Nakon nekoliko godina
čekanja ponovo se pojavila pred prepunom Arenom cara Vespazijana.
Zato nas ni najmanje nije začudilo njeno objašnjenje kad je rekla
da o njoj pišemo kao o Dušici Žegarac I
II.
- Dušica Žegarac I
"rođena" je s filmom "Deveti krug" - započela
je svoju ispovijest. - Ta Dušica osvojila je publiku naprečac,
postala je njena miljenica, primala redovito hrpu pisama na koja
uglavnom nije odgovarala. Bilo ih je previše.
Ta Dušica čekala je
svoju novu šansu. Ponude za snimanje su stizale i ona ih je
prihvatala. U međuvremenu se upisala na Akademiju za pozorište,
film i televiziju.
Kako sam postala Dušica
Žegarac I?
Petnaestogodišnjoj
devojčici, koja se vraćala sa probe orkestra u kome je svirala
harmoniku, prišao je reditelj Krešo Golik i pozvao je da dođe u
Zagreb na probno snimanje za „Deveti krug“. Između mnogih
kandidatkinja, među kojima je bila i Beba Lončar, malodobna Dušica
dobila je glavnu ulogu.
I pored nagrade za glavnu
žensku ulogu u filmu „Deveti krug“ vreme tek treba da pokaže da
li je novorođena filmska zvezda zaigrala samo jedno leto, ili je
pred njom ozbiljna filmska karijera.
Dušica se iznenada našla
pred pitanjima na koje je trebalo što pre odgovoriti. Šta dalje u
životu? Kuda i kojim putem krenuti? Bilo je to vreme sumnji,
nedoumica i zbunjenosti.
Umesto da upiše
Medicinski fakultet, što je bila njena detinja želja, Dušica
upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. U
međuvremenu snima „Stepenice hrabrobrosti“, „Nepomirljive“
(koprodukcija) i „Sašu“.
Poznato je da brucoši ne
smiju igrati na filmu pa su dve godine prošle bez Dušice I.
Onda je počelo jedno
drugačije, zrelo razmišljanje. Da li je film pravi izbor i
zanimanje? U tom razmišljanju nastalo je i sazrevanje ličnosti
Dušice Žegarac.
III.
Ipak je odlučila da njen
životni izbor budu gluma i film. To jeste nesiguran i neizvestan
posao, i na svoj način rizičan i težak životni put, ali ona je
već uveliko zakoračila i korača njime, ali ona kao da toga nije
potpuno svesna.
I tako je nastala Dušica
Žegarac II
To je bio tek
početak. Jednoj mladoj, veoma mladoj devojci ukazala se prilika da
ode u Rim.
Zašto niste
otišli?
- Ponudili su mi
dugogodišnji ugovor koji mi je omogućavao četvorogodišnje
školovanje i dva filma godišnje. Nisam otišla jer sam bila
premlada da sama, bez ozbiljne podrške, odem u beli svet, daleko od
kuće i rodeljske brige i nadzora. Imala sam samo 16. godina.
Dragoslav Lazić
vam je ponudio ulogu u svom novom filmu "Tople godine"
(1966.). Kako se to desilo?
- Lazića sam poznavala
kao režisera dokumentarnih filmova. Ulogu sam prihvatila. Bila je to
druga ženska ulogu. Dobila sam je bez probnog snimanja. Glavna uloga
je pripala debitantkinji Ani Matić.
Sledeće godine se taj
film našao u Puli u informativnoj sekciji. Fim je izazvao pažnju,
kao i njena uloga koja je sve iznenadila zrelošću i promenom koja
se sa njom u međuvremenu desila. Dušica više nije bila devojčica
iz „Devetog kruga“. Film je video Dragan Ivkov koji je upravo
pripremao svoj prvenac - triler "Pošalji čoveka u pola dva".
- Ovaj film je snimljen sa
skoro smešnim sredstvima. Bili smo mala grupa entuzijasta sa idejom
da snimimo domaći krimić. Posle tog filma počele su da mi stižu
mnogobrojne ozbiljne ponude za posao: Kokan Rakonjac s filmom
"Nemirni", Živojin Pavlović s "Buđenjem pacova"
itd.
Imali ste ponudu
od Puriše Đorđevića da igrate glavnu žensku ulogu u njegovom
filmu "Jutro". Odbili ste je iako je honorar nije bio
mali?
- To su samo priče.
Honorar je bio svega 100.000 starih dinara. Uloga je bila veoma dobra
ali ja sam imala mnogo obaveza, a i problema na Akademiji zbog
odsustvovanja sa časova. Mlade glumice se često nalaze u neugodnom
položaju i moraju birati. Našla sam se na filmu slučajno i počela
da radim punom parom. Desilo se, i to možda nije tako čudno i
nemoguće - ali nije lako naći pravi balans i meru, i uskladiti sve
obaveze. Niko vam ne garantuje ništa, ni uspeh, ni kontinuitet, ni
stalni posao. A škola je, kao svaka škola, posebna priča.
Eto, to je Dušica Žegarac
II.
Dušica predstoji plodna
filmska karijera, jer ponude i dalje stižu, a ona ih nema namjeru
odbiti.
Zabeležio: Ratko
Marić, obrada: Yugopapir (Plavi vjesnik, avgust 1967.)
Potražite u knjižarama novu knjigu
Dušice Žegarac
"Kao na filmu"
"Kao na filmu"
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)