Ne znam da li će nas u novom prvenstvu voditi Miloš Milutinović ili neko drugi. O tome nas niko ne obaveštava. U stvari, ne znam puno toga. Ne znam, na primer, zašto je dopušteno našem najboljem igraču, Dževadu Prekaziju, da ode u Hajduk? Ne znam ni zašto se baš sada Zvonko Živković, takođe reprezentativac, šalje u vojsku? Zar to dolikuje jednom velikom klubu, koji uz sve to gaji i velike takmičarske ambicije
Januar 1984: Dragan Mance, naš Paulo Rosi! Ako je gnevni golgeter Partizana negde, u nekim svojim intimama, maštao da liči na nekog slavnog golgetera onda je to samo bilo na Paula Rosija, centarfora "azura". I sudbine su im nekako identične.
Po povratku iz Španije,
sa Mundijala 82, slavni golgeter i sportista sveta za tu godinu...
nije se mogao ni prepoznati.
Posle osvojene šampionske
titule, sjajnih igara i još sjajnijih golova, Dragan Mance kao da je
počeo svoj hod unazad. Bar tako se činilo sportskoj javnosti,
navijačima Partizana, selektoru Veselinoviću, koji samo što nije
bio poverovao da je pronašao "plavog 9" za jedan duži
vremenski period.
Ili je to samo varljiv, samo "sintetizovan" utisak ovog reportera?
Neminovno mora doći do opuštanja
- Sve je počelo od
susreta sa Vojvodinom. Dobio sam crveni karton, i sada, posle svega,
mislim da ga nisam zaslužio. Logično, usledila je pauza. Zatim sam
ponovo zaigrao. Ali, kako jedna nesreća nikada ne dolazi sama,
ponovo sam isključen na utakmici u Zenici. To me je kao igrača
prosto dotuklo.
Jednostavno, počeo sam sve intenzivnije da razmišljam o tome kako da se smirim... a dogodilo se upravo ono što sam najmanje želeo: smirio sam se kao golgeter!
Pad forme kao da je bio neminovan. Izgubio sam samopouzdanje. Identitet. Više, jednostavno, nisam bio siguran kako treba da se ponašam na terenu a da to sudijama ne da povoda za odmazdu!
A, ako ne igram oštrije, muški, ako se ne borim i ne ulazim beskompromisno u duele... to više nisam ja, Dragan Mance.
Na žalost, ja u tom trenutku nisam iza sebe imao dovoljno ni životnog ni sportskog iskustva da to sve shvatim i prihvatim, pogotovo što oko mene nije, izgleda, bilo nikoga prijateljski nastrojenog da mi priđe, da kaže neku toplu, ljudsku reč.
Da mi podigne moral, otvori oči.
Jer, u tom trenutku, da nesreća po mene bude još veća, svi su očekivali dobre, još bolje igre... nikako podbačaje.
Tako je bilo i raspoloženje u klubu. Kao da niko nije bio spreman da shvati i prihvati činjenicu da posle jedne naporne sezone, u kojoj je čitav tim igrao dobro, pa i ja u njemu, neminovno mora doći do opuštanja, do male krize.
Lično, za mene dovoljno razumevanja, onoliko koliko je trebalo da ima, nije pokazao ni trener Miloš Milutinović!
Jednostavno, počeo sam sve intenzivnije da razmišljam o tome kako da se smirim... a dogodilo se upravo ono što sam najmanje želeo: smirio sam se kao golgeter!
Pad forme kao da je bio neminovan. Izgubio sam samopouzdanje. Identitet. Više, jednostavno, nisam bio siguran kako treba da se ponašam na terenu a da to sudijama ne da povoda za odmazdu!
A, ako ne igram oštrije, muški, ako se ne borim i ne ulazim beskompromisno u duele... to više nisam ja, Dragan Mance.
Na žalost, ja u tom trenutku nisam iza sebe imao dovoljno ni životnog ni sportskog iskustva da to sve shvatim i prihvatim, pogotovo što oko mene nije, izgleda, bilo nikoga prijateljski nastrojenog da mi priđe, da kaže neku toplu, ljudsku reč.
Da mi podigne moral, otvori oči.
Jer, u tom trenutku, da nesreća po mene bude još veća, svi su očekivali dobre, još bolje igre... nikako podbačaje.
Tako je bilo i raspoloženje u klubu. Kao da niko nije bio spreman da shvati i prihvati činjenicu da posle jedne naporne sezone, u kojoj je čitav tim igrao dobro, pa i ja u njemu, neminovno mora doći do opuštanja, do male krize.
Lično, za mene dovoljno razumevanja, onoliko koliko je trebalo da ima, nije pokazao ni trener Miloš Milutinović!
- Dobro, da li ste imali
prilike da sa Milutinovićem otvoreno razgovarate o svim tim vašim
"mukama"!
- Ne! Za igrača koji
pokaže slabu formu niko nema razumevanja. Ja sam se to najbolje
uverio na sopstvenoj koži. Mi smo, istina je, jednom razgovarali o tome, tim mojim slabijim igrama, ponašanju, ali se nismo uopšte
razumeli.
Milutinović je izgleda imao jedino toliko vremena da mi saopšti da ću, ako ovako nastavim, brzo izgubiti mesto u ekipi. Ništa nije pomoglo ni to što sam pokazivao želju da prevaziđem krizu: borio se, trčao, trošio snagu... sve činio da postignem taj toliko željeni gol.
Nikome to, međutim, nije bilo dovoljno.
A onda je usledilo ono što sam, u tom trenutku, najmanje očekivao - isključenje iz ekipe!
Ja to nikako nisam mogao sebi da objasnim, da obrazložim, pa ni da shvatim. Razumem da me trener zbog slabe igre preseli na klupu, pojača rad na treninzima, ali isključenje iz takmičarskog dela ekipe... to je - slobodno napišite - bila najveća greška trenera Milutinovića!
Meni je u tom trenutku pre bila potrebnija topla ljudska reč. Ljudska i drugarska. Jedan u svakom slučaju drugi prilaz, a nikako odmazda.
Milutinović je izgleda imao jedino toliko vremena da mi saopšti da ću, ako ovako nastavim, brzo izgubiti mesto u ekipi. Ništa nije pomoglo ni to što sam pokazivao želju da prevaziđem krizu: borio se, trčao, trošio snagu... sve činio da postignem taj toliko željeni gol.
Nikome to, međutim, nije bilo dovoljno.
A onda je usledilo ono što sam, u tom trenutku, najmanje očekivao - isključenje iz ekipe!
Ja to nikako nisam mogao sebi da objasnim, da obrazložim, pa ni da shvatim. Razumem da me trener zbog slabe igre preseli na klupu, pojača rad na treninzima, ali isključenje iz takmičarskog dela ekipe... to je - slobodno napišite - bila najveća greška trenera Milutinovića!
Meni je u tom trenutku pre bila potrebnija topla ljudska reč. Ljudska i drugarska. Jedan u svakom slučaju drugi prilaz, a nikako odmazda.
- Isključeni ste zbog
"nesolidnog (sportskog) života", vi, Prekazi,
Dimitrijević?
- To je bilo tumačenje
čaršije! Na žalost, za time se, po svoj prilici, poveo i trener
Milutinović... jer ja drugog objašnjenja nemam.
Blage veze nas trojica
jedan sa drugim nemamo, i to je prava istina. Mi smo drugovi,
prijatelji i saradnici na terenu, a van njega smo tri sasvim
različita sveta.
Prekazi i Dimitrijević, prvo, nisu moji drugovi sa kojima se ja družim u slobodnom vremenu. Ja se družim sa drugim ljudima. Ako baš hoćete i da znate... to su Živković i Varga, koji je trenutno u JNA.
A čuo sam svašta o nama trojici.
Čak i to da ja, odnosno mi mlađi, imamo neki svoj klan. More, kakav klan, kakvi bakrači... ja i ne znam šta u fudbalu znači klan. I to, iskreno govoreći, i najviše zameram treneru Milošu Milutinoviću, što me nije zaštitio, izdvojio iz tog društva, ili pak rekao pravu istinu o svakom od nas... zašto je ko i zbog čega isključen.
Ne, zaista, neću da verujem da je tako jedan iskusan stručnjak i čovek kakav je Miloš, mogao da se povede za čaršijskim pričama. Ali, i sad, posle svega, mogu da kažem da je moje isključenje iz ekipe bilo nečija velika i nepromišljena greška.
Prekazi i Dimitrijević, prvo, nisu moji drugovi sa kojima se ja družim u slobodnom vremenu. Ja se družim sa drugim ljudima. Ako baš hoćete i da znate... to su Živković i Varga, koji je trenutno u JNA.
A čuo sam svašta o nama trojici.
Čak i to da ja, odnosno mi mlađi, imamo neki svoj klan. More, kakav klan, kakvi bakrači... ja i ne znam šta u fudbalu znači klan. I to, iskreno govoreći, i najviše zameram treneru Milošu Milutinoviću, što me nije zaštitio, izdvojio iz tog društva, ili pak rekao pravu istinu o svakom od nas... zašto je ko i zbog čega isključen.
Ne, zaista, neću da verujem da je tako jedan iskusan stručnjak i čovek kakav je Miloš, mogao da se povede za čaršijskim pričama. Ali, i sad, posle svega, mogu da kažem da je moje isključenje iz ekipe bilo nečija velika i nepromišljena greška.
Od tebe uvek hoće sve najbolje
- Da li bar znate za
Dimitrijevića i Prekazija kako su se oni ponašali? Da li je i u njihovom slučaju bilo noćnog života, ili...?
- Za Prekazija ne znam. On
je u to vreme već bio oženjen čovek. Porodičan, da tako kažem.
On je imao svoje društvo, živeo svoj život. Kako je živeo van
terena... zaista ne znam.
Dimitrijević je živeo nesolidno. Uostalom, on je to i sam priznao.
E, sad dolazimo do nečeg drugog, što mene odavno kopka. Zar smo mi igrači toliko infantilni tipovi da treneri moraju da prate svaki naš korak, da nas špijuniraju, kontrolišu? Ma... ja sam odrastao čovek i ne može mene trener nikako da kontroliše!
Za njega treba da bude bitno ono što igrač pokaže na terenu. A da li ću ja pre toga doći iz kafane, šta se to koga tiče!
Druga je stvar kad igraš slabo i živiš nesportski... onda oni koji tako rade zaista nemaju šta da traže medu igračima-profesionalcima. Ovde se, normalno, postavlja pitanje kako uopšte zaštititi integritet nas igrača i od trenera, ali još više od čaršije.
Dimitrijević je živeo nesolidno. Uostalom, on je to i sam priznao.
E, sad dolazimo do nečeg drugog, što mene odavno kopka. Zar smo mi igrači toliko infantilni tipovi da treneri moraju da prate svaki naš korak, da nas špijuniraju, kontrolišu? Ma... ja sam odrastao čovek i ne može mene trener nikako da kontroliše!
Za njega treba da bude bitno ono što igrač pokaže na terenu. A da li ću ja pre toga doći iz kafane, šta se to koga tiče!
Druga je stvar kad igraš slabo i živiš nesportski... onda oni koji tako rade zaista nemaju šta da traže medu igračima-profesionalcima. Ovde se, normalno, postavlja pitanje kako uopšte zaštititi integritet nas igrača i od trenera, ali još više od čaršije.
- Navijači i sportska
javnost su vam, svejedno, oštro zamerili na tom "dezerterstvu"?
- Zbog toga mi je i stalo
da se sazna prava istina... zato i nas dvojica sada razgovaramo, iako
mi, pravo da vam kažem, do nekog razgovora trenutno, za javnost, i
nije nešto naročito stalo. Navijači kao navijači: oni od tebe
uvek hoće sve najbolje, najbolju igru, zalaganje, golove.
Ja to znam i mislim da se tu dobro razumemo.
Mene kao igrača, kao čoveka, ljuti i onespokojava nešto drugo. Zašto nas u tim i takvim prilikama ne zaštite oni koji bi prvi trebalo da nam priteknu u pomoć? Međutim, oni prvi požure da pronađu neki alibi, da se opravdaju, pa pucalo to sve po leđima nas igrača... nema veze. Na to niko ne daje ni pet para.
Mi, ipak, sutra treba da izađemo pred iste te navijače da nam oni u slučaju slabe igre... mada se ne može uvek da igra dobro... zvižde i da nas nazivaju pogrdnim imenima?
Što se Partizana tiče, ako neko hoće da na stvari gleda realno, mala kriza na startu novog prvenstva i morala je da dođe. Posle osvojene šampionske titule, posle velikog zamora, ovu mladu ekipu sustigao
Ja to znam i mislim da se tu dobro razumemo.
Mene kao igrača, kao čoveka, ljuti i onespokojava nešto drugo. Zašto nas u tim i takvim prilikama ne zaštite oni koji bi prvi trebalo da nam priteknu u pomoć? Međutim, oni prvi požure da pronađu neki alibi, da se opravdaju, pa pucalo to sve po leđima nas igrača... nema veze. Na to niko ne daje ni pet para.
Mi, ipak, sutra treba da izađemo pred iste te navijače da nam oni u slučaju slabe igre... mada se ne može uvek da igra dobro... zvižde i da nas nazivaju pogrdnim imenima?
Što se Partizana tiče, ako neko hoće da na stvari gleda realno, mala kriza na startu novog prvenstva i morala je da dođe. Posle osvojene šampionske titule, posle velikog zamora, ovu mladu ekipu sustigao
je umor.
A to pravo na umor u klubu, izgleda, niko nije priznavao. Na to kao da niko nije navikao, pa čak ni stručni štab, koji se, moj je utisak, u svemu tome nije najbolje snašao...
Za sebe mogu da kažem da sam prilično osetljiv čovek. Nepravda može potpuno da me izbaci iz koloseka. A na mene se, početkom jesenje sezone, svalila nepravda za nepravdom: sudijska, pa Milutinovićeva...
Teško je to sve bilo podneti. Ko zna kako bi se u takvoj situaciji snašao i mnogo iskusniji igrač od mene.
A to pravo na umor u klubu, izgleda, niko nije priznavao. Na to kao da niko nije navikao, pa čak ni stručni štab, koji se, moj je utisak, u svemu tome nije najbolje snašao...
Za sebe mogu da kažem da sam prilično osetljiv čovek. Nepravda može potpuno da me izbaci iz koloseka. A na mene se, početkom jesenje sezone, svalila nepravda za nepravdom: sudijska, pa Milutinovićeva...
Teško je to sve bilo podneti. Ko zna kako bi se u takvoj situaciji snašao i mnogo iskusniji igrač od mene.
- Zar niste uspeli da sve
te razloge "objasnite" treneru Milošu Milutinoviću?
- Kako da mu objasnim,
čoveče! Pa, kod nas su uvek treneri u pravu!
- Da li to znači da u
vašem slučaju Milutinović nije bio u pravu?
- Posle svega što sam
rekao - nije! To i sad tvrdim. I,
ma koliko se vraćao svim tim proteklim događajima, nisam sebe mogao
"da uhvatim" u bilo kakvoj krivici...
Nama priznaju jedino pravo na ćutanje
- Treneri su osetljivi,
sujetni... da li zbog ovih reči rizikujete da doživite možda i
nove neprijatnosti?
- Mogu, sigurno da mogu.
Nas od malih nogu uče da pred trenerima, ili ljudima iz uprave,
podvijamo rep. Da se povlačimo u defanzivu. I, kad me ponekad
novinari upitaju zašto smo mi igrači nezainteresovani za
samoupravljanje, zašto smo indiferentni, gledam ih kao da su došli
s druge planete.
Kako da budemo zainteresovani kada se svi oko nas trude da nas što manje informišu, da što manje znamo šta se u klubu i oko kluba radi. Po onome... što manje znaš bolje je za tebe! Biće ti mirnija glava!
U vrhunskom fudbalu, toliko sam već shvatio, ne vole puno igrače koji umeju da misle svojom glavom, koji u svemu traže neku svoju pravdu. Eto, ja u ovom trenutku, a vidite i sami da su pripreme počele, ne znam da li će nas u novom prvenstvu voditi Miloš Milutinović ili neko drugi. O tome nas niko ne obaveštava.
U stvari, ne znam puno toga. Ne znam, na primer, zašto je dopušteno našem najboljem igraču, Dževadu Prekaziju, da ode u Hajduk? Ne znam ni zašto se baš sada Zvonko Živković, takođe reprezentativac, šalje u vojsku? Zar to dolikuje jednom velikom klubu, koji uz sve to gaji i velike takmičarske ambicije.
Nije običaj u nas da se pitamo i kojeg igrača uprava da dovede. A i to bi, mislim, trebalo tako da se radi, jer ćemo s tim novim ljudima mi igrati, deliti dobro i zlo...
Kako da budemo zainteresovani kada se svi oko nas trude da nas što manje informišu, da što manje znamo šta se u klubu i oko kluba radi. Po onome... što manje znaš bolje je za tebe! Biće ti mirnija glava!
U vrhunskom fudbalu, toliko sam već shvatio, ne vole puno igrače koji umeju da misle svojom glavom, koji u svemu traže neku svoju pravdu. Eto, ja u ovom trenutku, a vidite i sami da su pripreme počele, ne znam da li će nas u novom prvenstvu voditi Miloš Milutinović ili neko drugi. O tome nas niko ne obaveštava.
U stvari, ne znam puno toga. Ne znam, na primer, zašto je dopušteno našem najboljem igraču, Dževadu Prekaziju, da ode u Hajduk? Ne znam ni zašto se baš sada Zvonko Živković, takođe reprezentativac, šalje u vojsku? Zar to dolikuje jednom velikom klubu, koji uz sve to gaji i velike takmičarske ambicije.
Nije običaj u nas da se pitamo i kojeg igrača uprava da dovede. A i to bi, mislim, trebalo tako da se radi, jer ćemo s tim novim ljudima mi igrati, deliti dobro i zlo...
- Niste ni vi igrači baš
takve cvećke kao što sebe umete u javnosti da predstavite. U trci
za što većom zaradom, stanom, nekim drugim privilegijama... takva
vrsta pasivnosti vam, čini se, potpuno odgovara. Pasivnost s
predumišljajem, zar ne?
- Dobro je da smo došli i
do tog pitanja. Mnogo se, brate, piše i priča o tim našim enormnim
zaradama, šta imamo, koliko ćemo zaraditi kad odemo u inostranstvo. I to se kao po nekom pravilu o nama piše kad smo u
žiži interesovanja, kad nam dobro ide.
Mene se, na primer, niko nije ni setio kad sam bio povređen i kad sam danonoćno brinuo da li ću se izlečiti, ponovo zaigrati. Kad sam tuđom krivicom ispao iz ekipe i tog meseca zaradio oko dva miliona, niko me tada nije pitao da li imam dovoljno da se prehranim.
Niko, čak ni moji iz kluba.
U našem fudbalu, a tu se ništa ne razlikuje ni moj klub, kao da niko nema vremena za igrače. Odnosno, svima smo i "mili i dragi" kad nam dobro ide, kad dajemo golove, donosimo bodove. Kad to izostane... praštanja nema.
Mene, recimo, u klubu ne mogu da shvate da mogu nekad da igram slabo, da mogu da imam slab dan... Ja njih, opet, ne mogu da shvatim kad nas neredovno isplaćuju... čak i kad je u pitanju nagrada od osvojene šampionske titule.
Razlika je jedino u tome što oni o nama mogu da govore, onako kako njima odgovara, a mi to ne možemo.
Nama priznaju jedino pravo na ćutanje.
Znam, nekome bi, sasvim izvesno, odgovaralo da se Dragan Mance posuo pepelom, priznao, radi mira u kući, da je živeo nesolidno, išao po diskotekama, bančio... Umirio bih tako mnoge savesti.
Ali, ja tako ne mogu.
Hoću pravdu, poštenje... pa makar me to sto puta lupilo po glavi.
Naravno, kao igrač, kao živ čovek, hoću da i ja imam pravo da ponekad i podbacim, da zatajim, ali da me zbog toga niko ne može da "izbaci" iz ekipe.
Jer, i ja imam svoje dostojanstvo! Dostojanstvo i ugled.
Mene se, na primer, niko nije ni setio kad sam bio povređen i kad sam danonoćno brinuo da li ću se izlečiti, ponovo zaigrati. Kad sam tuđom krivicom ispao iz ekipe i tog meseca zaradio oko dva miliona, niko me tada nije pitao da li imam dovoljno da se prehranim.
Niko, čak ni moji iz kluba.
U našem fudbalu, a tu se ništa ne razlikuje ni moj klub, kao da niko nema vremena za igrače. Odnosno, svima smo i "mili i dragi" kad nam dobro ide, kad dajemo golove, donosimo bodove. Kad to izostane... praštanja nema.
Mene, recimo, u klubu ne mogu da shvate da mogu nekad da igram slabo, da mogu da imam slab dan... Ja njih, opet, ne mogu da shvatim kad nas neredovno isplaćuju... čak i kad je u pitanju nagrada od osvojene šampionske titule.
Razlika je jedino u tome što oni o nama mogu da govore, onako kako njima odgovara, a mi to ne možemo.
Nama priznaju jedino pravo na ćutanje.
Znam, nekome bi, sasvim izvesno, odgovaralo da se Dragan Mance posuo pepelom, priznao, radi mira u kući, da je živeo nesolidno, išao po diskotekama, bančio... Umirio bih tako mnoge savesti.
Ali, ja tako ne mogu.
Hoću pravdu, poštenje... pa makar me to sto puta lupilo po glavi.
Naravno, kao igrač, kao živ čovek, hoću da i ja imam pravo da ponekad i podbacim, da zatajim, ali da me zbog toga niko ne može da "izbaci" iz ekipe.
Jer, i ja imam svoje dostojanstvo! Dostojanstvo i ugled.
- I dobro, šta posle
svega planirate, kako mislite ponovo da uspostavite most poverenja?
- Odlučio sam da uopšte
i ne razmišljam o onome što je bilo! Bilo i prošlo. Jedna "škola"
više, a svaka škola se plaća... Sve ono što ja u ovom trenutku
hoću jeste da se dobro spremim za novu sezonu, i da igram.
Da ponovo počnem da dajem golove i da se vratim u reprezentaciju, jer sam bio jedan od retkih koji je verovao Tozi Veselinoviću.
A neću... neću da verujem da zbog toga što se ja i moj trener u nečemu nismo složili... da ja ne mogu da igram, da dajem golove.
Ja imam 21 godinu i, verujte mi, niko mi ne može "ubiti" ovo samopouzdanje, ja najbolje znam svoje kvalitete.
Da ponovo počnem da dajem golove i da se vratim u reprezentaciju, jer sam bio jedan od retkih koji je verovao Tozi Veselinoviću.
A neću... neću da verujem da zbog toga što se ja i moj trener u nečemu nismo složili... da ja ne mogu da igram, da dajem golove.
Ja imam 21 godinu i, verujte mi, niko mi ne može "ubiti" ovo samopouzdanje, ja najbolje znam svoje kvalitete.
Pijanice, noćobdije...
- U poslednje vreme se
često govori i piše kako upravo štampa "kvari" vas mlade
igrače. U tom smislu: preteran publicitet i tako to?
- Nema tog igrača koji o
sebi ne voli da pročita u novinama. Da ga hvale, kuju u zvezde.
To... pogotovu. Ali, ja i ovom prilikom moram da vam se usprotivim,
jer nisam od takvih igrača.
Od fudbala još uvek, osim nešto malo popularnosti, ništa drugo nisam stekao.
I, ako se od fudbala nešto i može steći, za to sportista treba da se izbori.
Ne tvrdim da nema i suprotnih primera. Na primer, Mrkela.
Njega su baš novinari upropastili!
Novinari i on sam. Poverovao je da je nešto postigao samim činom dolaska u Crvenu zvezdu. A šta je postigao? Ništa ni u OFK Beogradu, a ni u Zvezdi!
I Mrkelin primer nije karakterističan za ovu moju i njegovu generaciju.
Ima nas i koji smo čvrsto na zemlji, obema nogama, znamo šta hoćemo.
Zato, velim vam na kraju, i ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nam oni, koji bi prvi trebalo da nas zaštite, stvaraju lošu reputaciju u javnosti.
Da kad izađemo na teren čujemo i takve pogrdne izraze kao što su "pijanice", "noćobdije" i šta ti ja znam kakve još.
Zar neko od nas, koliko sutra, ne bi trebalo da preuzme štafetnu palicu koju su nosili jedan Džajić, Vukotić, Oblak, Šurjak, Bajević i drugi?
Od fudbala još uvek, osim nešto malo popularnosti, ništa drugo nisam stekao.
I, ako se od fudbala nešto i može steći, za to sportista treba da se izbori.
Ne tvrdim da nema i suprotnih primera. Na primer, Mrkela.
Njega su baš novinari upropastili!
Novinari i on sam. Poverovao je da je nešto postigao samim činom dolaska u Crvenu zvezdu. A šta je postigao? Ništa ni u OFK Beogradu, a ni u Zvezdi!
I Mrkelin primer nije karakterističan za ovu moju i njegovu generaciju.
Ima nas i koji smo čvrsto na zemlji, obema nogama, znamo šta hoćemo.
Zato, velim vam na kraju, i ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nam oni, koji bi prvi trebalo da nas zaštite, stvaraju lošu reputaciju u javnosti.
Da kad izađemo na teren čujemo i takve pogrdne izraze kao što su "pijanice", "noćobdije" i šta ti ja znam kakve još.
Zar neko od nas, koliko sutra, ne bi trebalo da preuzme štafetnu palicu koju su nosili jedan Džajić, Vukotić, Oblak, Šurjak, Bajević i drugi?
I sad, na kraju, ni vaš
reporter nije načisto: da li je ovo bila priča o golgeteru ili neka
vrsta "društvene hronike"?
No, prosudite i sami...
No, prosudite i sami...
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)