Osnovna ideja nam je bila da ni u jednoj priči ništa ne iskače iz opšte atmosfere. Naš dramaturg, Nebojša Pajkić, kaže da su američka ispitivanja pokazala da je glavni razlog propasti neih filmova veliko prisustvo roditelja. Pokazalo se da tinejdžeri žele da budu sami na filmu. Svesno smo pravili film za tinejdžere
Najveće osveženje
jesenjeg bioskopskog repertoara stiže nam od trojice mladih autora,
Zorana Peza, Vladimira Slavice i Gorana Gajića, čiji film "Kako
je propao Rokenrol" sa lakoćom izbija na drugo mesto
ovogodišnje liste gledanosti domaćeg filma, odmah iza Kusturice.
Izrasli na filmskoj tradiciji klasičnog Holivuda, a muzičkoj novog
talasa, oni mladoj publici nude novi senzibilitet. Senzibilitet
devedesetih! Da li, ipak, ima nade za rokenrol, saznaćete iz
intervjua koji je sa njima vodio stalni saradnik "Ritma"
Saša Radojević.
Reditelji omnibusa "Kako
je propao rokenrol" Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić i scenarista prve priče "Od izvora dva putića" Branko
Vukojević poželeli su da razgovor sa njima započne sledećom
anketom:
Kako je propao rokenrol?
- a) nikako
- b) nekako
- c) lako
- d)... (upišite odgovor po želji)
Film "Kako je propao
rokenrol" mogao bi se smatrati prelomnim u tretmanu tzv.
omladinskih tema. Pored ratnog filma, u Jugoslaviji se kao drugi
veliki blok nameće omladinski film koji se, na sreću, vrlo brzo
otrgao uticaja fašistoidne pedagogije o prevaspitanju zabludelih.
Veliki doprinos takvom obratu dali su filmovi koji su se bavili konstitucijom grupe,
njenom aktivnošću za ostvarivanjem malog/velikog cilja mikrosredine
("Družina Pere Kvržice", "Sinji Galeb",
"Milijuni na otoku", "Crni biseri"...)
Drugi
krak omladinskih filmova bavi se tinejdžerima i njihovim eskapizmom
koji započinje ranih pedesetih sa filmom "Svi na more".
Ovo su, naravno, samo opšte naznake koje zahtevaju daleko dublja
razmatranja o tom kompleksnom korpusu.
Imperativ koji bi opteretio priču
Novi talas u rok-muzici sa
početka osamdesetih revalorizovao je i najblještavji mit o
korenima potrošačkog društva u prvim godinama šezdesetih, prve
decenije koje se sećamo u tehnikoloru.
Traganje za simboličnom
"godinom rođenja", nostalgično obraćanje popularnoj
kulturi roditelja, započeli su Idoli, da bi to kasnije nastavili
Đavoli i Videosex.
Dobar deo dizajna tog doba preuzeli su i tvorci
"Vesele televizije", Goran Gajić i Zoran Pezo, koji su sa nekritičnom
strašću povezivali, što bi rekao Tomislav Vrus, Nam Džun Pajka i
Radivoja Lolu Đukića.
Razgovor je, stoga, najuputnije započeti sa
ispitivanjem njihovog odnosa prema domaćoj tradiciji omladinskih
filmova.
Pezo: Osim filma "Ljubav
i moda", ne dopada mi se nijedan domaći film. Posebno volim duo
"Havu" iz tog filma, pošto su mene i Gajića svojevremeno
tako zvali.
Za sve one koji se bave
sintezom filma i roka ostaće večita dilema da li da se opredele za
rok-film ili film o roku.
Razlika između ovih pojmova je u tome što
je dominantan onaj koji se prvi pomene. Pošto je u filmu "Kako
je propao rokenrol" reč o omnibusu i mišljenja o tome šta je
dominantno su oprečna.
Pezo: Ovo je rok-film.
Vukojević: Iako postoje
muzičari, film se ne bavi rokenrolom. Postoje, samo elementi
rokenrola. Rokenrol filmovi su grupa filmova u kojima je rokenrol
najvažniji. Ovde se postavlja pitanje: Šta onda kad rokenrol nije
najvažniji?
Pezo: I tu smo došli do
love, ljubavi i bebe... Bavili smo se rokenrolom u svakom kadru.
Nije
važno da se u svakom kadru svira ili peva.
Zbog radnje mi je trebalo
da postoji rok-grupa, iako mislim da to nije bilo neophodno da bi jedan
film bio rok-film.
Gajić: Taj utisak o
rok-filmu proizlazi iz svake priče.
Slavica: Kod mene nema
rok-grupe da se to ne bi pojavilo kao imperativ koji bi opteretio
priču.
Ovu raspravu je zaključio
Branko Vukojević rekavši da nema rokenrola u filmu "Kako je
propao rokenrol".
Takvom utisku je možda doprinelo specifično
mešanje ljudi iz različitih medija, a to mešanje je
karakteristično za beogradsku sredinu.
Paradigma tog stanja je
kulturni magazin "Petkom u 22", "Ruski umetnički
eksperiment" sa ovdašnjim rok-muzičarima, "Dečko koji
obećava", "Davitelj protiv davitelja"...
Goran Gajić
kaže da i grupa Lajbah ponavlja famoznu rečenicu:
"Govori
srpski da čitav svet razume".
Ova misao se, eto povlači od
drama Branislava Nušića, filmova Vuka Babića i Žike Pavlovića,
sve do ljubitelja besprekornog funkcionisanja države.
Gajić: Beograd je centar
sveta, baš kao i Njujork.
Slavica: Ne bih se složio
sa tim. Da smo snimali u Zagrebu, sigurno bi se pojavio i Gotovac,
verovatno i još neki ljudi iz drugih medija.
Video je samo oružje filma
Angažovanje Vlade
Divljana, Srdana Gojkovića i Koje na simboličan način je zatvorilo
(rezimiralo) osamdesete godine u beogradskom rokenrolu.
Svi su bili
okupljeni na početku decenije u filmu "Dečko koji obećava"
(u montaži je otpala uloga Srđana Gojkovića), a svi se nalaze i na
kraju decenije koji zapravo označava početak bavljenja rokenrolom
na filmu od strane one generacije koja je aktivno učestvovala u
stvaranju recentne rokerske elite.
Gajić: Oni se ovde
pojavljuju kao ozbiljni kompozitori. Do sada je najpoznatiji
kompozitor muzike za filmove (od rokera) bio Vlatko Stefanovski, ali
to nije ostavljalo nekog većeg traga na tim filmovima.
Divljan i
Koja su i ranije radili na filmu, ali mislim da je ovo prelomni
trenutak za njih.
Pogotovo je važno uvođenje Zelenog Zuba kao
superheroja.
Pezo: Oni su više bili
ispred kamere, sada su iza nje.
Gajić i Pezo su se,
takođe, bavili različitim medijima.
Počeli su kao književni
kritičari u "Poletu", da bi preko rok-novinarstva u
visokotiražnim magazinima ("Start", "Studio")
stigli do videa i filma.
Ljubitelji ekskluzivnosti se svakako sećaju
i njihovih rok-grupa Kaspar i Kapetan Video (SF strip junak o kojem je
1952. godine snimljen istoimeni film) sa kojim su u junu, 1981.
godine nastupili u SKC-u.
Neki teoretičari filma spotove smatraju
selektivnom šetnjom kroz istoriju filma.
Gajić i Pezo film, takođe,
stavljaju na povlašćeno mesto kad je reč o vizuelnim
komunikacijama.
Pezo: Film je vrhunac
svega što smo radili. Uostalom, i video je samo oružje filma...
Ovoj zemlji će da krene trend vraćanja kinu.
Gajić: Naši bioskopi
liče na staje.
Pezo: "Mutna slika i
mutan ton, ljubitelje filma plaši on".
Gajić: Sup - sup - sup - super superoperater!
Pezo: Jako želimo kino.
Punu projekciju. To je za nas sreća, zabava.
Gajić: Film ima veće
zahteve, ali i pruža veće mogućnosti. U svakom slučaju, važan je
i inovatorski duh. Tesla je moj idiom - i ja bih otišao u Ameriku, ali
se plašim Edisona.
Pezo: Spotovi su najveći
ulaz filmske avangarde u sve glave sveta. Bez obzira da li je u
pitanju korist ili šteta, oni su, nesumnjivo, uticali na gledaoce.
Ljudi zbog toga bolje gledaju filmove i zato reditelji puno brže i
puno kraće, preko svojih filmova, mogu da kažu šta hoće.
Vukojević: Kraj
alternative i avangarde su spotovi.
Ti misliš da diplomiraš kod njega?
Redosled priča u omnibus
filmovima je nešto što mora da bude razrešena dilema o tome da li
se želi "povezan" film ili je svaka priča za sebe.
Integrativni faktor u filmu "Kako je propao rokenrol" je
Koja/Zeleni Zub, super heroj koji nas "uvodi" i "izvodi"
iz jedne u drugu priču.
Slavica: Za ovakav
redosled smo se odlučili još na početku. Nekakva sličnost postoji
u tretiranju komedije, da tu postoji ravnoteža.
Gajić: Postoji sličnost
i u generacijskom pogledu. U prvoj priči reč je o sukobu između
oca i sina, u drugoj o prošnji, a u trećoj o braku i deci.
Možda
nekome izgleda da ove životne prekretnice nisu ozbiljno tretirane,
ali za mene su pravila odraslih nezanimljiva.
Klasična ideja braka
je ono što mene ne zanima.
Slavica: Osnovna ideja
nam je bila da ni u jednoj priči ništa ne iskače iz opšte
atmosfere. Naš dramaturg, Nebojša Pajkić, kaže da su američka
ispitivanja pokazala da je glavni razlog propasti nekih filmova veliko
prisustvo roditelja.
Pokazalo se da tinejdžeri žele da budu sami na
filmu. Svesno smo pravili film za tinejdžere.
Može se čak nazvati
namenskim filmom, pa zato neki od onih koji ne pripadaju tom sloju
imaju negativno mišljenje.
Pezo: Moj profesor Ante
Babaja je za moj film rekao da je to njemu film u stilu "Moj te
mota oko plota".
A ja mogu da kažem da su za mene njegovi
filmovi: "Jedna vura, dva pandura".
Gajić: Ti misliš da
diplomiraš kod njega?
Pezo: Ma, ne čita on
"Ritam".
Ovaj razgovor
intervjuisani su želeli da završe svojim omiljenim rečima iz
omnibusa "Kako je propao rokenrol".
Pezo: Bejbe, ako misliš da ću da jurim za tobom, onda si u grdnoj zabludi.
Slavica: Kendži!
Gajić: Evo pisma, pisma... (jeka)
Razgovarao: Saša Radojević, obrada: Yugopapir (Ritam, novembar 1989.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
