Smeh je nešto najblagotvornije na svetu jer čovek kroz smeh zaboravlja sve nevolje. Neka to bude makar i za trenutak, ali taj trenutak je dragocen jer je ljudskom biću nemoguće da stalno bude pod tenzijom. Bolje je da ono što je u njemu nagomilano izbije kroz smeh nego kao apel za pomoć, kaže poznati pozorišni, filmski i televizijski umetnik
Popularni Šandebiz,
Pomet, Polutatarinov, grobar u "Hamletu", pripovedač u
"Mrtvim dušama", Geca u Sartrovoj drami "Đavo i
gospod bog", Guliver u TV seriji "Više od igre" i
mnogim drugim, glumac koji je od epizodnog džokeja u predstavi "Na
rubu pameti" načinio krležijansku grotesku, kao što je
Dilber-diku u kabareu "Budilnik" doveo do svestrane
teatralizacije, do nušićevskog prototipa.
Dobro znano lice sa scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta, prvorazredni komičar, Nikola Simić od onih je umetnika koji su glumu kao atrakciju, kao magiju otkrili veoma rano.
Ako se po jutru dan poznaje, onda je već tada, kada je kao dečak na tavanu kuće svog dede priredio predstavu, bilo jasno da se jednom zauvek "zarazio" glumom i da leka nema.
Dobro znano lice sa scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta, prvorazredni komičar, Nikola Simić od onih je umetnika koji su glumu kao atrakciju, kao magiju otkrili veoma rano.
Ako se po jutru dan poznaje, onda je već tada, kada je kao dečak na tavanu kuće svog dede priredio predstavu, bilo jasno da se jednom zauvek "zarazio" glumom i da leka nema.
- Pa, znate kako, sve mora
da ima svoj početak i kraj. Sad posle 20 godina bavljenja ovim
poslom, kada vratim film unazad i to mnogo, mnogo unazad, kad sam
imao 15-16 godina, onda vidim da svaki čovek nosi u sebi začetak
onoga čime će se baviti manje ili više uspešno.
Mislim da je pogrešno kad neko kaže za sebe da je promašio profesiju.
Svako od nas je predodređen da bude ono što je.
Začeci mog bavljenja glumom datiraju od vremena kad sam u zgradi na Topličinom vencu, na tavanu počinjao sa drugom decom - Stanimirom, Mirom, Ljubom - da pravim pozorište.
Stari frižider nam je služio kao scena.
Sećam se, predstava se zvala "Tri hajduka".
Bio sam i scenograf i kostimograf (naravno, tada nisam znao da se to tako zove).
Našli smo jedno staro korito i prevrnuli ga. To su bila sedišta.
Kako je nastojnik zgrade čika Andrija Perišić, sad maskota Skadarlije, bio jako strog, "gledaoci", klinci iz okolnih ulica, su jedan po jedan, u tišini morali da se pentraju na tavan.
Osvetljenje je bilo pomoću baterija, u raznim bojama.
Ko zna dokle bi to pozorište vekovalo da se nije dogodio jedan nesrećni slučaj. Taj nesrećni slučaj povezan je sa zavesom.
Mislim da je pogrešno kad neko kaže za sebe da je promašio profesiju.
Svako od nas je predodređen da bude ono što je.
Začeci mog bavljenja glumom datiraju od vremena kad sam u zgradi na Topličinom vencu, na tavanu počinjao sa drugom decom - Stanimirom, Mirom, Ljubom - da pravim pozorište.
Stari frižider nam je služio kao scena.
Sećam se, predstava se zvala "Tri hajduka".
Bio sam i scenograf i kostimograf (naravno, tada nisam znao da se to tako zove).
Našli smo jedno staro korito i prevrnuli ga. To su bila sedišta.
Ju, moje ćebe!
Kako je nastojnik zgrade čika Andrija Perišić, sad maskota Skadarlije, bio jako strog, "gledaoci", klinci iz okolnih ulica, su jedan po jedan, u tišini morali da se pentraju na tavan.
Osvetljenje je bilo pomoću baterija, u raznim bojama.
Ko zna dokle bi to pozorište vekovalo da se nije dogodio jedan nesrećni slučaj. Taj nesrećni slučaj povezan je sa zavesom.
Pa, sad vi pitate kakve
veze ima nesrećni slučaj i zavesa. Ima.
Zavesa je bila napravljena od jednog starog ćebeta koje smo ukrali od komšinice.
Videli smo kako se luftira i javila nam se jedna monstruozna ideja da od njega napravimo zavesu.
Bilo je istrošeno i iscepano, isprano, eto, zvalo se ćebe.
Zavesa je bila napravljena od jednog starog ćebeta koje smo ukrali od komšinice.
Videli smo kako se luftira i javila nam se jedna monstruozna ideja da od njega napravimo zavesu.
Bilo je istrošeno i iscepano, isprano, eto, zvalo se ćebe.
Ali, naše pozorište i
našu predstavu rasturila je baš ta komšinica koja je provalila na
tavan i uzviknula:
"Ju, moje ćebe"!
Naravno, to je bio samo deo ćebeta, i zavesa se definitivno spustila na to pozorište.
Publika se razbežala, ja sam se jedva izvukao iz starog frižidera.
Tako je moj pokušaj da napravim pozorište propao, ali je zametak proklijao u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u dramskoj sekciji, u predstavi Čehova "Na glavnom drumu" u kojoj sam igrao glavnu ulogu.
Kasnije sam diplomirao na Akademiji u klasi profesora Kulundžića, izuzetnog pedagoga, druga i prijatelja.
"Ju, moje ćebe"!
Naravno, to je bio samo deo ćebeta, i zavesa se definitivno spustila na to pozorište.
Publika se razbežala, ja sam se jedva izvukao iz starog frižidera.
Tako je moj pokušaj da napravim pozorište propao, ali je zametak proklijao u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u dramskoj sekciji, u predstavi Čehova "Na glavnom drumu" u kojoj sam igrao glavnu ulogu.
Kasnije sam diplomirao na Akademiji u klasi profesora Kulundžića, izuzetnog pedagoga, druga i prijatelja.
- Vaš brat takođe
glumac Slavko Simić odvraćao vas je od glume, a vi ste tvrdoglavo
sledili sebe.
- Jeste, jer je spoznao gorčinu ovog posla. Ali, znate, dok čovek ne udari glavom o zid ne može da se opameti.
Gorčine je neosporno bilo, ima je i dan-danas, jer je ovo posao emocija.
Nekada i sitnica može da vam zada bol, da vas učini takvim da ponekad kažete sebi:
"Zašto sam uopšte počeo da se bavim ovim poslom".
Posle toliko godina bavljenja glumom smatram, i to kažem odista skromno, nemojte to shvatiti kao pozu - da imam talenta i da se koliko-toliko uspešno bavim ovim poslom.
"Laf u srcu"
- Da li biste sad vi
pokušali nekog da odvratite od glume?
- Možda bih rekao da se
ne bavi ovim poslom, ali ne bih toliko insistirao kao što je
insistirao moj brat. Mislim da čovek jedino sopstvenim iskustvom
može da dođe do saznanja.
Ja sam bar uvek išao glavom kroz zid, na sreću, probijao sam zidove a glava je još uvek cela.
Ja sam bar uvek išao glavom kroz zid, na sreću, probijao sam zidove a glava je još uvek cela.
I na sreću publike.
Razigran u svakoj svojoj ulozi, Nikola Simić spreman je da samo mimikom izazove urnebesni smeh.
- Pitamo ga šta misli o smehu, nismo li se previše uozbiljili.
Razigran u svakoj svojoj ulozi, Nikola Simić spreman je da samo mimikom izazove urnebesni smeh.
- Pitamo ga šta misli o smehu, nismo li se previše uozbiljili.
- Smeh je nešto
najblagotvornije na svetu. U smehu, kroz smeh, čovek sve nevolje
zaboravlja. Neka to bude i za trenutak, ali je taj trenutak dragocen.
Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da izbije ono nagomilano u njemu.
Bolje je da to izbije kao smeh nego kao apel za pomoć na telefonu Neuropsihijatrijske klinike.
Mislim da nemamo dovoljno smeha.
Publika je željna komedije.
Dokaz je predstava "Buba u uhu" i uvek prepuna sala.
Na žalost, od "Zajedničkog stana" naovamo, nije se još pojavila jedna naša komedija koja bi dostigla nivo "Bube".
Voleo bih da nije tako.
Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da izbije ono nagomilano u njemu.
Bolje je da to izbije kao smeh nego kao apel za pomoć na telefonu Neuropsihijatrijske klinike.
Mislim da nemamo dovoljno smeha.
Publika je željna komedije.
Dokaz je predstava "Buba u uhu" i uvek prepuna sala.
Na žalost, od "Zajedničkog stana" naovamo, nije se još pojavila jedna naša komedija koja bi dostigla nivo "Bube".
Voleo bih da nije tako.
- Šta mislite o filmu
"Laf u srcu"? Da li ste se dvoumili kad je trebalo da
prihvatite ulogu u tom filmu?
- To je komedija lakog
žanra čija je namera da zabavi i razgali. Dobio sam scenario koji
je fantastičan i neobično sam se obradovao.
Jer, to je prvi put da nešto zaigram na filmu iz te moje nazovimo je, krvne grupe.
Jer, to je prvi put da nešto zaigram na filmu iz te moje nazovimo je, krvne grupe.
- Da li je glumac u
pozorištu u prilici da bira ulogu?
- Postoje samoupravni
organi, umetničko veće, upravnik, pomoćnik upravnika za umetničke
poslove - oni moraju da budu ti koji će da prate svakog glumca, da
osete koji je glumac za šta.
Sigurno je da nas 10 ne može iste godine da igra glavne uloge.
Ali treba rasporediti te glumce.
Ja sam sad u naponu snage. Znači, sad me treba koristiti. A unazad nekoliko godina sam čamio.
Šta sam igrao! Nisam igrao ništa, a mogao sam da igram. Oni ljudi koji vode pozorište, oni moraju da vode brigu i o glumcima.
Sigurno je da nas 10 ne može iste godine da igra glavne uloge.
Ali treba rasporediti te glumce.
Ja sam sad u naponu snage. Znači, sad me treba koristiti. A unazad nekoliko godina sam čamio.
Šta sam igrao! Nisam igrao ništa, a mogao sam da igram. Oni ljudi koji vode pozorište, oni moraju da vode brigu i o glumcima.
- Da li u vašoj kući
takva briga postoji?
- Poslednjih godina
ratujemo s upravnicima. Uslovno sam rekao ratujemo. Ne ratujemo, već
tražimo odgovarajućeg čoveka koji će voleti pozorište i glumce.
Biti upravnik pozorišta je crnački posao, od jutra do mraka.
E, on ne može da bude činovnički. Upravnik je otac, a mi smo članovi porodice. On mora da zna svakog glumca u glavu, šta misli, kako misli i šta mu treba.
Biti upravnik pozorišta je crnački posao, od jutra do mraka.
E, on ne može da bude činovnički. Upravnik je otac, a mi smo članovi porodice. On mora da zna svakog glumca u glavu, šta misli, kako misli i šta mu treba.
Pauza duga kao večnost
- Da li ste ikad imali
tremu?
- Trema uvek postoji. Međutim, sa godinama ona je u
razumnoj meri. Sećam se ranijih godina. Nije bilo lako, s obzirom da
sam tek ulazio u ovaj svet koji mi je bio nepoznat.
Sećam se jedne scene, kad sam upao u predstavu "Poseta stare dame" umesto Mije Aleksića koji se razboleo.
Trebalo je da igram policajca. Bila je to jedna veća uloga.
U trenutku kad je trebalo da kao policajac intervenišem, zaboravio sam tekst.
Mada je sufler od mene bio samo dva metra, video sam ga kako otvara usta, ali nisam ništa čuo.
Imao sam utisak kao da se pozorišne daske otvaraju, da propadam kroz tunel.
Sećam se jedne scene, kad sam upao u predstavu "Poseta stare dame" umesto Mije Aleksića koji se razboleo.
Trebalo je da igram policajca. Bila je to jedna veća uloga.
U trenutku kad je trebalo da kao policajac intervenišem, zaboravio sam tekst.
Mada je sufler od mene bio samo dva metra, video sam ga kako otvara usta, ali nisam ništa čuo.
Imao sam utisak kao da se pozorišne daske otvaraju, da propadam kroz tunel.
Učinilo mi se kao da je večnost, međutim, bila je to samo pauza od
dve-tri sekunde, dok se nisam setio teksta i nastavio...
- Postoji li neka novčana
stimulacija za doprinos u predstavi ili izvanredno odigranu ulogu?
- Na žalost, ne. Trebalo
bi da postoji. Mi imamo i norme, ali nemamo para. To je ono što je
vrlo bolno. Naša najveća plata je milion i osamsto (starih), a neki
ljudi koji su se tek zaposlili u startu imaju milion.
Moja norma je osam predstava mesečno, a igram i po 17-18.
Uvek sam isto plaćen.
Ne bunim se, jer volim svoj poziv.
Ali, mi glumci se pitamo gde se nalazimo, da li smo potrebni ovom društvu.
Moja norma je osam predstava mesečno, a igram i po 17-18.
Uvek sam isto plaćen.
Ne bunim se, jer volim svoj poziv.
Ali, mi glumci se pitamo gde se nalazimo, da li smo potrebni ovom društvu.
- Danas se glumci ipak
manje "pate", zahvaljujući angažovanju na filmu i
televiziji...
- Pa, nismo svi u toj
situaciji. I to neće dugo trajati. Bilo je godina kad uopšte nisam
radio nigde. Živeo sam od plate u pozorištu.
Pa i sad ne mogu da se oslonim na televiziju i film.
Na filmu sam igrao smene na uštap. Na televiziji, ne mogu da kažem, dosta, ali to nije stalni izvor prihoda.
Pa i sad ne mogu da se oslonim na televiziju i film.
Na filmu sam igrao smene na uštap. Na televiziji, ne mogu da kažem, dosta, ali to nije stalni izvor prihoda.
- Vaše preokupacije van
glume?
- Čovek ne sme da bude
rob svog poziva, u bukvalnom smislu rob, jer se vrlo brzo istroši.
Negde inspiracija mora da se crpe sa strane.
Za mene je to plac koji imam u Progaru na kojem bih želeo da napravim neku kućicu.
Međutim, ne daju mi. Kažu da je zabranjeno, da nemamo dovoljno površine zemljišta, da je to uslovljeno s dve i po hiljade kvadrata, a ja nemam toliko.
Treba da čekam taj trenutak kada će mi opštinari dozvoliti da napravim brvnaru ili baraku, jer sam veliki zaljubljenik prirode.
Za mene je to plac koji imam u Progaru na kojem bih želeo da napravim neku kućicu.
Međutim, ne daju mi. Kažu da je zabranjeno, da nemamo dovoljno površine zemljišta, da je to uslovljeno s dve i po hiljade kvadrata, a ja nemam toliko.
Treba da čekam taj trenutak kada će mi opštinari dozvoliti da napravim brvnaru ili baraku, jer sam veliki zaljubljenik prirode.
Volim da sam neprimećen
- Da li ste kao
zaljubljenik Save razmišljali da napravite splav?
- Imam dosta veliki brod
sa svim udobnostima koje poseduje jedan splav...
Pomalo nervozan, ali to
vešto prikriva smirenim govorom, jasnim rečenicama.
Imamo utisak da ga intervju i kao "novinarska pojava" zamaraju.
Imamo utisak da ga intervju i kao "novinarska pojava" zamaraju.
- Šta mislite o
intervjuima?
- Pa, znate, šta, ne
volim ove razgovore. Ja vas razumem. To je vaš posao. I vi morate da
živite od nečega.
Novinari, normalno, jure za senzacijama, a ja nisam od tih glumaca, ne pravim neke ekscese da bi se pisalo o meni.
Uopšte, volim da sam neprimećen.
Novinari, normalno, jure za senzacijama, a ja nisam od tih glumaca, ne pravim neke ekscese da bi se pisalo o meni.
Uopšte, volim da sam neprimećen.
- A slava?
- Ne treba na tome graditi
neke druge stvari, to su jako loši temelji koji brzo propadaju.
- Mislite li da treba
više davati šansi mladima?
- Neosporno. Ali i to je
velika greška novinara što ljude koji su tek zakoračili u ovaj
svet uzdižu do olimpijskih visina, a ti isti ljudi često tek tako
nestanu.
Imam utisak da ste vi novinari kao sezonski radnici - ukoliko je letina bogata, prinos je veći.
Kad sam započinjao ovaj posao, gledam piše se o ovom i onom...
Igrao sam tad u filmu "Sam" Vlade Pogačića, u meni najdražem filmu.
Dugo se posle toga nije pisalo o meni.
Bilo mi je malo i žao.
Ali, danas vidim da mladi ljudi ne oskudevaju u tome.
Ako napravi jednu ulogu, eto ga u desetak raznih časopisa, daje razne izjave.
Možda je to tako bolje.
Uvek za sve što se dešava kažem: ko zna zašto je to tako dobro...
Razgovarala: Danica Božović, obrada: Yugopapir (Nada, januar 1982.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
Imam utisak da ste vi novinari kao sezonski radnici - ukoliko je letina bogata, prinos je veći.
Kad sam započinjao ovaj posao, gledam piše se o ovom i onom...
Igrao sam tad u filmu "Sam" Vlade Pogačića, u meni najdražem filmu.
Dugo se posle toga nije pisalo o meni.
Bilo mi je malo i žao.
Ali, danas vidim da mladi ljudi ne oskudevaju u tome.
Ako napravi jednu ulogu, eto ga u desetak raznih časopisa, daje razne izjave.
Možda je to tako bolje.
Uvek za sve što se dešava kažem: ko zna zašto je to tako dobro...
Razgovarala: Danica Božović, obrada: Yugopapir (Nada, januar 1982.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)