Pages

▼

Ljubica Jović, zvezda "Pukotine raja": Filmski svet predstavlja novo ime našeg filma (1959)



Htela bih da izgradim svoj sopstveni stil i, ako to nije neskromno, da ne ličim ni na koga. Ja uostalom tako shvatam pravu umetnost. Međutim, ima puno umetnika koje poštujem i od kojih mogu mnogo da naučim. Tatjana Samojlova i Đulijeta Masina su za mene najdivniji primeri velikih, istinskih umetnica koje me oduševljavaju svojim jedinstvenim talentom, bogatstvom osećanja i inteligencijom

Rođena je pre dvadeset i dve godine u Banjoj Luci. U gimnaziji, koju je učila u Karlovcu, u Omladinskom studiju Karlovačkog kazališta, ostvarila je svoju prvu ulogu igrajući Majku Til u "Plavoj ptici" od Meterlinka. Studentkinja je poslednjeg semestra Kazalište akademije u Zagrebu i članica Zagrebačkog dramskog kazališta. Zapažena je njena uloga u Kohoutovom komadu "Takva ljubav" gde je tumačila lik Lide Matis. 

Nastupa na radiju i televiziji. Igrala je epizodne uloge u nekoliko naših filmova, između ostalih i u "H-8" Nikole Tanhofera. 

 U filmu "Pukotina raja", koji se snima u Beogradu u režiji Vladimira Pogačića, nastupa u glavnoj ulozi kao partnerka Milana Puzića, Severina Bijelića i Antona Vrdoljaka...

Faktografski, to bi bilo sve što se o ovoj mladoj glumici zasad može reći.

Međutim, ni Vladimir Pogačić, ni pozorišni reditelji sa kojima je dosad radila, ni svi oni koji je poznaju, ne misle tako.

Naprotiv. 

 Svi se slažu da se odlikuje izuzetnom obdarenošću i da će je film "Pukotina raja" dovesti u red naših najistaknutijih mladih filmskih umetnika. 

 Sudeći i po ostalim njenim osobinama (skromnost, prirodni šarm i inteligencija) ova crnooka "jugoslovenska Marija Šel" je na najboljem putu da to i postane.

Našli smo je u "Indeks-baru" za vreme snimanja nekih scena sa studentske igranke za film "Pukotina raja".

Između tridesetak bučnih statistkinja koje su izgledale tako kao da je svaka od njih već poznata zvezda, skromnost i ljupkost Ljubice Jović još više su dobijale u svojoj nenametljivoj iskrenosti.

Sa očiglednim razumevanjem, ali i sa žarom očarane devojčice, u pauzama između snimanja dugo nam je iznosila svoja shvatanja o pozorištu, filmu i o umetnosti uopšte.

Na naše pitanje kako se odlučila za glumački poziv, odgovorila je:

- Ja nisam bila od onih devojaka za koje je poziv glumice predmet njihovih snova. Meni se pozorište jednostavno svidelo već posle prvog susreta s njim. 

Ako već mogu da kažem da sam glumica i ako za to nekome treba da zahvalim, onda je to moj stari prijatelj Georgij Paro, režiser.

Još u gimnaziji zapazio me je kao recitatorku i pozvao u Omladinski studio Karlovačkog kazališta.


Averzija prema Brižit Bardo



- Kakvo je vaše intimno doživljavanje uloge koju tumačite u filmu "Pukotina raja?"

- Ja razumem Mariju čiji lik tumačim. Ona iskreno voli studenta medicine Slobodana i udaje se za njega. On u međuvremenu diplomira, otuđuje se od nje, vara je s bolničarkom.

To je jedan vrlo savremen brak: svađe, trzavice, nerazumevanje, neuzvraćena ljubav.

Kad Marija ponovo pokuša da zavoli, doživljava novu tragediju. Na plaži upoznaje novinara Pavla.

Posle avanture s njim, davi se...

- Kako se snalazite pred kamerom?

- Po mom mišljenju, za mladog filmskog glumca je najteže baš to: snalaženje pred kamerom, uspostavljanje kontakta s njom i osećaj za njen položaj i otstojanje. 

 Kažu da sam dosad dobro igrala, iako je uloga veoma obimna (oko 300 kadrova). U stvari, za sve najviše dugujem Vladimiru Pogačiću koji, uopšte, ima mnogo razumevanja za mlade.

Objasniti, naći pravu reč - mislim da je to prva odlika dobrog režisera. A Pogačić je upravo takav.

- Koju stranu glumicu najviše cenite i da li vam je ona istovremeno i uzor?

- Ne bih želela da imam uzora. Htela bih da izgradim svoj sopstveni stil i, ako to nije neskromno, da ne ličim ni na koga. Ja uostalom tako shvatam pravu umetnost.





Međutim, ima puno umetnika koje poštujem i od kojih mogu mnogo da naučim. 

 Tatjana Samojlova i Đulijeta Masina su za mene najdivniji primeri velikih, istinskih umetnica koje me oduševljavaju svojim jedinstvenim talentom, bogatstvom osećanja i inteligencijom. 

 Mel Ferer je takođe umetnik koga neobično cenim. 

 Od naših, mladih, Radmila Radovanović. 

 Inače, apsolutnu averziju gajim prema "glumicama" tipa Brižit Bardo, Sofija Loren i njima sličnim.

- Kakvo je vaše mišljenje o odnosu pozorište-glumac-film?

- Ja podjednako malo iskustva imam i u pozoristu i na filmu. Već sada ne bih mogla da razdvojim jedno od drugog. Svaka od ovih umetnosti ima posebnih, samo svojih draži. 

 Pozorište omogućava studioznost i neograničenu slobodu usavršavanja, vajanje uloge. 

 Kontakt s publikom je takođe njegova prednost. 

 Film je privlačan zbog neograničenih mogućnosti kamere koja je u stanju da podvuče detalj i psihologiju, da se unese u lice.

O svojim planovima Ljubica Jović nam je skoro stidljivo rekla da ih - nema. 

Uostalom, Vladimir Pogačić već sada razmišlja o svom sledećem filmu koji će snimati po svom sopstvenom scenariju. Verujemo da posle premijere "Pukotine raja" za ljubitelje sedme umetnosti neće biti iznenađenje ako se Ljubica Jović pojavi u još jednom njegovom filmu...

Razgovarao: M. Nikolić, obrada: Yugopapir (Filmski svet, jun 1959.)