Na čoveku sve mora biti lepo i duh i telo i odelo - kako je rekao Čehov. Ja se odevam usput, više iz istorije umetnosti, nego iz butika i modnih časopisa, jer mislim da ono što je na vama govori o onome što vi zapravo mislite. Ali, čovek koji čita ili računa, ne pripada polu nego vrsti, a ja želim da znam da sam u određenom vremenu bila svesna svega onoga što se događalo oko mene - kaže Borka Pavićević, dramaturg "Ateljea 212", član Selekcione komisije 15. Bitefa
Septembar 1981: Kad žena počne da se bavi poslom koji je, po nekim shvatanjima "muški", onda nije retko da kao rep krenu za njom da se vuku razni epiteti. Za Borku Pavićević, dramaturga "Ateljea 212", ženu koja je već dugo godina vezana za Bitef, može se s punim pravom i bez ikakve surevnjivosti, reći da je uspešna osoba.
To joj, za divno čudo, ne osporavaju ni muške kolege, ali nakon serije televizijskih emisija "Ženski rod - muški rod" u kojoj je ona bila jedan od koscenarista, dobila je etiketu feministkinje.
U ovom razgovoru biće reči i o tome, ali smo želeli da nešto više saznamo o ovoj veoma zanimljivoj osobi i nešto o Bitefu čiji je zaljubljenik.
- Na Bitef sam došla kao
veoma mlad čovek i, naravno, nisam u tom trenutku bila svesna da će
i Bitef i njegovo iskustvo postati istorija.
Nadam se da će Jovan Ćirilov uskoro pristupiti radu na jednoj knjizi u kojoj ću i ja učestvovati, i u kojoj će se ta naša iskustva, doživljaji i kritički stav izneti i oformiti.
I ove godine, pred ovim Bitefom, svako od nas je nevin, kao što je bio i u trenucima otpočinjanja ranijih, no, već samim istekom festivala novih pozorišnih tendencija i ovaj Bitef pratim kao gledalac, kao student Akademije i tako sam ga pratila prve dve godine.
Moj prvi kontakt s njim bio je na samoj pjaceti "Ateljea 212", gde nikad nisam videla takvu živost kao što su, u tom trenutku, bila burna i kontroverzna opredeljenja, isprovocirana publika predstavom "Living teatra".
Uvek ću se sećati tog svog neverovatnog doživljaja da pozorište može da izazove takvu atmosferu da tako uzbudi i izazove gledaoce.
Taj kontakt me trajno vezao za Bitef.
Tada sam imala 19 godina i to se pamti.
Naravno, bila sam veoma ponosna i srećna, kad mi je pred početak trećeg Bitefa telefonirao moj profesor Vladimir Stamenković i rekao da me je Akademija predložila za člana žirija jednog tako uzbudljivog pozorišnog zbivanja.
Nadam se da će Jovan Ćirilov uskoro pristupiti radu na jednoj knjizi u kojoj ću i ja učestvovati, i u kojoj će se ta naša iskustva, doživljaji i kritički stav izneti i oformiti.
I ove godine, pred ovim Bitefom, svako od nas je nevin, kao što je bio i u trenucima otpočinjanja ranijih, no, već samim istekom festivala novih pozorišnih tendencija i ovaj Bitef pratim kao gledalac, kao student Akademije i tako sam ga pratila prve dve godine.
Moj prvi kontakt s njim bio je na samoj pjaceti "Ateljea 212", gde nikad nisam videla takvu živost kao što su, u tom trenutku, bila burna i kontroverzna opredeljenja, isprovocirana publika predstavom "Living teatra".
Uvek ću se sećati tog svog neverovatnog doživljaja da pozorište može da izazove takvu atmosferu da tako uzbudi i izazove gledaoce.
Taj kontakt me trajno vezao za Bitef.
Tada sam imala 19 godina i to se pamti.
Naravno, bila sam veoma ponosna i srećna, kad mi je pred početak trećeg Bitefa telefonirao moj profesor Vladimir Stamenković i rekao da me je Akademija predložila za člana žirija jednog tako uzbudljivog pozorišnog zbivanja.
- Taj period bio je veoma
buran u svetskom teatru...
- Da. Šezdesete godine su
zaista značile eksploziju najrazličitijih teatarskih tvorevina i
stavova o teatru. I onda, kao što to biva u životu i ti se dogodiš
u onome što te najviše zanima i preokupira.
Postoji jedna implicitna i jaka veza između nas i pojava. Nešto u nama odluči da u nečemu učestvujemo.
Treći Bitef bio je godina "Besnog Orlanda", prva pojava Barbe u Beogradu, godina Ričarda Šeknera. Bila sam prosto svečana u tome, postojao je jedan savršen identitet između mene i onoga što se zbivalo na sceni.
Ovo govorim zato što sam potpuno svesna da i danas na Bitef dolazi neko ko to pozorište prima kao što sam ja tada primala, i to izaziva veliku potrebu za svešću o tome šta se čini.
Uvek, kad preko nekog problema pređem, mislim da ima nekog sa 19 i manje godina, da će doći na Bitef i da će ga to zauvek prikovati za pozorište ili ne.
Postoji jedna implicitna i jaka veza između nas i pojava. Nešto u nama odluči da u nečemu učestvujemo.
Treći Bitef bio je godina "Besnog Orlanda", prva pojava Barbe u Beogradu, godina Ričarda Šeknera. Bila sam prosto svečana u tome, postojao je jedan savršen identitet između mene i onoga što se zbivalo na sceni.
Ovo govorim zato što sam potpuno svesna da i danas na Bitef dolazi neko ko to pozorište prima kao što sam ja tada primala, i to izaziva veliku potrebu za svešću o tome šta se čini.
Uvek, kad preko nekog problema pređem, mislim da ima nekog sa 19 i manje godina, da će doći na Bitef i da će ga to zauvek prikovati za pozorište ili ne.
Nova osećajnost
- Ubrzo nakon završetka
studija, dolazite u "Atelje 212" i radite kao dramaturg?
- "Atelje" sam
upoznala zapravo preko Bitefa. Sa svojim kolegom Jovanom Ćirilovim
sam produžila da radim na Bitefu, uređivala sam Bilten, radim
okrugle stolove, a sada sam član te famozne selekcione komisije.
Ali, sve to nije važno.
Važno je što sam sticala potrebu da se neka moja misao oko pozorišta sintetizuje, da uviđam da postoje ljudi koji u jednom trenutku, u svetu i kod nas, uzdahnu i izdahnu isto.
Epohe, društvena događanja i estetika, shvatanje lepog, forme, artizma, imaju neraskidivu vezu sa tim stvarima. Zato i mora da postoji pitanje kako se ti tokovi menjaju, šta ko od koga preuzima. Šta ko u kom trenutku shvata.
Dakle, ja sam prvo kao mlad čovek pisala o Bitefu, pa sam na njemu radila, sa jednom predstavom sam učestvovala na njemu "1918" Miroslava Krleže u režiji Ljubiše Ristića, a potom sam sa jednim od najzanimljivijih reditelja Bitefa, Robertom Čulijem, radila u "Ateljeu 212".
Ali, sve to nije važno.
Važno je što sam sticala potrebu da se neka moja misao oko pozorišta sintetizuje, da uviđam da postoje ljudi koji u jednom trenutku, u svetu i kod nas, uzdahnu i izdahnu isto.
Epohe, društvena događanja i estetika, shvatanje lepog, forme, artizma, imaju neraskidivu vezu sa tim stvarima. Zato i mora da postoji pitanje kako se ti tokovi menjaju, šta ko od koga preuzima. Šta ko u kom trenutku shvata.
Dakle, ja sam prvo kao mlad čovek pisala o Bitefu, pa sam na njemu radila, sa jednom predstavom sam učestvovala na njemu "1918" Miroslava Krleže u režiji Ljubiše Ristića, a potom sam sa jednim od najzanimljivijih reditelja Bitefa, Robertom Čulijem, radila u "Ateljeu 212".
- Sretali ste se s puno
svetskih pozorišnih stvaralaca. Šta ti susreti znače za vas?
- Oni za mene znače veoma
mnogo. Ono što sam od njih videla i čula uticalo je na moju
samosvest. Bila sam veoma srećna kad sam primetila da moje kolege iz
sveta primaju i shvataju neka moja mišljenja koja nisu mogla da se
probiju u samom "Ateljeu 212".
Bilo mi je drago da imam istomišljenike među tim ljudima i to me je ohrabrilo i na neki način sam rešila problem svoje usamljenosti.
Bilo mi je drago da imam istomišljenike među tim ljudima i to me je ohrabrilo i na neki način sam rešila problem svoje usamljenosti.
- Koliko je sve to
značilo za vašu profesiju dramaturga?
- Pa, videla sam da je za
pozorište potrebno imati mnogo više vizije nego računa, mnogo više
širokog poteza nego štedljivosti, da pozorište najviše donese
onda kad predstavlja najveći rizik.
Istovremeno na nivou profesije, shvatila sam da je dramaturgu mesto na sceni, da su režija i dramaturgija neraskidivo povezane, da je pitanje rada na predstavi učiniti sve u onom trenutku dok proba traje - nema ništa posle, da u pozorištu treba biti spreman i životom i radom i da je to sve.
Istovremeno na nivou profesije, shvatila sam da je dramaturgu mesto na sceni, da su režija i dramaturgija neraskidivo povezane, da je pitanje rada na predstavi učiniti sve u onom trenutku dok proba traje - nema ništa posle, da u pozorištu treba biti spreman i životom i radom i da je to sve.
- Izgleda da vas taj
rizik neobično privlači. Stalno nešto istražujete, tražite novo
u teatru. Šta je to "Nova osećajnost" koja vam je
trenutno najveća opsesija?
- Nova osećajnost je
jedan hipotetični duhovni i pozorišni prostor. To je potreba za
moralnom i estetskom vrednošću. To je pokušaj zasnivanja jedne
romantične vizije pozorišta kao područja sveukupne ljudske obnove.
- A praktično?
- To je udruženje ljudi
koji se dogovaraju da jedan period svog života provedu u zajedničkom
naporu da iskažu ono što osećaju i misle. Praktično, u pivari u
Skadarskoj ulici, postoji i zaslugom "Nove osećajnosti" i
arhitekte Uglješe Bogunovića prostor u kojem se radio "Magbet"
Viljema Šekspira u mojoj adaptaciji i režiji Egona Savina.
Dve otvorene probe u junu pokazale su da je pozorište moguće zasnivati i u prostorima koji nisu sazidani u teatru.
Pripremanje "Ne ja" Semjuela Beketa, takođe u režiji Egona Savina, pokazuje da je prostor pivare izuzetan za naš planirani repertoar koji obuhvata vrhunce dramaturgije i u elizabetanskoj epohi i u 20. veku.
Održavaju se i akcije, svakog petka, takozvani "ska bazar" čije je osnovno uporište u rok muzici, i pokazuje koliko je potencijal mladog gledališta sačinjenog od ljudi koji mogu biti sinovi i kćeri radnika "BIP" pivare u čijem se prostoru nalazimo.
Dve otvorene probe u junu pokazale su da je pozorište moguće zasnivati i u prostorima koji nisu sazidani u teatru.
Pripremanje "Ne ja" Semjuela Beketa, takođe u režiji Egona Savina, pokazuje da je prostor pivare izuzetan za naš planirani repertoar koji obuhvata vrhunce dramaturgije i u elizabetanskoj epohi i u 20. veku.
Održavaju se i akcije, svakog petka, takozvani "ska bazar" čije je osnovno uporište u rok muzici, i pokazuje koliko je potencijal mladog gledališta sačinjenog od ljudi koji mogu biti sinovi i kćeri radnika "BIP" pivare u čijem se prostoru nalazimo.
Ženski rod - muški rod
- Posao koji obavljate,
mnogi smatraju "muškim". Može li se uopšte praviti ta
razlika?
- Nešto smatrati nije
istovremeno i dokaz da je to tačno, isto kao što i govoriti ne
znači uvek misliti. Citirala bih Margaret Jursenar, koja kaže da
čovek koji čita ili računa, ne pripada polu, nego vrsti. To je,
naravno, osnovno pitanje koje jedna žena svojim životom rešava.
Danas, u svetu jedne malograđanske površnosti, u svetu lakih razgovora o temama koje se mogu katastrofalno završiti, mislim da je žena ta koja vezanošću za egzistenciju može da osvesti taj trenutak.
Ja samo želim, po svaku cenu, ma kako neuspešno ili, što je još opasnije, uspešno bilo, da znam za sebe da sam u određenom vremenu bila svesna nekih stvari oko sebe.
Ostalo su sve posledice ovog stava koji može biti dobar ili loš, ali je moj.
Danas, u svetu jedne malograđanske površnosti, u svetu lakih razgovora o temama koje se mogu katastrofalno završiti, mislim da je žena ta koja vezanošću za egzistenciju može da osvesti taj trenutak.
Ja samo želim, po svaku cenu, ma kako neuspešno ili, što je još opasnije, uspešno bilo, da znam za sebe da sam u određenom vremenu bila svesna nekih stvari oko sebe.
Ostalo su sve posledice ovog stava koji može biti dobar ili loš, ali je moj.
- Mnogi vas zbog takvih
vaših stavova smatraju feministkinjom, posebno nakon serije TV
emisija "Ženski rod - muški rod".
- I to sa feminizmom je
jedna od stvari koja kao moda prođe pre nego što bude temeljno
shvaćena. Znate, u nas nije redak običaj da grupa ljudi raspravlja
o knjizi, predstavi, filmu ili o političkoj situaciji, a da pri tom
samo dvoje ili troje iz tog društva tačno znaju o čemu se radi,
tojest, da su to pročitali, videli ili doživeli.
To u osnovi znači da ih se to o čemu govore naročito ne tiče i to je za mene deo malograđanstva, pa ako hoćete i birokratizovane svesti, sa čime ćemo mi imati još mnogo posla.
Isto je i s feminizmom.
Međutim, stvari su znatno dublje. Ako hoćete, one počivaju u nedovoljnom poznavanju čak i nekih Marksovih antropoloških teza i pojedinih stavova levice, čak u njenim najnovijim događajima.
U svakom burnom trenutku ljudske istorije žena se, isto kao i umetnost, javlja kao tema ili nosilac bitnih društvenih i artističkih događaja.
Istovremeno reč feminizam nije mnogo pogodnija od reči intelektualka, ili aristokrat, ili lumper proleter.
No, istorija nam govori da su te takozvane marginalne grupacije (žene intelektualci), za razliku od malograđanskih ekonomističkih, establiranih potrošačkih, korisnih, "pametnih" društvenih grupacija ljudi, uvek nosile ono što, makar i za trenutak, zasvetli a potom ugasne da bi inspirisale neke druge prave žene i prave muškarce.
To u osnovi znači da ih se to o čemu govore naročito ne tiče i to je za mene deo malograđanstva, pa ako hoćete i birokratizovane svesti, sa čime ćemo mi imati još mnogo posla.
Isto je i s feminizmom.
Međutim, stvari su znatno dublje. Ako hoćete, one počivaju u nedovoljnom poznavanju čak i nekih Marksovih antropoloških teza i pojedinih stavova levice, čak u njenim najnovijim događajima.
U svakom burnom trenutku ljudske istorije žena se, isto kao i umetnost, javlja kao tema ili nosilac bitnih društvenih i artističkih događaja.
Istovremeno reč feminizam nije mnogo pogodnija od reči intelektualka, ili aristokrat, ili lumper proleter.
No, istorija nam govori da su te takozvane marginalne grupacije (žene intelektualci), za razliku od malograđanskih ekonomističkih, establiranih potrošačkih, korisnih, "pametnih" društvenih grupacija ljudi, uvek nosile ono što, makar i za trenutak, zasvetli a potom ugasne da bi inspirisale neke druge prave žene i prave muškarce.
- Niste udati, nemate
decu. Pored posla koji vam oduzima mnogo vremena, dođu i trenuci
samoće. Kako vam je tada?
- Vidite, pitanje samoće
je jedno od ključnih pitanja našeg života, isto kao što je to
pitanje erotskog ili pitanje smrti.
Sve što radimo, jeste razrešavanje osnovnih ljudskih preimućstava i ograničenja u odnosu na sve ostale žive i mrtve.
I umetnost i filozofija nastaju u susretu s erotskim ili sa smrću, sa intimom i s javnošću.
I najrafiniranije i najsloženije misli nastaju iz jednog erotskog trenutka kao što se erotika može razviti iz najapstraktnijeg.
Ja imam sreću da sam imala i da imam velike prijatelje u ljudima koji svojim životom i onim što rade, ove osnovne ljudske teme rešavaju iz dana u dan.
Imala sam sreću da mogu da se ponosim svojim prijateljima s kojima sam radila, živela, na koje mislim uvek kad su bitne stvari u pitanju.
Imala sam oca koji me je u mnogome odredio za čijeg života nikad nisam bila sama, a još manje sam to posle njegove smrti.
Ponosna sam i na svoje prijatelje Bogdana Tirnanića, Jovana Ćirilova, Mirka Klarina, Dušana Jovanovića, Ljubišu Ristića, Egona Savina, Dragana Babića...
Sve što radimo, jeste razrešavanje osnovnih ljudskih preimućstava i ograničenja u odnosu na sve ostale žive i mrtve.
I umetnost i filozofija nastaju u susretu s erotskim ili sa smrću, sa intimom i s javnošću.
I najrafiniranije i najsloženije misli nastaju iz jednog erotskog trenutka kao što se erotika može razviti iz najapstraktnijeg.
Ja imam sreću da sam imala i da imam velike prijatelje u ljudima koji svojim životom i onim što rade, ove osnovne ljudske teme rešavaju iz dana u dan.
Imala sam sreću da mogu da se ponosim svojim prijateljima s kojima sam radila, živela, na koje mislim uvek kad su bitne stvari u pitanju.
Imala sam oca koji me je u mnogome odredio za čijeg života nikad nisam bila sama, a još manje sam to posle njegove smrti.
Ponosna sam i na svoje prijatelje Bogdana Tirnanića, Jovana Ćirilova, Mirka Klarina, Dušana Jovanovića, Ljubišu Ristića, Egona Savina, Dragana Babića...
Bili bismo srećni, a ne slobodni
- Stalno prijatelji - muškarci. Šta je sa ženama, sa vašom majkom, na primer?
- Moja majka je jedna savršeno uravnotežena žena. U našoj kući nikad nije bilo važno šta ima komšija ili prijatelj, moja majka nema ambicije iz kojih
proizlazi agresija, takmičenje, konkurencija.
Ona je jedan mir i energija, uvek pozitivna, uvek konstruktivna.
To je energija onih koji grade, dok je moja često, možda ona koja ruši.
Da je po mojoj majci, koja je Čehinja, a ponaša se kao da je rođena na Istoku, u svetu ne bi bilo možda velikih dela, možda ne bi bilo velike slobode, ali ne bi bilo ni laži, ni ratova.
Bili bismo srećni, a ne slobodni.
To je ljudski nagon za usklađenjem i za mirom u svakom smislu.
Ona je jedan mir i energija, uvek pozitivna, uvek konstruktivna.
To je energija onih koji grade, dok je moja često, možda ona koja ruši.
Da je po mojoj majci, koja je Čehinja, a ponaša se kao da je rođena na Istoku, u svetu ne bi bilo možda velikih dela, možda ne bi bilo velike slobode, ali ne bi bilo ni laži, ni ratova.
Bili bismo srećni, a ne slobodni.
To je ljudski nagon za usklađenjem i za mirom u svakom smislu.
- Odevate se
ekstravagantno. Da li je i to deo vaše ličnosti?
- Čovek je između
ostalog, i ono što nosi. To je, takođe, poruka o vama, o vašem socijalnom statusu, intelektualnom nivou,
opredeljenju i svakako telu. Maturirala sam, koliko se sećam, na jednoj
Čehovljevoj temi.
To je bila, parafraziram, da na čoveku sve mora biti lepo i duh i telo i odelo.
Ja se odevam usput, odevam se više iz istorije umetnosti nego iz butika i časopisa. Mislim da ono što je na vama, govori o onome o čemu mislite. Možda je to za nekog ekstravagantno, ali i to sam ja i to je jedan od mojih načina shvatanja slobode.
Razgovarala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, septembar 1981.)
To je bila, parafraziram, da na čoveku sve mora biti lepo i duh i telo i odelo.
Ja se odevam usput, odevam se više iz istorije umetnosti nego iz butika i časopisa. Mislim da ono što je na vama, govori o onome o čemu mislite. Možda je to za nekog ekstravagantno, ali i to sam ja i to je jedan od mojih načina shvatanja slobode.
Razgovarala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, septembar 1981.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)