Ivica: Slušaj, to su dve stvari: "Oko moje glave" i "Mali čovek". One su na nesreću nešto lošije ispale kad smo ih snimili... Ispalo je malo nategnuto i... Koja: Ja sam bio prvi put u studiju i video sam da se oseća svaki udarac... Ivica: "Ona se budi" zvuči opasno! Bubnjeve sam tako snimio, da to nije normalno!
Posle Idola i Električnog orgazma, na red su stigli Šarlo akrobata i sa njima završavamo ovaj mali ciklus upoznavanja novotorija iz muzičkog Beograda koji je probuđen iz sna. Milan, Koja i Ica razgovarali su sa Petrom Lukovićem, a vernu reprodukciju tog verbalnog koncerta prenosimo vam u obliku minijaturne drame u nekoliko činova. Pošto ste kupili karte, zauzeli svoja mesta, red je da se zavesa podigne ...
LICA: Milan gitarista, Ivica Vdović bubnjar, Koja basista, čovek koji pita i još dve epizodne uloge.
Kratak sadržaj
iz prethodnih nastavaka:
Skupljeni zajedno, Milan, Koja i Ica su Šarlo akrobata. Ako ih prebrojite, shvatićete da se radi o triju, ako ste ih slučajno čuli opet ste shvatili da se radi o bendu autentične, jasne muzičke orjentacije koja inkorporira savremene rock trendove, sa obiljem znoja, energije i ubeđenja. Do sada imali desetak koncerata i mnogo više komplimenata. Nedavno snimili nekoliko pesama koje će se, nadamo se, uskoro pojaviti na plastici.
Tu ova epizoda i
počinje.
I čin
M: Snimili smo
četiri pesme: "Oko moje glave", "Niko kao ja",
"Mali čovek" i "Ona se budi".
I: Sve je bilo
super; Snimali smo kod Enca i sve što smo hteli to smo i dobili.
Nije bilo nerviranja, imali smo dosta vremena, naravno, u razumnim
granicama.
P: Imali ste
kontakte s RTB-om?
M: Da. Oni su jako
spori, kod njih treba da se čeka ... da Živka Živanović završi
svoj treći LP. Tako, recimo.
M: Sada radimo za
"Jugoton". To će izaći na jednom kompilacijskom albumu.
P: Šarlo akrobata
ne tapka u mestu. U stalnim ste promenama, uvek ima nešto novo.
I: Tek će sada da
se promeni. To ide nabolje. Ono kad smo se skupili s Pankrtima, na
tom prvom našem koncertu, to vreme je bilo puno energije ...
K:
Du-du-du-du ... (uzima jabuku i pokazuje).
I: ... da, takvo
sviranje. Sad se malo menjaju stvari. Sviđa nam se da se instrumenti
minimalnije sviraju, da se stvari razdvoje, da se na tri nivoa razne
stvari dešavaju.
K: Vežbamo,
uvežbaniji smo, imamo nove stvari i zato hoćemo što pre ovo da
snimimo. Šta više, neke stare stvari nam se već ne sviraju ...
P: Ne razmišljate
o albumu?
K: Uvek
razmišljamo... ali, mislimo da je rano. Prvo da prođe singl, posle
ćemo lako.
I: Snimili smo
strašno "Ona se budi", to moraš da čuješ.
M: Ne damo nikom
da uradi ono što ne želimo. Imali smo ideja kako ćemo to da
snimimo pre nego što smo ušli u studio, maltene čitav plan šta
ćemo i kako ćemo. Kako bubnjeve, kako bas, kako gitaru, kako glas
...
K: I klavir! To
obavezno da zapišeš!
II čin
Ista lica u ovom činu sa više čaša ispred sebe. Pije se sok i jedno alkoholno piće. Jabuke nestaju brzinom svetlosti. Govori se u glas, kao da kasetofon ne postoji.
K: Zato što smo
najbolji! (replika na komentar ispitivača).
P: Zašto ste najbolji?
K: Zato što sam
ja najbolji basista, što je on najbolji gitarista (prst upravljen na Milana),
zato što je on najbolji bubnjar (ruka ka Ici), zato što smo
najbolji pevači!
P: Dokaži!
K: Mislim, to svi
kažu, pa moram i ja. Obavezno ovo napiši!
P: Odnos
establishmenta i alternativne scene?
I: Nećemo da se
svađamo i pljujemo. Ljudi se zavuku u jedan fazon i to rade sto
godina. Dosta je toga! Sad sviramo onako kako nam se sviđa ... Posle
punka, kad je sve puklo, možeš da eksperimentišeš, da radiš šta
hoćeš ...
K: To je dobro!
I: Punk je tako
velika stvar da ...
K: Meni je oduvek
smetala moja uloga u svemu tome, mislim kad sam počeo da sviram.
Moja uloga je bila (ozbiljan izraz) da sviram tu-tu-tu ... a ja sam
imao mnogo ideja u glavi koje možda nisu bile tako lepo
iskristalisane, i tada se nešto desilo. Bilo mi je dosadno da sve
vreme imam jedan bluz ton na basu ...
M: Dok se nije
pojavio punk znalo se ko šta svira: bas svira tum-tu-tum-tu, solo svira
gitara, bubnjevi su zaduženi za ritam, i onda se promenilo sve.
K: Sad je super!
Sad svi sve sviraju, nema određene uloge.
P: Kako vas je, sa
takvim idejama, publika primila prvi put?
K: Prvi put je
bilo u SKC-u ...
I: Nisu se
oduševili... Moj najbolji drug me pita "šta je, bre, ovo, šta
vi to radite?". Puno ljudi to i danas ne kapira, oni su u svom
starom fazonu koji voze decenijama ...
K: Sve je počelo
da se pakuje ...
I: Malo se smirilo
...
K: Još
o punku: mnogo mi je prijalo ono prvo udaranje u glavu.
M: Meni se to onda
nije svidelo, u životu! Tek sad, u stvari pre godinu dana, ukapirao
sam o čemu se radi, uši ti se promene, treba da prođe neko vreme
da se u glavi nešto slegne ...
P: Imate li
iluziju da publiku ipak možete da promenite sa onim što im nudite?
I: Klinci novi
dolaze i slušaju ...
M: Ako već mora
da se kaže šta smo, da li smo jazz-rock ili šta ja znam, onda smo
punk grupa.
I: To nema veze.
Ko zna o čemu se radi shvatiće ... Što se naše publike tiče, to su
mladi ljudi kojima je dosta onoga što su do sada slušali, koji s
ovom muzikom žive i kojima je lepo.
M: Na našim
koncertima publika još nijednom nije mogla da čuje tekstove, zbog
tehničkih uslova. Mislim da će klinci da ukapiraju naše tekstove.
K: To nije krajnji
cilj. Krajnji cilj mi je da se dobro osećam, ja mogu da budem deo
publike, ali ja sviram ...
III čin
Jabuka više nema, Camel, Marlboro i Drina su na izmaku snaga, kasetaš se popalio, razgovor i dalje teče. Dekor je još uvek isti, ulazimo u finalni obračun i tiho, psihološko nijansiranje.
P: Jure vas
menadžeri?
I: Ima, kol'ko
voliš. Nude nam hiljadu dinara po koncertu, a oni uzimaju u džep
deset-petnaest puta više.
P: Nije bilo
normalnih ponuda?
I: Nema normalnih
čoveka (čitaj: ljudi)...
P: Nova muzička
klima kod nas?
K: Ima uslova da
to bude stvarno dobro, ali ja se plašim: sve se pakuje, na
isti način, samo se sad zove new wave ... Jer, neko će sad da izda
ploču i reći će - to je new wave. Ma koliko ne želeo da imam tu
etiketu, ja se ipak osećam kao "nju vejver".
I: Nemoj da nas
pitaš za situaciju u Beogradu. To smo davno prežalili: i Dom
omladine i...
K: Dom silosa!
P: Ipak,
kontaktirate li sa klincima koji rade svoju muziku, recimo da ih
pomenemo ...
I: Urbana gerila,
Krvna zrnca, Košulje Erou, Radijatori, Moroni, Poluljudi...
M: Nije sigurno,
ali ćemo možda uskoro napraviti mali koncert. Sviraće Urbana
gerila, Radijatori, Arhiva ...
K: Da napravimo i
mi poselo!
I: Volimo da
sviramo ska, reggae... i dobro ga sviramo, ali to nam nije cilj. Već
je dosadno svirati 4/4 ...
P: Koje vaše
pesme stvarno gurate?
I: Slušaj, to su
dve stvari: "Oko moje glave" i "Mali čovek".
One su na nesreću nešto lošije ispale kad smo ih snimili... Ispalo
je malo nategnuto i...
K: Ja sam bio prvi
put u studiju i video sam da se oseća svaki udarac...
I: "Ona se
budi" zvuči opasno! Bubnjeve sam tako snimio, da to nije
normalno!
M: Dve stvari su
super ozbiljne, ostale dve su za zezanje.
P: Kako da vas
zovem?
I: Koja želi da bude Koja.
Milan je Mladenović. Ja bih voleo kad bih svoje prezime pročitao
onako kako i jeste: Vdović. To je sve.
Finale
Prilog broj 1. Deo teksta
iz pesme "Tebi je tvoj mozak drag":
"Tebi je tvoj mozak drag, želeo bi da je veći no sad, meni je tvoj mozak drag, uradiću da je veći no sad"
P.S. Bio je ovo
kolaž-intervju sa grupom (VIS) Šarlo Akrobata.
Fotose je napravila
ženska drugarica Nada Nešin, oko teksta se pomučio pomenuti
ispitivač P. Luković, a cela avantura završila se uveče oko 23
časa kada je lift krenuo u prizemlje.
Što bismo rekli - to je sve i
stvarno nema više.
Razgovarao: Petar Luković, obrada: Yugopapir (Džuboks, novembar 1980.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)