Generacija 5, grupa na vrhuncu popularnosti: Nismo doveli Gorana zato što je Slađanin burazer

Radi se o tome da je pevača u Beogradu teško naći. Lakše je naći i gitaristu i instrumentalistu, shvataš?Mi ga nismo uzeli što ga je Cajger doveo ili što je Goran Slađanin burazer, to nema veze. On nam je najviše odgovarao. I što je najvažnije: niko od nas nije znao da će Goran da izleti kao neki image, kao Kalember, niti smo hteli da pucamo na to. Ali, bože moj, to je sticaj okolnosti...

Neki ljudi ovog leta stvarno nisu imali sreće. Em što nisu otišli na more i uživali u starim i novim talasima, em su morali da u čarobnom Beogradu (tako punom zabave!) provedu ceo juli cvokotajući na 35° Celzijusovih. Jedan od tih srećnika bio je Petar Luković koji je za uzvrat rešio da zaboravi leto: umesto da se kupa u moru, kupao se u znoju lica svog na jednom koncertu; umesto da sluša akustičare na skalinadama, recenzirao je album Generacije 5, a kao vrhunac napravio je i intervju sa Draganom Ilićem i Bobanom Đorđevićem, članovima iste grupe. Čovek koji je umoran od svega razgovarao je s ljudima koji tvrde da dolaze za pet minuta. Šta je od svega toga ispalo, možete i sami da dokučite, naravno, ako pročitate ovo što sledi...

Ovaj summertime protekao mi je u znaku vrućine i Generacije 5.

Od vrućine sam se sklanjao kako sam znao i umeo, ali od Generation Five - teško.

Tek što sam njihovog pevača video na naslovnim stranicama nekih sedamdesetak magazina, grupa je objavila prvi album, a odmah potom zakazala koncert u beogradskom Domu omladine.

Ništa od svega toga nisam propuštao.

Dakle, bilo je to jednog leta...

Profil u ružičastom: Album

Još od početka svog rada, kada su svojim prvim nastupima i pločama zaintrigirali tako značajnu misaonu površinu kao što je beogradska varoš, momci iz Generacije 5 postali su muzikantski idoli, ljudi za koje su čak i kolege iz branše (redak primer gospodine Ripli!) govorili u superlativima.

Dakle, svi su uslovi postojali da Ilić, Jovanović, Petrović i Đorđević, pojedinačno i kao celina, dokažu vrlo jednostavnu stvar: da su ti ljudi u pravu. Elem, i pored očiglednog talenta i iskustva Generacija 5 sa svoja prva dva singla nije postigla ono što je htela. Umesto instant slave i navodnog jazz-rock opredeljenja vrlo popularnog u pomenutoj varoši Generacija 5 našla se u tipičnoj situaciji da se pita: kuda, kako i zašto.

Promena pevača bila je prvi korak. (Jovan Rašić pevao je na prva dva singla - op. Y.) 

Usledilo je novo iznenađenje: singl "Umoran od svega" koga je napisao provereni komercijalni majstor Kornelije Kovač.

I kao poslastica: ploča je, konačno, za grupu bila kamen temeljac novog perioda, jer je dobro prodata a publika k'o publika nije oklevala da se prepusti novom "image-manu" Goranu Miloševiću.

U suštini, "Umoran od svega" nije bio naročito značajan singl. Polurockerska pesmica čvrstih rifova plenila je neodoljivim refrenom koji je ulazio u uvo brzinom svetlosti i tu se zadržavao.

Sve je bilo tako čisto odsvirano, tako prijazno, da je predstavljalo teškoću oceniti grupu na osnovu tri minuta korektne pop/rock dogodovštine na nivou dobrog hita.

Naravno, album koji su pripremali morao je da bude prava slika grupe, njihovih ideja, raspoloženja i mogućnosti. I kad se pojavio...

Tu ova priča u ružičastom i počinje.

Svoju rockersku pripadnost Generacija 5 obojila je tipičnim američkim kolorom: ono što, recimo, rade Styx, Toto ili Foreigner, u našim uslovima, s malim varijacijama od-do plasira Generation 5.

Koliko je to mana ili prednost, dobro znate iz teorijskog dela o američkom tehnicizmu, ali je činjenica da je G5 svoje muziciranje - dakle, ono što najbolje znaju - istakla u prvi plan, zaboravljajući pritom da album nije i ne može da bude zbir talenata pojedinaca koji će nas, s vremena na vreme, oduševljavati svojim rifovima ili solističkim izletima.

Korak dalje u tom pravcu je i odlazak u Bern, gde su u tamošnjem studiju miksovali i rezali skoro neupotrebljive snimke iz beogradske "petice" (kojoj to ne služi na čast). 

Dakle, dobili smo ispeglanu, ispoliranu, tehnički vrlo dobro ploču, koja formom može da zadovolji i nervozne hi-fi manijake, ali i one koji pored tranzistora s nestrpljenjem čekaju novi hit usred crne, tamne noći.

Produkcija je verno sledila mehanističku notu i u prvi plan izbacila jedan kompaktan, motoričan ritam, na koji se nadovezuju efektne solo deonice u već pomenutom američkom "techno-flash" maniru: osim egzibicija i čiste tehnike, retko da možete da osetite iskru punog emocionalnog naboja koja vas pali i goni da to i to čujete još jednom.

Da se razumemo još jednom: od prvog do poslednjeg takta na ploči instrumentalizacija je u top formi, sve izgleda (to je prava reč!) perfektno i savršeno ... ali, nešto fali da se otkačite i prepustite.

To "nešto" zbir je nekoliko elemenata.

Pre svega, pristup muzici. Album G5 vrlo je sigurna ploča. To je LP bez iznenađenja, bez ekstrema, bez eksperimenata, album koji dobri muzičari mogu kad hoće da naprave brzo, elegantno i vešto.

Drugo, ovo je veoma realan, normalan album. Nema ni malo otkačenosti, "pozitivne nervoze", postoji samo sigurna profesionalnost i talenat na kome se ne škrtari. Ali, zar to može da bude dovoljno?

Generacija 5, zatim, ne štedi na energiji, ali je ona, čini se, ili uludo utrošena ili se izgubila na putu do slušaoca. Kako drukčije objasniti da je većina numera pravljena vrlo hladno, ne-emotivno, bez fluida u koji slušalac može da se utopi i koji može da ga nosi putevima pravog rock ugođaja?

Priznajem, tehničko znanje može da impresionira, ali na tome se ne zasniva jedan LP. Potrebno je barem malo šarma, topline, sugestivnosti a toga, ovde, ima u malim količinama.

Veliki deo takvog utiska može se prebaciti na bezlične, amorfne tekstove koji ništa, i nikom ne govore.

"Dolazim za pet minuta" (tekst Bore Đorđevića) valjda je i najrealniji i najistinitiji deo albuma. Ne uzimajući u obzir nerazumne sentimente...

"Ne boj se/Neću ti ništa/Treba mi rame za plakanje/Treba mi sklonište od buke/Treba mi ljubav i stisak ruke" (ah, ta platonska ljubav) 

... ovo je pravi hit-tekst koji pali na gurku i koji može da se pevuši; drugim rečima, kad ne umara, onda barem odmara sa smeškom.

Ostatak tekstova kreće se u konvencionalnim ljubavnim okvirima gde se šablonski posmatraju odnosi ja-ti-on-ona i gde bolni grč ljubavi počinje da umara.

No, i takvi tekstovi bolji su od pompeznog filozofiranja uprazno u pesmi "Pseto" (još jedan tekst Bore Đorđevića - za utehu: napisao je ovo davno...), gde priča o zgaženom psetu tera na smeh, naročito kad se postavi fatalno triler-pitanje...

 "Da li će zakočiti neko /Na drumu leži zgažen pas/Svi će proći on će ostati/Daleko negde iza nas".

Vratimo se za trenutak muzici. Od osam pesama na albumu, četiri numere zaslužuju da se pomenu. Pored svima dobro pznate teme "Dolazim za pet minuta" (samo da trknem do dragstora po pivo), pesme "Ti i ja" i "Nedelja" imaju za nijansu istančaniji feeling, makar i zbog odličnih instrumentalnih pasaža koji su ovde u funkciji pesme.

Naročito je zahvalan za slušanje Dragan Jovanović koji sipa rifove kao iz mašinke, i čije su solo deonice na celoj ploči upravo sjajne.

Čak i pesma "A ti" ima jedan komercijalni sklad kome je teško odoleti i ko zna - možda je to baš put koji Generacija 5 u budućnosti treba da sledi.

Svi članovi grupe, ruku na srce, daju sve što znaju i umeju: ritam sekcija, Boban Đorđević i Dušan Petrović, sve vreme s istančanom preciznošću radi kao švajcarski sat, Dragan Ilić uspešno filuje prazne prostore svojim klavijaturama, dajući onaj osobeni ton i boju G5, a pevač, pitate se...

Milošević i pored svog skromnog raspona može da računa na izvestan uspeh ako bude nastavio da radi i vežba.

Ovaj album je njegov početak i logično, čovek je podložan raznim uticajima: da li su to Bad Company ili Styx, svejedno je, no činjenica je da u određenim momentima (u "Dolazim za pet minuta") njegov glas deluje bar zanimljivo i funkcionalno. 

Tu i tamo, naročito u sporijim numerama, dejstvuje izveštačeno i nametljivo, čime celu zvučnu sliku pretvara u melodramski poligon i stilsku vežbu za patetiku i orkestar. 

Njegovo pevanje nije spektakularno, često je bez prave snage i ubeđenja, no, ponavljam, jedan album je i njegov prvi ispit. Koliko je u stanju da krene napred i malo se oslobodi grča, moraće sam da razmisli.

Sve u svemu, Generacija 5 nije me oborila s nogu, ali je to možda bio i svojevrstan test i za njih same: opet je aktuelno pitanje - kuda i kako?

Malo više slobode u svirci, malo više eksperimentalnog duha, više dobrih tekstova i bekstvo od definitivnog "techno-flasha" i sličnih uglađenih sindroma za G5 može da znači ružičastu perspektivu. Baza postoji: svi su majstori svojih instrumenata i samo je dilema kuda kanalisati ideje i energiju?

S instrumentalizacijom više problema nema: problem je kako u različitu muzičku teksturu udenuti sav taj talenat, koji treba da sačuva iskru životnog, istinitog i ubedljivog.

Kad ovaj problem reše o Generaciji 5 možemo drukčije da pišemo. U međuvremenu, sklapam stranice dnevnika i slušam jedan divan Krletov solo: šteta što ovako toplih trenutaka nema više!

Profil u zelenom: Koncert

Prvi koncert G5 u Beogradu posle izlaska albuma sasvim logično, zainteresovao je mnoge ljubitelje i prolaznike koji su letnje osveženje potražili u Domu omladine, za "bagatelnu" cenu od sedamdeset dinara po ulaznici. (Džuboks je koštao 20 dinara - op. Y.)

Pošto smo i to pretrpeli (ja nisam: dobio sam besplatnu kartu), sve je krenulo naopako.

Relativno slab razglas i nije bio najveća boljka koncerta: ono što se naslutilo na ploči - nekomunikativnost - stiglo je do džinovskih razmera u situaciju u kojoj smo postojali "MI" i "ONI".

Kao da je zid bio između nas: G5 je svirala, mi smo gledali i slušali. Nije bilo iskrenog zajedništva između ljudi odande i publike odavde, nije bilo ničega, sem hladne, ledene atmosfere.

Oni su se trudili iz sve snage - videlo se, čulo se - no, kakve vajde kad svirka (po običaju skoro perfektna) nije imala paljevine da nas podigne iz letargičnog lenstvovanja u belim foteljama?

Začudilo me je da niko od njih petorice nije kadar da bar za trenutak animira publiku: sve se svelo na TV najave u stilu "sada ćete čuti numeru s LP ploče" ili "sada ćete slušati naš prvi uspeh".

Koliko je to bilo amaterski zamislite sami. I retki pokušaji oratorstva doživljavali su fijasko. Ni Milošević ni Ilić (glavni govornici te večeri na pozornici) nisu se proslavili. Publika ih je gledala kao što se posmatra ekran na kome piše: menjamo traku.

I nije bilo važno što je Krle po ko zna koji put dokazao da je sjajan gitarista: retki trenuci takvog plamena bili su kap u moru monotonije i glečerskog raspoloženja, dok je, paradoksalno, znoj lio potocima zbog dušegupke u sali.

Po onome što se videlo u Domu omladine, Generacija 5 još uvek traži sebe na koncertnom podijumu.

Nije u pitanju samo statično ponašanje, nemogućnost da se dopre do posetilaca, već jedna sveukupna bezlična situacija na sceni gde se pet ljudi sa stoičkom hrabrošću (na tome čestitamo) suprotstavlja ledenoj atmosferi nedirnute, poluradoznale publike. 

Sasvim je jasno da ni komentari posle koncerta nisu išli dalje od prizemnih kritika kojima se niko ne bi obradovao.

Pojedinačno, delovali su sjajno: kao celina ličili su mi na vojsku koja pokušava da se organizuje i krene u juriš, ali je pre toga neprijatelj pobegao i ostavio ih na cedilu.

Još nešto: u želji da dokaže perfekciju, Generacija 5 iz sve snage zapela je da zvuk s ploče reprodukuje "LIVE". Nisu hteli ljudi da se zabavljaju, da improvizuju, da načine ustupak atmosferi i inspiraciji, već su se odlučili za sigurno najpogrešniju kartu i - promašili temu.

Jasno je da publika nije došla da gleda i sluša heroje s ploče, koji se ponašaju kao sopstvene kopije.

Ljubav hoće krv, a ne plastiku.

Kad s tim raščistimo možemo na novi spektakl koji Generacija 5 sprema 30. avgusta na stadionu Tašmajdan. Možda je to prilika da se nadoknadi propušteno i da se nezadovoljnici konačno ubede u pravu stvar.

No, pre nego što krenemo, mala sitnica: razgovor koji smo obećali s Draganom (D) i Bobanom (B)...

Dvostruki žuti profil: Intervju

- Da li je odlazak Jove Rašića iz grupe bio onaj presudan korak koji je Generaciju 5 otrgnuo iz jazz-rock zagrljaja?

- Ne - kaže Boban Đorđević. - Mi smo imali u planu naš zaokret ali boja njegovog glasa nije išla na ovakvu matricu. Videli smo da tu nešto mora da se menja. Znači, došli smo do toga da smo morali da promenimo glas, odnosno vokalnog solistu.

- Jel' bilo problema oko odlaska iz grupe?

- Sigurno da nije bilo nikom lako: ni nama koji to njemu moramo da kažemo, ni njemu koji je to slušao.

- Znači nije bilo suza...

- Nije...

- Da li se još uvek viđate, dolazi li čovek na vaše koncerte?

B: Ne baš tako često, ali viđamo se... Ne verujem da dolazi na koncerte, možda nas gleda na televiziji...

- Dolaskom Gorana Miloševića, G5 je pod svoje uzela jednu potpuno novu publiku. Da li ste o tome razmišljali?

B: Pazi, mi smo bili željni jedne veće publike. Svirali smo dve i po godine, bili svesni da svirački niko ne može da nam zameri... i sad smo videli da je jedino rešenje ako promenimo taj neki pravac u muzici... Odnosno, da nađemo pevača...

Dragan Ilić: Čekaj, da kažem. Radi se o tome da je pevača u Beogradu teško naći. Lakše je naći i gitaristu i instrumentalistu, shvataš? Svi oni bar negde sviraju, a teško je naći čoveka koga niko ne zna, koji praktično anoniman dođe u bend.

Mi ga nismo uzeli što ga je Cajger doveo ili što je Goran Slađanin burazer, to nema veze. On nam je najviše odgovarao. Za razliku od Jove, Goran je mnogo slušao rok, on dobro svira gitaru...

I što je najvažnije: niko od nas nije znao da će Goran da izleti kao neki image, kao Kalember, niti smo hteli da pucamo na to. Ali, bože moj, to je sticaj okolnosti...

- O Goranovom pevanju mnogo se govorilo: te jeste dobar, te nije dobar, te mlad je... Šta G5 misli o tome?

D: Znaš kako je. Goran je stigao na gotovo i sada treba da prođe kroz sve ono što smo mi prošli. Ja sam ubeđen da će on za godinu-dve, možda i ranije, da nađe neki svoj pevački stil i pravac... Čini mi se da je ono u čemu se nismo prešli kod njega - potencijal. On je potencijal i u to sumnje nema.

- Vratimo se muzici. Otkud ta američka orijentacija u zvuku, otkud ta opsednutost perfekcijom, čistotom, tehnikom. Da li je to rock'n'roll?

D: Tu možemo da se nadovežemo na ono što su mnogi zamerili te ovo je čisto, bezgrešno. Mi težimo jednoj perfekciji, al baš zbog tog što smatramo da možemo u okviri toga da pružimo jedan snimak i uopšte jednu LP ploču na kojoj neće biti grešaka na koje je naša publika navikla.

Svi smo mi opsednuti jednom američkom vizijom rock'n'rolla.

B: Hteo bih da kažem da mi dosta vremena provodimo u studiju, mi smo maltene studijski muzičari, što po nama uopšte nije loše Možda baš zato što smo u studiju proveli mnogo vremena, naša ploča je ovakva.

- Ali, album je hladan.

D: Ne znam zašto je to tako. Činjenica je da nama fale živi nastupi, to neosporno. Mislim da ploča nije hladna.

- Čini se da ste više pažnje obratili tehnici a manje pesmama koje publika ipak treba da doživi.

D: Pa, najidealnije bi bilo da smo sve ove stvari pre ploče svirali pred publikom. Ali, ispalo je ovako, šta možemo. Vodili smo računa da zadovoljimo naše kriterijume, a verujemo da tu ima stvari koje će se dopasti publici. Akcenat je na gitari i vokalu, odnosno muzika je u prvom planu.

- Tekstove baš nešto ne gotivite.

D: Ma nije, niko od nas nije tekstopisac. Slažem se da su tekstovi ispod nivoa muzike. Mi smo učinili sve što smo mogli. Ne možemo tri godine da tražimo osam dobrih tekstova da bismo snimili album.

Fakat je da je Bori Đordeviću ili Bregoviću mnogo lakše, oni su tekstopisci. Ja čvrsto stojim iza onoga što sviramo, ali iza tekstova... je teško, kad to nisu tvoje reči.

- Zašto sami ne pravite tekstove i rešite problem?

D: Jeste, to je možda prava stvar. Ali, da se zna. Veliki broj pesama napravljen je bez teksta, pa smo reči morali da budžimo na muziku što je nezahvalan posao. Da je bilo obratno, ko zna. Da ne bude zabune, tekst je isto tako značajan kao i muzika. Tu dileme nema.

- Dobro, slažem se, ali pitam da li ste pravili ploču s ciljem da se dobro proda?

D: Mi smo imali takve sugestije, kao, pričali su nam ljudi, izaberite neke stvari da se slušaju, znaš već kako. Ali, na to nismo mislili, ozbiljno. Album je po našem ukusu, no, da li će ga publika prihvatiti - to ne znamo, nadamo se.

- Da li je i pesma "Umoran od svega" po vašem ukusu?

D: Jeste. Kažem ti, to ne bismo prihvatili da nam se nije svidelo.

- Ali s druge strane tog singla ima jedna sporovozna balada koja me podseća na festivalske žalopojke. Jel' i to po vašem ukusu?

D: Lagane stvari su drukčije koncipirane i ne čini mi se da je to festivalska pesma, nikako.

- Zar nije patetična?

D: Može i jeste, ali nije bitno. Takav je tekst, šta da radim.

- Ma, jel' to po vašem ukusu?

D: Jeste, da nam se sviđa, ne bismo radili...

- Ženska publika pada kao snoplje na ovakve stvari...

D: Odlično, odlično, super...

- Da li vas više vole devojčice nego slatki dečaci?

D: Pa, mislim da sve bendove više vole devojke, jer muškarci sviraju... A druga stvar, to je sigurno zbog Gorana.

B: On dobija više pesama...

- Više od vas dvojice?

B: Normalno, na televiziji se on vidi u gro planu.

D: Ranije nismo dobijali toliko pisama, ali otkada je izašla "Umoran od svega" to su hrpe...

- Nude vam brak?

D: Neee... Najčešće traže slike... tako... Odgovaramo im, pišemo...

- Gde je ljubav, tu je lova - rekoše neki učeni ljudi. A kad smo već kod novca, zarađuje li Generacija?

- Pa znaš kako je. Kad smo počeli album zadužili smo se na sve strane. Sad smo to otplatili i...

- Sad nastupa period bogaćenja?

- Uhhh... kako to zvuči. Ozbiljno: naš rezon je bio takav. Mnoge grupe snime singl i onda "krenimo u sela, da uzimamo harač", tako nekako počinju i razmišljaju. Naš rezon je bio drukčiji: tek sada smo počeli da idemo na koncerte, posle tri singla i albuma.

- Ali u Beogradu je cena ulaznica bila visoka... Sedamdeset dinara za sat muzike u Domu omladine.

- Mi to nismo znali. Kad smo čuli prenerazili smo se, ali smo ugovor prethodno već potpisali... U Beogradu to nije smelo da se desi. To je naš grad, naša publika i na to moramo da mislimo.

- Komentari baš nisu bili najpovoljniji. ..

- Možda je to i dobro. Znaš da nas očekuje jedan veliki koncert na Tašmajdanu 30. avgusta i možda je to bio pokazatelj šta moramo da menjamo. Mi smo malo imali koncerata i nemamo taj kontakt s publikom, zato je ovakvo iskustvo dragoceno...

Kraj u belom: Reči

O Generaciji 5 dosta je bilo reči (umorili ste se, a?): album, koncert, razgovor i plus svega najavljeni koncert. Da radimo u nekom drugom listu, mogli bismo da pišemo:

• Da li će G5 ponoviti uspeh Riblje čorbe?

• Da li će publika pokloniti poverenje bla, bla...

• Neće li kiša uništiti koncert (neće valjda!)?

Ali - nećemo to da pišemo.

Umesto toga, videćemo se tamo, na Tašu, i sami ćete moći da se uverite gde je danas Generacija 5.

A ovo pisanije neka vam bude uvod koji možete da ispravite, ako baš hoćete... Od mene, sasvim dovoljno.

Napisao: Petar Luković, obrada: Yugopapir (Džuboks, avgust 1980.)

(P.S. Jel' ti ne umeš kraće? D. Kremer)

Govori Generacija 5... (1981)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir