da bih
ja radije razgovarala o nečem "konkretmjem")
Ja ne mogu da te foliram. Da budem
strašan laf ako nisam. Što da te lažem. Da, recimo, od prijatelja
posudim šesto milja da te vodim na neke ručkove i večere, šta ja
znam.
Da te to veče šarmiram, da te dobijem, pa da sutra budem
kokuz. Ja nisam takav. Reci mi, vjeruješ li ti u ljubav?
- Pa dobro, ko koga ovdje ispituje?
- Ma onako pitam. Ja sam takav. Kad tek upoznam neku osobu, ja mogu s njom da razgovaram o najintimnijim stvarima. Ozbiljno ti kažem. Ja se sad baš super osjećam. Baš fino pričamo.
Ljubavni čin
- Jesi li za još jednu kafu?
- Može.
Kada je Tifa došao sa kafom, pokušala
sam da ga podsjetim da je ovo poslovni sastanak.
- Postoji li neka slika koju želiš da
javnost ima o tebi?
- Ma, ne. Volio bih da me vide onakvog
kakav sam. Važno mi je da moji prijatelji znaju kakav sam. Znaš, ljudi imaju dosta predrasuda o ovoj branši. Ja nisam onaj koji pravi
recke. Koji nabada. Mogu. Mogu da iskoristim ovaj moj položaj.
A to me
nervira.
Postoje neke ribe koje možeš imati samo zato što si neko
i nešto. Ima ljudi koji bi da se druže sa mnom samo zato što
sam neko i nešto. A takvih ima dosta. Ne volim to.
- Ljudi misle da je lako biti pjevač.
- Nije tako. Poslije jednog napornog koncerta, svako od nas izgubi neke dvije kile. A
najnezahvalnije je biti pjevač. Kao gitarista ili bubnjar mogu otić' na
binu malo i pripit, mogu otić' neraspoložen, ali pjevač to ne
smije.
Pjevač je onaj koji sebe daje do kraja.
- Ti mi izgledaš kao neko ko je
stvarno sretan.
- Ispunile su se moje želje,
moji snovi. Znam šta hoću. Sigurno gledam u budućnost. Jesam, ja sam sretan čovjek. Gdje ne bih
bio.
Tada sam ja isključila magnetofon.
Mislila sam da sam dovoljna
saznala o Tifi.
Još dugo sam pričala s njim, slušali smo muziku i
ja sam mislila kako je posao novinara nekad stvarno uzbudljiv (ali uzbudljiv u onom pravom smislu te riječi).
Sa nama je sve
vrijeme bio Tifin prijatelj, koji nam je velikodušno obezbijedio
mjesto za razgovor. Kad sam se pozdravila s njima, Tifa je rekao:
- Možda bi ovaj naš razgovor tekao
drugačije, da smo bili nasamo.
- Kako bi to trebalo da shvatim?
- Mislim, možda bi bilo drugačije da
smo bili u četiri oka.
- Dobro, to ćemo probati neki drugi
put.
Više se nisam dala zbuniti.
Tifa i ja
smo se rastali kao neki stari drugari.
Više nismo cvikali.
Razgovarala: Suzana Trbarić, obrada: Yugopapir (Rock, decembar 1984.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
